Podnositeljke predstavke gospođa Danica Radovanović, rođena 1952. godine i gospođa Ružica Petrović, rođena 1925. godine su srpske državljanke.

Prva podnositeljka predstavke se razvela od M.P. 1989. godine iz tog braka ima dvoje dece. Deci podnositeljke predstavke je dosuđeno izdržavanje koje nije tražila od bivšeg supruga. Posle razvoda podnositeljka predstavke i M.P. su se pomirili i nastavili zajednički život. M.P. je preminuo 2005. godine zbog nesreće na poslu. Podnositeljka predstavke je 2005. godine podnela zahtev fondu za penzisko i invalidsko osiguranje, njen zahtev je odbijen 2006. godine smatrajući da ona nema osnov da traži porodičnu penziju.

Druga podnositeljka predstavke se razvela od Č.P. 1966. godine, deci podnositeljke je dosuđeno izdržavanje. Posle razvoda ona i Č.P. nastavili da žive zajedno i da njihova deca nikada nisu saznala da su se njihovi roditelji razveli. Č.P. je preminuo 2004. godine. Druga podnositeljka predstavke je 2005. godine podnela zahtev fondu PIO, tražeći porodičnu penziju. Filijalu Fond PIO je odbio zahtev pošto joj presudom o razvodu izdržavanje nije dozvoljeno.

Na osnovu dokumenata u predmetu, tokom gore navedenog postupka podnositeljke predstavke su tvrdile da imaju pravo na porodičnu penziju, pošto su nastavile da žive sa bivšim bračnim drugovima, a oni su takođe nastavili da im daju izdržavanje na dobrovoljnoj osnovi.

Podnositeljke predstavke žalile su se prema članu 1. Protokola broj 12. zbog diskriminacije na osnovu Zakona sa penziskom i invalidskom osiguranju u vezi sa pravom na porodičnu penziju. Razvedeni partneri kojima je u brakorazvodnoj parnici određeno izdržavanje imaju pravo na porodičnu penziju dok podnositeljke predstavke kao vanbračni partneri u njihovim zajednicama nemaju. Sud smatra da u skladu sa Pravilom 42. stav 1. Poslovnika Suda, predstavke trebalo zadržati.

Sud ponovlja sa prema članu 35. stav 1. Konvencije, može da se bavi predstavkom tek pošto su iscrpljena sva domaća prava sredstva. Obaveza iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava zahteva od podnosioca predstavke da upotrebi pravna sredstva koja su delotvorna i dostupna u odnosu na njegove pritužbe prema Konvencije. U vezi sa vremenskim rokom, podseća se da je vremenski rok od šest meseci prema članu 35. stav 1. da unapređuje pravnu sigurnost time što garantuje da će predmet koji pokreće pitanje prema Konvenciji razmatrati u razumnom roku. Sud primećuje da prva podnositeljka nije uložila reviziju Vrhovnom sudom u kojoj se mogla osloniti na član 1. Prottokola broj 12, s obzirom na njegovu neposrednu primenjenost ili sličnom dejstvu po osnovu relevantnih ustavnih odredbi.

Činjenica da je revizija bila odbijena u predmetu jer nije u potpunosti razradila svoju pritužbu na diskriminaciju pred Vrhovnim sudom. Dovoljno je da Sud zaključi da se pritužbe moraju odbaciti prema članu 35. stavovima 1. i 4. Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava. U vezi sa drugom podnositeljka predstavke Sud primećuje da je već razmatrao da ne postoji trajna situacija u predmetima u vezi sa penzijama udovica, pošto udovac ne može da tvrdi da je žrtva diskriminacije sve dok nepodnese zahtev za priznanje prava i bude odbjen. Sud podseća da kada odluka nije javno objavljena, rok počinje da teče na dan posle datuma kada je podnosilac predstavke obavešten o toj pravosnažnoj odluci. Podnositeljka predstavke je primila odluku Vrhovnog suda je uručena više od šest meseci pre 2007. godine, a to je bio datum podnošenja predmeta pred Sudom. Proizilazi da je ova pritužba podneta neblagovremeno i kao takva se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovima 1. i 4. Konvencije.

Iz svih ovih razloga, Sud jednoglasno odlučuje da predstavke združi proglašava predstavku većinom glasova

Preuzmite presudu u pdf formatu

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представке бр. 17079/07 и 32824/07

Даница Радовановић и Ружица Петровић против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању већа 4. јуна 2013.године у саставу:
Guido Raimondi, председник,
Danutė Jočienė,
András Sajó,
Mirjana Lazarova Trajkovska, ad hoc судија,
Işıl Karakaş,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,
У вези са горе наведеним представкама поднетим 20. априла 2007. године, односно 13. јула 2007. године,
У вези са запажањима које поднела тужена Влада и запажањима која су у одговору поднеле подноситељке представке,
У вези са изузћем судије Д. Поповића из Већа, судије изабраног у односу на Србију, (Правило 28) и именовањем судије М. Lazarova Trajkovska за ad hoc судију уместо њега (Правило 29),
После већања, доноси следећу одлуку:

ЧИЊЕНИЦЕ

1. Подноситељке представке, госпођа Даница Радовановић (у даљем тексту: „прва подноситељка представке“) и госпођа Ружица Петровић (у даљем тексту: „друга подноситељка представке“), су српске држављанке рођене 1952. године, односно 1925. године и живеле су у Лазаревцу, односно Београду.

2. Обе подноситељке представке пред Судом је заступао Београдски центар за људска права, организација за људска права из Србије. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник, господин С. Царић.

A. Околности предмета

3. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

1. У вези са првом подноситељком представке

4. Прва подноситељка представке се 1971. године удала за М.Р., и у том браку је родила њихова два детета.

5. Прва подноситељка представке и М. Р. су се споразумно развели 21. новембра 1989. године пред Окружним судом у Београду. Деци прве подноситељке представке је досуђено издржавање, док прва подноситељка представке није тражила издржавање од бившег супруга.

6. Прва подноситељка представке је изнела да су се после развода она и М.Р. измирили и почели да поново живе заједно. У годинама које су следиле, наставили су да живе као ванбрачни другови.

7. М. Р. је преминуо 14. октобра 2005. године због несреће на послу.

8. Прва подноситељка представке је 18. новембра 2005. године поднела захтев Фонду за пензијско и инвалидско осигурање („Фонд ПИО“), тражећи да јој се додели породична пензија.

9. Филијала Фонда ПИО у Београду је 10. фебруара 2006. године одбила захтев прве подноситељке представке, сматрајући да она нема основ да тражи породичну пензију.

10. Дирекција Фонда ПИО је 26. априла 2006. године потврдила одлуку од 10. фебруара 2006. године.

11. Окружни суд је 20. октобра 2006. године потврдио одлуке од 10. фебруара 2006. године и 26. априла 2006. године, признавши да су прва подноситељка представке и њен бивши супруг наставили да живе као ванбрачни партнери. Окружни суд је даље објаснио да прва подноситељка представке нема право на породичну пензију пошто јој у бракоразводној парници није досуђено издржавање (види став 30. у даљем тексту, члан 28. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању).

12. Прва подноситељка представке је 26. јула 2007. године стекла право на инвалидску пензију.

2. У вези са другом подноситељком представке

13. Друга подноситељка представке се 23. децембра 1948. године удала за Ч. П.

14. Окружни суд у Београду је 29. јуна 1966. године развео њихов брак, приметивши, између осталог, да су странке престале да живе заједно 1965. године. Деци подноситељке представке је досуђено издржавање, док сама подноситељка представке није уопште тражила издржавање од бившег мужа.

15. Друга подноситељка представке је изнела да су после развода она и Ч. П. наставили да живе заједно као ванбрачни партнери, и да њихова деца никада нису сазнала да њихови родитељи нису заправо венчани.

16. Током целе ове заједнице, друга подноситељка представке није никада радила, а права је уживала на основу здравственог осигурања Ч. П.

17. Ч. П. је преминуо 15. новембра 2004. године.

18. Друга подноситељка представке је 6. априла 2005. године поднела захтев Фонду ПИО, тражећи породичну пензију.

19. Филијала Фонда ПИО у Београду је 14. марта 2005. године одбила захтев друге подноситељке представке, пошто јој пресудом о разводу издржавање није досуђено (види став 30. у даљем тексту).

20. Дирекција Фонда ПИО је 1. јуна 2005. године потврдила одлуку од 14. марта 2005. године, којом се признаје да су друга подноситељка представке и њен бивши супруг наставили да живе као ванбрачни партнери.

21. Окружни суд и Врховни суд су 6. октобра 2005. године, односно 20. септембра 2006. године потврдили одлуку од 14. марта 2005. године. Друга подноситељка представке је 28. децембра 2006. године примила одлуку Врховног суда, којом се њен захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке одбија у делу о основаности. Врховни суд је објаснио да друга подноситељка представке нема право на породичну пензију пошто јој бракоразводни суд није досудио издржавање (види став 30. у даљем тексту).

3. У вези обе подноситељке представке

22. На основу докумената у спису предмета, током горе наведеног поступка, подноситељке представке су тврдиле да имају право на породичне пензије, пошто су наставиле да живе са бившим брачним друговима, а они су такође наставили да им дају издржавање на добровољној основи.

Б. Релевантно домаће право, коментар и пракса

1. Устав Републике Србије из 1990. године (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ - „Сл. гласник РС“ – број 1/90)

23. Члан 29. јемчио је једнакост између деце рођене у браку и ван брака.

2. Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, објављена у „Сл. листу Србије и Црне Горе“ - „Сл. лист СЦГ“ – број 1/03)

24. Члан 9. став 3. је прописивао да се сви међународни уговори о људским правима важећи на територији Србије и Црне Горе непосредно примењују.

3. Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама државне заједнице Србија и Црна Гора, објављена у „Сл. листу СЦГ“, број 6/03)

25. Члан 7. прописује, између осталог, да се сва људска права зајемчена обавезујућим међународним уговором непосредно примењују.

4. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у „Службеном гласнику РС“, број 98/06)

26. Члан 18. став 2. прописује, између осталог, да се сви међународни уговори о људским правима примењују непосредно.

27. Члан 21. став 3. прописује да “се забрањује [сва]ка дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовинског стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.”

28. Члан 62. став 5. прописује да се „ванбрачна заједница изједначава са браком, у складу са законом“.

29. Овај Устав ступио је на снагу 8. новембра 2006. године.

5. Закон о пензијском и инвалидском осигурању (објављен у „Службеном гласнику РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 и 101/10)

30. Право на породичну пензију се додељује, између осталог, члановима породице преминулог осигураног лица које је плаћало односне доприносе најмање пет година, као и члановима породице лица коме је пензија већ била призната (члан 27.). Подобни чланови породице обухватају, између осталог, брачног друга преминулог (члан 28. став 1.). Право на породичну пензију се на исти начин важи за брачног друга из разведеног брака, када је суд већ утврдио његово право на издржавање током бракоразводне парнице (члан 28. став 2.).

31. Породична пензија биће досуђена деци преминулог испод петнаест година старости. Поред тога, деца имају право на наведену пензију ако похађају средњу или високошколску установу, али и тада само до старости од двадесет, односно двадесет шест година. Када је школовање деце прекинуто због болести, она имају право на пензију у додатном периоду који одговара трајању предметне болести. Када је школовање деце прекинуто због одслужења војног рока, пензија се исплаћује до старости од двадесет седам година. Ако деца постану неспособна да самостално живе и раде пре него што достигну релевантну старост, она имају право на пензију, али ако деца постану неспособна за то тек касније, али пре него што осигурани родитељ умре, она имају право на пензију само ако их је тај родитељ до смрти финансијски издржавао. Та деца, као и деца са инвалидитетом, такође имају право на пензију ако остану без посла или престану да обављају своје пословне делатности на други начин (члан 31.).

