Raguž protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 75/2015 од 31.8.2015. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ РАГУЖ против СРБИЈЕ
(Представка број 8182/07)

ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
7. април 2015. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима изнетим у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.

У предмету Рагуж против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Luis López Guerra, председник,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Kristina Pardalos,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, судије,

и Stephen Phillips, секретар Одељења,

После већања на затвореној седници 17. марта 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 8182/07) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција") поднео хрватски држављанин, господин Винко Рагуж (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 8. фебруара 2007 . године.

2. Подносиоца представке првобитно је заступао господин Михаило Петровић, адвокат из Горњег Милановца, а касније госпођа В. Кнежевић, адвокат из Дубровника. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, господин С. Царић.

3. Подносилац представке притуживао се према члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, због неизвршења правоснажне домаће пресуде донете у његову корист.

4. Представка је 8. марта 2012. године прослеђена Влади.

5. Након обавештења према члану 36. став 1. Конвенције и Правилу 44. став 1 (a), Влада Хрватске није желела да искористи право да се умеша у предметни случај.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подносилац представке је рођен 1940. године и живи у Дубровнику.

7. Општински суд у Горњем Милановцу је 18. фебруара 2003. године наложио дужнику В. Т. (у даљем тексту: "Дужник") да подносиоцу представке исплати 2.500 евра (у даљем тексту: "ЕУР") заједно са затезном каматом на име дуга и 187.750 српских динара (у даљем тексту: "РСД"), што је износило приближно 3.028 евра у време доношења пресуде, на име трошкова парничног поступка.

8. Окружни суд у Чачку је 23. августа 2003. године, по жалби, смањио износ досуђен за трошкове на 97.250 динара (приближно 1.568 евра) и потврдио првостепену пресуду у преосталом делу.

9. Пресуда од 18. фебруара 2003. године, са изменама од 23. августа 2003. године, постала је правоснажна 5. септембра 2003. године.

10. На захтев подносиоца представке, Општински суд је 23. октобра 2003. године наложио извршење пресуде пленидбом и продајом дужникове покретне имовине.

11. Након три неуспешна покушаја пленидбе покретне имовине дужника, Општински суд је 21. децембра 2004. године обавестио подносиоца представке да је извршење пресуде пленидбом и продајом дужникове имовине немогуће због немаштине дужника.

12. Општински суд је 13. јула 2005. године обуставио извршни поступак. Општински суд је ову одлуку укинуо по жалби 24. октобра 2005. године.

13. Након поновног покушаја пленидбе дужникове покретне имовине, Општински суд 11. октобра 2007. године прекида поступак извршења због смрти дужника у међувремену.

14. Подносилац представке је 3. јуна 2008. године предложио да се поступак извршења настави пленидбом и продајом покретне и непокретне имовине преминулог дужника. У прилог свом захтеву, подносилац представке поднео је судску одлуку од 2. октобра 2001. године на основу које су дужник и још два лица претходно наследила кућу са земљишном парцелом. Он је такође затражио од суда да одреди привременог заступника дужникових наследника у складу са чланом 32. Закона о извршном поступку. Општински суд је 20. јуна 2008. године одбацио захтев подносиоца представке. Општински суд је ову одлуку укинуо по жалби 27. марта 2009. године.

15. Општински суд је 16. априла 2009. године позвао подносиоца представке да достави имена и адресе предложених дужника, назначи наследнике дужника, предложи средства извршења и појединости и доказе о својини на предметној непокретној имовини, све у року од три дана, а ако то не учини његов захтев ће бити одбачен. Даље је прецизирано да против ове одлуке жалба није дозвољена. У образложењу, суд је утврдио да се имена и адресе дужникових потенцијалних наследника могу наћи у одлуци од 2. октобра 2001. године, и да према томе, нема потребе за одређивање привременог заступника. Општински суд је, међутим, 8. јуна 2009. године упутио подносиоца представке да унапред уплати трошкове привременог заступника у року од осам дана. Такође је прецизирано да против ове одлуке није дозвољена жалба.

