Pejčić protiv Srbije

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 34799/07, Пејчић против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 13/2014 од 5.2.2014. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ПЕЈЧИЋ против СРБИЈЕ

(представка број 34799/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
8. октобар 2013. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских промена.

У предмету Пејчић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Guido Raimondi, председник,

Peer Lorenzen,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nebojša Vučinić,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, судије,

и Stanley Naismith, секретар Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 17. септембра 2013. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 34799/07) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српски и хрватски држављанин, г. Благоја Пејчић (у даљем тексту: "подносилац представке"), дана 7. августа 2007. године.

2. Подносиоца представке је заступао г. Ј. М. Борић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту. "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић. Влада Хрватске је искористила право да се као трећа страна умеша у предмет у складу са чланом 36. став 1. Конвенције, а заступала ју је њена заступница, гђа Ш. Стажник.

3. Подносилац представке је посебно тврдио да је одбијањем да му поново исплаћује војну пензију тужена Влада повредила његово право на имовину према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Он је даље тврдио да је дужина његовог поступка некомпатибилна са захтевом "разумног рока" из члана 6. став 1. Конвенције.

4. Представка је дана 29. маја 2012. године достављена Влади. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.) и да се предмету да приоритет (Правило 41 Пословника Суда).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке је рођен 1925. године и живи у Новом Саду, Србија.

A. Релевантан историјат случаја

6. Бивша Социјалистичка Федеративна Република Југославија (у даљем тексту: "СФРЈ") пружала је две врсте пензијског осигурања - војно и цивилно. Права на пензију војних лица била су регулисана и обезбеђена преко савезних власти (члан 281. став 6. Устава СФРЈ из 1974. године). Припадници ЈНА, оружаних снага бивше СФРЈ, уплаћивали су доприносе и примали пензије из буџета Фонда ЈНА у Београду. То је био једини пензијски фонд који је постојао на савезном нивоу. Са друге стране, свака република имала је сопствени пензијски фонд [основан] за исплату цивилних пензија (за више информација, видети Janković против Хрватске (одлука), број 43440/98, ЕЦХР 2000-X).

7. После распада СФРЈ, Фонд ЈНА је генерално престао да исплаћује пензије пензионерима из новооснованих држава, и у већини случајева новоосноване државе преузеле су исплату пензија њиховим грађанима (видети Janković, цитирана у горњем тексту, и Kudumija против Босне и Херцеговине и Србије, и Remenović и Mašović против Босне и Херцеговине (одлука), број 28233/08 и други, 4. јун 2013. године). Према Закону о ЈНА из 1994. године, Фонд ЈНА је трансформисан у Фонд за социјално осигурање војних лица Савезне Републике Југославије (коју је Србија наследила 2006. године; у даљем тексту: "Војни фонд").

8. Питање бивших војних пензионера остало је нерешено између новооснованих држава и стога је било једна од тема којима се бавио Споразум о питањима сукцесије. Босна и Херцеговина, Хрватска, Савезна Република Југославија¹, Бивша Југословенска Република Македонија и Словенија су 29. јуна 2001. године потписале Споразум о питањима сукцесије (у даљем тексту: "Споразум о сукцесији"), који је ступио на снагу 2. јуна 2004. године. Анекс E бавио се пензијама. Он се базирао на начелу стечених права, тиме што се права стечена у једном систему морају признати и поштовати у другом. Према Анексу Е свака држава следбеница преузела је одговорност за редовну исплату пензија њеним грађанима који су били запослени у цивилној или војној служби бивше СФРЈ, без обзира на њихово тренутно пребивалиште, ако су те пензије финансиране из савезних фондова. У случају војних пензија, ако је неко лице држављанин више од једне републике бивше СФРЈ, пензију је требало да исплаћује држава у којој је то лице имало пребивалиште.

__________

1 Савезна Република Југославија је 2003. године трансформисана у Државну заједницу Србија и Црна Гора. После распада Државне заједнице 2006. године, Србија је постала искључиви следбеник.

Б. Личне околности подносиоца представке

9. Подносилац представке је био официр у ЈНА до 1973. године, када се пензионисао. Фонд ЈНА му је одобрио пензију 11. јуна 1973. године. У то време подносилац представке је живео у Сплиту, Хрватска. Исплате пензије су му настављене из Фонда ЈНА и пошто је Хрватска објавила независност 1991. године.

10. Подносилац представке је 23. новембра 1993. године затражио обуставу исплате пензије из Фонда ЈНА, пошто му је пензија одобрена у Хрватској у складу са тадашњим релевантним хрватским законодавством, почев од 1. децембра 1993. године. Фонд ЈНА је 8. децембра 1993. године престао да подносиоцу представке исплаћује пензију.

11. Подносилац представке је до 18. јануара 2002. године стекао пребивалиште у Новом Саду, Србија.

12. Сплитска филијала Хрватског пензијског фонда је 31. марта 2004. године престала да му исплаћује пензију, зато што више није имао пребивалиште у Хрватској. Она је утврдила да је исплата пензија у иностранство могућа према релевантном домаћем закону само ако постоји међународни споразум или споразум о реципроцитету, који није постојао у односу на Србију.

13. Ту одлуку је 18. јануара 2005. године потврдио надлежни другостепени управни орган, а подносилац представке је обавештен да исплату пензије тражи од Војног фонда у Београду.

14. Подносилац представке је 11. новембра 2004. године поднео захтев Војном фонду за поновно успостављање исплате његове пензије почев од 1. априла 2004. године.

15. Војни фонд је 11. марта 2005. године одбио тај захтев сматрајући да је, према одељку 8(2) Уредбе о правима на пензију војних лица из 1994. године и члану 82(4) Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године (видети ст. 28. и 29. у даљем тексту), подносилац представке имао право да изабере пензијски фонд само једном, а то је право већ искористио пребацивањем његове пензије у Хрватску 1993. године.

16. Комисија за жалбе Војног фонда (у даљем тексту: "Комисија за жалбе") је 31. маја 2005. године потврдила ту одлуку. Подносилац представке је 17. јуна 2005. године покренуо поступак за преиспитивање одлуке пред Судом Србије и Црне Горе.

17. Врховни суд је 31. јануара 2008. године (после трансформације Државне Заједнице Србија и Црна Гора и после реформе правосуђа) укинуо одлуку од 31. маја 2005. године и вратио предмет Комисији за жалбе ради поновног разматрања, саветујући је да у обзир узме Споразум о сукцесији.

18. Комисија за жалбе је 15. августа 2008. године одбацила жалбу подносиоца представке нашавши да, без обзира на Споразум о сукцесији, подносилац представке није имао право на пензију у Србији. Она се поново ослонила на одељак 8(2) Уредбе о правима на пензију војних лица из 1994. године и члан 82. Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године, констатујући да је у тренутку ступања на снагу Споразума о сукцесији подносилац представке имао пребивалиште у Хрватској и да је био корисник хрватског фонда. Тако је Комисија за жалбе нашла да се од подносиоца представке очекивало да се пресели у Хрватску и тамо поново стекне пребивалиште, како би се могао поново пријавити за пензију од хрватског фонда.

19. Подносилац представке је 9. септембра 2008. године покренуо поступак за преиспитивање предмета пред Врховним судом. У три наврата после тога он је ургирао код суда да донесе одлуку о његовом предмету, а 22. маја 2009. године писао је председници Врховног суда ургирајући код ње да његовом предмету да приоритет, с обзиром на године подносиоца и важност предмета за њега, пошто се тицао саме његове егзистенције.

20. Врховни суд је 8. октобра 2009. године укинуо одлуку од 15. августа 2008. године, пошто Комисија за жалбе није дала одговарајуће образложење за закључак да подносилац представке има право да само једном поднесе захтев за пренос пензије.

21. Председавајући Комисије за жалбе је 30. октобра 2009. године направио службену белешку у вези са захтевом подносиоца представке, констатујући да би одлука требало да буде урађена у року од шездесет дана и да се њом његова жалба одобрава и налаже Војном фонду да му призна право на пензију. Још једна белешка од 7. децембра 2009. године, коју је такође потписао председавајући Комисије за жалбе, указује да су запослени у Фонду, извесни M. и J., одбили да припреме нацрт одлуке како им је он рекао, пошто су сматрали да подносилац представке нема право на уживање пензије у Србији.