32. Ако неко лице стекне право на инвалидску пензију, оно више неће бити овлашћено на породичну пензију (чланови 117 став 2. и 119, заједно).

33. Право на пензију или основа осигурања не могу се утврђивати на основу изјава сведока (члан 138. став 3.).

34. Најновије измене Закона који је ступио на снагу 1. јануара 2011. године, којима се уводе промене у систем пензионог и инвалидског осигурања, углавном се односе на пензијски стаж. Када је постављено питање могућности одређивања истих права ванбрачним партнерима у вези са породичном пензијом, цитирано је да је државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, који је истовремено била председник радне групе за реформу пензијског система, изјавила, „тешко је доказати постојање таквих заједница“; „[у]вођење овог права значило би већи број пензионисаних лица, и повећање трошкова” (госпођа Р. Т., у изјави за новине „Прес“, 14. јануар 2011. године).

6. Закон о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца (објављен у „Службеном листу Савезне републике Југославије“ – „Сл. лист СРЈ“ – бр. 24/98, 29/98 и 25/00, као и у „Сл. гласнику РС“, бр. 101/05 и 111/09)

35. Чланови 13 став 3. и 30., заједно, прописују да ванбрачни партнери преминулих ветерана, под одређеним условима, имају право на породичну инвалиднину ако имају заједничку децу.

7. Закон о здравственом осигурању (објављен у „Службеном гласнику РС“, бр. 107/05, 109/05, 57/11, 110/12 и 119/12)

36. Члан 24. прописује да се обавезно здравствено осигурање обезбеђује члановима породице осигураника. Ванбрачни партнери се сматрају ужом породицом и одређују им се једнака права као и брачним партнерима под условом да у заједничком домаћинству живе најмање две године пре подношења захтева.

8. Закон о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења (објављен у „Службеном гласнику РС“, број 72/09)

37. Овај Закон, заједно са Законом о здравственом осигурању, прописује, између осталог, да ванбрачни партнери као и брачни партнери уживају једнако поступање у вези са програмом in vitro оплођењакоји Влада помаже.

9. Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана (објављен у „Службеном гласнику РС“, бр. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01, 84/04, 101/05 и 115/05)

38. Чланови 12, 12a и 13. прописују да ванбрачни партнери имају иста права као и брачни партнери у вези са разним врстама социјалне заштите.

10. Породични закон (објављен у „Службеном гласнику РС“, број 18/05)

39. Члан 4. дефинише ванбрачну заједницу као трајнију заједницу живота између мушкарца и жене, између којих нема брачних сметњи (на пример, други брак, крвно сродство итд.), у којој партнери имају иста права и дужности која се одређују брачним партнерима, „према условима утврђеним овим Законом“.

40. Чланови 152 и 191. прописују да ванбрачни партнери имају право да једно од другог траже издржавање, и да је сва имовина стечена за време њихове ванбрачне заједнице њихове заједничка имовина.

41. Члан 187., заједно са чланом 191., прописује да су ванбрачни партнери такође заједнички одговорни за одређене обавезе настале за време њихове заједнице.

11. Закон о наслеђивању (објављен у „Службеном гласнику РС“, бр. 46/95 и 101/03)

42. Члан 9. став 2. прописује да оставиочева деца и брачни друг наслеђују на једнаке делове његову заоставштину.

43. Ванбрачни партнери се не помињу у овом Закону. Окружни суд у Чачку је међутим нашао да један ванбрачни партнер нема право да наследи имовину другог после његове смрти (пресуда од 18. априла 2007. године, Гж. број 454/07).

