Poništi

Korisni linkovi

Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava

Evropska Konvencija o ljudskim pravima

Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima

Vodič za izradu prvostepenih sudskih odluka iz građanske materije sa osvrtom na navođenje presuda ESLJP

Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava

Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja

Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima

Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava

O e-Case aplikaciji

Kajganić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
27958/16
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
08.10.2024
Članovi
6
6-1
8
8-1
10
10-1
35
35-3-a
41
Kršenje
6
6-1
Nekršenje
8
8-1
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6) Građanski postupak
(Čl. 6-1) Suđenje u razumnom roku
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8-1) Poštovanje privatnog života
(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 10-1 / ICCPR-19) Sloboda izražavanja
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-3-a) Očigledno neosnovana predstavka
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
(Čl. 41) Materijalna šteta
Unutrašnje polje slobodne procene
Tematske ključne reči
sloboda javnog informisanja
poštovanje privatnog života
povreda ugleda / kleveta
VS deskriptori
1.8.3 Privatni život
1.10 Član 10. - sloboda izražavanja
1.10.4 Ograničavanje prava
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predmet se odnosi na pravo podnositelјke na poštovanje njenog privatnog života prema članu 8. Konvencije. Podnositelјka se naročito prituživala da domaći organi nisu zaštitili njeno pravo na ugled od klevetničkih izjava novinara. Predmet se takođe odnosi na prekomernu dužinu istog postupka, kao i na navodni nedostatak delotvornih domaćih pravnih lekova, prema čl. 6. i 13. Konvencije.

Podnositelјka je advokat iz Beograda. U relevantno vreme je zastupala izvesnog gospodina X u krivičnom postupku u vezi sa ubistvom premijera Srbije 12. marta 2003. godine. Dana 9. septembra 2004. godine, nedelјnik „Vreme“ je objavio članak čiji je autor novinar Y pod naslovom „Saradnici, advokati i stari drugari“. Članak se, između ostalog, odnosio na postojanje transkripta telefonskog razgovora, za koji se tvrdi da je obavlјen između podnositelјke i gospodina X u maju 2004. godine, tokom kojeg je podnositelјka rekla da je za X obezbedila status svedoka saradnika preko „njenih starih prijatelјa”, koji su bili „dva najmoćnija čoveka u zemlјi”, u zamenu za njegovo lažno svedočenje u postupku. Transkript telefonskog razgovora je tada registrovala Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i isti je poslala tadašnjem premijeru, ministru unutrašnjih poslova, ministru pravde i načelniku javne bezbednosti. Uz članak je objavlјena i fotografija podnositelјke. Drugi medij je 17. septembra 2004. godine objavio izjavu novinara Y u kojoj je dotični izjavio da ne poseduje kopiju transkripta, ali da bi u slučaju sudskog postupka imao zakonsko pravo da dobije kopiju istog, ukoliko mu zatreba. Istog dana, 17. septembra 2004. godine, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a je sastavio informaciju u kojoj se navodi da su prisluškivanje telefona gospodina X naložile istražne sudije, i da je u delovima predmetnog novinskog članka novinar Y objavio neistinite podatke i pravio određene konstrukcije. Istog dana je sačinjena još jedna informacija od strane bivšeg načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je negirao da je uputio bilo kakvu službenu belešku premijeru, ministrima unutrašnjih poslova i pravde ili načelniku javne bezbednosti.

Podnositelјka je 28. oktobra 2004. godine pokrenula parnični postupak protiv novinara Y tražeći odštetu u iznosu od 750.000 dinara zbog štete koju su navodi u spornom članku naneli njenoj časti i ugledu. U toku postupka nije negirala da je razgovarala sa svojim klijentom, ali je negirala da je sa njim razgovarala u maju 2004. godine. Ona je 5. novembra 2004. godine uputila pismo uredniku nedelјnika „Vreme“, negirajući navode iznete u članku. Nјen demanti je objavlјen naknadno neutvrđenog datuma.