22. Комисија за жалбе је 30. децембра 2009. године поново одбацила жалбу подносиоца представке и упутила подносиоца представке да се пресели у Хрватску. Она је нашла да је, пошто је подносилац представке имао пребивалиште у Хрватској 2. јуна 2004. године када је Споразум о сукцесији ступио на снагу, хрватски фонд искључиво одговоран за исплату његове пензије.

23. Управни суд је 17. децембра 2010. године потврдио ту одлуку, примењујући Закон о пензијском и инвалидском осигурању. Он није одговорио на захтев подносиоца представке да Споразум о сукцесији има предност над домаћим законима и подзаконским актима нити на његову тврдњу да је имао пребивалиште у Србији пре ступања на снагу наведеног споразума.

24. Подносилац представке је 28. јануара 2011. године поднео захтев за преиспитивање судске одлуке. Врховни касациони суд је 4. фебруара 2011. године одбацио његову жалбу.

25. Подносилац представке је 8. фебруара 2011. године поднео уставну жалбу. Чини се да је овај поступак још у току.

26. Дана 1. августа 2012. године, после измена у пензијском систему (видети став 29. у даљем тексту), Филијала Нови Сад Фонда за пензијско и инвалидско осигурање Републике Србије, поступајући самоиницијативно, утврдила је право подносиоца представке да прима пензију од тог фонда, почев од 1. јануара 2012. године. Релевантан део те одлуке гласи:

"Утврђено је да је

-... Благоја Пејчићу војна пензија одобрена решењем од 1. јануара 1973. године...

- исплату је вршио Војни фонд у Београду до 30. новембра 1993. године, када је исплата прекинута на захтев Благоја Пејчић како би могао да прима пензију од Хрватског фонда, пошто је у то време имао пребивалиште у Сплиту, Хрватска.

- Хрватски фонд му је исплаћивао пензију до 1. априла 2004. године, када је исплата прекинута зато што се [Благоја Пејчић] преселио у Србију.

- Благоја Пејчић је држављанин Републике Србије и има пребивалиште на територији Републике Србије.

С обзиром на утврђене чињенице, закључено је да су услови за успостављање исплате његове пензије почев од 1. јануара 2012. године испуњени..."

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Устав Републике Србије

27. Према члану 194. став 4. Устава међународни уговори и општа правила међународног права део су правног поретка Србије. Потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом, док остали закони у Републици не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општим правилима међународног права (члан 194. став 5.).

Б. Уредба о начину остваривања и престанку права из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника из 1994. године

28. Одељак 8(2) Уредбе о начину остваривања и престанку права из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника из 1994. године ("Службени лист Савезне Републике Југославије" - "Службени лист СРЈ", број 36/94) прописује да корисник војне пензије који стиче право на две или више пензија може да ужива само једну пензију, по сопственом избору.

В. Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године

29. Члан 82(1) Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09 и 107/09), прописује да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују код фонда где је подносилац захтева последњи пут осигуран. Члан 83(3) овог Закона прописује да осигураник може остварити право на пензију код фонда где је имао најдуже осигурање, док став 4. истог члана прописује да се право на избор фонда из става 3. може искористити само једном. У периоду релевантном за овај предмет Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године измењен је неколико пута. Изменом од 1. јануара 2008. године ван снаге су стављени ст. 2, 3. и 4. члана 83.

Почев од 1. јануара 2012. године одустало се од система посебног пензијског осигурања за војне кориснике у Србији, а Војни фонд је престао да постоји. Права и обавезе овог фонда преузео је Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Србије (у даљем тексту: "Фонд"). Члан 79(1) Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", број 101/10) прописује да Фонд преузима исплату војних пензија од Војног фонда почев од 1. јануара 2012. године за све кориснике који су примали војне пензије до 31. децембра 2011. године.

Г. Закон о облигационим односима из 1978. године

30. Члан 372. став 1 Закона о облигационим односима ("Службени лист Социјалистичке Федеративне Републике Југославије" - "Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и "Службени лист СРЈ", број 31/93), прописује да је период застаревања захтева за накнаду неисплаћених повремених потраживања (као што су пензије) три године од дана доспећа (почетка остваривања) сваког појединачног права.

Д. Релевантна домаћа пракса

31. Министарство спољних послова тадашње Србије и Црне Горе¹ је 29. октобра 2004. године изнело став да би Војни фонд требало да непосредно примени Анекс E уз Споразум о сукцесији приликом одобравања захтева за поновно успостављање исплате војних пензија.

32. Врховни суд је 10. априла 2008. године, у три случаја у вези са сличним питањима као у предметном случају, укинуо одлуке Војног фонда и Комисије за жалбе (одбијајући захтеве за поновно успостављање исплате војних пензија пензионерима ЈНА који су се из Хрватске преселили у Србију). Он је утврдио да ти органи нису имали надлежност за предметне случајеве, пошто су се они односили на захтеве за извршење правоснажних одлука управних органа којима се утврђују имовинска права (права на пензију), а што је у надлежности парничних судова.

После ове пресуде, Првостепени суд у Београду се, у пресуди од 30. јуна 2010. године (предмет број P. 19327/2010), непосредно ослонио на Анекс E у спору у вези са правом на пензију ЈНА једног тужиоца који се из Хрватске преселио у Србију. Апелациони суд из Београда је ту пресуду потврдио 28. априла 2011. године (предмет број Гж.15764/10). Релевантни део другостепене пресуде гласи како следи:

"[Ж]албом се неосновано оспорава тужиоцу право на исплату заосталих пензија... позивањем на члан 82. Закона о пензијском и инвалидском осигурању; те је с тим у вези без утицаја тврдња да је тужилац имао пребивалиште на територији Републике Хрватске те да је подношењем захтева Заводу за мировинско осигурање Хрватске... искористио право избора фонда који ће му исплаћивати пензију... је неоснована. Ово стога што је несумњиво утврђено у поступку: подносилац захтева је држављанин Републике Србије, он има пребивалиште на територији Републике Србије више година, и... он је поднео захтев [Војном фонду] за исплату неисплаћених износа пензија.... [П]римењујући... одредбу члана 2. Анекса E Споразума о сукцесији, која је по правној снази изнад законских и подзаконских одредби, [Војни фонд] је имао обавезу да тужиоцу исплати заостале износе пензије, и да настави са исплатама убудуће."

_________

1 Видети фусноту 1 на страни 2

III. РЕЛЕВАНТНО МЕЂУНАРОДНО ПРАВО

33. Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Република Македонија, Република Словенија и Савезна Република Југославија 29. јуна 2001. године приступиле су Споразуму о питањима сукцесије (у даљем тексту: "Споразум о сукцесији"). Споразум је ступио на снагу 2. јуна 2004. године.

Анекс E Споразума о сукцесији регулише пензије. Члан 1. овог Анекса прописује да свака држава треба да прихвати одговорност за, и редовно исплаћује, пензије засноване на закону које се финансирају из пензијских фондова бивших република СФРЈ. Релевантни делови члана 2. Споразума о сукцесији гласе како следи:

"Свака држава прeузима одговорност за и редовно исплаћује пензије које дугује својим грађанима који су били цивилни или војни службеници СФРЈ, без обзира где имају боравиште или пребивалиште, ако су те пензије биле финансиране из савезног буџета или других савезних средстава СФРЈ; под условом да, у случају лица који је држављанин више од једне државе... ако то лице има стално место боравка у једној од тих држава, исплату пензије врши та држава."

34. Бечка конвенција о уговорном праву од 23. маја 1969. године ("Службени лист СФРЈ", број 30/72) прописује:

Члан 27.

Међународно право и поштовање уговора

"Страна не може да се позива на одредбе свог унутрашњег права као оправдање за пропуст да изврши уговор..."

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

35. Подносилац представке се жалио да је тиме што је одбила да му поново исплаћује његову војну пензију Тужена држава повредила његово право на имовину према члану 1. Протокола број 1, који гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

A. Поднесци странака

1. Влада

36. Влада је ставила неколико примедаба у вези са допуштеношћу ове притужбе. Прво, она је тврдила да је, иако је домаћи поступак у предметном случају започео након што је Србија ратификовала Конвенцију 4. марта 2004. године, тврдња подносиоца представке неразрешиво повезана са догађајима који су се десили пре тог времена и који су тако ван временске надлежности Суда (посебно, распад бивше СФРЈ 1991. године и одлука подносиоца представке да се пресели у Србију у јануару 2002. године). Влада је даље изнела да представка покреће питања њене компатибилности ratione personae с обзиром да је поступак вођен у Хрватској. Хрватска администрација је подносиоца представке лишила његовог права на пензију утврђеног још 1973. године одбијајући да настави исплату пошто се он преселио у Србију.

