Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 91/2015 од 5.11.2015. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ГРУЈОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 25381/12)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
21. јул 2015. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима изнетим у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редаторских измена.
У предмету Грујовић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Josep Casadevall, председник,
Luis López Guerra,
Dragoljub Popović,
Kristina Pardalos,
Johannes Silvis,
Valeriu Griţco,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 30. јуна 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 25381/12) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српски држављанин, господин Ненад Грујовић (у даљем тексту: "подносилац представке"), 18. априла 2012. године.
2. Подносиоца представке је заступала госпођа З. Добричанин-Никодиновић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.
3. Подносилац представке је посебно тврдио да су његов притвор у истрази и кривични поступак против њега били претерано дуги. Он је такође тврдио да су српске власти ометале његово право на појединачну представку Суду.
4. Представка је првобитно додељена Другом одељењу Суда (Правило 52 став 1. Пословника Суда).
5. Притужбе на дужину притвора у истрази и дужину кривичног поступка су 5. јуна 2013. године прослеђене Влади, а преостали део представке проглашен је недопуштеним, према Правилу 54 став 3. Пословника Суда.
6. Суд је 1. фебруара 2014. године промени састав одељења (Правило 25 став 1.). Овај предмет је стога додељен новооформљеном Трећем одељењу (Правило 52 став 1).
ЧИЊЕНИЦЕ
7. Подносилац представке рођен је 1977. године. Он је тренутно у притвору у Централном затвору у Београду.
Изгледа да постоји кривична евиденција подносиоца представке из времена пре догађаја на које се притужује, и да је ухапшен на основу међународне потернице у Холандији 2003. године за кривична дела која нису иста као у предметном случају.
8. Подносилац представке ухапшен је 5. децембра 2006. године и притворен у Аустрији, према међународној потерници.
9. Министарство правде Републике Србије ("Министарство правде") 20. децембра 2006. године затражило је изручење подносиоца представке ради вођења неколико кривичних поступака против њега који немају везе са предметним случајем.
10. Истражни судија Окружног суда у Београду ("Окружни суд") покренуо је 11. јануара 2007. године истрагу против подносиоца представке, који је осумњичен за учествовање у тешком убиству недозвољеном употребом возила другог лица и фалсификовањем. Ова дела су наводна извршена 24. марта 2006. године.
11. Министарство правде је 29. јануара 2007. године проширило свој захтев за изручење ради обухваћања горе наведеног кривичног поступка (види став 10. у горњем тексту), који је предмет овог случаја.
12. У међувремену је, 16. априла 2007. године надлежни суд у Аустрији нашао да је подносилац представке крив због поседовања ватреног оружја без дозволе, које је код њега нађено за време хапшења, и казнио га казном затвора од седам месеци.
13. Подносилац представке је 6. јула 2007. године изручен Србији.
14. Јавни тужилац је 31. децембра 2007. године подигао оптужницу против подносиоца представке и још две особе, В. С. и Б. А., које су биле на слободи.
15. Прво рочиште пред Окружним судом одржано је 7. маја 2008. године. Одлучено је да ће се В. С. и Б. A. судити in absentia.
16. Касније је заказано педесет једно рочиште, од којих је деветнаест одложено: четири на захтев браниоца подносиоца представке, а четрнаест због разних процесних разлога, као што је одсуство браниоца саоптуженог, одсуство прописно позваних сведока /или вештака, погрешна достава позива, и кашњења мишљења вештака. Даље, суђење је морало да почне из почетка шест пута због тога што се променио председавајући судија и/или састав судског већа. Од марта 2010. године, након реформе домаћег правосудног система, предмет је преузео Виши суд у Београду ("Виши суд").
17. Виши суд је 1. априла 2014. године нашао да је подносилац представке крив за саучесништво у тешком убиству, недозвољену употребу возила другог лица и фалсификовање. Он га је казнио казном затвора од двадесет година.
18. Подносилац представке и јавни тужилац су се 4. јула, односно 17. јула 2014. године жалили на пресуду Вишег суда.
19. Апелациони суд у Београду је 31. октобра 2014. године ("Апелациони суд"), укинуо пресуду Вишег суда од 1. априла 2014. године и вратио предмет на поновно суђење.
Б. Притвор подносиоца представке
20. Истражни судија је 11. јануара 2007. године донео решење о притвору подносиоца представке у његовом одсуству, на основу следећег: (1) ризика од бегства; (2) ризика ометања тока суђења притиском на сведоке и његове саучеснике; (3) ризика да ће прекршај поново извршити; и (4) тежине кривичних прекршаја за које је оптужен и казне која му се може одредити. Притвор од месец дана требало је рачунати од датума хапшења подносиоца представке. Релевантни део решења гласи како следи:
"After committing the alleged criminal offences [and when preliminary criminal proceedings were initiated] the accused was at large. He was not available to the law-enforcement authorities until recently ... which justifies the fear that if released he would abscond.
A number of witnesses are to be heard in the investigation, including the two co-accused ... this indicates that, if released, the accused would obstruct the course of justice byinfluencing the witnesses ...
The accused had previously been convicted ... and committed several criminal acts within a short period of time ...the court considers that these facts represent special circumstances which justify the fear that, if released, he would reoffend.
The accused has been charged with criminal offences punishable by imprisonment for more than ten years, and in view of the manner in which the offences were committed and the severity of their consequences, it is justified to order his detention also ... on the basis of the nature of the offences allegedand the severity of the penalty that could be imposed."
21. Након изручења Србији 6. јула 2007. године, подносилац представке је притворен према горе наведеном решењу.
22. Окружни суд, односно Врховни суд Србије ("Врховни суд") су 6. августа и 4. октобра 2007. године, даље продужили притвор подносиоцу представке, ослањајући се на исте основе као и раније. Они су посебно утврдили да је он већ у притвору и да је ухапшен на основу међународне потернице.
23. После тога, Окружни суд, Врховни суд, а након реформе домаћег правосудног система и Виши суд и Апелациони суд редовно су разматрали притвор подносиоца представке и продужавали га свака два месец. Осим ових аутоматских разматрања, подносилац представке је стално оспоравао свој притвор.
24. Након доношења оптужног налога (види став 14. у горњем тексту), судови су утврдили да је други основ за притвор, ризик да ће подносилац представке утицати на сведоке, престао да постоји. Стога је од 4. јануара 2008. године надаље његов притвор продужаван на следеће три основе: (1) ризик од бегства; (2) ризик од поновног извршења прекршаја; и (3) тежина кривичних прекршаја за које је оптужен и казне која му може бити одређена.
25. Иако је одбацио жалбу подносиоца представке, 15. октобра 2013. године, Апелациони суд је прихватио његову тврдњу у вези са трећим основом за притвор и донео решење да је он престао да постоји. Због тога је даљи притвор подносиоца представке продужаван само на основу тога да може да побегне и поново изврши прекршај. Суд је посебно утврдио:
Therefore, the Court of Appeal holds that the reasons given in the contested order do not justify the extension of detention under Article 142 § 2 (5) of the Code of Criminal Procedure ..."
