Mijatović i drugi protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 92/2018 од 28.11.2018. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИЈАТОВИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ
(Представке бр. 50117/13 и 6 других – погледати приложени списак)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 
23. октобар 2018. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Мијатовић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Pere Pastor Vilanova, председник,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 2. октобра 2018. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је настао на основу седам представки (бр. 50117/13, 50776/13, 60349/13, 62038/13, 63099/13, 64201/13 и 68381/13), које су поднете Суду против Србије, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). Сви подносиоци представки су били српски држављани, а њихови остали лични и други релевантни детаљи наведени су у додатку ове пресуде.

2. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) је у почетку заступала бивша заступница, гђа В. Родић, коју је касније заменила садашња заступница, гђа Н. Плавшић.

3. Притужбе у вези са неизвршењем дотичних домаћих одлука достављене су Влади 1. септембра 2015. и 2. новембра 2015. године, док су у осталом делу представке проглашене неприхватљивим у складу с правилом 54. став 3. Пословника Суда.

4. Влада је истакла приговор на разматрање представки од стране Одбора. Након разматрања приговора Владе, Суд га је одбио.

ЧИЊЕНИЦЕ

5. Подносиоци представки су се притуживали да национални органи нису извршили правоснажне судске одлуке донете у њихову корист.

6. Уставни суд је у односу на сваког подносиоца представке донео одлуку, утврдивши повреду њиховог права на суђење разумном року, те им је доделио одређене износе у вези са претрпљеном нематеријалном штетом (видети додатак овој пресуди).

ПРАВО

I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

7. Суд сматра да би требало, у складу с правилом 42. став 1. Пословника о раду Суда, извршити спајање представки подносилаца с обзиром на њихову чињеничну и правну сличност.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

8. Подносиоци представки су се притуживали према члану 6. став 1. и члану 13. Конвенције због неизвршења правоснажних судских одлука донетих у њихову корист. У релевантном делу, ови чланови гласе како следи:

Члан 61. став 1.

„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама..., свако има право на ... саслушање у разумном року ... од [стране]... суда ...”.

Члан 13.

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђене овом Конвенцијом има право на делотворно правно средство пред националним органима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству“.

A. Допуштеност

9. Влада је навела да подносиоци представки немају право да тврде да су жртве наводне повреде. Суд сматра да је овај приговор уско везан за суштину притужби подносилаца представки и стога се мора ценити заједно са меритумом предмета.

10. Када је реч о подносиоцима у представкама бр. 60349/13 и 63099/13, Влада је додатно истакла да они нису претрпели значајне губитке, јер су њихови предлози за извршење били релативно мале вредности. Када су у питању две наведене представке, Суд примећује да је Уставни суд већ утврдио повреду права подносилаца представки на суђење у разумном року. Поред тога, Влада није пружила никакве доказе којима би подупрла своје тврдње. Стога, Суд не може донети закључак да предметни поступак није имао стварног значаја за подносиоце представки и одбија приговор Владе у том погледу.

11. Поред тога, Суд констатује да представке подносилаца нису из других разлога очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (а) Конвенције. Такође констатује да нису неприхватљиве по било ком другом основу. Стога се морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

12. С обзиром на чињеницу да су у односу на све подносиоце представки усвојене повољне одлуке пред Уставним судом, Влада наглашава да су тиме изгубили статус жртве. По мишљењу Владе, закључак о предметним кршењима и додела накнаде за претрпљену нематеријалну штету представља довољно обештећење, нарочито с обзиром на „неактивност” неких подносилаца представки.

13. Подносиоци представки се није сложили с тим.

14. Суд подсећа да статус подносиоца представке као „жртве” у смислу члана 34. Конвенције зависи од тога да ли су домаћи органи признали, било изричито или суштински, наводну повреду Конвенције и, ако је потребно, обезбедили одговарајућу правну заштиту у вези са тим. Само када су ови услови испуњени, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције онемогућава испитивање представке (видети Видаковић против Србије (одл.) број 16231/07, § 24. мај 2011. године, Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, § 71, ЕСЉП 2006-V и Cataldo против Италије(одл.) број 45656/99, 3. јун 2004. године).

15. С тим у вези, Суд напомиње да је Уставни суд утврдио да је право подносилаца представки на суђење у разумном року повређено (видети горе наведену тачку 6.), због чега је утврђена повреда у питању, чиме се, ефективно, задовољава први услов утврђен у пракси Суда.