16. Општински суд је 27. августа 2009. године одбацио захтев подносиоца представке да се настави поступак извршења због његовог пропуста да изврши налоге од 16. априла и 8. јуна 2009. године. Ова одлука потврђена је по жалби 13. октобра 2009. године.

17. Према мишљењу Владе, постоји осам наследника преминулог дужника, чија су имена и адресе познате.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Релевантна правила извршног поступка

18. Релевантне одредбе Закона о извршном поступку из 2000. године (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије", бр. 28/00, 73/00 и 71/01), Закона о извршном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије", број 125/04) и Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 31/11 и 99/11) изнете су у предметима Буловић против Србије, број 14145/04, ст. 29-30, 1. април 2008. године; Вукелић против Црне Горе, број 58258/09, ст. 43-45, 4. јун 2013. године; и Тешић против Србије, бр. 4678/07 и 50591/12, став 43, 11. фебруар 2014. године.

Б. Релевантна правила парничног поступка

19. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 125/04 и 111/09) био је на снази од 22. фебруара 2005. године до 1. фебруара 2012. године. Члан 214. тог Закона прописивао је да се поступак прекида ако странка умре. Члан 217. даље је предвиђао наставак поступка прекинутог због смрти странке када наследник или старалац заоставштине преузме поступак или када их суд позове да то учине на захтев противне стране.

20. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у "Службеном листу СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91, као и у "Службеном листу СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази до 22. фебруара 2005. године, имао је исте одредбе (види члан 212. став 1 (1) и 215. став 1. тог закона).

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

21. Подносилац представке притуживао се према члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, због неизвршења судске пресуде донете у његову корист, која је постала правоснажна 2003. године. У релевантним деловима, ови чланови гласе како следи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред ... судом, ...."

Члан 1. Протокола број 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине..."

A. Допуштеност

22. Суд примећује да представка није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по једном другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Аргументи странака

23. Влада је изнела да је извршни поступак вођен марљиво. Кашњења се делимично приписују немаштини дужника, а делимично подносиоцу представке, који је поднео предлог да се извршни поступак настави на непокретној имовини дужника тек 3. јуна 2008. године и није извршио судске налоге од 16. априла и 8. јуна 2009. године. Осим тога, Влада је тврдила да је предметни случај сложен због смрти дужника и чињенице да подносилац представке живи у иностранству.

24. Подносилац представке је поново потврдио своје притужбе.

2. Релевантна начела

25. Суд подсећа да члан 6. став 1. Конвенције штити спровођење правоснажних, обавезујућих судских одлука, које, у држава које прихватају владавину права, не могу остати неизвршене на штету једне стране. Сходно томе, извршење судске одлуке не може се спречити, поништити или неоправдано одлагати (види, међу другим предметима, Hornsby против Грчке, 19. март 1997. године, став 40, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-II). У смислу члана 1. Протокола број 1, Суд примећује да "потраживање" може представљати "имовину" ако је довољно утврђено да је извршно (види Burdov против Русије, број 59498/00, став 40, ЕЦХР 2002-III) и подсећа да према овој одредби, као и према члану 6. став 1. Конвенције, држава има позитивну обавезу да организује систем за извршење пресуда који је делотворан и према закону и у пракси и који осигурава њихово извршење без кашњења (види Fuklev против Украјине, број 71186/01, став 84, 7. јун 2005. године). Држава мора такође обезбедити да се поступци прописани релевантним домаћим законима морају поштовати (види исто, став 91.).

26. Даље, Суд примећује да одговорност државе за извршење пресуде против приватних лица не обухвата ништа више од укључивања државних органа у поступке извршења и да пошто суд заврши извршни поступак у складу са националним законима, одговорност државе престаје (види Shestakov против Русије (одлука), број 48757/99, 18. јун 2002. године). Штавише, пропуст да се пресуда изврши због немаштине дужника не може се утврдити против државе, осим, и у обиму у ком се то приписује домаћим властима, на пример, њиховим грешкама или кашњењу у поступку извршења (види, уз одговарајуће измене, Omasta против Словачке (одлука), број 40221/98, 10. децембар 2002. године).

27. Најзад, Суд подсећа да се извршни поступак по самој својој природи мора спровести експедитивно (види Comingersoll S.A. против Португала [ВВ], број 35382/97, став 23, ЕЦХР 2000-IV).

3. Примена горе наведених начела на чињенице конкретног предмета

28. Суд примећује, на првом месту, да је пресуда од 18. фебруара 2003. године, као што је саопштено 23. августа 2003. године, остала неизвршена до данас. Друго, пошто су донели решење о извршењу, домаћи судови су имали обавезу да поступе по службеној дужности. Треће, Србија је ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, што значи да је поступак о коме је реч у надлежности Суда ratione temporis у периоду од скоро једанаест година. Четврто, у том периоду, домаћи судови су четири пута покушали да заплене покретну имовину дужника, обуставили извршни поступак, и та одлука је укинута по жалби, а што је најуочљивије, нису предузели суштинске кораке након што је поступак прекинут 11. октобра 2007. године. Четврто, Општински суд није обавестио наследнике преминулог дужника, чија је имена и адресе наводно знао, ни о извршном поступку нити је нешто предузео како би им одредио привременог заступника, супротно члану 32. Закона о извршном поступку из 2000. године. Најзад, подносилац представке не може се кривити што се није придржавао контрадикторних упутстава Општинског суда од 16. априла и 8. јуна 2009. године. Суд према томе сматра да српске власти нису поступале марљиво нити предузеле довољне кораке да изврше правоснажну пресуду од 18. фебруара 2003. године, са изменама од 23. августа 2003. године.

29. Према томе, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције и одвојеног кршења члана 1. Протокола број 1.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

30. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

31. У првобитној представци, бивши заступник подносиоца представке тражио је у име подносиоца представке накнаду материјалне штете у износу према пресуди коју је Општински суд донео у његову корист 18. фебруара 2003. године, наиме 2.500 евра са одговарајућом каматом, заједно са 2.000 евра за трошкове парничног и извршног поступка, 1.500 евра за накнаду нематеријалне штете и 562,50 евра за трошкове поступка пред Судом. У каснијих 16 поднесака, он је тражио надокнаду материјалне и нематеријалне штете и поштанских трошкова у складу са праксом Суда и 1.000 евра за сваки свој поднесак. Након што му је Суд доставио почетна запажања Владе, новоименовани заступник подносиоца представке позвао се на ове захтеве у датом року.

32. Влада је оспорила ова потраживања. Она је посебно тврдила да захтеви нису правилно прецизирани и да их, према томе, треба одбацити.

A. Штета

33. Суд сматра да у околностима конкретног предмета Тужена држава мора осигурати, одговарајућим средствима, потпуно извршење правоснажне пресуде Општинског суда од 18. фебруара 2003. године, са изменама од 23. августа 2003. године (види, уз одговарајуће измене, Предузеће ЕВТ против Србије, број 31025/05, став 60, 21. јун 2007. године, и Крстић против Србије, број 45394/06, став 94, 10. децембар 2013. године).

34. Суд прихвата да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због утврђених повреда, који треба да му се надокнади. Процењујући на основу правичности, према члану 41. Конвенције, Суд подносиоцу представке досуђује 1.500 евра с тим у вези, уз додатак пореза који се може наплатити.

Б. Трошкови

35. У складу са праксом Суда, подносилац има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су разумни у износу. Наиме, да је подносилац представке морао да их плати, или је обавезан да их плати, у складу са законском или уговорном обавезом, и да су били неизбежни како би се спречила утврђена повреда или добило обештећење. Суд захтева прецизиране рачуне и фактуре који су довољно детаљни да му омогуће да одреди у ком су износу горе наведени захтеви испуњени (види, на пример, Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније [ВВ], број 60642/08, став 158, ЕЦХР 2014).