26. Одлуком од 31. октобра 2014. године којом је укинуо пресуду Вишег суда од 1. априла 2014. године и вратио предмет на поновно суђење (види став 19. у горњем тексту), Апелациони суд је подносиоцу представке одредио притвор на основу тога да би могао побећи и поново извршити прекршај.
В. Поступак пред Уставним судом
27. Подносилац представке је 29. децембра 2011. године поднео уставну жалбу, жалећи се да је његов притвор у истрази био незаконит и да му је дужина постала претерана. Он се такође притуживао због дужине кривичног поступка и тврдио да је повређено његово право на претпоставку невиности.
28. Уставни суд је 26. септембра 2012. године одбацио жалбу подносиоца представке. У вези са законитошћу његовог притвора, овај суд је утврдио да су се домаћи судови позивали на посебне чињенице предмета и личне околности подносиоца представке, и да нису користили опште или апстрактне аргументе да оправдају његов притвор који је трајао. Постојала је оправдана сумња, на основу докумената у спису предмета, да је подносилац представке извршио кривичне прекршаје који му се приписују. Суд је посебно утврдио:
"The conclusion [of the lower domestic courts] that the ground for detention provided for by Article 142 § 1(1) [the risk of absconding] of the Code of Criminal Procedure still exists, is justified in view of the fact that ... the accused was arrested in Austria and extradited to Serbia on 6 July 2007... the above circumstances justify the fear that if released he would abscond ...
The conclusion [of the lower domestic courts] that the ground for detention provided for by Article 142 § 1(3) [the risk of reoffending] of the Code of Criminal Procedure still exists is justified in view of the fact that the accused had already been convicted for criminal offences involving physical force [robbery] ... and bearing in mind the nature and number of criminal offences imputed to him [in the present case] which were committed in a short period of time ...[the court considers that] these facts represent special circumstances which justify the fear that, if released, he would reoffend.
The conclusion [of the lower domestic courts] that the ground for detention provided for by Article 142 § 1(5) [the serious nature of the offences with which he had been charged and the severity of the penalty which could be imposed on him if found guilty] of the Code of Criminal Procedure still exists is justified in view of the fact that he had been charged with ... criminal offences punishable by more than ten years’ imprisonment, and in view of the manner in which the offences were committed ... in particular, according to the indictment, the accused had shown singular brutality and determination towards the victim."
У вези са дужином притвора, Уставни суд је закључио да је он био разуман с обзиром на сложеност предмета: предмет се односио на три оптужена, неколико кривичних прекршаја и сложена правна и чињенична питања.
У вези са притужбом на дужину кривичног поступка, Уставни суд је констатовао да је предмет у питању сложен; спис предмета садржи више од стотину страница и обимну фотографску документацију. Штавише, судски поступак је морао да почне из почетка неколико пута због промене председавајућег судије. Предузети су многи процесни кораци, саслушани су бројни сведоци и предузето неколико вештачења.
Најзад, Уставни суд је одбацио притужбу подносиоца представке у вези са претпоставком невиности као необразложену.
29. Касније уставне жалбе подносиоца представке, које садрже исте притужбе, одбачене су 26. и 27. септембра, и 10. октобра 2012. године и 20. новембра 2013. године из истих разлога као и раније.
A. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику РС" - "Службени гласник РС", број 98/06)
30. Члан 27. Устава прописује, између осталог:
"С[в]ако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.... Лице које је лишено слободе има право да покрене поступак у ком суд разматра законитост хапшења или притвора и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито."
31. Члан 31. ст. 2. и 3. прописује да "[с]уд своди трајање притвора на најкраће неопходно време након подизања оптужнице, у складу са законом" а "[п]ритвореник се пушта пре суђења чим престану разлози због којих је притвор одређен".
32. Члан 32. став 1. прописује, између осталог, право на расправу у разумном року.
Б. Законик о кривичном поступку из 2001. године
("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02; и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10)
33. Члан 16. Законика о кривичном поступку из 2001. године прописује да осумњичени има право да се одмах изведе пред судију и да му се суди без неоправданог кашњења. Надлежни кривични суд мора да води поступак без неоправданих кашњења и спречи да странке не злоупотребе процес.
34. Члан 141. Законика прописује да се притвор мора одредити за најкраћи рок и да сви органи укључени у кривични поступак морају да поступају са посебном марљивошћу ако је осумњичени у притвору.
35. Основи за притвор утврђени су у члану 142. Законика. Притвор се одређује ако постоји основана сумња да је оптужени извршио кривични прекршај о коме је реч и ако, између осталог, постоји ризик да он или она може побећи (члан 142. став 2(1)), ометати ток поступка (уништити доказе, утицати на сведоке или ометати ток поступка на неки други начин) (члан 142. став 2(2)), поново извршити прекршај (члан 142. став 2(3)), или ако је кривични прекршај о коме је реч кажњив затвором дужим од десет година и ако начин на који је прекршај извршен, или друге отежавајуће околности, оправдавају притвор оптуженог (члан 142. став 2(5)).
В. Законик о кривичном поступку из 2011. године ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14)
36. Законик о кривичном поступку из 2011. године ступио је на снагу 6. октобра 2011. године, али је његова примена одложена до 1. октобра 2013. године. Са важношћу од овог другог датума, Законик о кривичном поступку из 2001. године стављен је ван снаге.
37. У вези са основима за притвор релевантним за овај предмет, нови Законик садржи исте одредбе као и стари (види члан 211. Законика о кривичном поступку из 2011. године).
38. Члан 216. став 6. прописује да притвор у истрази може да траје док притвореник не почне да служи затворску казну, али да ни у ком случају не може бити дужи од затворске казне одређене првостепеном пресудом.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. СТАВ 3. КОНВЕНЦИЈЕ
39. Подносилац представке притуживао се на дужину притвора у истрази. Он се ослонио на члан 5. став 3. Конвенције, који у релевантном делу гласи како следи:
"Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1ц овог члана мора ... имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу."
40. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није ни недопуштена по неком другом основу. Она се према томе мора прогласити допуштеном.
1. Поднесци странака
(a) Подносилац представке
41. Подносилац представке је изнео да се дужина његовог притвора док је чекао на суђење не би могла сматрати оправданом у сврхе члана 5. став 3. Конвенције. Он је тврдио да су разлози наведени за његов притвор били произвољни и непоткрепљени чињеницама. Он је даље тврдио да поступак није марљиво вођен.
(б) Влада
42. Влада је тврдила да је притвор подносиоца представке био сразмеран законитом циљу обезбеђења његовог присуства суђењу и тиме вођењу кривичног поступка. Није постојала сумња да би он могао побећи, с обзиром да је раније бежао и био два пута ухапшен према међународној потерници (2003. године у Холандији и 2006. године у Аустрији). Штавише, подносилац представке је два пута покушао да илегално пређе границу.
43. Притвор подносиоца представке прописно је поново разматран у разумним интервалима, а судске одлуке да се он продужи биле су оправдане и у складу са законом, с обзиром да су и даље постојали релевантни и довољни разлози за ограничење његове слободе ради заштите јавног интереса, што је преовладало над претпоставком невиности у корист подносиоца представке.
