Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 80/2018 од 24.10.2018. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ИСЕНИ против СРБИЈЕ
(Представка број 43326/11)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
9. октобар 2018. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Исени против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореном заседању 18. септембра 2018. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена истог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 43326/11) против Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција) држављанин Србије, господин Митат Исени (у даљем тексту: „Подносилац представке”), 18. јула 2011. године.
2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступао њен заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 10. марта 2017. године прослеђена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке је рођен 1954. године, а живи у Бившој Југословенској Републици Македонији.
5. Органи локалне самоуправе су 1990. године извршили експропријацију стана у Београду који припада подносиоцу представке. Величина стана је износила 31.80 m2.
6. Уставни суд Србије је 16. децембра 2010. године наложио надлежним локалним органима да доделе подносиоцу представке одговарајући стан као замену или да му исплате накнаду не нижу од тржишне вредности стана у складу са Законом о експропријацији из 1995. године1. Одлука је ступила на снагу 23. фебруара 2011. године (види став 8 испод).
7. Иако је предузето неколико корака (нарочито онај према коме су порески органи 3. фебруара 2017. године извршили процену тржишне вредности стана на 209.015 динара (RSD) по квадратном метру, а подносилац представке је исту прихватио 1. јуна 2017. године), предметна одлука Уставног суда још увек није извршена.
––––––––
1 Закон о експропријацији; објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 53/95, 23/01, 20/09, 55/13 и 106/16.
II. Б. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
8. Сходно члану 171. Устава Републике Србије, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Сходно члану 89. Закона о Уставном суду2, одлуке Уставног суда којима је утврђено кршење људских права производе правно дејство од дана достављања учесницима у поступку.
––––––––
2 Закон о Уставном суду; објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15 и 103/15.
ПРАВО
А. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
9. Подносилац представке се притуживао на неизвршење правоснажне одлуке Уставног суда поменуте у ставу 6. изнад, у складу са чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, који гласи:
„Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”
10. Влада није изнела никакве приговоре о прихватљивости представке. Пошто ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције, нити неприхватљива по било ком другом основу, она мора бити проглашена прихватљивом.
11. Суд је често утврђивао повреде члана 1. Протокола број 1 у предметима у којима се покрећу питања слична онима која су покренута у овом предмету (види Милисављевић против Босне и Херцеговине, број 7435/04, од 3. марта 2009. године, Крстић против Србије, број 45394/06, од 10. децембра 2013. године, и Рафаиловић и Стевановић против Србије, бр. 38629/07 и 23718/08, од 16. јуна 2015. године).
12. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела никакву чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Имајући у виду сопствену судску праксу у вези с предметом и чињеницу да коначна одлука која се разматра у овом предмету није извршена више од седам година, Суд закључује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1.
II. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ
13. Подносилац представке је тврдио да је дошло до повреде чланова 6. и 13. Конвенције, ослањајући се у суштини на исте основе.
14. Влада је оспорила тај аргумент.
15. Суд констатује да је ова притужба повезана са оном која је већ испитивана изнад, те стога мора такође бити проглашена прихватљивом.
16. Имајући у виду свој закључак према члану 1. Протокола број 1 (види горе наведени став 12), Суд сматра да није неопходно испитати да ли је у овом случају дошло до повреде чланова 6. и 13. (види, на пример, предмет Крстић против Србије, цитиран изнад, став 88, са даљим референцама).
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
17. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”
18. Подносилац представке је тражио 296.742 евра (EUR) на име материјалне штете и EUR 300.000 на име нематеријалне штете.
19. Влада је сматрала да је тражени износ превисок.
20. Суд сматра да је најприкладнији облик надокнаде, у овом случају, да осигура пуну примену предметне домаће одлуке (види, mutatis mutandis, Јеличић против Босне и Херцеговине, број 41183/02, став 53, ЕЦХР 2006-XII; Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и 5 других, став 126, од 15. јануара 2008. године; и Крстић против Србије, цитиран изнад, ст. 92–94). Имајући у виду величину предметног стана (види горе наведени став 5) и тржишну вредност стана по квадратном метру, процењену од стране надлежних органа и прихваћену од стране подносиоца представке (види горе наведени став 7), Суд додељује подносиоцу представке износ од EUR 56.000 на име материјалне штете, умањен за износе који су можда већ били исплаћени у том погледу на домаћем нивоу.
21. Суд даље додељује подносиоцу представке износ од EUR 4.000 на име нематеријалне штете.
22. Подносилац представке није поднео захтев за надокнаду насталих трошкова. Сходно томе, Суд сматра да нема основа да му за исте досуди било какав износ.
23. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију;
3. Сматра да нема потребе да се појединачно разматрају притужбе према члановима 6. и 13. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да подносиоцу представке исплати, у року од три месеца, следеће износе, заједно са било каквим порезом који се може наплатити, који ће бити конвертовани у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(i) EUR 56.000 (педесет и шест хиљада евра), умањен за износе који су можда већ били исплаћени у том погледу на домаћем нивоу, на име материјалне штете;
(ii) EUR 4.000 (четири хиљаде евра) на име нематеријалне штете;
(б) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 9. октобра 2018. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
THIRD SECTION
CASE OF ISENI v. SERBIA
(Application no. 43326/11)
JUDGMENT
STRASBOURG
9 October 2018
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Iseni v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 18 September 2018,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 43326/11) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Mitat Iseni (“the applicant”), on 18 July 2011.
2. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 10 March 2017 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant was born in 1954 and lives in the former Yugoslav Republic of Macedonia.
5. In 1990 the local authorities expropriated a flat in Belgrade belonging to the applicant. The size of the flat was 31.80 square metres.
6. On 16 December 2010 the Constitutional Court of Serbia ordered the local authorities in question to allocate the applicant a suitable replacement flat or to pay him compensation not lower than the market value of the flat in accordance with the Expropriation Act 19951. The decision entered into force on 23 February 2011 (see paragraph 8 below).
7. Whilst a number of steps have been taken (notably, the tax authorities estimated the market value of the flat at 209,015 Serbian dinars (RSD) per square metre on 3 February 2017 and the applicant accepted that assessment on 1 June 2017), the Constitutional Court’s decision in question has not yet been enforced.
––––––––
1 Zakon o eksproprijaciji; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 53/95, 23/01, 20/09, 55/13 and 106/16.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW
8. Pursuant to Article 171 of the Constitution of Serbia, the decisions of the Constitutional Court are final and binding. Pursuant to section 89 of the Constitutional Court Act2, the decisions of the Constitutional Court finding a breach of human rights enter into force when they are served on the parties to the proceedings.
––––––––
2 Zakon o Ustavnom sudu; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia nos. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15 and 103/15.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
9. The applicant complained about the non-enforcement of the decision of the Constitutional Court mentioned in paragraph 6 above under Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention, which reads as follows:
“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
10. The Government did not raise any admissibility objections. As this complaint is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
11. The Court has frequently found violations of Article 1 of Protocol No. 1 in cases raising issues similar to those raised in the present case (see Milisavljević v. Bosnia and Herzegovina, no. 7435/04, 3 March 2009; Krstić v. Serbia, no. 45394/06, 10 December 2013; and Rafailović and Stevanović v. Serbia, nos. 38629/07 and 23718/08, 16 June 2015).
12. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject and the fact that the final decision under consideration in the present case has not been enforced for more than seven years, the Court finds that there has been a breach of Article 1 of Protocol No. 1.
II. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION
13. The applicant maintained that there was a violation of Articles 6 and 13 of the Convention, relying essentially on the same grounds.
14. The Government contested that argument.
15. The Court notes that this complaint is linked to the one examined above and must therefore likewise be declared admissible.
16. Having regard to its finding under Article 1 of Protocol No. 1 (see paragraph 12 above), the Court considers that it is not necessary to examine whether, in this case, there has been a violation of Articles 6 and 13 (see, for example, Krstić, cited above, § 88, with further references).
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
17. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
18. The applicant claimed 296,742 euros (EUR) in respect of pecuniary damage and EUR 300,000 in respect of non-pecuniary damage.
19. The Government considered the amounts claimed to be excessive.
20. The Court considers that the most appropriate form of redress in this case is to ensure the full enforcement of the domestic decision in question (see, mutatis mutandis, Jeličić v. Bosnia and Herzegovina, no. 41183/02, § 53, ECHR 2006-XII; R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 and 5 others, § 126, 15 January 2008; and Krstić, cited above, §§ 92-94). Having regard to the size of the flat in issue (see paragraph 5 above) and the market value of the flat per square metre assessed by the competent authorities and accepted by the applicant (see paragraph 7 above), the Court awards the applicant EUR 56,000 in respect of pecuniary damage, less any sums which may have already been paid in that regard at the domestic level.
21. The Court further awards the applicant EUR 4,000 in respect of non-pecuniary damage.
22. The applicant did not submit a claim for costs and expenses. Accordingly, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account.
23. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaints under Articles 6 and 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months the following amounts, plus any tax that may be chargeable, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 56,000 (fifty six thousand euros), less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, in respect of pecuniary damage;
(ii) EUR 4,000 (four thousand euros) in respect of non-pecuniary damage;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 9 October 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza