Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 68/2016 од 11.8.2016. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ БУГАРИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 62208/13)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. април 2016. године
Ова пресуда може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Бугарић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Helena Jäderblom, председник,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda, судије,
и Stephen Philips, секретар Одељења,
После већања на затвореној седници одржаној 22. марта 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 62208/13) против Републике Србије коју је 25. септембра 2013. године Суду поднела, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српска држављанка, госпођа Зорица Бугарић ("подноситељка представке").
2. Подноситељку представке заступао је господин Р. Маринковић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.
3. Представка је 16. септембра 2014. године достављена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подноситељка представке рођена је 1957. године и живи у Новом Пазару.
6. Она је била запослена у ДП "Рашка холдинг компанија" АД, друштвеном предузећу из Новог Пазара (у даљем тексту: "дужник").
A. Парнични поступак који је подноситељка представке покренула
7. Општински суд у Новом Пазару је 30. јуна 2004. године, 25. септембра 2009. године и 21. децембра 2009. године наложио дужнику да подноситељки представке исплати одређене износе на име неисплаћених зарада и доприноса за социјално осигурање, заједно са трошковима парничног поступка. Ове пресуде су постале правоснажне 15. септембра 2004. године, 20. октобра 2009. године и 5. октобра 2010. године.
8. Општински суд у Новом Пазару је 5. октобра 2004. године и 11. јула 2011. године, на захтев подноситељке представке, наложио извршење наведених пресуда; он је даље наложио дужнику да подноситељки представке исплати трошкове извршења.
9. Привредни суд у Краљеву је 11. септембра 2013. године покренуо претходни стечајни поступак против дужника.
10. Исти суд је 25. октобра 2013. године покренуо стечајни поступак против дужника.
11. Стечајни поступак је још у току.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
12. Релевантно домаће право које се односи на статус друштвених предузећа, као и извршне и стечајне поступке, изнето је у предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, ст. 57-64. и 71-76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Надаље, судска пракса Уставног суда у вези са друштвеним предузећима, заједно са релевантним одредбама о уставном обештећењу изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и 31-44, 29. јануар 2013. године, пресуди у предмету Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-31, 22. октобар 2013. године и одлуци у предмету Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, ст. 12-17, 26. новембар 2013. године.
ПРАВО
I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
13. Подноситељка представке се притуживала због пропуста Тужене државе да изврши правоснажне пресуде донете у њену корист и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Она се позвала на члан 6. став 1. и члан 13. Конвенције, као и члан 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона".
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни".
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству".
14. Влада је сматрала да представку треба прогласити недопуштеном због пропуста подноситељке представке да исцрпи делотворне домаће правне лекове. Влада се позвала на праксу Суда, и то на предмет Маринковић, цитиран у горњем тексту, и истакла да, будући да је против дужника покренут стечајни поступак 11. септембра 2013. године, подноситељка представке требало да поднесе уставну жалбу пре подношења представке Суду.
15. Подноситељка представке се са тим није сложила.
16. Суд је већ одлучивао да би у вези са неизвршењем правоснажних пресуда донетих против друштвених предузећа у поступку стечаја и/или оних која су престала да постоје, уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним правним леком у односу на све представке поднете од 22. јуна 2012. године, па надаље (види Маринковић (одлука), цитирана у горњем тексту, став 59.).
17. У овом предмету, Суд примећује да је подноситељка представке поднела своју представку 25. септембра 2013. године, дакле пре формалног започињања стечајног поступка против дужника (види став 10. у горњем тексту).
18. Суд сматра да подноситељка представке није имала обавезу да употреби уставно обештећење пре обраћања Суду. Суд, према томе, одбацује примедбу Владе с тим у вези.
19. Пошто притужба подноситељке представке није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, нити недопуштена по неком другом основу, представка се мора прогласити допуштеном.
20. Суд примећује да правоснажне пресуде донете у корист подноситељке нису извршене до данас.
21. Суд примећује да је често утврдио повреде члана 6. став 1. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у случајевима који покрећу питања слична онима покренутим у предметном случају (види Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и 120; Црнишанин и друге против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-124. и 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
22. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу или убедљив аргумент који би могли да га убеде да у овом предмету донесе другачији закључак. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
23. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене ,Kin-Stib и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
24. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
25. Подноситељка представке је тражила да се држави наложи да јој исплати, из сопствених средстава: (i) суме досуђене правоснажним пресудама донетим у њену корист; (ii) 5.500 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете; (iii) непрецизирани износ на име трошкова пред Судом.
26. Влада је оспорила ове захтеве.
27. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и своју праксу (види Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирану у горњем тексту, ст. 123-26, и Црнишанин и друге, цитирану у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да се захтев подноситељке представке за накнаду материјалне штете у вези са исплатом преосталог дуга према пресуди мора усвојити. Влада, према томе, мора да подноситељки представке исплати износе досуђене правоснажним домаћим пресудама донетим 30. јуна 2004. године, 25. септембра 2009. године и 21. децембра 2009. године, као и трошкове извршног поступка, умањене за износе који су можда већ исплаћени у односу на наведене пресуде.