44. Најзад, Влада је тврдила да су домаћи судови били марљиви у вођењу поступка. Предмет је био сложен, а чињеница да је подносилац представке био члан организоване групе даље је допринела његовој сложености.
2. Оцена Суда
(a) Релевантна начела
45. Суд подсећа да се према његовој сталној судској пракси питање да ли је период притвора оправдан не може оцењивати in abstracto. Да ли је за оптуженог оправдано да борави у притвору мора се оценити у сваком појединачном случају. Континуирани притвор може се оправдати само ако постоје посебне назнаке истинског захтева јавног интереса који, и поред претпоставке невиности, претеже над правилом о поштовању слободе појединца (види, међу многим другим ауторитетима Kudła против Пољске [ВВ], број 30210/96, став 110 тим редом, ЕЦХР 2000-XI, и McKay против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 543/03, ст. 41-44, ЕЦХР 2006-X, са даљим позивањима).
46. Претпоставка је у корист ослобађања. Други крак члана 5. став 3. не даје правосудним органима могућност избора да ли да оптуженог изведу на суђење у разумном року или да га привремено пусте на слободу док чека суђење. До осуде, мора се претпостављати да је оптужени невин, а сврха одредбе која се разматра је у суштини да се њом тражи да се он привремено пусти пошто његов континуиран притвор престане да буде оправдан (види Margaretić против Хрватске, број 16115/13, став 88, 5. јун 2014. године, са даљим позивањима).
47. Првенствено је на националним правосудним органима да осигурају да у датум предмету притвор оптуженог у истрази не прелази разуман рок. У том смислу, они морају размотрити све доказе за и против постојања истинског захтева јавног интереса који оправдава, уз дужно поштовање начела претпоставке невиности, одступање од правила поштовања слободе појединца, и морају их изнети у својим одлукама које одбијају захтеве за ослобађање. У суштини је на основу разлога датих у тим одлукама и чињеница које подносиоци представки цитирају у својих жалбама Суд позван да одлучи да ли је било повреде члана 5. став 3. Конвенције (види Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, став 152, ЕЦХР 2000-IV).
48. Аргументи за и против пуштања не смеју бити "општи и апстрактни" (види Smirnova против Русије, бр. 46133/99 и 48183/99, став 63, ЕЦХР 2003-IX). Када закон прописује претпоставку невиности у односу на факторе релевантне за основ континуираног притвора, постојање посебних чињеница које претежу над правилом поштовања слободе појединца морају се убедљиво приказати (види Ilijkov против Бугарске, број 33977/96, став 84 in fine, 26. јул 2001. године).
49. Постојање оправдане сумње да је ухапшено лице извршило кривично дело је услов sine qua non за законитост континуираног притвора, али после протока одређеног времена он више није довољан. У таквим случајевима, Суд мора утврдити да ли други основи које дају правосудни органи и даље оправдавају лишавање слободе. Када су такви основи били "релевантни" и "довољни", Суд мора такође утврдити да ли су надлежни национални органи показали "посебну марљивост" у вођењу поступка (види, међу многим другим, Toth против Аустрије, 12. децембар 1991. године, став 67, серија A број 224; B. против Аустрије, 28. март 1990. године, став 42, серија A број 175; Contrada против Италије, 24. август 1998. године, став 54, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-V; и I.A. против Француске, 23. септембар 1998. године, став 102, Извештаји 1998-VII).
(б) Примена горе наведених начела на предметни случај
50. Период који треба разматрати према члану 5. став 3. почео је пребацивањем подносиоца представке у Србију 6. јула 2007. године (види Nedyalkov против Бугарске, број 44241/98, став 61, 3. новембар 2005. године, и Chraidi против Немачке, број 65655/01, став 33, ЕЦХР 2006-XII) и завршио се 1. априла 2014. године када га је осудио Виши суд (види став 17. у горњем тексту). Од тог датума до 31. октобра 2014. године, када је Апелациони суд укинуо првостепену пресуду Вишег суда (види став 19. у горњем тексту), он је био у притвору "након што га је надлежни суд осудио", у смислу члана 5. став 1 (a), па, према томе, тај период његовог притвора не спада у оквир члана 5. став 3. (види Kudła, цитирана у горњем тексту, ст. 104-105). Од 31. октобра 2014. године до данас, подносилац представке је поново у притвору за потребе члана 5. став 3. Конвенције (види Solmaz против Турске, број 27561/02, став 34, 16. јануар 2007. године). Задржавање подносиоца представке у притвору је стога до сада трајало седам година и скоро пет месеци.
51. Суд примећује да су се у својим решењима да подносилац представке остане у притвору правосудни органи у почетку ослањали на следеће: (1) ризик од бегства; (2) ризик да ће ометати ток поступка вршећи притисак на сведоке и саучеснике; (3) ризик да ће прекршај поново извршити; и (4) тежину кривичних прекршаја за које је оптужен и казне која му може бити одређена (види став 20. у горњем тексту).
52. До каснијих одлука о продужењу притвора дошло је да би се одразио развој ситуације и потврдило да ли ти основи и даље важе у каснијим фазама поступка. Тако је 4. јануара 2008. године домаћи суд утврдио да је други основ за притвор, ризик да ће подносилац представке утицати на сведоке, престао да постоји (види став 24. у горњем тексту). Штавише, Апелациони суд је 15. октобра 2013. године утврдио да је четврти основ за притвор, тежина кривичних дела за која је подносилац представке оптужен и казна која му може бити одређена, такође престао да постоји (види став 25. у горњем тексту).
53. Суд сматра да су разлози које су изнели домаћи органи свакако релевантни. Међутим, у посебним околностима предмета, он сматра да није неопходно да разматра да ли су они били довољни или да ли су домаће власти могле да размотре алтернативне мере за обезбеђење присуства оптуженог, имајући у виду да у сваком случају, кривични поступак није био експедитиван, како се то захтева према члану 5. став 3. Конвенције (види Herczegfalvy против Аустрије, 24. септембар 1992. године, став 71, серија A број 244). Домаћи судови су заказали укупно четрдесет два рочишта, од којих је деветнаест одложено, углавном из разних процесних разлога који се не приписују подносиоцу представке (види став 16. у горњем тексту). Штавише, суђење је морало да почне из почетка шест пута због промене председавајућег или састава већа. Влада није понудила никакво објашњење за ове промене.
