Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 44/2017 од 9.5.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ БОРОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представка број 58559/12 и још три друге – види приложени списак)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
11. април 2017. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Боровић и други против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Luis López Guerra, председник,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореном заседању 21. марта 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представки (бр. 58559/12, 9162/15, 14772/15 и 14883/15) против Србије које су Суду поднете према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”). Сви подносиоци представки су српски држављани, а њихови лични подаци изнети су у додатку уз ову пресуду.
2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) првобитно је заступао њен бивши заступник, госпођа В. Родић, а одскора њен садашњи заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Представке су 1. септембра 2015. године прослеђене Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представки од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносиоци представки притуживали су се на прекомерну дужину разних кривичних и парничних поступака (види додатак уз ову пресуду).
6. Сви подносиоци представки добили су одлуке Уставног суда који је утврдио повреду њиховог права на суђење у разумном року и досудио им разне новчане износе на име накнаде нематеријалне штете (види додатак).
ПРАВО
7. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихову заједничку чињеничну и правну позадину.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ
8. Подносиоци представки притуживали су се према члану 6. Конвенције да је дужина кривичних и парничних поступка у питању била неспојива са захтевом „разумног рока”. Подносилац представке, господин Жељко Ђорђевић (представка број 14883/15) поднео је исту притужбу према члану 13. Конвенције. Члан 6. став 1. и члан 13. Конвенције гласе како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.”
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
9. Влада је изнела да подносиоци представки не могу да тврде да су жртве наводне повреде, у смислу члана 34. Конвенције.
10. Суд сматра да је примедба Владе тесно повезана са суштином притужбе подносилаца представки, па ће је детаљније разматрати у фази основаности.
11. Суд даље констатује да ове притужбе нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Оне нису ни недопуштене по неком другом основу, па се, према томе, морају прогласити допуштеним.
12. Према мишљењу Владе, утврђивање повреде од стране Уставног суда и досуђивање накнаде за нематеријалну штету представљало је довољно обештећење за повреду права подносилаца представки на суђење у разумном року.
13. Подносиоци представки се са тим нису сложили.
14. Суд подсећа да статус жртве подносиоца представке, у смислу члана 34. Конвенције, зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и да ли су, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење с тим у вези. Тек када се испуне ови услови, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (види Видаковић против Србије (одлука) број 16231/07, став 26, 24. мај 2011. године; Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; и Cataldo против Италије (одлука), број 45656/99, 3. јун 2004. године).
15. С тим у вези, Суд констатује да је Уставни суд нашао да је право подносилаца представки на суђење у разумном року повређено (види став 6. у горњем тексту), чиме је призната повреда на коју се притужују и, заправо, испуњен први услов утврђен праксом Суда.
16. Статус жртве подносилаца представки затим зависи и од тога да ли је досуђено обештећење одговарајуће и довољно у погледу правичног задовољења како је предвиђено чланом 41. Конвенције (види Dubjaková против Словачке (одлука), број 67299/01, 19. октобар 2004. године).
17. Суд примећује да се у предметима због дужине поступка једна од карактеристика довољног обештећења која може елиминисати статус жртве странке односи на досуђени износ. Тај износ зависи, нарочито, од карактеристика и делотворности правног лека. Стога, државе које су, као Србија, усвојиле правни лек осмишљен и за убрзавање поступка и за досуђивање накнаде, имају слободу да досуђују износе који – иако су нижи од износа које Суд досуђује – нису неоправдани (види Cocchiarella против Италије [ВВ], цитирана у горњем тексту, ст. 96, 97).
18. У овом предмету, осим што је утврдио повреду, Уставни суд је утврдио да подносиоци представки имају право на разне износе на име накнаде нематеријалне штете (прецизирани у додатку).
19. Ако се вратимо на стварне износе досуђене подносиоцима представки, Суд констатује да су накнаде које су досуђене у овом предмету значајно ниже од оних досуђиваних за слична кашњења у пракси Суда. Да ли се досуђени износи могу сматрати оправданим, треба, међутим, разматрати у светлу свих околности предмета. Оне укључују не само трајање поступка у одређеном предмету, већ и вредност досуђеног износа гледано у светлу животног стандарда у држави о којој је реч и чињеницу да се према националним системима накнада углавном досуђује и исплаћује брже него када о неком питању треба да одлучи Суд према члану 41. Конвенције.
20. С обзиром на материјал у спису предмета и на посебне околности поступка у питању, Суд сматра да се износи досуђени подносиоцима представки не могу сматрати довољним и да, према томе, не представљају одговарајуће обештећење за претрпљене повреде.
