Poništi

Korisni linkovi

Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava

Evropska Konvencija o ljudskim pravima

Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima

Vodič za izradu prvostepenih sudskih odluka iz građanske materije sa osvrtom na navođenje presuda ESLJP

Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava

Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja

Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima

Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava

O e-Case aplikaciji

Ulemek protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
41680/13
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
02.02.2021
Članovi
6
7
7-1
35
P1-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 7) Kažnjavanje samo na osnovu zakona
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(P1-1) Zaštita imovine
Tematske ključne reči
VS deskriptori
Zbirke
Sudska praksa
Odluka ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosilac predstavke je u periodu između 2007. i 2009. godine osuđen na 40 godina zatvora kao vođa organizovane kriminalne grupe za niz teških krivičnih dela, koja je počinio u periodu između 1999. i 2003. godine. Podnosilac predstavke je trenutno na odsluženju zatvorske kazne u Kazneno popravnom zavodu „Zabela“ u Požarevcu.
S obzirom na to da je podnosilac pravnosnažno osuđen i da je postojala očigledna nesrazmera između vrednosti njegove imovine i njegovih zakonitih prihoda, Tužilaštvo za organizovani kriminal (u dalјem tekstu: Tužilaštvo) podnelo je zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.
Viši sud u Beogradu je u dva navrata usvajalo zahtev Tužilaštva za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, u skladu sa članom 2. i čl. 28-34. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine (u dalјem tekstu: Zakon iz 2008), drugi put 14. februara 2011. godine, nakon što je otklonilo nedostatke na koje je, po žalbi podnosioca predstavke, ukazao Apelacioni sud u Beogradu.
Apelacioni sud u Beogradu je 3. aprila 2012. potvrdio poslednje rešenje Višeg suda u Beogradu od 14. februara 2011. godine kojim je od podnosioca trajno oduzeta određena imovina.
U svojim odlukama, nadležni sudovi su obrazložili da je oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela poseban pravni institut, usmeren protiv imovine osoba osuđenih za posebno teška krivična dela, uklјučujući organizovani kriminal, te da je, nakon što je lice osuđeno za učestvovanje u organizovanom kriminalu, postojala pretpostavka da je njegova ili njena imovina nezakonito stečena, dok se ne dokaže suprotno. Sudovi su istakli da se imovina podnosioca predstavke oduzima u okviru posebnog postupka usmerenog na imovinu proisteklu iz krivičnog dela od strane osoba osuđenih za organizovani kriminal, što se u potpunosti razlikovalo od uobičajenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom. Konačno, nadležni sudovi su istakli da mera oduzimanja imovine nije krivična sankcija već posebna mera oduzimanja bogatstva stečenog kriminalnima aktivnostima, te da iz ovih razloga odredbe o zabrani retroaktivnosti krivičnog zakona nisu primenjive
Ustavni sud je 26. novembra 2012. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca predstavke protiv odluke Apelacionog suda u Beogradu od 3. aprila 2012. godine, naglasivši da oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ne predstavlјa sankciju, već posebnu meru koja u svojoj suštini nema penalni karakter, zbog čega se ne može ni postaviti pitanje nedozvolјene retroaktivne primene krivičnog zakona, prihvativši u potpunosti tumačenje Apelacionog suda u Beogradu, prema kome oduzimanje imovine proistakle iz krivičnog dela, po svojoj prirodi, nije predstavlјalo ni krivičnu sankciju, niti kaznu.
Podnosilac predstavke je dva puta podnosio zahtev za ponavlјanje postupka za trajno oduzimanje imovine.
Prvi zahtev je Viši sud u Beogradu odbacio 27. decembra 2013, koju odluku je potvrdio Apelacioni sud u Beogradu 22. januara 2014. godine, protiv koje je podnosilac, potom, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu.
Drugi zahtev za ponavlјanje postupka Viši sud u Beogradu je odbacio 16. jula 2015. godine, nakon ponovlјenog odlučivanja, koju odluku je Apelacioni sud u Beogradu potvrdio 4. septembra 2015. godine. Apelacioni sud je, između ostalog, zaklјučio da navodno nove činjenice i dokazi koje je pružio podnosilac predstavke (da on nije bio vlasnik predmetne imovine), ni u kom slučaju ne bi dovele do ishoda u njegovu korist, što predstavlјa osnovni uslov za ponavlјanje postupka.
Ustavni sud je 4. jula 2016. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca predstavke, koja se ticala odlučivanja o njegovom prvom zahtevu za ponavlјanje postupka o oduzimanju imovine. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je uzeo u obzir i navode podnosioca predstavke iz njegovog drugog zahteva za ponavlјanje postupka o oduzimanju imovine.

NAVODNA POVREDA ČLANA 7. STAV 1. KONVENCIJE
Sud je prihvatio tvrdnje Vlade da je oduzimanje imovine podnosioca predstavke mera sui generis, koja je bila preventivna, a ne kaznena , što se odrazilo na opisanu prirodu i svrhu mere, kao i na njenu karakterizaciju u nacionalnom zakonodavstvu i na njen postupak i primenu. Vlada je dalјe tvrdila da obim imovine koju je trebalo oduzeti nije povezan sa stepenom krivice osuđenog, već je isti utvrđen u skladu sa potpuno drugačijim kriterijumima - u meri u kojoj je imovina premašila zakonite prihode prvobitnog vlasnika.
Uzimajući u obzir sve relevantne faktore za procenu postojanja kazne, Sud je zaklјučio da, s obzirom na prirodu trajnog oduzimanja imovine prema Zakonu iz 2008. godine, koja ga čini uporedivim civilnim oduzimanjem in rem, nalog za trajno oduzimanje imovine koji je izdat protiv podnosioca predstavke nije predstavlјao „kaznu“ u smislu člana 7. stav 1, druga rečenica Konvencije.
Iz navedenog sledi da član 7. nije primenlјiv u konkretnom slučaju, te je Sud konstatovao da se ovaj deo predstavke mora odbaciti kao nespojiv ratione materiae sa odredbama Konvencije, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. i 4. Konvencije (st. 46. i 58. Odluke).

NAVODNA POVREDA ČLANA 1. PROTOKOLA BROJ 1 UZ KONVENCIJU
Vlada je iznela tvrdnje da je konkretni postupak za oduzimanje imovine proistakle iz krivičnog dela u potpunosti bio u skladu sa materijalnim i procesnim odredbama domaćeg prava, kao i sa odredbama Konvencije. Budući da podnosilac predstavke nije dokazao zakonito poreklo sredstava korišćenih za kupovinu predmetne imovine, ispunjena je pretpostavka predviđena Zakonom iz 2008. godine. U svom zaklјučku, Vlada je smatrala da je trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke mera proporcionalna legitimnom cilјu kome se teži.
Odlučujući o povredi prava na imovinu, Sud je to pitanje razmatrao kroz kriterijume, koje je ustanovio u dosadašnjoj sudskoj praksi.
Kada je reč o zakonitosti mešanja, Sud je konstatovao da su trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke naložili domaći sudovi na osnovu Zakona iz 2008. godine, čije su odredbe jasne, precizne i predvidive. Sud je dodatno ukazao da se princip „zakonitosti“ prema članu 1. Protokola br. 1. ne može razumeti tako da sprečava zakonodavca da usvoji mere kontrole korišćenja imovine ili drugog mešanja u imovinska prava putem novih mera koje se mogu retroaktivno primenjivati na trajne situacije ili nove pravne odnose. Sud je zaklјučio da je mera oduzimanja imovine bila u skladu sa načelom zakonitosti.
Po pitanju legitimnog cilјa kojem se teži, Sud je konstatovao da je mera trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela usmerena ka jačanju borbe protiv organizovanog kriminala, da je cilј spornog postupka bio dalјe sprečavanje nepravednog bogaćenja izvršenjem teških krivičnih dela kao takvih, čime se šalјe jasan signal osobama, koje su već umešane u takva krivična dela ili misle da ista počine, da njihovi zločini, čak i ako su prošli bez posledica u krivičnopravnom sistemu, ipak ne bi osigurali novčanu korist ni za njih, niti za njihove porodice. Stoga, Sud nalazi da je mera trajnog oduzimanja imovine u konkretnom slučaju izvršena u skladu sa opštim interesom da se osigura da upotreba predmetne imovine ne omogući bilo kakvu korist za podnosioca predstavke na štetu zajednice.
Ceneći kriterijum proporcionalnosti između trajnog oduzimanja imovine i legitimnog cilјa, Sud je konstatovao da ništa ne ukazuje na to da je oduzimanje kuće podnosioca predstavke bilo nesrazmerno. U tom pogledu, Sud je posebno primetio da je prema nalazima domaćih sudova podnosilac predstavke stekao ogromnu zaradu izvršenjem krivičnih dela koja je počinio.
S obzirom na navedeno, Sud je zaklјučio da je ovaj deo predstavke očigledno neosnovan, te da se kao takav mora odbaciti, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. i 4. Konvencije (st. 61. i 68. Odluke).