36. У конкретном предмету, Суд налази да захтев за накнаду трошкова није образложен и да нису достављени прецизирани рачуни да га поткрепе. Сходно томе, Суд овај захтев одбацује.

В. Затезна камата

37. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1;

3. Утврђује

(a) да Тужена држава обезбеди, одговарајућим средствима, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, потпуно извршење правоснажне пресуде Општинског суда од 18. фебруара 2003. године, са изменама од 23. августа 2003. године;

(б) да Тужена држава плати подносиоцу представке, у истом року, 1.500 евра (хиљаду пет стотина евра), уз додатак пореза који се може наплатити, на име нематеријалне штете;

(в) да од истека горе наведена три месеца до исплате треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 7. априла 2015. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

THIRD SECTION

CASE OF RAGUŽ v. SERBIA
(Application no. 8182/07)

JUDGMENT

STRASBOURG

7 April 2015

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Raguž v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Luis López Guerra, President,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Kristina Pardalos,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Stephen Phillips, Section Registrar,

Having deliberated in private on 17 March 2015,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 8182/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention") by a Croatian national, Mr Vinko Raguž (“the applicant"), on 8 February 2007.

2. The applicant was initially represented by Mr Mihailo Petrović, a lawyer practicing in Gornji Milanovac, and subsequently by Ms V. Knežević, a lawyer practising in Dubrovnik. The Serbian Government (“the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicant complained under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 thereto, about the non-enforcement of the final domestic judgment rendered in his favour.

4. On 8 March 2012 the application was communicated to the Government.

5. Further to the notification under Article 36 § 1 of the Convention and Rule 44 § 1 (a), the Croatian Government did not wish to exercise their right to intervene in the present case.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

6. The applicant was born in 1940 and lives in Dubrovnik.

7. On 18 February 2003 the Municipal Court (Opštinski sud) in Gornji Milanovac ordered V.T. (“the debtor") to pay to the applicant 2,500 Euros (“EUR") plus statutory interest on account of debt and 187,750 Serbian dinars (“RSD"), which was approximately EUR 3,028 at the time of the delivery of the judgment, for the costs of the civil proceedings.

8. On 23 August 2003 the District Court (Okružni sud) in Čačak, on appeal, reduced the award in respect of costs to RSD 97,250 (approximately EUR 1,568) and upheld the first-instance judgment for the remainder.

9. The judgment of 18 February 2003, as amended on 23 August 2003, became final on 5 September 2003.

10. On 23 October 2003, at the applicant’s request, the Municipal Court ordered the enforcement of the judgment by seizure and sale of the debtor’s movable assets.

11. Following three failed attempts at seizure of the debtor’s movable assets, on 21 December 2004 the Municipal Court informed the applicant that the enforcement by seizure and sale of the judgment debtor’s property was impossible due to the debtor’s indigence.

12. On 13 July 2005 the Municipal Court terminated the enforcement proceedings. This decision was quashed on appeal on 24 October 2005 by the Municipal Court.

13. Following a further attempt at seizure of the debtor’s movable assets, on 11 October 2007 the Municipal Court stayed the enforcement proceedings (prekida se postupak izvršenja) because of the debtor’s death in the meantime.

14. On 3 June 2008 the applicant proposed that the enforcement proceedings be continued by seizure and sale of the deceased debtor’s movable and immovable estate. In support of his request, the applicant submitted a court decision of 2 October 2001 by which the debtor and two other persons had previously inherited a house with a plot of land. He also requested the court to appoint a temporary representative for the debtor’s heirs in accordance with Article 32 of the Enforcement Procedure Act. On 20 June 2008 the Municipal Court rejected the applicant’s request. This decision was quashed on appeal on 27 March 2009 by the Municipal Court.