37. Влада је даље изнела да подносилац представке није исцрпео сва расположива домаћа правна средства за његову притужбу у Хрватској (видети став 13. у горњем тексту) и да није употребио уставну жалбу Уставном суду Србије на одговарајући начин. Подносилац представке је покренуо поступак пред овим судом скоро пет година пошто је уставна жалба уграђена у правни систем земље. Штавише, подносилац представке је требало да поднесе нови захтев за исплату пензије после промена у пензионом систему у јануару 2012. године, када је Фонд преузео исплату војних пензија чак и за оне војне кориснике који нису примали пензије од Војног фонда (укључујући и овог подносиоца представке) у складу са Споразумом о сукцесији. По сазнању за предмет подносиоца представке пред овим Судом, Фонд је поступио самоиницијативно. Подносилац представке и даље може покренути парнични поступак ради накнаде неисплаћене пензије у складу са општим правилима о одговорности за штету проузроковану од стране надлежних органа, под условом да може да докаже да су у његовом случају поступали незаконито. С тим у вези, Влада је изнела да су тужиоци, у неколико других случајева сличних конкретном случају, били успешни у добијању одштете у парничним поступцима (видети став 32. у горњем тексту).

38. У вези са основаношћу притужбе, Влада је тврдила да је тиме што се преселио у Србију подносилац представке сам себи створио правну ситуацију на коју се жали. Требало је да се распита код надлежних органа о томе да ли би му пензија могла бити исплаћивана у Србији из хрватског фонда. Надлежни органи Тужене државе применили су релевантно законодавство када су одбили његов захтев пошто је подносилац представке већ искористио право да изабере фонд за исплату његове пензије. Тужена држава је имала општи интерес да одбије захтев подносиоца представке, а то је била заштита њеног пензијског система.

2. Подносилац представке

39. Подносилац представке је тврдио да у сврхе временске надлежности Суда, ни датум његовог пресељења у Србију нити датум његовог захтева хрватским органима ради наставка исплате његове пензије, нису од важности. Оно што је било важно је датум када је он покренуо поступак у Туженој држави. Подносилац представке је даље изнео да је, када је он покренуо поступак у Туженој држави 11. новембра 2004. године, Споразум о сукцесији, који јасно дефинише одговорност за исплату војне пензије између држава следбеница, већ био на снази. Пошто је он био држављанин и Хрватске и Србије, са пребивалиштем на територији Србије, јасно је да је Тужена држава одговорна за исплату његове пензије.

40. Надлежни органи Тужене државе су, међутим, одбили његов захтев ослањајући се на Уредбу о правима војних лица на пензију из 1994. године и Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године, који има мању правну важност од ратификованог међународног споразума. Подносилац представке је такође изнео да је мишљење које су изнели надлежни органи заправо мишљење једног њиховог члана, која му је неколико пута усмено рекла да "док је она тамо његов захтев никада неће бити одобрен". Тек пошто је Тужена држава обавештена о поступку пред овим Судом, подносиоцу представке је признато право да прима пензију од пензијског фонда Тужене државе. Међутим, утврђено је да ово право важи тек од 1. јануара 2012. године. Одлука од 1. августа 2012. године ослонила се на потпуно исте разлоге које је он износио током поступка. С обзиром на то, још више буни то зашто његов захтев раније није одобрен. Промена у пензијском систему је била небитна за његов случај, пошто се он тицао само промене идентитета фонда одговорног за исплату пензије.

41. Подносилац представке је даље изнео да је, тек после одлуке од 1. августа 2012. године када је Фонд преузео одговорност за исплату његове пензије, он заправо стекао правни основ да тражи накнаду пред парничним судовима. Он је, међутим, одлучио да сачека исход поступка пред овим Судом. Подносилац представке је такође оспорио аргумент Владе у вези са делотворношћу парничног поступка у овој врсти случаја. Прво, у предметима два друга пензионера ЈНА, које је Влада понудила као примере, Врховни суд је утврдио да управни органи нису имали надлежност за предметно питање да би се бавили њиховим захтевима, и да су били упућени да покрену парничне поступке. У случају подносиоца представке, са друге стране, Врховни суд је два пута вратио предмет управним органима на поновно разматрање, и упутио их да примене Споразум о сукцесији. Друго, ти тужиоци су морали да покрену нови круг парничних поступака, упркос томе што су добили пресуде у њихову корист, зато што још нису почели да примају потпуну исплату њихових пензија од Фонда.

Б. Коментари треће стране која се умешала

42. Влада Хрватске је изнела да су власти бивше СФРЈ подносиоцу представке признале право на пензију. Хрватска је једноставно признала ту чињеницу и наставила да му исплаћује пензију после њене независности у јуну 1991. године и распада СФРЈ. Подносилац представке је био војни пензионер, а исплата његове пензије у иностранству била би једино могућа према релевантном домаћем праву да је постојао међународни уговор или споразум о реципроцитету. Међутим, такав међународни уговор или споразум о реципроцитету нису постојали у то време између Хрватске и Србије. Влада Хрватске је даље изнела да примедбе Тужене државе на допуштеност представке треба одбити: из чињеница предмета било је јасно да Суд има временску надлежност. Аргументи Тужене државе у вези са компатибилношћу ratione personae предмета и исцрпљеношћу домаћих правних средстава у Хрватској имали су искључиво за циљ пребацивање одговорности за ситуацију подносиоца представке на Републику Хрватску.

43. Питање исплате ЈНА пензија између бивших република СФРЈ решено је Споразумом о сукцесији, који је ступио на снагу 2. јуна 2004. године. Било је јасно да је према Споразуму о сукцесији исплата пензије подносиоцу представке одговорност Тужене државе.

В. Оцена Суда

1. Допуштеност

(a) Компатибилност ratione temporis и ratione personae

44. У вези са овим примедбама Владе, Суд примећује да се притужба подносиоца представке односи на поступак пред надлежним органима Тужене државе, који је он покренуо пошто је она ратификовала Конвенцију. Сходно томе, ове примедбе би требало одбацити.

(б) Исцрпљеност домаћих правних средстава

45. На почетку, Суд примећује да пошто је представка поднета пре 7. августа 2008. године, подносилац представке није био обавезан да поднесе уставну жалбу пре прослеђивања предмета овом Суду (видети Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 et al., став 51., 1. децембар 2009. године).

46. У вези са тврдњом Владе да је подносилац представке требало да покрене нови управни поступак после промене у пензијском систему (после спајања цивилних и војних фондова), Суд се слаже са подносиоцем представке да се промена тицала само промене у идентитету фонда одговорног за исплату пензије. Војни фонд је заиста престао да постоји, почев од 1. јануара 2012. године, а сва његова права и обавезе преузео је Фонд (видети став 29. у горњем тексту).

47. Суд међутим сматра да ово није произвело никакве значајне промене за суштину захтева подносиоца представке што би указивало на било какву потребу да се покрене нови поступак у вези са захтевом пред Фондом.

48. Посебно, не би било оправдано очекивати од подносиоца представке да води исти поступак пред правним следбеником органа који је претходно одбацио његов захтев. Тим пре, зато што је одлука од 1. августа 2012. године, која дозвољава исплату пензије подносиоца представке из Фонда, заснована на истим разлозима на којима је подносилац представке био засновао његов захтев Војном фонду из новембра 2004. године.

49. Штавише, у вези са аргументом Владе који се тиче парничног поступка, Суд примећује да он није битан за случај подносиоца представке. У два случаја која је Влада понудила као примере, за разлику од случаја подносиоца представке, Врховни суд је утврдио да је управним органима недостајала надлежност за предметно питање да би се бавили њиховим захтевима и упутио је тужиоце да покрену парнични поступак. Он је такође констатовао да је подносилац представке изнео да су два војна корисника на која се Влада позвала морала да покрену нове парничне поступке упркос чињеници да су добили пресуде у њихову корист, зато што је Фонд одбио да им исплаћује пензије. Влада није оспорила овај аргумент.

50. Осим тога, у парничном поступку подносилац представке може добити накнаду штете, под условом да може доказати да су у његовом случају надлежни органи поступали незаконито. Суд се слаже са подносиоцем представке да ово заправо није било могуће пре одлуке Фонда од 1. августа 2012. године. Даље, у складу са релевантним одредбама Закона о облигационим односима из 1978. године, подносилац захтева у парничном поступку може да добије само део штете (релевантан период застарелости од три године: видети став 30. у горњем тексту).