16. Статус жртве подносилаца представки даље зависи од тога да ли је надокнада адекватна и довољна, имајући у виду правично задовољење предвиђено чланом 41. Конвенције (видети Dubjaková против Словачке (одл.), број 67299/01, 19. октобар 2004.).

17. У вези с тим, Суд подсећа да је једна од карактеристика довољног задовољења, која може уклонити статус жртве стране у случајевима који се односе на неизвршење, повезана са висином додељеног износа. Овај износ посебно зависи од карактеристика и делотворности правног средства. Стога су, државе које су се, као и Србија, определиле за правни лек који би убрзао поступак и омогућио компензацију, слободне да додељују износе који – иако нижи од оних које је доделио Суд – нису неразумни (видети Cocchiarella против Италије (ВВ), § 96, § 97).

18. Када су у питању наведени предмети, Уставни суд је, поред наведеног закључка о повреди права, утврдио да подносиоци имају право на различите износе накнаде за тражену нематеријалну штету (наведене у додатку ове пресуде), док је у оним случајевима где је поступак у вези неизвршења још увек био у току, Уставни суд наредио надлежним домаћим судовима да спорне поступке приведу крају у што краћем року могуће.

19. Усредсређујући се на стварне износе додељене подносиоцима представки, Суд примећује да су накнаде досуђене у овим предметима значајно ниже у односу на износе које је Суд додељивао у својој пракси за слична кашњења. У том смислу се наглашава значај разумног износа правичног задовољења у домаћем систему како би се наведени правни лек могао сматрати делотворним према Конвенцији. Међутим, процена да ли се досуђени износ може сматрати разумним врши се у светлу свих околности самог случаја. Ово укључује не само трајање поступка у конкретном случају, већ и вредност накнаде штете која се оцењује с обзиром на животни стандард у дотичној држави, као и чињеницу да се у оквиру националног система надокнада углавном додељује и исплаћује брже него у случајевима када Суд донесе одлуку о поједином предмету на основу члана 41. Конвенције.

20. У светлу материјала који се налази у списима и имајући у виду посебне околности предмета, Суд сматра да се износи додељени подносиоцима представки не могу сматрати довољним и зато не представљају одговарајуће обештећење за претрпљене повреде.

21. Суд стога закључује да подносиоци представки у наведеним околностима нису изгубили свој статус жртве у смислу члана 34. Конвенције. Приговор Владе у том погледу се, према томе, мора одбити.

22. Коначно, узимајући у обзир да су неки поступци у вези са неизвршењем и даље у току када је у питању одређени број подносилаца представки (видети приложену табелу), Суд подсећа да држава има обавезу да организује систем извршења пресуда који је делотворан како према закону, тако и у пракси и да обезбеди њихово извршење без непотребног одлагања (видети Привредно друштво ЕВТ против Србије, број 3102/05, став 52, 21. јун 2007).

23. Имајући у виду горе наведено, а нарочито закључак Суда о статусу жртве подносилаца представки, Суд закључује да је у овим предметима дужина поступака у вези са неизвршењем била претерана и да није испуњен услов у погледу „разумног рока”.

24. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.

25. С обзиром на овај закључак, Суд сматра да је непотребно испитивати суштински исте притужбе према члану 13. Конвенције (видети mutatis mutandis, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, § 90, 20. април 2010. године).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

26. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”

А. Штета, трошкови и издаци везани за подносиоце из представке бр. 60349/13, 63099/13 и 68381/13

27. Сви подносиоци представки су захтевали накнаду нематеријалне штете у својим првобитним представкама, али у том погледу нису поднесени захтеви након што су представке достављене Влади. Поред тога, само је подносилац захтева из представке бр. 68381/13 тражио одређене износе (видети приложену табелу) у погледу правних трошкова насталих у поступку пред домаћим судовима, као и оних који су настали пред Судом.

28. Влада је тврдила да није потребно доделити накнаду, јер подносиоци представки нису захтевали нематеријалну штету у захтевима за правично задовољење.

29. У погледу претрпљене нематеријалне штете, Суд не додељује никакву надокнаду и сматра да нису утврђене било какве изузетне околности које би захтевале другачији закључак (видети Нагметов против Русије [ВВ], број 35589/08, ст. 76–78, 30. март 2017). Међутим, када су у питању трошкови и издаци, Суд додељује подносиоцу из представке бр. 68381/13 износ који је наведен у приложеној табели.