15. On 16 April 2009 the Municipal Court invited the applicant to provide the names and the addresses of proposed debtors, indicate the debtor’s heirs, propose the means of enforcement and details and proof of ownership concerning immovable assets, all within three days, failing which his request would be rejected. It was further specified that no appeal was allowed against this decision. In the reasoning, the court found that the names and the addresses of the debtor’s potential heirs were available from the decision of 2 October 2001, and that therefore, there was no need for the appointment of a temporary representative. On 8 June 2009, however, the Municipal Court instructed the applicant to advance the costs for a temporary representative within eight days. It was also specified that no appeal was allowed against this decision.

16. On 27 August 2009 the Municipal Court rejected the applicant’s request for continuation of the enforcement proceedings because of his failure to abide by the orders of 16 April and 8 June 2009. This decision was upheld on appeal on 13 October 2009.

17. According to the Government, there are eight heirs of the deceased debtor, the names and addresses of which have been known.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The relevant enforcement procedure rules

18. The relevant provisions of the Enforcement Procedure Act 2000 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - "OG FRY" - no. 28/00, 73/00 and 71/01), the Enforcement Procedure Act 2004 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - "OG RS" - no. 125/04) and the Enforcement Procedure Act 2011 (Zakon o izvršenju i obezbeđenju; published in OG RS nos. 31/11 and 99/11) are set out in Bulović v. Serbia, no. 14145/04, §§ 29-30, 1 April 2008; Vukelić v. Montenegro, no. 58258/09, §§ 43-45, 4 June 2013; and Tešić v. Serbia, nos. 4678/07 and 50591/12, § 43, 11 February 2014.

B. The relevant civil procedure rules

19. The Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku, published in OG RS nos. 125/04 and 111/09) was in force from 22 February 2005 until 1 February 2012. Article 214 of the Act provided that the proceedings were stayed if a party died. Article 217 further provided for the continuation of the proceedings stayed because of a party’s death when the heir or representative of the estate took over the proceedings or when the court invited them to do so at the request of the opposing party.

20. The Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku, published in the OG SFRY nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 and 35/91, as well as in OG FRY nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02), which was in force until 22 February 2005, contained the same provisions (see Articles 212 § 1 (1) and 215 § 1 thereof).

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1

21. The applicant complained under Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 thereto, about the non-enforcement of the court judgment rendered in his favour, which became final in 2003. In so far as relevant, these Articles read as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time ... by [a] ... tribunal ..."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions..."

A. Admissibility

22. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. Arguments of the parties

23. The Government submitted that the enforcement proceedings had been conducted with due diligence. The delays were attributable partly to the debtor’s indigence and partly to the applicant, who had made a proposal that the enforcement proceedings be continued against the debtor’s immovable assets only on 3 June 2008 and had failed to abide by the court’s orders of 16 April and 8 June 2009. In addition, the Government argued that the present case was complex because of the death of the debtor and the fact that the applicant lived abroad.

24. The applicant reaffirmed his complaints.

2. The relevant principles

25. The Court reiterates that Article 6 § 1 of the Convention protects the implementation of final, binding judicial decisions, which, in States that accept the rule of law, cannot remain inoperative to the detriment of one party. Accordingly, the execution of a judicial decision cannot be prevented, invalidated or unduly delayed (see, among other authorities, Hornsby v. Greece, 19 March 1997, § 40, Reports of Judgments and Decisions 1997-II). In terms of Article 1 of Protocol No. 1, the Court notes that a "claim" can constitute a "possession" if it is sufficiently established to be enforceable (see Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 40, ECHR 2002-III) and reiterates that it is under this provision, as well as Article 6 § 1 of the Convention, that the State has a positive obligation to organise a system for enforcement of judgments that is effective both in law and in practice and ensures their enforcement without undue delay (see Fuklev v. Ukraine, no. 71186/01, § 84, 7 June 2005). The State must also make sure that the procedures provided for in the relevant domestic legislation are complied with (see ibid, § 91).