54. С обзиром на материјал у спису предмета, Суд оклева да прихвати аргумент Владе да је сложеност предмета оправдавала његову претерану дужину (види такође мишљења Уставног суда у ставу 28. у горњем тексту). Штавише, Влада је изнела да се овај предмет односи на организовани криминал (види став 44. у горњем тексту), који по дефиницији представља више потешкоћа за истражне органе и, касније, за судове приликом утврђивања чињеница и степена одговорности сваког члана групе. Суд, међутим, констатује да подносилац представке није пријављен због организовања криминалне групе или учешћа у организованом криминалу што је даље очигледно из чињенице да истрагу у овом предмету није водио Специјални тужилац за организовани криминал (упоредити са Луковић против Србије, број 43808/07, ст. 46. и 55, 26. март 2013. године). Према томе, пошто посебне околности нису постојале у овом предмету које би могле оправдати тако дуг поступак (упоредити по супротности са Chraidi против Немачке, цитирана у горњем тексту, ст. 43-45, и Луковић, цитирана у горњем тексту, ст. 47. и 55.), Суд сматра да је притвор подносиоца представке дужи од седам година трајао ван разумног рока (види I.A. против Француске, цитирана у горњем тексту, ст. 98. и 112; Khudoyorov против Русије, број 6847/02, ст. 175. и 189, ЕЦХР 2005-X (изводи); и Korchuganova против Русије, број 75039/01, ст. 71 in limine и 77, 8. јун 2006. године).
55. Према томе, дошло је до повреде члана 5. став 3. Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
56. Подносилац представке се такође притуживао да је дужина кривичног поступка против њега прекорачила захтев "разумног рока" из члана 6. став 1. Конвенције, чији релевантни део гласи како следи:
"Свако, током одлучивања ... о кривичној оптужби против њега, има право на ... расправу у разумном року пред ... судом ..."
57. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није ни недопуштена по неком другом основу. Она се према томе мора прогласити допуштеном.
1. Поднесци странака
(a) Подносилац представке
58. Подносилац представке је тврдио да поступак, који није подразумевао сложена правна и чињенична питања, није вођен марљиво: шест пута је морао да почиње из почетка, а деветнаест рочишта је одложено углавном из процесних разлога.
(б) Влада
59. Влада је тврдила да су надлежни судови били марљиви у вођењу поступка. Сложеност предмета, међутим, као и понашање самог подносиоца, као и чињеница да је припадао организованој криминалној групи, допринели су дужини поступка. Када је истрага против њега отворена он је био на слободи и није изручен до 6. јула 2007. године (види став 13. у горњем тексту). Због непостојања адвоката, сведока и вештака дошло је и до одређеног кашњења.
2. Оцена Суда
60. Суд подсећа да се разумност дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и релевантних органа и значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Sürmeli против Немачке [ВВ], број 75529/01, став 128, ЕЦХР 2006-VII). Члан 6. Је у кривичним питањима осмишљен да обезбеди да лице које се терети не остане предуго у стању неизвесности шта ће бити с њим (види Nakhmanovich против Русије, број 55669/00, став 89, 2. март 2006 . године, и Veliyev против Русије, број 24202/05, став 173, 24. јун 2010. године). Суд сматра да је предмет спора у овом предмету био значајан за подносиоца представке, имајући у виду да је постојао ризик од затвора, да је био у притвору током целог суђења и да је и даље у притвору док чека поновно суђење.
61. Суд примећује да је период који се разматра у овом предмету почео 6. јула 2007. године када је подносилац представке изручен Србији (види Nedyalkov, цитирана у горњем тексту, став 86, и Berhani против Албаније, број 847/05, став 65, 27. мај 2010. године). Суђење је почело 7. маја 2008. године, а завршило се 1. априла 2014. године. Следио је поступак по жалби који се завршио 31. октобра 2014. године када је Апелациони суд предмет вратио на поновно суђење. На основу доступних информација, изгледа да је поступак још у току пред судом. Произилази да је кривични поступак против подносиоца представке до сада трајао скоро осам година на два нивоа судске надлежности.
62. Као што је Суд већ констатовао у претходним ставовима у вези са чланом 5. став 3, овај предмет не укључује сложена правна или чињенична питања која би оправдала такву претерану дужину, а није се односио ни на организовани криминал.
63. У вези са понашањем подносиоца представке, Суд подсећа да се од подносиоца не може тражити да са судским органима сарађује активно, нити се он може критиковати што је у потпуности употребио правне лекове доступне према домаћем праву у одбрани својих интереса (види, међу другим ауторитетима, Rokhlina против Русије, број 54071/00, став 88, 7. април 2005. године).
64. У вези са понашањем релевантних органа, Суд је већ констатовао да је суд заказао укупно четрдесет два рочишта, од којих је деветнаест одложено, углавном из разних процесних разлога који се не приписују подносиоцу представке (види став 16. у горњем тексту). Штавише, суђење је морало да почне из почетка шест пута због промене председавајућег судије и/или састава већа. Влада није понудила никакво објашњење за ове промене.
65. Подносилац представке је остао у притвору током целог поступка, а и даље је притворен. С тим у вези, Суд подсећа да лица која су у притвору док чекају суђење имају право на "посебну марљивост" на страни органа. Сходно томе, у предметима у којима је неко лице притворено док чека утврђивање кривичне пријаве против њега, чињеница његовог притвора је сама по себи фактор који треба разматрати у процени испуњености захтева одлуке о основаности у разумном року (види, на пример, Abdoella против Холандије, 25. новембар 1992. године, став 24, серија A број 248-A; Jabłoński против Пољске, број 33492/96, став 102, 21. децембар 2000. године; Mõtsnik против Естоније, број 50533/99, став 40, 29. април 2003. године; и Bąk против Пољске, број 7870/04, став 81, 16. јануар 2007. године).
66. Од домаћих органа тражило се да суђење организују ефикасно и обезбеде потпуно поштовање гаранција према Конвенцији у поступку. Међутим, у околностима предмета, Суд није задовољан колико је понашање органа било доследно правичној равнотежи која мора да се постигне између разних аспеката овог основног захтева.
67. С обзиром на све околности предмета и укупну дужину поступка, Суд сматра да захтев "разумног времена" из члана 6. став 1. Конвенције није испоштован. Сходно томе, дошло је до повреде ове одредбе.
III. НАВОДНО МЕШАЊЕ У ПРАВО НА ПОЈЕДИНАЧНУ ПРЕДСТАВКУ ПРЕМА ЧЛАНУ 34. КОНВЕНЦИЈЕ
68. У својим запажањима, подносилац представке се притуживао, ослањајући се на члан 34. Конвенције, да је преписку од Суда примао са закашњењем и даље, да су сам коверат већ били отворили други.
69. Влада је изнела да није било ометања права подносиоца представке на појединачну представку, пошто није био ни под посредним ни под непосредним притиском државе како би био одвраћен од подношења представке Суду. Органи никада нису спречавали преписку између подносиоца представке и Суда.
70. Члан 34. Конвенције прописује следеће:
"Суд може да прима представке од сваког лица, невладине организације или групе лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или протоколима уз њу, учињене од стране неке Високе стране уговорнице. Високе стране уговорнице обавезују се да ни на који начин не ометају делотворно вршење овог права."
71. Суд подсећа да је од највеће важности за делотворан рад система појединачне представке успостављеног чланом 34. да подносиоци представки или потенцијални подносиоци представки треба да буду у стању да слободно комуницирају са Судом без излагања било каквој врсти притиска органа да повуку или измене своје притужбе (види, међу другим ауторитетима, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 105, Извештаји 1996-IV, и Aksoy против Турске, 18. децембар 1996. године, став 105, Извештаји 1996-VI).