28. Суд даље заузима став да је подноситељка представке претрпела одређену нематеријалну штету због утврђених повреда која се не може исправити тиме што ће Суд само утврдити повреду (види Радовановић, цитирана у горњем тексту, став 39.). С обзиром на своју праксу (Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66-68, 1. октобар 2013. године), Суд подноситељки представке досуђује 2.000 евра. Ова сума треба да покрије нематеријалну штету и трошкове.
29. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује да нема потребе да се посебно разматра притужба према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена држава исплати подноситељки представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене судским пресудама донетим у њену корист, умањене за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези;
(б) да Тужена држава исплати подноситељки представке, у истом периоду, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може наплатити подноситељки представке, који ће се претворити у локалну валуту, по курсу важећем на дан измирења;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део притужбе подноситељке представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 19. априла 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Stephen Philips
Секретар
Helena Jäderblom
Председник
THIRD SECTION
CASE OF BUGARIĆ v. SERBIA
(Application no. 62208/13)
JUDGMENT
STRASBOURG
19 April 2016
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Bugarić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Helena Jäderblom, President,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda, judges,
and Stephen Philips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 22 March 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 62208/13) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Ms Zorica Bugarić ("the applicant"), on 25 September 2013.
2. The applicant was represented by Mr R. Marinković, a lawyer practising in Novi Pazar. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.
3. On 16 September 2014 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1957 and lives in Novi Pazar.
6. She was employed by DP "Raška Holding Kompanija" AD, a socially-owned company based in Novi Pazar (hereinafter "the debtor").
A. Civil proceedings brought by the applicant
7. On 30 June 2004, 25 September 2009 and 21 December 2009 respectively, the Novi Pazar Municipal Court ordered the debtor to pay the applicant certain amounts on account of salary arrears and social insurance contributions, plus the costs of the civil proceedings. These judgments became final on 15 September 2004, 20 October 2009 and 5 October 2010 respectively.
8. On 5 October 2004 and 11 July 2011 respectively, upon the applicant’s request to that effect, the Novi Pazar Municipal Court ordered the enforcement of the said judgments; it further ordered the debtor to pay the applicant the enforcement costs.
9. On 11 September 2013 the Kraljevo Commercial Court opened preliminary insolvency proceedings against the debtor.
10. On 25 October 2013 the same court opened insolvency proceedings against the debtor.
11. The insolvency proceedings are still ongoing.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
12. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as the enforcement and insolvency proceedings, is outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and 71-76, 15 January 2008 and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress are outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 31-44, 29 January 2013, the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12-17, 26 November 2013.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
13. The applicant complained of the respondent State’s failure to enforce final court judgments rendered in her favour and of the lack of an effective remedy in that connection. She relied on Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
14. The Government submitted that the application should be declared inadmissible due to the applicant’s failure to exhaust effective domestic remedies. They relied on Court’s case law, namely on the case of Marinković, cited above, and pointed out that since the insolvency proceedings against the debtor were opened on 11 September 2013 the applicant should have lodged a constitutional appeal before bringing her application to the Court.
15. The applicant disagreed.
16. The Court has already ruled that as regards the non-enforcement of final judgments rendered against socially-owned companies undergoing insolvency proceedings and/or those which have ceased to exist, a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective remedy in respect of all applications lodged from 22 June 2012 onwards (see Marinković (dec.), cited above, § 59).
17. In the present case, the Court notes that the applicant submitted her application on 25 September 2013, namely before the insolvency proceedings were formally opened against the debtor (see paragraph 10 above).
18. The Court considers that the applicant had indeed had no obligation to use constitutional redress before turning to the Court. The Court, therefore, rejects the Government’s objection in this regard.
19. Since the applicant’s complaint is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
20. The Court notes that the final judgments rendered in the applicant’s favour remain unenforced to the present date.
21. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
22. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.
23. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
24. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
25. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds: (i) the sums awarded by the final judgments rendered in her favour; (ii) 5,500 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage; (iii) an unspecified amount for the costs and expenses incurred before the Court.
26. The Government contested these claims.
27. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the applicant’s claims for pecuniary damage concerning the payment of the outstanding judgment debt must be accepted. The Government shall therefore pay the applicant the sums awarded in the final domestic judgments adopted on 30 June 2004, 25 September 2009 and 21 December 2009 as well as the costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid in respect of the said judgments.
28. The Court further takes the view that the applicant has suffered some non-pecuniary damage as a result of the violations found which cannot be made good by the Court’s finding of a violation alone (see Radovanović, cited above, § 39). Having regard to its case-aw (Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court awards EUR 2,000 to the applicant. This sum is to cover non-pecuniary damage, costs and expenses.
29. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there have been violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months, the sums awarded in the court judgments rendered in her favour, less any amounts which may have already been paid in this regard;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 19 April 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Stephen Philips
Registrar
Helena Jäderblom
President
baza unakrsnih veza