51. На основу горе наведеног историјата, Суд налази да се примедба Владе мора одбацити.

52. Коначно, с обзиром на оно што је утврдио у вези са компатибилношћу ratione personae, Суд одбацује примедбу Владе у вези са исцрпљеношћу доступних правних средстава за притужбу подносиоца представке у Хрватској.

(в) Закључак

53. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Даље примећује да није недопуштена ни по ком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

2. Основаност

54. Суд подсећа да члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију не ствара право на стицање имовине. Он не ставља никаква ограничења слободи Држава уговорница да одлучују о томе да ли да успоставе неку врсту социјалне сигурности или пензијског система, нити да ли да изаберу врсту или износ помоћи или пензије које ће обезбеђивати по таквом програму. Међутим, када Држава уговорница има на снази законодавство које прописује исплату права из социјалне помоћи или пензије - било да је условљена претходним плаћањем доприноса или не - за такво законодавство се мора сматрати да ствара својински интерес који спада у оквир члана 1. Протокола број 1 за лица која испуњавају његове захтеве. Према томе, када се износ помоћи или пензије смањи или елиминише, то може представљати мешање у имовину, што захтева оправдање општим интересом (видети Stec и други против Уједињеног Краљевства (одлука) [ВВ], бр. 65731/01 и 65900/01, став 54., ЕЦХР 2005-X; Kjartan Ásmundsson против Исланда, број 60669/00, став 39., ЕЦХР 2004-IX; и Valkov и други против Бугарске, број 2033/04., став 84., 25. октобар 2011. године).

55. Конкретне странке не споре да непрекидно право подносиоца представке представља имовину у оквиру значења члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (видети, на пример, Stec и други, цитирана у горњем тексту, став 51.).

56. Суд примећује да је Споразум о сукцесији ступио на снагу 2. јуна 2004. године. Према Анексу E уз Споразуму, свака држава сукцесор преузела је одговорност за редовну исплату пензија њеним грађанима који су били запослени у цивилној или војној служби бивше СФРЈ, без обзира на тренутно место пребивалишта, ако су те пензије финансиране из савезних фондова. У случају војних пензија, ако је неко лице било држављанин више од једне републике бивше СФРЈ, пензију треба да исплаћује држава где то лице има пребивалиште.

57. У вези са применљивошћу Споразума о сукцесији, Суд примећује да је Министарство спољних послова тадашње Србије и Црне Горе, као и домаћи судови, изразило мишљење да би он требало да буде непосредно примењив у вези са захтевима за поновно успостављање исплата војних пензија (видети став 31. у горњем тексту). С тим у вези, Суд примећује да према Уставу Србије међународни споразуми имају предност у смислу њихове законске снаге над домаћим законима (видети став 27. у горњем тексту). Штавише, према међународном праву, укључујући и Бечку конвенцију о уговорном праву, Србија не може избегавати обавезу да примени међународни уговор позивајући се на одредбе унутрашњег права (видети став 34. у горњем тексту).

58. Према томе, јасно је да је према Споразуму о сукцесији, који важи, земља пребивалишта била релевантан критеријум за утврђивање одговорности за исплату војних пензија у предметима као што је конкретан. Подносилац представке се преселио у Србију пре ступања на снагу Споразума о сукцесији, у јануару 2002. године (видети став 11. у горњем тексту). Од 2. јуна 2004. године надаље Тужена држава је преузела одговорност за исплату војних пензија њеним држављанима са двојним држављанством са пребивалиштем на њеној територији. Предметни подносилац представке јасно припада овој категорији. Иако је он тражио да му се пензија исплаћује из Војног фонда почев од 1. априла 2004. године, Суд подсећа да је ова одговорност утврђена са важношћу тек од 2. јуна 2004. године. Одбијање надлежних управних органа да обнове исплату пензије подносиоца представке без сумње је представљало мешање у његово право на мирно уживање имовинских права у сврхе прве реченице првог става члана 1. Протокола број 1.

59. Главно питање је да ли је то мешање било у складу са законом.

60. Надлежни управни органи су у случају подносиоца представке одбили да примене Споразум о сукцесији упркос јасном упутству Врховног суда, већ су се ослонили на Уредбу о начину остваривања и престанку права из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника из 1994. године и Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године (видети ст. 15. и 18. у горњем тексту). У одлуци од 30. децембра 2009. године Комисија за жалбе је утврдила да је, пошто је подносилац представке имао пребивалиште у Хрватској 2. јуна 2004. године када је Споразум о сукцесији ступио на снагу, Пензијски фонд Хрватске био искључиво одговоран за исплату његове пензије (видети став 22. у горњем тексту). Међутим, овај аргумент нема потпору у чињеницама предмета извучених из списа предмета, и, заиста, Влада није тврдила супротно. Штавише, исплата пензије подносилаца захтева из Пензијског фонда Хрватске прекинута је 31. марта 2004. године, баш због тога што он више није живео у Хрватској.

61. Штавише, из копије службене белешке у спису предмета јасно је да су извесни M. и Ј., запослени у Војном фонду, одбили да испоштују упутства претпостављених да саставе одлуку којом се усваја захтев подносиоца представке (видети став 21. у горњем тексту). Влада није оспорила веродостојност ове белешке. У тим околностима, Суд је могао само да закључи да се у овом случају поступило очигледно незаконито.

62. Штавише, 1. августа 2012. године Филијала фонда у Новом Саду самоиницијативно је утврдила право подносиоца представке да прима исплате пензије од Фонда почев од 1. јануара 2012. године, ослањајући се на прецизно исте разлоге као што су они на којима је подносилац представке засновао своје захтеве током поступка, од новембра 2004. године надаље. Као што је већ речено у горњем тексту у делу о допуштености (видети став 47. у горњем тексту), Суд не сматра да је реформа пензијског система проузроковала неке битне промене за суштину захтева подносиоца представке. Који год да је био разлог усвајања 1. августа 2012. године, то није била промена у његовим законским правима.

63. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је одбијање захтева подносиоца представке за обнављање исплате пензије за период после ступања на снагу Споразума о сукцесији до 1. августа 2012. године, представљало мешање у његова имовинска права што није у складу са домаћим правом. Према томе, дошло је до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

64. Подносилац представке се жалио да је дужина његовог поступка била некомпатибилна са захтевом "разумног рока" из члана 6. став 1 Конвенције, који у релевантном делу гласи како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама..., има право на... расправу у разумном року пред... судом..."

65. Влада је оспорила ту тврдњу.

66. Трећа страна се сложила са подносиоцем представке.

A. Допуштеност

67. Суд примећује да је ова притужба повезана са оном која је разматрана у горњем тексту, па се исто тако мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

68. Суд је већ утврдио да када према домаћем законодавству подносилац представке мора да исцрпи све претходне управне поступке пре обраћања суду, поступак пред управним органима се укључује када се рачуна укупна дужина поступка у сврхе члана 6. Конвенције (видети, на пример, König против Немачке, 28. јун 1978. године, став 98., серија A број 27; Kiurkchian против Бугарске, број 44626/98, став 51., 24. март 2005. године; и Božić против Хрватске, број 22457/02, став 33., 29. јун 2006. године).

69. У вези са периодом који треба узети у обзир, Суд прво примећује да је управни поступак покренут 11. новембра 2004. године, а да је 11. марта 2005. године Војни фонд донео одлуку којом се захтев подносиоца представке одбија. Међутим, период који треба узети у разматрање почео је тек када се подносилац представке жалио против те одлуке, пошто је тек тада "спор" у оквиру значења члана 6. став 1 настао (видети, између осталог, Janssen против Немачке, број 23959/94, став 40., 20. децембар 2001. године). Подносилац представке није дао тачан датум жалбе, али у сваком случају она није могла бити поднета после 26. марта 2005. године, пошто је рок за жалбу на првостепену одлуку петнаест дана. Суд даље примећује да поступак очигледно још увек у току пред Уставним судом. До сада он траје више од осам година. У том периоду, донето је осам одлука, предмет је разматран на три нивоа судске надлежности, а два пута је враћен на нижу инстанцу.

70. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивајући се на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и односних органа, те према важности спора за подносиоца представке (видети Mikulić против Хрватске, број 53176/99, став 44., ЕЦХР 2002-I, и, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43., ЕЦХР 2000-VII). Суд даље подсећа да је посебна марљивост неопходна у споровима о пензијама (видети, између осталог, H.T. против Немачке, број 38073/97, став 37., 11. октобар 2001. године).