72. Обимна преписка коју је подносилац представке послао у овом предмету потврђује да је могао да Суду пошаље све своје притужбе редовном поштом, и нема назнака да је преписка између Суда и подносиоца представке непрописно задржавана или да се у њу мешало. У овим околностима, Суд сматра да постоји недовољан чињеничан основ да би закључио да су се органи Тужене државе мешали на неки начин у остваривање његовог права на појединачну представку (види Juhas Đurić против Србије, број 48155/06, став 75, 7. јун 2011. године).
73. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да Тужена држава није пропустила да изврши своје обавезе према члану 34. Конвенције.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
74. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
75. На име нематеријалне штете подносилац представке је тражио 10.000 евра (ЕУР) и 1.000 евра за сваки месец проведен у притвору.
76. Влада је сматрала да је тражени износ претеран.
77. Суд сматра да је подносилац представке свакако претрпео одређену материјалну штету - као што је бол и сметње као последицу продуженог притвора и суђења. Процењујући на правичној основи, као што се захтева чланом 41. Конвенције, Суд подносиоцу представке досуђује 4.500 евра на име нематеријалне штете.
78. Подносилац представке је такође тражио приближно 100.000 евра на име трошкова насталих пред домаћим судовима и за оне настале пред Судом.
79. Влада је сматрала да је тражени износ претеран.
80. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправдани у износу (види, на пример, Iatridis против Грчке(правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI). У овом случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра оправданим да му досуди суму од 1.500 евра на име покрића трошкова по свим основама, заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке на тај износ.
81. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
4. Утврђује да Тужена држава није пропустила да испуни своју обавезу према члану 34. Конвенције;
5. Утврђује
(а) да Тужена држава исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у домаћу валуту по курсу важећем на дан измирења:
(i) 4.500 евра (четири хиљаде пет стотина евра), заједно са порезом који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;
(ii) 1.500 евра (једна хиљада пет стотина евра), заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, у вези са трошковима;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 21. јула 2015. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Marialena Tsirli |
Josep Casadevall |
THIRD SECTION
CASE OF GRUJOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 25381/12)
JUDGMENT
STRASBOURG
21 July 2015
This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Grujović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Josep Casadevall, President, Luis López Guerra, Dragoljub Popović, Kristina Pardalos, Johannes Silvis, Valeriu Griţco, Iulia Antoanella Motoc, judges, and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 30 June 2015,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 25381/12) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Nenad Grujović ("the applicant"), on 18 April 2012.
2. The applicant was represented by Ms Z. Dobričanin-Nikodinović, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.
3. The applicant alleged, in particular, that his pre-trial detention and the criminal proceedings against him had been excessively long. He also maintained that the Serbian authorities had hindered his right to individual petition to the Court.
4. The application was initially allocated to the Second Section of the Court (Rule 52 § 1 of the Rules of Court).
5. On 5 June 2013 the complaints concerning the length of pre-trial detention and the length of the criminal proceedings were communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible, pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
6. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
7. The applicant was born in 1977. He is currently being detained in the Belgrade Central Prison.
It would appear that the applicant’s criminal record predates the events complained of, and that he was arrested pursuant to an international arrest warrant in the Netherlands in 2003 for crimes other than those at issue in the present case.
8. On 5 December 2006 the applicant was arrested and placed in custody in Austria, pursuant to an international arrest warrant.
9. On 20 December 2006 the Ministry of Justice of the Republic of Serbia (Министарство правде Републике Србије; "the Ministry of Justice") requested the applicant’s extradition for the purpose of conducting several sets of criminal proceedings against him unrelated to the present case.
10. On 11 January 2007 the investigating judge of the Belgrade District Court ("the District Court") opened an investigation against the applicant, who was suspected of having participated in aggravated murder with unauthorised use of another person’s vehicle and forgery. The offences had allegedly been committed on 24 March 2006.
11. On 29 January 2007 the Ministry of Justice extended its extradition request to include the above-mentioned criminal proceedings (see paragraph 10 above), which are the subject of the present case.
12. In the meantime, on 16 April 2007 the competent court in Austria found the applicant guilty of possession of an unlicensed firearm, which had been found on him at the time of his arrest, and sentenced him to seven months’ imprisonment.
13. On 6 July 2007 the applicant was extradited to Serbia.
14. On 31 December 2007 the public prosecutor issued an indictment against the applicant and two other persons, V.S. and B.A, who were at large.
15. On 7 May 2008 the first hearing was held before the District Court. It was decided that V.S. and B.A. would be tried in absentia.
16. Subsequently, forty-one hearings were scheduled, of which nineteen were adjourned: four at the request of the applicant’s defence counsel and fifteen for various procedural reasons, such as the absence of the co-accused’s defence counsel, the absence of duly summoned witnesses and/or experts, erroneous delivery of summons, and delays concerning experts’ opinions. Furthermore, the trial had to start anew six times because the presiding judge and/or the composition of the trial chamber changed. From March 2010, following a reform of the domestic judicial system, the Belgrade High Court ("the High Court") took over the case.
17. On 1 April 2014 the High Court found the applicant guilty of complicity in aggravated murder, unauthorised use of another person’s vehicle and forgery. It sentenced him to twenty years’ imprisonment.
18. On 4 and 17 July 2014, respectively, the applicant and the public prosecutor appealed against the High Court judgment.
19. On 31 October 2014 the Belgrade Court of Appeal ("the Court of Appeal"), quashed the High Court judgment of 1 April 2014 and remitted the case for a re-trial.
20. On 11 January 2007 the investigating judge issued a detention order against the applicant in his absence, on the following grounds: (1) the risk of absconding; (2) the risk of obstructing the course of justice by exerting pressure on witnesses and his co-accused; (3) the risk of reoffending; and (4) the gravity of the criminal offences of which he was accused and the sentence that might be imposed on him. The one-month period of detention was to be calculated from the date of the applicant’s arrest. The relevant part of the decision reads as follows:
"After committing the alleged criminal offences [and when preliminary criminal proceedings were initiated] the accused was at large. He was not available to the law-enforcement authorities until recently ... which justifies the fear that if released he would abscond.
A number of witnesses are to be heard in the investigation, including the two co-accused ... this indicates that, if released, the accused would obstruct the course of justice by influencing the witnesses ...
The accused had previously been convicted ... and committed several criminal acts within a short period of time ... the court considers that these facts represent special circumstances which justify the fear that, if released, he would reoffend.
The accused has been charged with criminal offences punishable by imprisonment for more than ten years, and in view of the manner in which the offences were committed and the severity of their consequences, it is justified to order his detention also ... on the basis of the nature of the offences alleged and the severity of the penalty that could be imposed."
21. After his extradition to Serbia on 6 July 2007, the applicant was detained pursuant to the above order.
22. On 6 August and 4 October 2007, respectively, the District Court and the Supreme Court of Serbia ("the Supreme Court") further extended the applicant’s detention, relying on the same grounds as before. They noted in particular that he had already been in hiding and had been arrested pursuant to an international warrant.