21. Суд стога закључује да подносиоци представки нису изгубили статусе жртава, у смислу члана 34. Конвенције. Примедба Владе, с тим у вези мора се, према томе, одбацити.
22. С обзиром на горе наведено, а посебно у вези са ставом о статусу жртава подносилаца представки, Суд закључује да је дужина поступка у питању била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.
23. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
24. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Kin-Stib и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
III. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ
25. У представкама бр. 9162/15 и 14772/15, подносиоци представки, господин Ференц Димовић и господин Слободан Ристић, посебно су се жалили на дужину каснијег поступка пред Уставним судом. Они су се позвали на члан 6. став 1. Конвенције. Суд констатује да је дужина тих поступака била приближно три године и шест месеци, односно две године и осам месеци. Суд је већ утврдио да је одређени број поступака пред Уставним судом након појединачних уставних жалби, који су били сличне дужине као спорни поступак у овом предмету, био у оквиру захтева разумног рока. Стога, на пример, нема повреде члана 6. став 1. Конвенције у поступку пред Уставним судом који је трајао приближно три године и шест месеци (види Posedel-Jelinović против Хрватске, број 35915/02, став 26, 24. новембар 2005. године).
26. Из горе наведеног произилази да су притужбе подносилаца представки у вези са дужином поступка пред Уставним судом очигледно неосноване и да се морају одбацити у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
27. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
28. Подносилац представке, господин Љубиша Боровић (представка број 58559/12) није тражио одређени износ на име правичног задовољења, већ је оставио Суду да га одреди. Сви остали подносиоци представки тражили су разне износе на име нематеријалне штете (види приложену табелу). Они су, такође, тражили разне износе на име материјалне штете и за трошкове поступка настале пред домаћим судовима и Судом.
29. Влада је оспорила ове притужбе.
30. Суд налази да подносиоци представки нису показали да је наводна материјална штета заиста проузрокована дужином поступка пред домаћим судовима и не примећује узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он, према томе, одбацује захтеве подносилаца представки за накнаду материјалне штете.
31. На основу докумената које поседује и своје судске праксе, Суд сматра да је оправдано да досуди износе назначене у приложеној табели на име нематеријалне штете и трошкова, умањене за све износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.
32. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да представке здружи;
2. Здружује са основаношћу примедбу Владе у вези са статусом жртве подносилаца представки, и одбија је;
3. Проглашава представке у вези са прекомерном дужином парничних и кривичних поступака допуштеним, а преостале притужбе недопуштеним;
4. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са сваким подносиоцем представке посебно;
5. Утврђује да нема потребе да посебно разматра притужбу према члану 13. Конвенције подносиоца представке, господина Жељка Ђорђевића (представка број 14883/15);
6. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да подносиоцима представки исплати, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели на име нематеријалне штете и трошкова поступка, заједно са порезом који се може наплатити на те износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате, након одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
7. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 11. априла 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Fatoş Aracı
Заменик секретара
Luis López Guerra
Председник
ДОДАТАК
|
THIRD SECTION
CASE OF BOROVIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 58559/12 and 3 others – see appended list)
JUDGMENT
STRASBOURG
11 April 2017
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Borović and Others v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Luis López Guerra, President,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 21 March 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in four applications (nos. 58559/12, 9162/15, 14772/15 and 14883/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”). The applicants are all Serbian nationals and their personal details are set out in the appendix to this judgment.
2. The Serbian Government (“the Government”) were initially represented by their former Agent, Ms V. Rodić, who was recently replaced by their current Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 1 September 2015 the applications were communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the applications by a Committee. The Court rejects this objection after giving it due consideration.
THE FACTS
5. The applicants complained about the excessive length of various criminal and civil proceedings (see the appendix to this judgment).
6. All the applicants obtained decisions by the Constitutional Court that found a violation of their right to a hearing within a reasonable time and awarded them various sums of money in respect of non-pecuniary damage (see appendix).
THE LAW
I. JOINDER OF THE APPLICATIONS
7. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their similar factual and legal background.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 AND ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
8. The applicants complained under Article 6 of the Convention that the length of the criminal and civil proceedings in question had been incompatible with the “reasonable time” requirement. The applicant, Mr Željko Đorđević (application no. 14883/15) raised the same complaint under Article 13 of the Convention. Articles 6 § 1 and 13 of the Convention read as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations or of any criminal charge against him... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
9. The Government submitted that the applicants could not claim to be victims of the alleged violation within the meaning of Article 34 of the Convention.
10. The Court considers that the Government’s objection is closely linked to the substance of the applicants’ complaint and would therefore more appropriately be examine at the merits stage.
11. The Court further notes that these complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. They are also not inadmissible on any other grounds and must therefore be declared admissible.
12. In the Government’s opinion, the finding of a violation by the Constitutional Court and the awarding of compensation for non-pecuniary damage constituted sufficient redress for the breach of the applicants’ right to a hearing within a reasonable time.
13. The applicants disagreed.
14. The Court notes that an applicant’s status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention depends on whether the domestic authorities have acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and have, if necessary, provided appropriate redress. It is only when those conditions have been satisfied that the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention precludes examination of an application (see Vidaković v. Serbia (dec.) no. 16231/07, § 26, 24 May 2011; Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).
15. In that connection, the Court notes that the Constitutional Court found that the applicants’ right to a hearing within a reasonable time had indeed been violated (see paragraph 6 above), thereby acknowledging the breach complained of and, in effect, satisfying the first condition laid down in the Court’s case-law.
16. The applicants’ victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient, having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).
17. The Court observes that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. That amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are still not unreasonable (see Cocchiarella, cited above, §§ 96, 97).
18. In the present cases, the Constitutional Court, in addition to finding a violation, declared that the applicants were entitled to various amounts in non-pecuniary damages (specified in the appendix).
19. Turning to the actual sums awarded to the applicants, the Court notes that the compensation granted in the present case was significantly lower than that awarded for similar delays in the Court’s case-law. Whether the amount awarded may be regarded as reasonable, however, falls to be assessed in the light of all the circumstances of the case. They include not only the duration of the proceedings in the specific case, but also the value of the award viewed in the light of the standard of living in the State concerned, and the fact that under national systems compensation will in general be awarded and paid more promptly than if the matter fell to be decided by the Court under Article 41 of the Convention.
20. In view of the material in the case files and having regard to the particular circumstances of the proceedings in question, the Court considers that the sums awarded to the applicants cannot be considered as sufficient and do not therefore amount to appropriate redress for the violations suffered.
21. The Court thus concludes that the applicants did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.
22. In view of the above, and in particular its finding regarding the victim status of the applicants, the Court concludes that the length of the proceedings at issue was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.
23. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
24. After reaching such a conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint invoked by the applicant, Mr Željko Đorđević (application no. 14883/15) under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
III. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION
25. In applications nos. 9162/15 and 14772/15, the applicants, Mr Ferenc Dimović and Mr Slobodan Ristić, separately raised complaints about the length of the subsequent proceedings before the Constitutional Court. They relied on Article 6 § 1 of the Convention. The Court notes that the length of those proceedings was approximately three and a half years and two years and eight months respectively. The Court has already held that a set of proceedings before a Constitutional Court after an individual constitutional complaint which were of a similar length to the impugned proceedings in this case did not fall short of the reasonable time requirement. There was thus, for example, no violation of Article 6 § 1 of the Convention in constitutional proceedings which lasted approximately three and a half years (see Posedel-Jelinović v. Croatia, no. 35915/02, § 26, 24 November 2005).
26. It follows from the foregoing considerations that the applicants’ complaints regarding the length of the proceedings before the Constitutional Court are manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.
IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
27. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
28. The applicant, Mr Ljubiša Borović (application no. 58559/12) did not claim a specific amount in respect of just satisfaction but left it to the Court’s discretion. All the other applicants claimed various amounts in respect of non-pecuniary damage (see the appended table). They also requested various sums in respect of pecuniary damage and for the legal costs and expenses incurred before the domestic courts and the Court.
29. The Government contested those claims.
30. The Court finds that the applicants have not shown that the alleged pecuniary damage was actually caused by the length of the proceedings before the domestic courts and does not discern a causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects the applicants’ claims in respect of pecuniary damage.
31. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sums indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.
32. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to join the applications;
2. Joins to the merits the Government’s objection as to the applicants’ victim status, and dismisses it;
3. Declares the complaints concerning the excessive length of the impugned civil and criminal proceedings admissible, and the remaining complaints inadmissible;
4. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention in respect of each applicant;
5. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention raised by the applicant, Mr Željko Đorđević (application no. 14883/15);
6. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
7. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 11 April 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Aracı, Deputy Registrar
Luis López Guerra, President
baza unakrsnih veza