26. Further, the Court notes that the State’s responsibility for enforcement of a judgment against private persons extends no further than the involvement of State bodies in the enforcement procedures and that once the enforcement procedures were closed by a court in accordance with the national legislation, the responsibility of the State ends (see Shestakov v. Russia (dec.), no. 48757/99, 18 June 2002). Moreover, a failure to enforce a judgment because of the debtor’s indigence cannot be held against the State unless and to the extent that it is imputable to the domestic authorities, for example, to their errors or delay in proceeding with the enforcement (see, mutatis mutandis, Omasta v. Slovakia (dec.), no. 40221/98, 10 December 2002).

27. Lastly, the Court reiterates that enforcement proceedings by their very nature need to be dealt with expeditiously (see Comingersoll S.A. v. Portugal [GC], no. 35382/97, § 23, ECHR 2000-IV).

3. Application of the above principles to the facts of the present case

28. The Court observes, in the first place, that the judgment of 18 February 2003, as modified on 23 August 2003, has remained unenforced to date. Secondly, having adopted the enforcement order, the domestic courts were under an obligation to proceed ex officio. Thirdly, Serbia ratified the Convention on 3 March 2004, meaning that the proceedings in question have been within the Court’s competence ratione temporis for a period of almost eleven years. Fourthly, during this time, the domestic courts attempted four times to seize the debtor’s movable assets, terminated the enforcement proceedings, which decision was quashed on appeal, and most strikingly, took no substantive steps after the proceedings were stayed on 11 October 2007. Fifthly, the Municipal Court failed to inform the deceased debtor’s heirs, the names and addresses of which had been apparently known to it, about the enforcement proceedings or else, to appoint them a temporary representative, contrary to Article 32 of the Enforcement Procedure Act 2000. Lastly, the applicant cannot be reproached for having failed to abide by contradictory instructions of the Municipal Court orders of 16 April and 8 June 2009. The Court therefore considers that the Serbian authorities did not act diligently or take sufficient steps to execute the final judgment of 18 February 2003, as modified on 23 August 2003.

29. There has accordingly been a breach of Article 6 § 1 of the Convention and a separate breach of Article 1 of Protocol No. 1.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

30. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

31. In the initial application, the applicant’s former representative claimed on behalf of the applicant pecuniary damage in the sum of the amount of the judgment made in his favour on 18 February 2003 by the Municipal Court, namely EUR 2,500 with appropriate interest, plus EUR 2,000 for the costs of civil and enforcement proceedings, EUR 1,500 for non-pecuniary damage and EUR 562.50 for the costs of the proceedings before the Court. In his subsequent sixteen submissions, he requested compensation for pecuniary and non-pecuniary damages and postal expenses in line with the practice of the Court and EUR 1,000 for each of his submissions. Following transmission by the Court of the Government’s initial observations, the applicant’s newly appointed representative referred to those claims within the time-limit imposed.

32. The Government contested those claims. They argued, in particular, that the claims were not duly specified and should, therefore, be rejected.

A. Damage

33. The Court considers that in the circumstances of the present case the respondent State must ensure, by appropriate means, the full execution of the final Municipal Court judgment of 18 February 2003, as amended on 23 August 2003 (see, mutatis mutandis, EVT Company v. Serbia, no. 31025/05, § 60, 21 June 2007, and Krstić v. Serbia, no. 45394/06, § 94, 10 December 2013).

34. The Court accepts that the applicant has suffered some non-pecuniary loss arising from the breaches found, for which he should be compensated. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 1,500 in this respect, plus any tax that may be chargeable.

B. Costs and expenses

35. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress. The Court requires itemised bills and invoices that are sufficiently detailed to enable it to determine to what extent the above requirements have been met (see for example, Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia[GC], no. 60642/08, § 158, ECHR 2014).

36. In the present case, the Court finds that the claim for costs and expenses has not been substantiated and that no itemised bills have been presented in support of it. Consequently, the Court rejects this claim.

C. Default interest

37. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1;

3. Holds

(a) that the respondent State shall ensure, by appropriate means, within three months of the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the full execution of the final Municipal Court judgment of 18 February 2003, as amended on 23 August 2003;

(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 1,500 (one thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 7 April 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.