23. Thereafter, the applicant’s detention was regularly examined and extended every two months by the District Court, the Supreme Court and, following a reform of the domestic judicial system, by the High Court and the Court of Appeal. In addition to those automatic reviews, the applicant repeatedly challenged his detention.
24. After issuing the indictment (see paragraph 14 above), the courts held that the second ground for detention, the risk of the applicant influencing the witnesses, had ceased to exist. Thus, from 4 January 2008 onwards his detention was extended on the following three grounds: (1) the risk of absconding; (2) the risk of reoffending; and (3) the gravity of the criminal offences of which he was accused and the sentence that might be imposed on him.
25. On 15 October 2013, although it rejected the applicant’s appeal, the Court of Appeal accepted his argument concerning the third ground for detention and decided that it had ceased to exist. Hence, the applicant’s detention was further extended only on the grounds that he might abscond and reoffend. The court held in particular:
Therefore, the Court of Appeal holds that the reasons given in the contested order do not justify the extension of detention under Article 142 § 2 (5) of the Code of Criminal Procedure ..."
26. On 31 October 2014, in a decision by which it quashed the High Court’s judgment of 1 April 2014 and remitted the case for a re-trial (see paragraph 19 above), the Court of Appeal ordered the applicant’s detention on the grounds that he might abscond and reoffend.
C. Proceedings before the Constitutional Court
27. On 29 December 2011 the applicant lodged a constitutional appeal, complaining that his pre-trial detention was unlawful and its length had become excessive. He also complained about the length of the criminal proceedings and alleged that his right to be presumed innocent had been violated.
28. On 26 September 2012 the Constitutional Court rejected the applicant’s appeal. As regards the lawfulness of his detention, the court held that the domestic courts had referred to the specific facts of the case and the applicant’s personal circumstances, and had not used general or abstract arguments to justify his continued detention. There was a reasonable suspicion, from the documents in the file, that the applicant had committed the criminal offences imputed to him. The court held in particular:
"The conclusion [of the lower domestic courts] that the ground for detention provided for by Article 142 § 1(1) [the risk of absconding] of the Code of Criminal Procedure still exists, is justified in view of the fact that ... the accused was arrested in Austria and extradited to Serbia on 6 July 2007... the above circumstances justify the fear that if released he would abscond ...
The conclusion [of the lower domestic courts] that the ground for detention provided for by Article 142 § 1(3) [the risk of reoffending] of the Code of Criminal Procedure still exists is justified in view of the fact that the accused had already been convicted for criminal offences involving physical force [robbery] ... and bearing in mind the nature and number of criminal offences imputed to him [in the present case] which were committed in a short period of time ... [the court considers that] these facts represent special circumstances which justify the fear that, if released, he would reoffend.
The conclusion [of the lower domestic courts] that the ground for detention provided for by Article 142 § 1(5) [the serious nature of the offences with which he had been charged and the severity of the penalty which could be imposed on him if found guilty] of the Code of Criminal Procedure still exists is justified in view of the fact that he had been charged with ... criminal offences punishable by more than ten years’ imprisonment, and in view of the manner in which the offences were committed ... in particular, according to the indictment, the accused had shown singular brutality and determination towards the victim."
As regards the length of detention, the Constitutional Court concluded that it had been reasonable in view of the complexity of the case: it concerned three co-accused, several criminal offences and complex legal and factual issues.
As regards the complaint about the length of the criminal proceedings, the Constitutional Court noted that the case at issue was a complex one; the case file contained more than one thousand pages and extensive photographic documentation. Furthermore, the court proceedings had had to start anew several times because of changes of presiding judge. Many procedural steps had been taken, numerous witnesses had been heard and a few expert testimonies had been taken.
Lastly, the Constitutional Court rejected the applicant’s complaint concerning the presumption of innocence as unsubstantiated.
29. The applicant’s subsequent constitutional appeals, containing the same complaints, were rejected on 26 and 27 September, and 10 October 2012 and 20 November 2013 for the same reasons as before.
A. Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98/06)
30. Article 27 of the Constitution provides, inter alia:
"[e]veryone has the right to personal freedom and security. Deprivation of liberty shall be allowed only on the grounds and in a procedure prescribed by law... Any person deprived of liberty shall have the right to initiate proceedings in which the court shall review the lawfulness of the arrest or detention and order the release if the arrest or detention was against the law."
31. Article 31 §§ 2 and 3 provide that "[t]he court shall reduce the duration of detention after the bringing of charges to the shortest possible period, in accordance with the law" and that "the [d]etainee shall be granted pre-trial release as soon as grounds for detention cease to exist".
32. Article 32 § 1 provides, inter alia, for the right to a hearing within a reasonable time.
B. Code of Criminal Procedure 2001 (Zakonik o krivičnom postupku, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 70/01 and 68/02; and OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 and 76/10)
33. Article 16 of the Code of Criminal Procedure 2001 provides that a suspect has the right to be brought promptly before a judge and to be tried without undue delay. The competent criminal court must conduct proceedings without undue delays and prevent any abuse of process by the parties.
34. Article 141 of the Code provides that detention must be ordered for the shortest time necessary and that all the authorities involved in the criminal proceedings must act with particular diligence if a suspect is in detention.
35. The grounds for detention are set out in Article 142 of the Code. Detention will be ordered if there is a reasonable suspicion that the accused has committed the criminal offence in question and if, inter alia, there is a risk that he or she might abscond (Article 142 § 2(1)), obstruct the course of justice (destroy evidence, influence witnesses or obstruct the course of justice in some other way) (Article 142 § 2(2)), reoffend (Article 142 § 2(3)), or if the criminal offence in question is punishable by a sentence of more than ten years’ imprisonment and the manner in which the offence was committed, or other aggravating circumstances, justify the accused’s detention (Article 142 § 2(5)).
C. Code of Criminal Procedure 2011 (Zakonik o krivičnom postupku, OG RS nos. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 and 55/14)
36. The Code of Criminal Procedure 2011 entered into force on 6 October 2011, but its application was postponed until 1 October 2013. With effect from the latter date, the Code of Criminal Procedure 2001 was repealed.
37. As regards the grounds for detention relevant to the present case, the new Code contains the same provisions as the old one (see Article 211 of the Code of Criminal Procedure 2011).
38. Article 216 § 6 provides that pre-trial detention can last until the detainee begins to serve his prison sentence, but that it cannot in any case be longer than a prison sentence imposed by a first-instance judgment.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 § 3 OF THE CONVENTION
39. The applicant complained about the length of his pre-trial detention. He relied on Article 5 § 3 of the Convention, which, in so far as relevant, reads as follows:
"Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be ... entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial."
40. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
1. The parties’ submissions
(a) The applicant
41. The applicant submitted that the length of his detention pending trial could not be regarded as justified for the purposes of Article 5 § 3 of the Convention. He argued that the reasons given for his detention had been arbitrary and unsupported by the facts. He further argued that the proceedings had not been conducted diligently.