71. Суд не сматра конкретан случај случајем такве сложености да би поступак ове дужине био оправдан. Штавише, у списима предмета не постоји ништа што указује да је претерану дужину поступка проузроковало понашање подносиоца представке. Кашњење је углавном проузроковано узастопним враћањима предмета на нижу инстанцу па се према томе првенствено приписује властима (видети Wierciszewska против Пољске, број 41431/98, став 46., 25. новембар 2003. године).

72. У светлу критеријума утврђених у судској пракси Суда и с обзиром на све околности предмета, посебно узимајући у обзир важност предмета спора за подносиоца представке, и пошто Влада није понудила никакво оправдање, Суд сматра да је дужина поступка на који се подносилац жали била претерана и није била у складу са захтевом разумног рока. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

73. Подносилац представке се такође жалио да нема делотворан домаћи правни лек за испитивање основаности његових притужби, односно на повреду члана 13. Конвенције. Члан 13. прописује:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

74. Влада је оспорила ту тврдњу.

75. Трећа страна се сложила са подносиоцем представке.

76. Суд примећује да је ова притужба повезана са две притужбе већ разматране у горњем тексту, па се она мора на исти начин прогласити допуштеном.

77. С обзиром на оно што је утврдио према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, Суд сматра да није неопходно да се разматра да ли је у овом случају такође дошло до повреде члана 13. Конвенције.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

78. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

79. Подносилац представке је тражио 10.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете. Он је даље тражио накнаду материјалне штете са законском каматом у вези са заосталим исплатама пензије (1. април 2004. године - 31. децембар 2011. године), у износу од приближно 31.000 евра.

80. Влада је сматрала да су тражени износи претерани и неоправдани.

81. Суд сматра да је подносилац представке у овом случају свакако претрпео одређену нематеријалну штету. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд подносиоцу представке досуђује 3.900 евра на име нематеријалне штете, плус порез који се треба платити. У вези са захтевом за накнаду материјалне штете, тужена Влада мора да подносиоцу представке исплати његове доспеле пензије од 2. јуна 2004. године (датум када је Тужена држава постала одговорна за исплату његове пензије према Споразуму о сукцесији (видети став 58. у горњем тексту) до 31. децембра 2011. године, заједно са законском каматом.

Б. Трошкови

82. Подносилац представке је такође тражио 4.335 евра за трошкове настале пред домаћим судовима и пред овим Судом.

83. Влада је сматрала да је тај износ претеран.

84. Према пракси Суда, подносилац представке има право на надокнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да је износ оправдан. У предметном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је разумно да се досуди тражена сума од 4.335 евра, за покриће трошкова по свим основама.

В. Затезна камата

85. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;

4. Утврђује да нема потребе да се притужба разматра према члану 13. Конвенције;

5. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2 Конвенције, на име претрпљене материјалне штете, његове доспеле пензије од 2. јуна 2004. године до 31. децембра 2011. године, заједно са законском каматом, и следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по важећем курсу на дан измирења:

(i) ЕУР 3.900 (три хиљаде девет стотина евра), плус порез који се може платити, на име нематеријалне штете; и

(ii) ЕУР 4.335 (четири хиљаде три стотине тридесет пет евра),

плус порез који се може наплатити од подносиоца представке, на име трошкова;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 8. октобар 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

SECOND SECTION

CASE OF PEJČIĆ v. SERBIA

(Application no. 34799/07)

JUDGMENT

STRASBOURG
8 October 2013

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Pejčić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Guido Raimondi, President,

Peer Lorenzen,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nebojša Vučinić,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 17 September 2013,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 34799/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian and Croatian national, Mr Blagoja Pejčić ("the applicant"), on 7 August 2007.

2. The applicant was represented by Mr J.M. Borić, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić. The Croatian Government exercised their right of third-party intervention in accordance with Article 36 § 1 of the Convention and were represented by their Agent, Ms Š. Stažnik.

3. The applicant alleged, in particular, that by refusing to reinstate payment of his military pension the respondent Government had violated his right to property under Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention. He further alleged that the length of his proceedings was incompatible with the "reasonable time" requirement of Article 6 § 1 of the Convention.

4. On 29 May 2012 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1) and to grant the case priority (Rule 41 of the Rules of Court).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1925 and lives in Novi Sad, Serbia.

A. Relevant background to the case

6. The former Socialist Federal Republic of Yugoslavia ("the SFRY") provided for twofold pension insurance - military and civil. The pension rights of military personnel were regulated and secured through the federal authorities (Article 281 § 6 of the 1974 Constitution of the SFRY). The members of the JNA, the armed forces of the former SFRY, paid their contributions to and received their pensions from the JNA Fund based in Belgrade. This was the only pension fund existing at the federal level. On the other hand, each republic had its own pension fund [set up] for the payment of civil pensions (for more information see Janković v. Croatia(dec.), no. 43440/98, ECHR 2000-X).

7. Following the dissolution of the SFRY, the JNA Fund generally stopped paying pensions to pensioners from the newly established states, and in the majority of cases the newly established states took over paying pensions to their citizens (see Janković, cited above, and Kudumija v. Bosnia and Herzegovina and Serbia, and Remenović and Mašović v. Bosnia and Herzegovina, (dec.), nos. 28233/08 et al, 4 June 2013). In 1994, pursuant to the Yugoslav Army Act, the JNA Fund was transformed into the Fund for Social Insurance of Military Personnel of the Federal Republic of Yugoslavia (succeeded in 2006 by Serbia; "the Military Fund").

8. The issue of the former military pensioners remained unresolved between the newly formed states and was thus one of the subjects dealt with in the Agreement on Succession Issues. On 29 June 2001 Bosnia and Herzegovina, Croatia, the Federal Republic of Yugoslavia¹, the former Yugoslav Republic of Macedonia, and Slovenia signed the Agreement on Succession Issues ("the Succession Agreement"), which entered into force on 2 June 2004. Annex E dealt with pensions. It was based on the principle of acquired rights, in that rights acquired under one system must be acknowledged and respected in another. Under Annex E each successor State assumed responsibility for the regular payment of pensions to its citizens who had been civil or military employees of the former SFRY, irrespective of their current residence, if those pensions were financed from federal funds. In the case of military pensions, if a person was a national of

__________

1 In 2003 the Federal Republic of Yugoslavia was transformed into the State Union of Serbia and Montenegro. After dissolution of the State Union in 2006, Serbia became its sole successor. More than one republic of the former SFRY, the pension should be paid by the State where that person resided.

B. The applicant’s personal circumstances

9. The applicant served as a military officer in the JNA until 1973, when he retired. On 11 June 1973 he was granted a pension by the JNA Fund. At that time the applicant was living in Split, Croatia. The pension continued to be paid to him from the JNA Fund following Croatia’s declaration of independence in 1991.

10. On 23 November 1993 the applicant requested the discontinuation of payment of the pension from the JNA Fund, since he had been granted a pension in Croatia in accordance with the relevant Croatian legislation at the time, starting from 1 December 1993. On 8 December 1993 the JNA Fund stopped paying the applicant’s pension.

11. By 18 January 2002 the applicant had taken up residence in Novi Sad, Serbia.

12. On 31 March 2004 the Split branch of the Croatian Pension Fund stopped paying his pension, because he no longer had residence in Croatia. It held that the payment of pensions abroad was possible under the relevant domestic law only if there was an international treaty or a reciprocal agreement, which did not exist in respect of Serbia.

13. On 18 January 2005 that decision was upheld by the competent second-instance administrative body and the applicant was advised to request payment of his pension from the Military Fund in Belgrade.

14. On 11 November 2004 the applicant lodged a request with the Military Fund for the reinstatement of payment of his pension with effect from 1 April 2004.

15. On 11 March 2005 the Military Fund refused the request finding that, according to section 8(2) of the Decree on the Pension Rights of Military Personnel 1994 and section 82(4) of the Pension and Disability Insurance Act 2003 (see paragraphs 28 and 29 below), the applicant had the right to choose a pension fund only once, and he had already used this right by transferring his pension to Croatia in 1993.

16. On 31 May 2005 the Appeals Commission of the Military Fund ("the Appeals Commission") upheld that decision. On 17 June 2005 the applicant initiated proceedings for judicial review before the Court of Serbia and Montenegro.

17. On 31 January 2008 the Supreme Court (following the transformation of the State Union of Serbia and Montenegro and ensuing judicial reform) quashed the decision of 31 May 2005 and remitted the case to the Appeals Commission for reconsideration, advising it to take the Succession Agreement into consideration.