Б. Штета, трошкови и издаци везани за подносиоце из представке бр. 50117/13, 50776/13, 62038/13 и 64201/13

30. Сви подносиоци представки су у својим запажањима захтевали надокнаду на име нематеријалне штете, као и трошкова и издатака који су настали пред домаћим судовима и Судом док су указали на већ одређене износе које су тражили у првобитним захтевима. Захтевани износи су назначени у приложеној табели. Осим тога, подносилац из представке бр. 62038/13 захтевала је новчану накнаду за материјалну штету у износима који су јој додељени самом правоснажном домаћом пресудом.

31. Влада је сматрала да су захтевани износи претерани.

32. Суд сматра да су подносиоци представки довољно одредили своје захтеве за правично задовољење (видети, mutatis mutandis, Гарзичић против Црне Горе, број 17931/07, став 42, 21. септембар 2010. године) и стога додељује подносиоцима представки износе у погледу нематеријалне штете, као и трошкове и издатке како је наведено у приложеној табели, умањено за било које износе који су можда већ плаћени у том погледу на домаћем нивоу. Међутим, у вези са подносиоцем из представке бр. 62038/13, Суд није утврдио било какву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете; стога одбацује овај захтев.

В. Затезна камата

33. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да здружи представке;

2. Одлучује да придружи приговор Владе у погледу статуса жртве одлуци о основаности и одбацује приговор;

3. Проглашава представке прихватљивим;

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

5. Утврђује да нема потребе да посебно разматра представке према члану 13. Конвенције;

6. Налаже

(а) Туженој да осигура предузимање свих неопходних корака како би се омогућило што брже окончање поступака који су у току пред домаћим судовима, узимајући у обзир услове за правилно спровођење правде;

(б) Туженој да у року од три месеца подносиоцима представки исплати износе који су наведени у приложеној табели у вези са нематеријалном штетом и трошковима и издацима, као и било који порез који се може наплатити на ове износе, који ће бити претворени у валуту Тужене по стопи која се примењује на датум исплате, након одбијања било ког износа који је можда већ плаћен на основу истог;

(v) да од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведене износе по стопи која је једнака граничној активној каматној стопи Европске централне банке биће платива током периода неиспуњавања обавеза плус три процентна поена;

7. Одбацује остатак захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 23. октобра 2018. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.

ДОДАТАК

THIRD SECTION

CASE OF MIJATOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 50117/13 and 6 others – see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG 
23 October 2018

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Mijatović and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Pere Pastor Vilanova, President,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 2 October 2018,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in seven applications (nos. 50117/13, 50776/13, 60349/13, 62038/13, 63099/13, 64201/13 and 68381/13) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”). The applicants were all Serbian nationals and their further personal and other relevant details are set out in the appendix to this judgment.

2. The Serbian Government (“the Government”) were initially represented by their former Agent, Ms V. Rodić, who was subsequently substituted by their current Agent, Ms. N. Plavšić.

3. On 1 September 2015 and 2 November 2015 the complaints concerning the non-enforcement of the domestic decisions in question were communicated to the Government and the remainder of the applications were declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

5. The applicants complained about the failure by the national authorities to enforce final court decisions rendered in their favour.

6. All applicants obtained decisions by the Constitutional Court, which established a violation of their right to a hearing within reasonable time and awarded them certain sums in respect of the non-pecuniary damage suffered (see the appendix to this judgment).

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

7. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applicants’ complains should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION

8. The applicants complained under Article 6 § 1 and Article 13 of the Convention about the non-enforcement of the final court decisions rendered in their favour. In so far as relevant, these Articles read as follows:

Article 6 § 1

“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”

Article 13

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

A. Admissibility

9. The Government submitted that the applicants could not claim to be victims of the alleged violations. The Court considers that this objection is closely linked to the substance of the applicants’ complaints and must therefore be joined to the merits.

10. As regards the applicants in applications nos. 60349/13 and 63099/13, the Government further argued that they did not suffer any significant disadvantage since their respective enforcement requests were of a relatively small value. The Court notes that in both of these applications, the Constitutional Court had already found a violation of the applicants’ right to a trial within a reasonable time. In addition, the Government did not provide any evidence in support of their arguments. The Court therefore is unable to conclude that the proceedings in question had no real significance for the applicants and rejects the Government’s objection in that respect.

11. The Court notes that the applicants’ complaints are otherwise not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that there are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

12. The Government submitted that as all the applicants had obtained favorable decisions from the Constitutional Court they had thus lost their victim status. In the Government’s opinion, the finding of the violations in question and the awarding of compensation for the non-pecuniary damage suffered constituted sufficient redress, particularly in view of the “inactivity” of some of the applicants.