Treći opštinski sud u Beogradu je u periodu od 19. januara do 24. jula 2007. godine u šest navrata tražio kopiju spornog transkripta od nadležnih državnih organa (Okružni sud, Okružno javno tužilaštvo i Specijalni tužilac u Beogradu), ali bezuspešno. U periodu od 14. maja do 3. avgusta 2007. godine, istražni sudija je te zahteve odbio jer je Zakonik o krivičnom postupku, koji je tada bio na snazi, propisivao da se materijal prikuplјen merom „nadzora i snimanja telefonskih razgovora” može koristiti samo u postupku i u odnosu na lice i krivično delo za koje je ta mera odobrena naredbom istražnog sudije, kao i jer postupak povodom kojeg je predmetni materijal prikuplјen joj uvek nije pravosnažno okončan. Specijalni tužilac je prvobitno odbio da obelodani tražene transkripte telefonskog razgovora na osnovu toga što isti nisu u njegovom posedu, a kasnije i na osnovu toga što je predmetni materijal bio razmatran u okviru drugog krivičnog postupka. Treći opštinski sud u Beogradu je 14. februara 2008. godine doneo presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev podnositelјke i naložio novinaru Y da joj isplati iznos od 350.000 dinara na ime nematerijalne štete. Presuda je dostavlјena podnositelјki 13. jula 2010. godine. Ona na nju nije uložila žalbu.

Medjutim, novinar Y je 20. jula 2010. godine uložio žalbu. U toku postupka pred Apelacionim sudom je naveo da, kao fizičko lice, nije mogao da pribavi snimke i transkripte i dostavi ih kao dokaz sudu. Apelacioni sud je 19. juna 2012. godine doneo presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu, presuđujući protiv podnositelјke i naložio joj da novinaru Y isplati iznos od RSD 166.750 na ime troškova postupka. Nakon ponovnog utvrđivanja činjenica, sud je utvrdio da je novinar Y dobio predmetne informacije krajem avgusta 2004. godine putem elektronske pošte od izvora kome je verovao. Oslanjajući se na izjavu novinara Y, sud je takođe utvrdio da je on informacije proveravao kod Bezbednosno-informativne agencije, Tužilaštva za organizovani kriminal i Ministarstva unutrašnjih poslova, kod osoba čiji identitet nije mogao da otkrije. Sud je takođe utvrdio da je sporna informacija objavlјena uz saglasnost urednika nedelјnika, te da novinar Y nije kontaktirao podnositelјku pre objavlјivanja sporne informacije jer je želeo da izbegne moguće štetne posledice koje bi ga sprečile da objavi članak. Sud je dalјe utvrdio da je novinar Y objavio informacije za koje je verovao da su istinite i koje se odnose na događaje i lica o kojima je javnost imala interes da bude obaveštena, a koje su se mogle slobodno objavlјivati bez obzira na način na koji su pribavlјene. Štaviše, te informacije nisu predstavlјale informacije čije je objavlјivanje bilo zabranjeno. Objavlјivanje predmetnih informacija nije imalo za cilј nanošenje štete časti i ugledu podnositelјke niti nanošenje duševne boli istoj, već je bilo pitanje od javnog interesa. Pošto je njeno pismo demant objavlјeno u istom nedelјniku, ona nije imala pravo na odštetu.

Sud je takođe utvrdio da je na podnositelјki bilo da dokaže krivicu novinara Y u smislu člana 81. Zakona o javnom informisanju i da dokaže da je dotični zanemario svoju novinarsku pažnju, što ona nije učinila. Sud je smatrao da novinar Y nije zanemario svoju novinarsku pažnju, s obzirom na to da je izvršio proveru spornih informacija. Činjenica da nije kontaktirao podnositelјku nije bila razlog da se donese drugačiji zaklјučak jer je podnositelјka sastavila demant, koji je uredno objavlјen.

Sud je utvrdio da legitimni interes javnosti da bude obaveštena o činjenicama i događajima u vezi sa krivičnim postupkom u vezi sa ubistvom premijera preovlađuje nad potrebom zaštite časti i ugleda branioca koji postupa u tom krivičnom postupku. Objavlјene informacije se nisu odnosile na njen lični život niti na profesionalnu aktivnost, već na događaje koji bi mogli uticati na tok krivičnog postupka, što je bilo u skladu sa članom 10. Konvencije.