18. On 15 August 2008 the Appeals Commission rejected the applicant’s appeal finding that, regardless of the Succession Agreement, the applicant was not entitled to a pension in Serbia. It again relied on section 8(2) of the Decree on the Pension Rights of Military Personnel 1994 and section 82 of the Pension and Disability Insurance Act 2003, noting that at the moment of the entry into force of the Succession Agreement the applicant had had residence in Croatia and had been a beneficiary of the Croatian Fund. The Appeals Commission thus found that the applicant was expected to move to Croatia and re-establish residence there, so that he could re-apply for a pension from the Croatian Fund.

19. On 9 September 2008 the applicant initiated proceedings for judicial review before the Supreme Court. On three occasions thereafter he urged the court to decide on his case and on 22 May 2009 he wrote to the president of the Supreme Court urging her to give his case priority treatment, in view of his age and the importance of the case for him, since it concerned his very subsistence.

20. On 8 October 2009 the Supreme Court quashed the decision of 15 August 2008, as the Appeals Commission had failed to provide proper reasoning for the assertion that the applicant was only entitled to request the transfer of his pension once.

21. On 30 October 2009 the Chairman of the Appeals Commission made an official note in relation to the applicant’ s request, noting that within sixty days a decision should be drafted allowing his appeal and ordering the Military Fund to recognise his right to a pension. A further note dated 7 December 2009 and also signed by the Chairman of the Appeals Commission suggests that staff members of the Fund, a certain M. and J., had refused to prepare the draft decision as instructed by him, as they considered that the applicant did not have the right to enjoy a pension in Serbia.

22. On 30 December 2009 the Appeals Commission again rejected the applicant’ s appeal and instructed the applicant to move to Croatia. It found that, since the applicant had had residence in Croatia on 2 June 2004 when the Succession Agreement entered into force, the Croatian Fund was solely responsible for the payment of his pension.

23. On 17 December 2010 the Administrative Court upheld that decision, applying the Pension and Disability Insurance Act. It did not respond to the applicant’s claim that the Succession Agreement had precedence over the domestic laws and by-laws or to his claim that he had established residence in Serbia prior to the entry into force of the said agreement.

24. On 28 January 2011 the applicant lodged an appeal on points of law (zahtev za preispitivanje sudske odluke). On 4 February 2011 the Supreme Court of Cassation rejected his appeal 25. On 8 February 2011 the applicant lodged a constitutional complaint. It would appear that these proceedings are still pending.

26. On 1 August 2012, following the changes in the pension system (see paragraph 29 below), the Novi Sad branch of the Fund for Pension and Disability Insurance of the Republic of Serbia, acting of its own motion, established the applicant’s right to receive a pension from that Fund with effect from 1 January 2012. The relevant part of the decision reads:

"It was established that

-... Blagoja Pejčić was granted a military pension by a decision of 1 January 1973...

- payment was effected by the Military Fund in Belgrade until 30 November 1993, when it was terminated at Blagoja Pejčić’s request in order for him to be able to receive a pension from the Croatian Fund, as he had residence in Split, Croatia, at the time.

- the Croatian Fund paid his pension until 1 April 2004, when it was terminated because [Blagoja Pejčić] had moved to Serbia.

- Blagoja Pejčić is a national of the Republic of Serbia and has residence on the territory of the Republic of Serbia.

In view of the established facts, it is concluded that the conditions for establishing the payment of his pension with effect from 1 January 2012 are met..."

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. Constitution of the Republic of Serbia

27. Under Article 194 § 4 of the Constitution international agreements and general rules of international law form part of the legal order in Serbia; ratified international agreements may not be in contravention of the Constitution, while other legislation in the Republic may not be in contravention of ratified international instruments and general rules of international law (Article 194 § 5).

B. Decree on Pension Rights of Military Personnel 1994

28. Section 8(2) of the Decree on the Pension Rights of Military Personnel 1994 (Uredba o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia "OG FRY", no. 36/94) provides that a beneficiary of the military pension who obtains the right to two or more pensions can only enjoy one, of his own choosing.

C. Pension and Disability Insurance Act 2003

29. Section 82(1) of the Pension and Disability Insurance Act 2003 (Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Official Gazette of the Republic of Serbia ("OG RS"), nos. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09 and 107/09), provides that rights arising from pension and disability insurance are to be sought from the fund where the applicant was last insured. Section 83(3) of this Act provides that an insured person can realise the right to a pension with the fund with which he had the longest period of insurance, while paragraph 4 of the same section provides that the right to choose the fund from paragraph 3 can only be exercised once. In the period relevant to the present case the Pension and Disability Insurance Act 2003 was amended several times. The amendment of 1 January 2008 repealed paragraphs 2, 3 and 4 of section 83.

With effect from 1 January 2012 the system of separate pension insurance for military beneficiaries in Serbia was abandoned, and the Military Fund ceased to exist. Its rights and obligations were taken over by the Fund for Pension and Disability Insurance of the Republic of Serbia ("the Fund"). Section 79(1) of the Law Amending the Pension and Disability Insurance Act 2003 (Zakon o izmjenama i dopunama zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, OG RS no. 101/10) provides for the Fund to take over the payment of military pensions from the Military Fund with effect from 1 January 2012 for all beneficiaries who had been receiving payment of military pensions up to 31 December 2011.

D. Civil Obligations Act 1978

E. Relevant domestic practice

31. On 29 October 2004 the Ministry of Foreign Affairs of the then Serbia and Montenegro¹ expressed the view that the Military Fund should directly apply Annex E to the Succession Agreement when granting requests for reinstatement of payment of military pensions.

32. On 10 April 2008, in three cases concerning similar issues to those in the present case, the Supreme Court quashed decisions of the Military Fund and Appeals Commission (refusing requests for reinstatement of payment of military pensions to JNA pensioners who had moved from Croatia to Serbia). It held that those bodies did not have subject-matter jurisdiction to deal with the cases since they concerned requests for enforcement of final administrative decisions establishing pecuniary rights (pension rights) which lay within the competence of the civil courts.

Following this ruling, the Belgrade First-Instance Court, in a judgment of 30 June 2010 (case no. P 19327/2010), directly relied on Annex E in a dispute concerning the right to a JNA pension of a plaintiff who had moved from Croatia to Serbia. That judgment was upheld by the Belgrade Appellate Court on 28 April 2011 (case no. Gž.15764/10). The relevant part of the second-instance judgment reads as follows:

"[T]he appeal wrongly disputes the claimant’s right to payment of outstanding pension... by relying on Article 82 of the Pensions and Disability Insurance Act; therefore the claim in the appeal that the claimant had residence on the territory of the Republic of Croatia and that hence by lodging the request with the Croatian Pension Fund... he had used his right to choose the fund which would pay his pension... is unfounded. This is due to what had been indisputably established in the proceedings: the applicant is a national of the Republic of Serbia, he has been resident on the territory of the Republic of Serbia for many years, and... he lodged a request with the [Military Fund] for the payment of outstanding pension.... [A]pplying the... provision of Article 2 of Annex E to the Succession Agreement, which has a higher legal force than the provisions of laws and by-laws, the [Military Fund] was under an obligation to pay the claimant the outstanding pension due, and to continue paying it in future."

_________

1 See footnote 1 on page 2.

III. RELEVANT INTERNATIONAL LAW

33. On 29 June 2001 Bosnia and Herzegovina, the Republic of Croatia, the Republic of Macedonia, the Republic of Slovenia and the Federal Republic of Yugoslavia entered into the Agreement on Succession Issues ("the Succession Agreement"). The Agreement entered into force on 2 June 2004.

Annex E of the Succession Agreement regulates pensions. Article 1 of this Annex provides that each State should assume responsibility for, and regularly pay, legally grounded pensions funded from the pension funds of the former SFRY republics. The relevant parts of Article 2 of the Succession Agreement read as follows:

"Each State shall assume responsibility for and regularly pay pensions which are due to its citizens who were civil or military servants of the SFRY, irrespective of where they are resident or domiciled, if those pensions were funded from the federal budget or other federal resources of the SFRY; provided that in the case of a person who is a citizen of more than one State... if that person is domiciled in one of those States, payment of the pension shall be made by that State."

34. The Vienna Convention on the Law of Treaties of 23 May 1969 (Official Gazette of the SFRY, no. 30/72) provides:

Article 27

International law and observance of treaties

"A party may not invoke the provisions of its internal law as justification for its failure to perform a treaty..."

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1 TO THE CONVENTION

35. The applicant complained that by refusing to reinstate payment of his military pension the respondent State had violated his right to property under Article 1 of Protocol No. 1, which reads as follows:

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

A. The parties’ submissions

1. The Government

36. The Government advanced several objections as regards the admissibility of this complaint. Firstly, they argued that, although the domestic proceedings in the present case were initiated after Serbia had ratified the Convention on 4 March 2004, the applicant’ s claim was inextricably connected with events which had occurred before that time and which were thus outside the Court’s temporal jurisdiction (in particular, the dissolution of the former SFRY in 1991 and the applicant’s decision to move to Serbia in January 2002). The Government further submitted that the application raised issues as to its compatibility ratione personae in view of the proceedings conducted in Croatia. The Croatian administration had deprived the applicant of his pension right established back in 1973 by refusing to continue the payment after he moved to Serbia.

37. The Government further maintained that the applicant had failed to exhaust all available domestic remedies for his complaint in Croatia (see paragraph 13 above) and that he had failed to use a constitutional appeal to the Constitutional Court of Serbia in an appropriate manner. The applicant had initiated constitutional proceedings almost five years after the constitutional appeal had been incorporated in the legal system of the country. Moreover, the applicant should have submitted a new request for payment of his pension following the changes to the pension system in January 2012, when the Fund took over the payment of military pensions even for those military beneficiaries who did not receive their pension from the Military Fund (including the present applicant) in accordance with the Succession Agreement. The Fund had acted of its own motion after it had learned of the applicant’s case before this Court. It is still open to the applicant to initiate civil proceedings seeking compensation for unpaid pension in accordance with the general rules of liability for damage caused by the competent authorities, provided he can prove that they were acting unlawfully in his case. In this connection the Government submitted that, in a few other cases similar to the present, plaintiffs had been successful in obtaining damages in civil proceedings (see paragraph 32 above).

38. As regards the merits of the complaint, the Government argued that by moving to Serbia the applicant had himself created the legal situation of which he complains. He should have made the necessary enquiries of the competent authorities as to whether his pension could be paid in Serbia from the Croatian Fund. The competent bodies of the respondent State applied the relevant legislation when refusing his request since the applicant had already used his right to choose the fund for the payment of his pension. The respondent State had a general interest in refusing the applicant’s request, which was the protection of its pension system.

2. The applicant

39. The applicant argued that for the purpose of the Court’s temporal jurisdiction neither the date of his move to Serbia nor the date of his request to the Croatian authorities for the continuation of the payment of his pension were of relevance. What was important was the date when he initiated proceedings in the respondent State. The applicant further submitted that, when he initiated proceedings in the respondent State on 11 November 2004, the Succession Agreement, which clearly defined the responsibility for payment of military pension between the successor states, was already in force. Given that he was a citizen of both Croatia and Serbia, with residence in the territory of Serbia, it was clear that the respondent State was responsible for the payment of his pension.

40. The competent bodies of the respondent State, however, refused his request relying on the Decree on Pension Rights of Military Personnel 1994 and the Pension and Disability Insurance Act 2003 which had lower legal force than a ratified international agreement. The applicant also submitted that the view expressed by the competent bodies was in fact the view of one of its members, who had verbally told him on several occasions that "as long as she was there his request would never be granted". It was only after the respondent State had been notified of the proceedings before this Court that the applicant’s right to receive a pension from the respondent State’s pension fund was recognised. However, the right was established only with effect from 1 January 2012. The decision of 1 August 2012 relied on the very same reasons he had been advancing throughout the proceedings. In view of that it was even more puzzling why his request had not been granted before. The change in the pension system was irrelevant to his case, as it concerned only the change in the identity of the fund responsible for the payment of his pension.

41. The applicant further submitted that, only after the decision of 1 August 2012 when the Fund assumed responsibility for the payment of his pension, did he acquire a legal basis for requesting compensation in the civil courts. However, he had decided to await the outcome of the proceedings before this Court. The applicant also contested the Government’s argument concerning the effectiveness of civil proceedings in this type of case. Firstly, in the cases of two other JNA pensioners which the Government offered as examples, the Supreme Court held that the administrative bodies lacked subject-matter jurisdiction to deal with their requests, and instructed them to initiate civil proceedings. In the applicant’s case, on the other hand, the Supreme Court twice remitted the case to the administrative bodies for reconsideration, and instructed them to apply the Succession Agreement. Secondly, those plaintiffs had to initiate new sets of civil proceedings, despite having received judgments in their favour, because they had not yet begun receiving full payment of their pensions from the Fund.

B. The third-party intervener’s comments

42. The Croatian Government submitted that the applicant’s entitlement to a pension had been recognised by the former SFRY authorities. Croatia had simply acknowledged that fact and continued to pay his pension following its independence in June 1991 and the dissolution of the SFRY. The applicant was a military pensioner and the payment of his pension abroad would only have been possible under the relevant domestic law if there had been an international treaty or a reciprocal agreement. However, there was no such international treaty or reciprocal agreement between Croatia and Serbia at the time. The Croatian Government further submitted that the respondent State’s admissibility objections should be dismissed: it was clear from the facts of the case that the Court had temporal jurisdiction; the respondent State’s arguments concerning the compatibility ratione personae of the case and the exhaustion of domestic remedies in Croatia were aimed solely at shifting responsibility for the applicant’s situation to the Republic of Croatia.

43. The question of payment of JNA pensions between the former SFRY republics was resolved by the Succession Agreement, which came into force on 2 June 2004. It was clear that under the Succession Agreement the payment of the applicant’s pension was the responsibility of the respondent State.

C. The Court’s assessment

1. Admissibility

(a) Compatibility ratione temporis and ratione personae

44. As regards these objections of the Government, the Court notes that the applicant’ s complaint relates to the proceedings before the competent authorities of the respondent State which he initiated after the State had ratified the Convention. Consequently, these objections should be rejected.

(b) Exhaustion of domestic remedies

45. At the outset, the Court notes that since the application was introduced before 7 August 2008, the applicant was not obliged to lodge a constitutional appeal before bringing his case to this Court (see Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 et al, § 51, 1 December 2009).

46. As regards the Government’s argument that the applicant should have initiated new administrative proceedings following the change in the pension system (after the merger of the civil and military pension funds), the Court agrees with the applicant that the change concerned only the change in the identity of the fund responsible for the payment of his pension. The Military Fund effectively ceased to exist, and with effect from 1 January 2012, all its rights and obligations were taken over by the Fund (see paragraph 29 above).

47. However, the Court considers that this did not engender any substantial changes to the substance of the applicant’s claim suggesting any need to initiate any new proceedings about that claim before the Fund.

48. In particular, it would not have been reasonable to expect the applicant to pursue the same proceedings before the legal successor of the authority which had previously rejected his request. This was all the more so, because the decision of 1 August 2012, allowing for payment of the applicant’ s pension from the Fund, was based on the same reasons on which the applicant had based his request to the Military Fund of November 2004.

49. Furthermore, as regards the Government’s argument concerning the civil proceedings, the Court notes that it is not relevant for the applicant’s case. In the two cases which the Government offered as examples, unlike in the applicant’s case, the Supreme Court held that the administrative bodies lacked subject-matter jurisdiction to deal with the requests and instructed the plaintiffs to initiate civil proceedings. It is also noted that the applicant submitted that the two military beneficiaries to whom the Government had referred had to initiate new sets of civil proceedings despite the fact that they had received judgments in their favour, because the Fund refused to pay their pensions. The Government did not contest this argument.

51. Against the above background, the Court finds that the Government’s objections must be rejected.

52. Finally, in view of its finding concerning ratione personae compatibility, the Court rejects the Government’ s objection regarding the exhaustion of available remedies for the applicant’s complaint in Croatia.

(c) Conclusion

53. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible

2. Merits

54. The Court reiterates that Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention does not create a right to acquire property. It places no restriction on the Contracting States’ freedom to decide whether or not to have in place any form of social security or pension system, or to choose the type or amount of benefits or pension to provide under any such scheme. However, where a Contracting State has in force legislation providing for the payment as of right of a welfare benefit or pension - whether conditional or not on the prior payment of contributions - that legislation must be regarded as generating a proprietary interest falling within the ambit of Article 1 of Protocol No. 1 for persons satisfying its requirements. Therefore, where the amount of a benefit or pension is reduced or eliminated, this may constitute an interference with possessions which requires to be justified in the general interest (see Stec and Others v. the United Kingdom (dec.) [GC], nos. 65731/01 and 65900/01, § 54, ECHR 2005-X; Kjartan Asmundsson v. Iceland, no. 60669/00, § 39, ECHR 2004-IX; and Valkov and Others v. Bulgaria, nos. 2033/04 et al., § 84, 25 October 2011).

55. The present parties do not dispute that the applicant’ s continuing pension entitlements constitute a possession within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention (see, for example, Stec and Others, cited above, § 51).

56. The Court notes that the Succession Agreement entered into force on 2 June 2004. Under its Annex E each successor State assumed responsibility for the regular payment of pensions to its citizens who had been civil or military employees of the former SFRY, irrespective of their current place of residence, if those pensions were financed from federal funds. In the case of military pensions, if a person was a national of more than one republic of the former SFRY, the pension should be paid by the State where that person resided.

57. As regards the applicability of the Succession Agreement, the Court notes that the Ministry of Foreign Affairs of the then Serbia and Montenegro, as well as the domestic courts, expressed the view that it should be directly applicable in granting requests for reinstatement of the payment of military pensions (see paragraph 31 above). In this respect the Court notes that under the Serbian Constitution international agreements have precedence in terms of their legal effects over domestic statues (see paragraph 27 above). Furthermore, according to international law, including the Vienna Convention on the Law of Treaties, Serbia cannot hinder its obligation to perform an international treaty by citing provisions of its internal law (see paragraph 34 above).

58. Therefore, it is clear that under the Succession Agreement, which is applicable, the relevant criterion for establishing the responsibility for payment of military pensions in the cases such as the present one was the country of residence. The applicant moved to Serbia before the entry into force of the Succession Agreement, in January 2002 (see paragraph 11 above). From 2 June 2004 onwards the respondent State had assumed responsibility for the payment of military pensions to its citizens with dual nationality who resided in its territory. The present applicant clearly belongs to this category. While he had requested that his pension be paid from the Military Fund starting from 1 April 2004, the Court reiterates that this responsibility was established only with effect from 2 June 2004. The refusal of the competent administrative bodies to reinstate payment of the applicant’ s pension undoubtedly amounted to an interference with his right to the peaceful enjoyment of his possessions for the purposes of the first sentence of the first paragraph of Article 1 of Protocol No. 1.

59. The main question is whether the interference was in accordance with the law.

60. The competent administrative authorities in the applicant’s case refused to apply the Succession Agreement despite the clear instruction from the Supreme Court, but relied on the Decree on the Pension Rights of Military Personnel 1994 and the Pension and Disability Insurance Act 2003 (see paragraphs 15 and 18 above). In a decision of 30 December 2009 the Appeals Commission found that since the applicant had residence in Croatia on 2 June 2004, when the Succession Agreement entered into force, the Croatian Pension Fund was solely responsible for the payment of his pension (see paragraph 22 above). However, this argument does not have any support in the facts of the case drawn from the case-file, and, indeed, the Government did not argue the contrary. Moreover, the payment of the applicants’ pension from the Croatian Pension Fund was terminated on 31 March 2004, precisely because he no longer lived in Croatia.

61. Furthermore, from the copy of the official note in the case file it is clear that a certain M. and J., employed at the Military Fund, refused to follow their superior’s instructions to draft a decision granting the applicant’ s request (see paragraph 21 above). The Government did not contest the veracity of this note. In these circumstances, the Court could not but consider that there was an evident legal irregularity in the present case.

62. Moreover, on 1 August 2012 the Novi Sad branch of the Fund, acting of its own motion, established the applicant’s right to receive pension payments from that Fund with effect from 1 January 2012, relying on precisely the same reasons as those on which the applicant had based his requests throughout the proceedings, from November 2004 onwards. As already stated above in its findings on admissibility (see paragraph 47 above), the Court does not consider that the reform of the pension system engendered any substantial changes to the substance of the applicant’s claim. Whatever the reason for the grant on 1 August 2012, it was not a change in his legal rights.

63. In view of the above, the Court considers that the refusal of the applicant’ s claim for reinstatement of payment of his pension for the period following the entry into force of the Succession Agreement until 1 August 2012, amounted to an interference with his property rights which was not in accordance with domestic law. There has therefore been a breach of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION

64. The applicant complained that the length of his proceedings was incompatible with the "reasonable time" requirement of Article 6 § 1 of the Convention which, in so far as relevant, reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations... everyone is entitled to a... hearing within a reasonable time by [a]... tribunal..."

65. The Government contested that argument.

66. The third party agreed with the applicant.

A. Admissibility

67. The Court notes that this complaint is linked to the one examined above and must therefore likewise be declared admissible.

B. Merits

68. The Court has already held that when under the national legislation an applicant has to exhaust all preliminary administrative procedures before having recourse to a court, the proceedings before the administrative authorities are to be included when calculating the overall length of the proceedings for the purposes of Article 6 of the Convention (see, for example, Konig v. Germany, 28 June 1978, § 98, Series A no. 27; Kiurkchian v. Bulgaria, no. 44626/98, § 51, 24 March 2005; and Božić v. Croatia, no. 22457/02, § 33, 29 June 2006).

69. As regards the period to be taken into consideration, the Court firstly observes that the administrative proceedings were instituted on 11 November 2004, and that on 11 March 2005 the Military Fund gave a decision refusing the applicant’s request. However, the period to be taken into consideration began only when the applicant appealed against that decision, since it was only then that a "dispute" within the meaning of Article 6 § 1 arose (see, inter alia, Janssen v. Germany,no. 23959/94, § 40, 20 December 2001). The applicant did not provide the exact date of the appeal, but in any event it could not have been lodged later than 26 March 2005, since the time-limit for appealing against the first-instance decision was fifteen days. The Court further observes that the proceedings are apparently still pending before the Constitutional Court. They have so far lasted more than eight years. During that period, eight decisions have been rendered, the case has been examined at three levels of jurisdiction, and there have been two remittals.

70. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities, and what was at stake for the applicant in the dispute (see Mikulić v. Croatia, no. 53176/99, § 44, ECHR 2002-I, and, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII). The Court further reiterates that special diligence is necessary in pension disputes (see, inter alia, H.T. v. Germany, no. 38073/97, § 37, 11 October 2001).

71. The Court does not consider the present case one of such complexity as to justify proceedings of this length. Furthermore, there is nothing in the case file to suggest that the excessive length has been caused by the conduct of the applicant. The delay was caused mainly by the successive remittals of the case and it is therefore primarily attributable to the authorities (see Wierciszewska v. Poland, no. 41431/98, § 46, 25 November 2003).

72. In the light of the criteria laid down in its case-law and having regard to all the circumstances of the case, especially what was at stake for the applicant in the dispute, and in the absence of any justification offered by the Government, the Court considers that the length of the proceedings complained of was excessive and failed to satisfy the reasonable time requirement. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

73. The applicant also complained that he did not have an effective domestic remedy for his substantive complaints, in breach of Article 13 of the Convention. Article 13 provides:

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

74. The Government contested that argument.

75. The third party agreed with the applicant.

76. The Court notes that this complaint is linked to the two complaints already examined above and must therefore likewise be declared admissible.

77. Having regard to its findings under Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention, the Court considers that it is not necessary to examine whether, in this case, there has also been a violation of Article 13 of the Convention.

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

78. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

79. The applicant claimed 10,000 euros (EUR) in respect of non- pecuniary damage. He further claimed compensation for the pecuniary damage with statutory interest as regards the outstanding pension instalments (1 April 2004 - 31 December 2011), in the amount of approximately EUR 31,000.

80. The Government considered the amounts claimed excessive and unjustified.

81. The Court considers that the applicant in the present case has certainly suffered some non-pecuniary damage. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, it awards the applicant EUR 3,900 in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable. As regards the claimed pecuniary damage, the respondent Government must pay to the applicant his pensions due from 2 June 2004 (the date the respondent State became responsible for the payment of his pension under the Succession Agreement (see paragraph 58 above)) until 31 December 2011, together with statutory interest.

B. Costs and expenses

82. The applicant also claimed EUR 4,335 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and before this Court.

83. The Government considered that amount excessive.

84. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the requested sum of EUR 4,335, covering costs under all heads.

C. Default interest

85. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1.Declares the application admissible;

2.Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;

4. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, on account of the pecuniary damage suffered, his pension due from 2 June 2004 until 31 December 2011, together with statutory interest, and the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 3,900 (three thousand nine hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage; and

(ii) EUR 4,335 (four thousand three hundred and thirty-five euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 8 October 2013, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.