13. The applicants disagreed.

14. The Court recalls that an applicant’s status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention depends on the fact whether the domestic authorities acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Vidaković v. Serbia (dec.) no. 16231/07, § 24 May 2011; Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy(dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

15. In this respect, the Court notes that the Constitutional Court found that the applicants’ right to a hearing within a reasonable time had been violated (see paragraph 6 above), thereby acknowledging the breach complained of and, effectively, satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.

16. The applicants’ victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).

17. In this connection, the Court recalls that in non-enforcement cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are not unreasonable (see Cocchiarella v. Italy [GC], cited above, §§ 96, 97).

18. In the present cases, the Constitutional Court, in addition to the said finding of a violation, declared that the applicants were entitled to different amounts of non-pecuniary damages sought (specified in the appendix to this judgment) and in those cases where the non-enforcement proceedings were still pending, the Constitutional Court ordered the competent domestic courts to bring the impugned proceedings to a conclusion as speedily as possible.

19. Turning to the actual sums awarded to the applicants, the Court notes that compensations granted in the present cases are significantly lower compared with the sums awarded for comparable delays in the Court’s case-law. It would emphasize, in this respect, the importance of a reasonable amount of just satisfaction being awarded in the domestic system for the remedy in question to be considered as effective under the Convention. Whether the amount awarded may be regarded as reasonable, however, falls to be assessed in the light of all the circumstances of the case. These include not merely the duration of the proceedings in the specific case but the value of the award judged in the light of the standard of living in the State concerned, and the fact that under the national system compensation will in general be awarded and paid more promptly than would be the case if the matter fell to be decided by the Court under Article 41 of the Convention.

20. In the light of the material in the files and having regard to the particular circumstances of the cases, the Court considers that the sums awarded to the applicants cannot be considered sufficient and do not therefore amount to appropriate redress for the violations suffered.

21. The Court concludes that the applicants, in these circumstances, did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.

22. Finally, taking into account that the non-enforcement proceedings are still pending in respect of some of the applicants (see appended table), the Court recalls that the State has an obligation to organise a system of enforcement of judgments that is effective both in law and in practice and ensures their enforcement without undue delay (see EVT Company v. Serbia, no. 3102/05, § 52, 21 June 2007).

23. In view of the above and in particular the Court’s finding regarding the victim status of the applicants, the Court concludes that in the present cases the length of the non-enforcement proceedings was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.

24. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

25. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaints under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

26. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses in respect of the applicants in applications nos. 60349/13, 63099/13 and 68381/13

27. All applicants claimed compensation for non-pecuniary damage in their initial application forms, but no claims in that respect were made after the communication of the applications to the Government. In addition, only the applicant in application no. 68381/13 requested certain sums (see appended table) in respect of the legal costs incurred in the proceedings before the domestic courts, as well as those incurred before the Court.

28. The Government argued that no award should be made since the applicants failed to request non-pecuniary damage in their just satisfaction claims.

29. In respect of the non-pecuniary damage suffered, the Court makes no awards and finds no exceptional circumstances which would warrant a different conclusion (see Nagmetov v. Russia[GC], no. 35589/08, §§ 76–78, 30 March 2017). However, as regards the costs and expenses, the Court awards to the applicant in application no. 68381/13 the sum indicated in the appended table.

B. Damage, costs and expenses in respect of the applicants in applications nos. 50117/13, 50776/13, 62038/13 and 64201/13

30. All applicants requested compensation for non-pecuniary damage, as well as the costs and expenses incurred before the domestic courts and the Court in their observations, while referring to the already specified amounts which they had sought in their initial application forms. The sums requested are indicated in the appended table. In addition, the applicant in application no. 62038/13 requested pecuniary damages in the amounts awarded to her by the final domestic judgment itself.

31. The Government considered the sums requested to be excessive.

32. The Court considers that the applicants sufficiently specified their just satisfaction claims (see, mutatis mutandis, Garzičić v Montenegro, no. 17931/07, § 42, 21 September 2010) and therefore awards to the applicants the sums in respect of non-pecuniary damages as well as cost and expenses as indicated in appended table, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level. However, concerning the applicant in application no. 62038/13, the Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim.

C. Default interest

33. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Decides to join to the merits the Government’s objection as to the applicants’ victim status and dismisses it;

3. Declares the applications admissible;

4. Holds that there has been a violation of Article 6 §1 of the Convention;

5. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;

6. Holds

(a) that the respondent State shall ensure that all necessary steps are taken to allow the domestic proceedings in those cases where they are still pending to be concluded as speedily as possible, taking into account the requirements of the proper administration of justice;

(b) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

7. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 23 October 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX

1 Less any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level