Dana 6. oktobra 2012. podnositelјka je podnela ustavnu žalbu. Ona je tvrdila da pravo na slobodu izražavanja zajemčeno članom 10. Konvencije nije apsolutno; ono je, prema njenom mišlјenju, bilo ograničeno u interesu zaštite ugleda drugih. Ona je takođe navela da je prvostepenom sudu bilo potrebno više od dve godine da joj uruči presudu, da je postupak pred Apelacionim sudom takođe trajao dve godine, kao i da ukupna dužina postupka, koji je trajao osam godina, nije bila razumno u smislu Ustava i Konvencije. Ustavni sud je 9. novembra 2015. godine odbio ustavnu žalbu podnositelјke u pogledu njene pritužbe o izostanku pravičnog suđenja i odbacio njene ostale pritužbe.

Podnositelјka se prituživala da država nije zaštitila njeno pravo na ugled prema članu 8. Konvencije.

Podnositelјka je navela da je novinar Y nije samo izložio kritici u svom članku, već ju je, umesto toga, prikazao kao nekoga ko je naterao optuženog da lažno prijavi treću stranu (jednog od vođa organizovanih kriminalnih grupa u Srbiji) za teško krivično delo, i kao nekoga ko je zloupotrebio svoje navodne veze sa političkim ličnostima i visokim zvaničnicima, time ometajući sprovođenje pravde; kao rezultat toga, ona je praktično bila uvučena u sferu organizovanog kriminala. Dotični novinar je time izložio nju i njenu porodicu opasnosti. On je to učinio bez ikakvih dokaza, krijući se iza anonimnosti navodnog izvora informacija. Dotičnu informaciju su naknadno demantovala dva državna zvaničnika, kao i gospodin X. Novinar Y ju je takođe vređao i klevetao, što je Vladu oslobodilo obaveze da se uzdrži od nametanja ograničenja slobodi izražavanja. Podnositelјka e takođe tvrdila da lica sa kojima je novinar Y navodno proveravao istinitost dotičnih informacija nisu bila obuhvaćena zaštitom novinarskih izvora, jer ona sȃma nisu bila izvor tih informacija.

Vlada je tvrdila da nije došlo do povrede člana 8. Ona je posebno navela da su domaći sudovi postigli adekvatnu ravnotežu prava iz čl. 8. i 10, uzimajući u obzir značajan javni interes koji je postojao i status podnositelјke kao javne ličnosti, poštujući važnost poverlјivosti novinarskih izvora i s obzirom na odsustvo težih posledica po podnositelјku. Vlada je posebno tvrdila da je članak novinara Y bio deo veoma duge i intenzivne javne debate oko krivičnog postupka u vezi sa ubistvom premijera. Ona je navela da je teško zamisliti temu od većeg javnog interesa ili temu koja bi zahtevala oprezniji pristup domaćih sudova prilikom izricanja sankcija, u bilo kom obliku, novinarima koji istražuju ovu temu i obaveštavaju javnost o njoj. Vlada je navela da podnositelјka nije osporila nalaze Ustavnog suda da se ne može smatrati privatnim licem, i uz to tvrdi da dotična nije dokazala da je pretrpela bilo kakvu štetu usled objavlјivanja spornog članka. Sporni članak nije sadržao bilo kakve informacije o privatnom ili porodičnom životu podnositelјke, niti je bio posebno usmeren protiv nje. Umesto toga, članak se bavio opštim društvenim problemom bliskosti između određenih državnih organa, mreža organizovanog kriminala i članova pravosuđa, uklјučujući advokate. Iako sporni članak podnositelјku nije prikazao u naročito povolјnom svetlu, svakako je nije prikazao kao nekompetentnog advokata ili kao advokata koji ne zastupa interese svojih klijenata; sasvim suprotno. Vlada je takođe navela da informisanje subjekta o predmetnoj informaciji pre njenog objavlјivanja nije uvek bilo neophodno.

Ona je tvrdila da pravo novinara da ne otkriju svoje izvore nije privilegija, već sastavni deo prava na informaciju kojoj je potrebna posebna zaštita, i naglasila višestruke pokušaje novinara Y da proveri informacije o kojima je reč. Ona je tvrdila da je automatska pretpostavka podnositelјke da je tajni izvor novinara Y bio izmišlјen bila nespojiva sa slobodom medija, i da je bila nepotkreplјena, kao i njena tvrdnja da druga lica sa kojima je novinar Y proveravao dotične informacije nisu pokrivena zaštitom poverlјivosti izvora.
Sud ističe da, u slučajevima u kojima je potrebno da se postigne ravnoteža između prava na poštovanje privatnog života i prava na slobodu izražavanja, ishod takvih slučajeva teoretski ne bi trebalo da varira u zavisnosti od toga da li je predstavka podneta Sudu na osnovu člana 8. Konvencije od strane lica koje je bilo predmet novinskog izveštaja, ili prema članu 10. od strane objavlјivača takvog izveštaja.
Da bi član 8. stupio na snagu u slučajevima klevete, napad na nečiji ulged mora dostići određeni nivo ozbilјnosti i biti izveden na način koji dovodi u pitanje lično uživanje prava na poštovanje privatnog života. Nivo ozbilјnosti mešanja koji je potreban kako bi član 8. Konvencije bio primenjiv u smislu zaštite ugleda opisan je kao mešanje u privatni život lica koje je toliko ozbilјno da narušava njegov lični integritet.

Sud primećuje da su u predmetnom slučaju domaći sudovi utvrdili da su se sporne informacije iz objavljenog članka, odnosile na pitanje od javnog interesa, čime su izričito prihvatili da su objavlјene informacije doprinele javnoj raspravi. Sud takođe konstatuje da su se sporne informacije u predmetnom slučaju odnosile na krivični postupak vođen u vezi sa ubistvom srpskog premijera i da su stoga od ozbilјnog javnog interesa i značaja. Konkretno, radilo se o navodnim nepravilnostima u vezi sa svedočenjem i dobijanjem statusa svedoka saradnika, što se jasno ticalo pitanja od javnog interesa te je, samim tim, objavlјivanje takve informacije predstavlјa sastavni deo zadatka medija u demokratskom društvu.

Sud naglašava da se mora praviti razlika između pojedinaca i lica koja deluju u javnom kontekstu kao političke ili javne ličnosti. Shodno tome, iako pojedinac nepoznat javnosti može zahtevati posebnu zaštitu svog prava na privatni život, isto ne važi za javne ličnosti, u pogledu kojih su granice kritičkog komentara šire, jer su neizbežno i svesno izložene javnom preispitivanju i stoga moraju pokazati posebno visok stepen tolerancije. Sud konstatuje da su domaći sudovi utvrdili da podnositelјka nije javna ličnost, ali da je kao pravni zastupnik jednog od optuženih u visokoprofilnom krivičnom postupku postala poznata javnosti, te da se stoga ne može reći da je bila običan pojedinac. Kao takva, mogla je očekivati da će postojati članci koji se odnose na nju u njenom profesionalnom svojstvu. Sudovi su takođe konstatovali da sporni članak nije predstavlјao neopravdani lični napad na nju, već da se bavio pitanjem od javnog interesa.

Sud konstatuje zaklјučke domaćih sudova da je, postupajući u svojstvu branioca u tako visoko-profilnom krivičnom postupku, podnositelјka stupila na javnu scenu i da je mogla očekivati medijsko izveštavanje u tom pogledu. Sud dalјe primećuje da je sporni članak zaista bio ograničen na navodne nepravilnosti u načinu na koji je podnositelјka obavlјala svoju ulogu branioca, tj. fokusirao se samo na njenu profesionalnu aktivnost, a ne na bilo koji drugi aspekt njenog privatnog ili porodičnog života.

Sud ponavlјa da je pravo novinara da zaštite svoje izvore deo slobode da „prime i saopštavaju informacije i ideje bez mešanja javnih vlasti“, koja je zaštićena članom 10. Konvencije i koja služi kao jedna od njenih važnih zaštitnih mera. Zaštita novinarskih izvora predstavlјa jedan od kamena temelјaca slobode štampe. Bez takve zaštite, izvori bi se mogli odvratiti od pomaganja štampi kada je u pitanju informisanje javnosti o pitanjima od javnog interesa.

Sud ponavlјa da se pravo novinara da ne otkriju svoje izvore ne može smatrati pukom privilegijom koja se daje ili oduzima u zavisnosti od zakonitosti ili nezakonitosti njihovih izvora, već je sastavni deo prava na informacije koje treba tretirati sa krajnjim oprezom. Imajući u vidu značaj zaštite novinarskih izvora za slobodu štampe u demokratskom društvu, i potencijalno zastrašujući efekat koji nalog za otkrivanje izvora informacija ima na ostvarivanje te slobode, zahtev da novinar otkrije identitet svog izvora ne može biti kompatibilan sa članom 10. Konvencije osim ukoliko je opravdan preovlađujućim zahtevom u javnom interesu, za šta bi trebalo da se uveri da je bio neophodan u specifičnim okolnostima.

U odnosu na predmetni slučaj, Sud konstatuje da se podnositelјka nije prituživala na zakonitost mera nadzora, odnosno na presretanje i snimanje njenih telefonskih komunikacija, niti na curenje informacija dobijenih na taj način, niti je istakla povredu poverlјivosti komunikacije između advokata i klijenta koja uživa pojačanu zaštitu prema članu 8. Ona je u suštini osporila sadržaj članka koji je napisao novinar Y, tj. osporila je istinitost informacija sadržanih u njemu i prituživala se da je Tužena država propustila da je zaštiti u tom pogledu.

Sud se uverio da su domaći sudovi postigli ravnotežu između interesa zaštite ugleda podnositelјke i prava novinara Y na slobodu izražavanja, uklјučujući njegov interes da njegovi izvori informacija ostanu anonimni, i da su pružili relevantne i dovolјne razloge za zaklјučak da je legitimni interes javnosti da bude obaveštena o krivičnom postupku u vezi sa ubistvom premijera preovladao nad potrebom za zaštitom časti i ugleda branioca u tom krivičnom postupku. Prema tome, nije došlo do povrede člana 8. Konvencije.

Podnositelјka se prituživala na prekomernu dužinu postupka na osnovu člana 6. Konvencije.

Sud smatra da predmet o kome je reč nije bio naročito složen. On se, u suštini, sastojao u postizanju ravnoteže između prava podnositelјke predstavke na zaštitu njenog ugleda i prava novinara Y na slobodu izražavanja. Po mišlјenju Suda, ponašanje podnositelјke nije doprinelo dužini postupka, imajući u vidu da je ona samo jednom tražila da se ročište odloži. Što se tiče postupanja pravosudnih organa, Sud konstatuje da je došlo do neopravdanog kašnjenja od dve godine u uručenju prvostepene presude podnositelјki. Imajući u vidu svoju sudsku praksu o ovoj temi, Sud smatra da je dužina postupka pred građanskim sudovima na dva nivoa nadležnosti, odnosno period od više od sedam godina i sedam meseci, bila prekomerna i da nije ispoštovala zahtev „razumnog roka“. Istovremeno, Sud smatra da se dužina postupka pred Ustavnim sudom, odnosno period od tri godine i dva meseca, iako donekle dugotrajna, ne može smatrati prekomernom, posebno s obzirom na njihovu nehitnu prirodu. S obzirom na svoj zaklјučak u vezi sa dužinom parničnog postupka, Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

Podnositelјka se prituživala na osnovu člana 13. na nedostatak delotvornog domaćeg pravnog leka u vezi sa njenim pritužbama prema čl. 6. i 8. Konvencije.

Sud konstatuje da je podnositelјka imala na raspolaganju različite pravne lekove za svoje pritužbe. Konkretno, ona se odlučila za parnični postupak za svoje pritužbe prema članu 8. Konvencije, nakon čega je iskoristila ustavnu žalbu, u kojoj je iznela obe svoje pritužbe prema čl. 6. i 8. Nјene pritužbe su razmotrili građanski sudovi i Ustavni sud. Ona je takođe uputila pismo odgovornom uredniku javnog glasila, negirajući navode iznesene u članku, a njen demanti je objavlјen. Činjenica da se podnositelјka nije složila sa zaklјučcima sudova ne čini dotične pravne lekove nedelotvornim. Shodno tome, ova pritužba je očigledno neosnovana, te se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.