(b) The Government
42. The Government maintained that the applicant’s detention had been proportionate to the legitimate aim of ensuring his presence at trial and thus conducting the criminal proceedings. There had been no doubt that he might abscond, given that he had fled before and had twice been arrested pursuant to an international arrest warrant (in 2003 in the Netherlands and in 2006 in Austria). Furthermore, the applicant had twice attempted to cross the border illegally.
43. The applicant’s detention was also duly re-examined at reasonable intervals and the courts’ decisions to extend it were reasonable and in accordance with the law, given that there were still relevant and sufficient reasons to restrict his freedom for the protection of the public interest, which prevailed over the presumption of innocence in favour of the applicant.
44. Lastly, the Government argued that the domestic courts had been diligent in conducting the proceedings. The case was a complex one and the fact that the applicant was a member of an organised criminal group had further contributed to its complexity.
2. The Court’s assessment
(a) The relevant principles
45. The Court reiterates that under its constant case-law the issue of whether a period of detention is reasonable cannot be assessed in abstracto. Whether it is reasonable for an accused to remain in detention must be assessed in each case. Continued detention can be justified only if there are specific indications of a genuine requirement of public interest which, notwithstanding the presumption of innocence, outweighs the rule of respect for individual liberty (see, among many other authorities Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 110 et seq, ECHR 2000-XI, and McKay v. the United Kingdom [GC], no. 543/03, §§ 41-44, ECHR 2006-X, with further references).
46. The presumption is in favour of release. The second limb of Article 5 § 3 does not give judicial authorities a choice between either bringing an accused to trial within a reasonable time or granting him provisional release pending trial. Until his conviction, the accused must be presumed innocent, and the purpose of the provision under consideration is essentially to require him to be released provisionally once his continuing detention ceases to be reasonable (see Margaretić v. Croatia, no. 16115/13, § 88, 5 June 2014, with further references).
47. It falls in the first place to the national judicial authorities to ensure that in a given case the pre-trial detention of an accused person does not exceed a reasonable time. To this end, they must examine all the evidence for or against the existence of a genuine requirement of public interest justifying, with due regard to the principle of the presumption of innocence, a departure from the rule of respect for individual liberty, and must set them out in their decisions dismissing the applications for release. It is essentially on the basis of the reasons given in these decisions and the facts cited by the applicant in his appeals that the Court is called upon to decide whether or not there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention (see Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 152, ECHR 2000-IV).
48. The arguments for and against release must not be "general and abstract" (see Smirnova v. Russia, nos. 46133/99 and 48183/99, § 63, ECHR 2003-IX). Where the law provides for a presumption in respect of factors relevant to the grounds for continued detention, the existence of the specific facts outweighing the rule of respect for individual liberty must be convincingly demonstrated (see Ilijkov v. Bulgaria, no. 33977/96, § 84 in fine, 26 July 2001).
49. The persistence of a reasonable suspicion that the person arrested has committed an offence is a condition sine qua non for the lawfulness of the continued detention, but after a certain lapse of time it no longer suffices. In such cases, the Court must establish whether the other grounds given by the judicial authorities continued to justify the deprivation of liberty. Where such grounds were "relevant" and "sufficient", the Court must also ascertain whether the competent national authorities displayed "special diligence" in the conduct of the proceedings (see, amongst many others, Toth v. Austria, 12 December 1991, § 67, Series A no. 224; B. v. Austria, 28 March 1990, § 42, Series A no. 175; Contrada v. Italy, 24 August 1998, § 54, Reports of Judgments and Decisions 1998-V; and I.A. v. France, 23 September 1998, § 102, Reports 1998-VII).
(b) Application of the above principles to the present case
50. The period to be taken into consideration under Article 5 § 3 started with the applicant’s transfer to Serbia on 6 July 2007 (see Nedyalkov v. Bulgaria, no. 44241/98, § 61, 3 November 2005, and Chraidi v. Germany, no. 65655/01, § 33, ECHR 2006-XII) and ended on 1 April 2014 with his conviction by the High Court (see paragraph 17 above). From that date until 31 October 2014, when the Court of Appeal quashed the first-instance judgment of the High Court (see paragraph 19 above), he was detained "after conviction by a competent court", within the meaning of Article 5 § 1 (a) and therefore that period of his detention falls outside the scope of Article 5 § 3 (see Kudła, cited above, §§ 104-105). From 31 October 2014 until the present day, the applicant is again in pre-trial detention for the purposes of Article 5 § 3 of the Convention (see Solmaz v. Turkey, no. 27561/02, § 34, 16 January 2007). The applicant’s remand in custody has thus so far lasted seven years and almost five months.
51. The Court observes that in their orders to remand the applicant in custody the judicial authorities initially relied on the following grounds:
(1) the risk of absconding; (2) the risk of obstructing the course of justice by exerting pressure on witnesses and his co-accused; (3) the risk of reoffending; and (4) the gravity of the criminal offences of which he was accused and the sentence that might be imposed on him (see paragraph 20 above).
52. The subsequent decisions extending the detention evolved so as to reflect the developing situation and to verify whether those grounds remained valid at the later stages of the proceedings. Thus, on 4 January 2008 the domestic court held that the second ground for detention, the risk of the applicant influencing the witnesses, had ceased to exist (see paragraph 24 above). Furthermore, on 15 October 2013 the Court of Appeal held that the fourth ground for detention, the gravity of the criminal offences of which the applicant was accused and the sentence that might be imposed on him, had also ceased to exist (see paragraph 25 above).
53. The Court considers that the reasons advanced by the domestic authorities were certainly relevant. However, in the specific circumstances of the case, it does not consider it necessary to examine whether they were also sufficient or whether the domestic authorities should have considered in addition alternative measures to secure the applicant’s presence at trial, as in any event the criminal proceedings in question were not conducted with the expedition required by Article 5 § 3 (see Herczegfalvy v. Austria, 24 September 1992, § 71, Series A no. 244). The domestic courts scheduled in total forty-two hearings, of which nineteen were adjourned, mainly for different procedural reasons that were not imputable to the applicant (see paragraph 16 above). Moreover, the trial had to start anew six times because the presiding judge and/or the composition of the trial chamber changed. The Government did not offer any explanation for those changes.
54. In view of the material in the case file, the Court is hesitant to accept the Government’s argument that the complexity of the case justified its excessive length (see also the findings of the Constitutional Court in paragraph 28 above). Moreover, the Government submitted that the present case concerned organised crime (see paragraph 44 above), which by definition presents more difficulties for the investigating authorities and, later, for the courts in determining the facts and the degree of responsibility of each member of the group. However, the Court notes that the applicant had not been charged with organising a criminal group or participating in organised crime which is further evident from the fact that the investigation in the present case had not been conducted by the Office of the Special Public Prosecutor for Organised Crime (compare Luković v. Serbia, no. 43808/07, §§ 46 and 55, 26 March 2013). Accordingly, as there were no exceptional circumstances in the present case that could justify such lengthy proceedings (compare and contrast to Chraidi v. Germany, cited above, §§ 43-45, and Luković, cited above, §§ 47 and 55), the Court considers that the applicant’s detention exceeding seven years was extended beyond a reasonable time (see I.A. v. France, cited above, §§ 98 and 112; Khudoyorov v. Russia, no. 6847/02, §§ 175 and 189, ECHR 2005-X (extracts); and Korchuganova v. Russia, no. 75039/01, §§ 71 in limine and 77, 8 June 2006).
55. There has accordingly been a violation of Article 5 § 3 of the Convention.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
56. The applicant also complained that the length of the criminal proceedings against him had exceeded the "reasonable time" requirement of Article 6 § 1 of the Convention, the relevant part of which reads as follows:
"In the determination ... of any criminal charge against him, everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."
57. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
1. The parties’ submissions
(a) The applicant
58. The applicant argued that the proceedings, which had not involved complex legal or factual issues, had not been conducted diligently: they had had to start anew six times and nineteen hearings had been adjourned mainly for procedural reasons.
(b) The Government
59. The Government maintained that the competent courts had been diligent in conducting the proceedings. However, the complexity of the case as well as the applicant’s own behaviour, as well as the fact that he belonged to an organised criminal group, had contributed to the length of the proceedings. He had been at large when the investigation had been opened against him and had not been extradited until 6 July 2007 (see paragraph 13 above). Some delays had also been caused by the absence of lawyers, witnesses and experts.
2. The Court’s assessment
60. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 128, ECHR 2006-VII). Article 6 is, in criminal matters, designed to ensure that a person charged does not remain too long in a state of uncertainty about his fate (see Nakhmanovich v. Russia, no. 55669/00, § 89, 2 March 2006, and Veliyev v. Russia, no. 24202/05, § 173, 24 June 2010). The Court considers that much was at stake for the applicant in the present case, bearing in mind that he risked imprisonment, that he was detained throughout the trial proceedings and that he is still detained pending re-trial proceedings.
61. The Court observes that the period under consideration in the present case began on 6 July 2007 when the applicant was extradited to Serbia (see Nedyalkov, cited above, § 86, and Berhani v. Albania, no. 847/05, § 65, 27 May 2010). The trial proceedings began on 7 May 2008 and ended on 1 April 2014. They were followed by the appeal proceedings which ended on 31 October 2014 when the Court of Appeal remitted a case for a re-trial. From the information available it would appear that the proceedings are still pending before the trial court. It follows that the criminal proceedings against the applicant have so far lasted for almost eight years for two levels of jurisdiction.
62. As the Court has already noted in the preceding paragraphs concerning Article 5 § 3, the present case did not involve complex legal or factual issues which would justify such an excessive length, nor did it concern organised crime.
63. As to the applicant’s conduct, the Court reiterates that an applicant cannot be required to co-operate actively with the judicial authorities, nor can he be criticised for having made full use of the remedies available under the domestic law in the defence of his interests (see, among other authorities, Rokhlina v. Russia, no. 54071/00, § 88, 7 April 2005).
64. As to the conduct of the relevant authorities, the Court has already noted that the trial court scheduled in total forty-two hearings, of which nineteen were adjourned, mainly for different procedural reasons that were not imputable to the applicant (see paragraph 16 above). Moreover, the trial had to start anew six times because the presiding judge and/or the composition of the trial chamber changed. The Government did not offer any explanation for those changes.
65. The applicant remained in custody throughout the proceedings and is still detained. In this connection, the Court recalls that persons kept in detention pending trial are entitled to "special diligence" on the part of the authorities. Consequently, in cases where a person is detained pending the determination of a criminal charge against him, the fact of his detention is itself a factor to be considered in assessing whether the requirement of a decision on the merits within a reasonable time has been met (see, for example, Abdoella v. the Netherlands, 25 November 1992, § 24, Series A no. 248-A; Jabłoński v. Poland, no. 33492/96, § 102, 21 December 2000; Mõtsnik v. Estonia, no. 50533/99, § 40, 29 April 2003; and Bąk v. Poland, no. 7870/04, § 81, 16 January 2007).
66. The domestic authorities were required to organise the trial efficiently and ensure that the Convention guarantees were fully respected in the proceedings. However, in the circumstances of the case, the Court is not satisfied that the conduct of the authorities was consistent with the fair balance which has to be struck between the various aspects of this fundamental requirement.
67. Having regard to all the circumstances of the case and the overall length of the proceedings, the Court considers that the "reasonable time" requirement of Article 6 § 1 of the Convention has not been respected. Consequently, there has been a violation of this provision.
III. ALLEGED INTERFERENCE WITH THE RIGHT TO INDIVIDUAL PETITION UNDER ARTICLE 34 OF THE CONVENTION
68. In his observations, the applicant complained, relying on Article 34 of the Convention, that he had received correspondence from the Court with delay and, further, that the envelope itself had already been opened by others.
69. The Government submitted that there had been no hindrance to the applicant’s right of individual petition, as he had not been pressured, directly or indirectly, by the State in order to be dissuaded from pursuing his application before the Court. The correspondence between the applicant and the Court had never been obstructed by the authorities.
70. Article 34 of the Convention provides as follows:
"The Court may receive applications from any person, non-governmental organisation or group of individuals claiming to be the victim of a violation by one of the High Contracting Parties of the rights set forth in the Convention or the Protocols thereto. The High Contracting Parties undertake not to hinder in any way the effective exercise of this right."
71. The Court reiterates that it is of the utmost importance for the effective operation of the system of individual petition instituted by Article 34 that applicants or potential applicants should be able to communicate freely with the Court without being subjected to any form of pressure from the authorities to withdraw or modify their complaints (see, among other authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 105, Reports 1996-IV, and Aksoy v. Turkey, 18 December 1996, § 105, Reports 1996-VI).
72. The voluminous correspondence which the applicant sent in the present case confirms that he was able to submit all his complaints to the Court by ordinary mail, and there is no indication that the correspondence between the Court and the applicant was unduly delayed or tampered with. In these circumstances, the Court finds that there is an insufficient factual basis for it to conclude that the authorities of the respondent State have interfered in any way with the applicant’s exercise of his right of individual petition (see Juhas Đurić v. Serbia, no. 48155/06, § 75, 7 June 2011).
73. In view of the foregoing, the Court finds that the respondent Sate has not failed to comply with its obligations under Article 34 of the Convention.
IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
74. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
75. In respect of non-pecuniary damage the applicant claimed 10,000 euros (EUR) and EUR 1,000 per month spent in detention.
76. The Government considered the amounts claimed to be excessive.
77. The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage - such as distress and frustration resulting from the protracted length of his detention and trial. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 4,500 in respect of non-pecuniary damage.
78. The applicant also claimed approximately EUR 100,000 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and for those incurred before the Court.
79. The Government considered the amount claimed to be excessive.
80. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were reasonable as to quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI). In the present case, regard being had to the documents in its possession and to the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,500 covering costs under all heads, plus any tax that may be chargeable on that amount to the applicant.
81. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds that the respondent State has not failed to comply with its obligations under Article 34 of the Convention;
5. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into domestic currency at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 4,500 (four thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 1,500 (one thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
6. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 21 July 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Marialena Tsirli |
Josep Casadevall |
baza unakrsnih veza