12. Закон о управним споровима (објављен у „Сл. листу СРЈ“, број 46/96)

44. Чланови 18 став 2. и 49 прописују да се, између осталог, ако Врховни суд усвоји ревизију, спорна одлука може преиначити или укинути, а у овом другом случају може бити наложено поновно суђење пред нижим судом.

13. Остало законодавство у вези са статусом ванбрачних партнера

45. Ванбрачни и брачни партнери имају исти третман, између осталог, у вези са следећим: (a) одлучивањем да ли да донирају органе преминулог партнера медицинским установама у образовне сврхе (Закон о здравственој заштити, објављен у „Службеном гласнику РС“, бр. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11 и 119/12; члан 226); (б) проценом да ли се може сматрати да је неки функционер у сукобу интереса (Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција (објављен у „Службеном гласнику РС“, број 43/04, члан 4); (в) обавезом функционера да пријави имовину и имовинско стање Агенцији за борбу против корупције (Закон о Агенцији за борбу против корупције, објављен у „Сл. гласнику РС“, бр. 97/08, 53/10 и 66/11, члан 43. став 2.); и (г) разним процесним контекстима, парничним и кривичним (види Законик о кривичном поступку, објављен у „Службеном листу Савезне Републике Југославије, бр. 70/01 и 68/02, као и у „Сл. гласнику РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 и 76/10, чл. 56, 61 став 6, 68 став 2, 98 став 1 (1) и 364 став 2; види такође Закон о парничном поступку, објављен у „Службеном гласнику РС“, бр. 72/11, чл. 67 став 1 (3) и 249 став 1).

46. Закон о странцима (објављен у „Службеном гласнику РС“, број 97/08) прописује да привремени боравак (дужи од деведесет дана) може бити одобрен члановима уже породице из разлога спајања породице (члан 26 став 1 (3)). Они обухватају, између осталог, брачне партнере (члан 32. став 2.). Ванбрачни партнери, међутим, у пракси имају иста права.^{^[1]}

47. Према српском законодавству, не постоји могућност да се ванбрачна заједница званично пријави, нити постоји исти, или сличан документ, као што је књига евиденције породица.^{^[2]}

14. Одлука Уставног суда од 30. јуна 2011. године

48. Уставни суд је 30. јуна 2011. године одбио иницијативу којом је тражено, између осталог, да се члан 28. Закона о пензијском и инвалидском осигурању прогласи неуставним. Он је то учинио зато што нема овлашћење законодавца („Уставни суд... не ствара норму... [, он] ...нема улогу и овлашћење тзв. позитивног законодавца...”). У образложењу, Уставни суд је даље изнео следеће мишљење:

“... [У]ставни суд примећује да Устав ... утврђује да је ванбрачна заједница једнака као и брак у складу са законом... [Због тога је он] ... одлучио да упути допис ... Скупштини у ком ће указати на потребу да се оспорене одредбе члана 28. ... ускладе ...са Уставом и ратификованим међународним инструментима.”

ПРИТУЖБЕ

49. Подноситељке представке жалиле су се према члану 1. Протокола број 12 због дискриминације, на основу Закона о пензијском и инвалидском осигурању, у вези са правом на породичну пензију. Посебно, брачни партнери, или разведени партнери, којима је у бракоразводној парници одређено издржавање имају право на породичну пензију док подноситељке представке, као ванбрачни партнери у њиховим заједницама, немају.

ПРАВО

A. Здруживање представки

50. Суд сматра да би, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке требало здружити, с обзиром на њихову сличну чињеничну и правну позадину.

Б. Смрт друге подноситељке представке

51. Друга подноситељка представке преминула је 7. маја 2008. године.

52. Њен заступник је обавестио Суд о овој чињеници 16. новембра 2011. године, и навео да господин Томислав Петровић (56) и госпођа Надежда Ристић (63), син, односно кћерка друге подноситељке представке, желе да наставе поступак који је њихова мајка покренула.

53. Влада је изнела да деца из породице друге подноситељке представке немају за то законити интерес, посебно у вези са чланом 31. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (види став 31. у горњем тексту).ž

54. Суд примећује да члан 31. Закона о пензијском и инвалидском осигурању дефинише ситуације у којима би дете преминулог лица имало право на породичну пензију. Пошто су и господин Петровић и госпођа Ристић далеко изнад двадесет седам година старости и нема доказа да су икада били „инвалиди“ или „нису били у стању“ да живе и раде самостално“, јасно је да они лично немају право на породичну пензију према домаћем закону. Међутим, пошто су законски наследници своје мајке (види став 42. у горњем тексту), и с обзиром на евентуалне финансијске импликације њене притужбе пред Судом, у оној мери у којој се то тиче враћања исплата приспелих пре њене смрти, они очигледно имају материјални интерес за исход поступка пред њим (види, mutatis mutandis, Марчић и други против Србије, број 17556/05, ст. 35 и 37-39, 30. октобар 2007. године).

55. У таквим околностима, Суд налази, не прејудицирајући друге прелиминарне примедбе Владе, да и господин Петровић и госпођа Ристић имају основ да наставе поступак уместо мајке. Суд, међутим, наставља да се на њу позива као на „другу подноситељку представке“ из практичних разлога.

В. Притужбе подноситељки представке према члану 1. Протокола број 12

56. Као што је примећено у горњем тексту, подноситељке су се жалиле на дискриминацију којом је прекршен члан 1. Протокола број 12. Посебно, оне нису тврдиле да члан 1. Протокола број 12 захтева од држава да исто третирају бракове и ванбрачне заједнице, нити да уопште законски штити ове друге. Њихова притужба је пре била због тога што би у контексту Србије, где је ванбрачним партнерима делотворно дато скоро исто законско признање као и у браковима (види ст. 23, 26-34, 36-43 и 45-47 у горњем тексту), неколико преосталих разлика требало да се разумно и објективно оправда. Влада то, међутим, није учинила.

1. Наводи странака

57. Влада је остала при ставу да подноситељке представке нису поштовале захтев исцрпљености. Посебно, ниједна није уложила жалбу Уставном суду и није уложила притужбе на дискриминацију у поступку, који би покренуле. Прва подноситељка представке такође није користила ревизију (види став 44. у горњем тексту).

58. Влада је даље изнела да друга подноситељка представке није изнела предмет Суду у року од шест месеци рачунајући од 28. децембра 2006. године, а то је датум када је примила одлуку Врховног суда у предмету.

59. Подноситељке представке су тврдиле да се ни ревизија ни уставна жалба не могу сматрати делотворним.

60. Друга подноситељка представке је изнела да је представку поднела благовремено. Њена притужба се односила на трајну ситуацију, пошто су наводне повреде проистекле директно из Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

2. Оцена Суда

61. Суд понавља да, према члану 35. став 1. Конвенције, он може да се бави неком представком тек пошто су исцрпљена сва домаћа правна средства. Сврха члана 35. је да државама уговорницама пружи прилику да спрече или исправе наводне повреде пре него што се те тврдња изнесу Суду (види, на пример, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15., ЕЦХР 2002-VIII). Обавеза исцрпљивања домаћих правних средстава захтева од подносиоца представке да нормално употреби правна средства која су делотворна, довољна и доступна у односу на његове притужбе према Конвенцији. Није неопходно да се право према Конвенцији изричито постави у домаћем поступку под условом да је притужба истакнута бар у суштини (види Castells против Шпаније, 23. април 1992. године, став 32., серија A број 236). Да би био делотворан, правни лек мора да је у стању да непосредно исправи спорно стање ствари и да понуди разумне изгледе за успех (види Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30., 20. јул 2004. године; и Sejdovic против Италије [ВВ], број 56581/00, став 46., ЕЦХР 2006-II, тим редом). Међутим, ако постоје само сумње у изгледе на успех одређеног правног средства које није очигледно бескорисно није ваљан разлог да се пропусти исцрпљење тог пута накнаде (види Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 71., Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV). Такође, у оној мери у којој на националном нивоу постоји правно средство које омогућава домаћим судовима да препозна, бар прећутно, тврдњу о повреди датог права према Конвенцији, онда је то правно средство које би требало исцрпети (види Azinas против Кипра [ВВ], број 56679/00, став 38., ЕЦХР 2004-III).

62. У вези са питањем временског рока, подсећа се да је циљ временског рока од шест месеци према члану 35. став 1. да унапређује правни сигурност, тиме што гарантује да ће предмети који покрећу питања према Конвенцији разматрати у разумном року и да одлуке из прошлости неће бити стално отворене за оспоравање. Он означава временске границе надзора који Суд обавља и сигнализира и појединцима и државним органима период преко кога такав надзор више није могућ (види, међу многим другим ауторитетима, Walker против Уједињеног Краљевства (одлука), број 34979/97, ЕЦХР 2000-I). По правилу, представка се мора поднети у року од шест месеци од датума „правоснажне одлуке“ у ланцу домаћих правних средстава која се морају исцрпети, или када таква правна средства не постоје, од датума радње на коју се жали или, сазнања о истој. Изузетак од правила шест месеци може се направити у случају трајне ситуације која доводи до повреде (види Hilton против Уједињеног Краљевства, број 12015/86, одлука Комисије од 6. јула 1988. године, Одлуке и извештаји (ДР) 57, стр. 113-115).

63. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да прва подноситељка представке није уложила ревизију Врховном суду у којој се могла ослонити на члан 1. Протокола број 12, с обзиром на његову непосредну примењивост (види став 26. у горњем тексту), или на тврдње о истом или сличном дејству по основу релевантних уставних одредби (види ст. 27, 28 и 48. у горњем тексту). У таквим околностима не може се рећи да би овај захтев јасно био без сваког изгледа за успех, посебно што је могао да има за резултат да спорне одлуке буду преиначене или укинуте и да се, у овом другу случају, у целој ствари поново суди пред Окружним судом (види став 44. у горњем тексту). Чињеница да је слична ревизија одбијена у предмету друге подноситељке представке не сугерише другачије, сама по себи, пошто је сама друга подноситељка представке доказиво, а не прописно или у потпуности разрадила своју притужбу на дискриминацију пред Врховним судом (види ст. 22, 49 и 56. у горњем тексту). Горе наведено је довољно да омогући Суду да закључи да се притужба прве подноситељке представке мора одбацити према члану 35. ст. 1 и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних средстава (види, mutatis mutandis, Bogunović против Хрватске (одлука), број 18221/03, 11. јул 2006. године).

64. У вези са другом подноситељком представке и потпуно одвојено од сваке друге примедбе Владе о допуштености, Суд примећује да је већ разматрао да не постоји „трајна ситуација“ у предметима у вези са пензијама и/или издржавањем удоваца, пошто удовац не може да тврди да је жртва дискриминације све док не поднесе захтев за признање права и буде одбијен. Према томе, у таквим случајевима доследна је пракса Суда да утврђује да рок од шест месеци из члана 35. став 1. Конвенције почиње да тече од датума када домаћи органи правоснажно одбију такве захтеве (види, на пример, Nelson против Уједињеног Краљевства, број 74961/01, став 12, 1. април 2008. године; и Barrow и други против Уједињеног Краљевства (одлука), бр. 68175/01, 68928/01, 69327/01, 13944/02, 13. децембар 2005. године). Суд даље подсећа да у случајевима када одлука није јавно објављена, рок почиње да тече на дан после датума када је подносилац представке или његов заступник обавештен о тој правоснажној одлуци (види K. C. M. против Холандије, одлука Комисије од 9. јануара 1995. године, број 21034/92, Одлуке и извештаји (ДР) 80-A, стр. 88). У овом случају, друга подноситељка представке је примила одлуку Врховног суда 28. децембра 2006. године. Овај датум представља датум правоснажне одлуке у сврхе правила шест месеци. Према томе, одлука Врховног суда је уручена више од шест месеци пре 13. јула 2007. године, а то је био датум подношења предмета друге подноситељке представке пред Судом. Произлази да је ова притужба поднета неблаговремено и да се, као таква, мора одбацити у складу са чланом 35. ставови 1 и 4. Конвенције.

65. Најзад, ради јасноће, такође се мора приметити да је Суд доследно утврђивао да би уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним домаћим правним средством само у односу на представке поднете почев од 7. августа 2008. године (види Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и друге, став 51., 1. децембар 2009. године). Не би било разлога да у конкретном случају утврди другачије, у ком су прва и друга подноситељка представке поднеле своје притужбе Суду 20. априла 2007. године, односно 13. јула 2007. године, чак и да су ове притужбе иначе допуштене.

Из тих разлога, Суд

Одлучује једногласно да представке здружи;

Проглашава представке већином гласова недопуштеним.

Stanley Naismith Guido Raimondi

Секретар Председник

[1] У ове сврхе, ванбрачна заједница може се образложити достављањем доказа у смислу да ниједан од партнера није венчан са неким другим и оверене изјаве два сведока којом се потврђује постојање везе у питању(http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/uslovi-za-izdsvanje-odobrenja.h, последнји приступ 8. фебруара 2013. године).

[2] Књига евиденције породица (француска “livret de famille”; шпанска “libro de familia”; или турска “ailecüzdanı”) је документ који је уведен Конвенцијом из 1974. године која утврђује међународну књигу евиденције породица (коју Србија није ратификовала), а обично се издаје паровима пошто ступе у брак.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P12-1 | DIC | Nebojša Obradović protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Už-2007/2010 od 13.06.2012. godine kojom se usvaja ustavna žalba Borisa Ladišića, Nenada Mićića, Ivana Milosavlјevića, Milana Mrkobrade i Stanka Ivaniševića i utvrđuje da su presudama Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 9166/06 od 22. oktobra 2008. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 852/10 od 11. februara 2010. godine povređen a prav a podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčen odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavlјanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavlјenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 9166/06 od 22. oktobra 2008. godine.

Podnosioci ustavne žalbe ukazuju da je osporenim presudama odbijen njihov tužbeni zahtev za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od novembra 2003. do novembra 2006. godine. Podnosioci smatraju da su na taj način postupajući sudovi u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama različito postupali, čime su im povredili pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Ovo stoga što je u postupku, koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Valјevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine, usvojen tužbeni zahtev tužioca koji se odnosio na navedena potraživanja za period od januara 2003. godine do decembra 2005. godine. Takođe, podnosioci ustavne žalbe, pozivajući se na praksu Ustavnog suda, smatraju da im je osporenim presudama povređeno i pravo i na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Odluka je dostupna u javnoj bazi prakse Ustavnog suda ovde

Član P12-1 | DIC | Nebojša Obradović protiv Srbije

Odluka Ustavnog Už-1530/2008 od 21.01.2010. godine kojom se usvaja ustavna žalba Gorana Jović iz Čačka protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1446/08 od 12. novembra 2008. godine. Ustavnom žalbom se osporava navedena presuda u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba izjavlјena protiv stava 2. izreke presude Opštinskog suda u Čačku P1. 730/07 od 29. maja 2008. godine, a kojim je odbijen deo tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Čačku da mu za period od 1. decembra 2005. godine do 31. marta 2006. godine isplati neisplaćeni deo zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika. Navedene presude zasnovane su na činjenici da je 29. novembra 2005. godine stupio na snagu Zakon o policiji, kojim je u članu 147. stav 1. propisano da se, između ostalog, zbog posebnih uslova rada, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada i prekovremenog rada, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike.
Odlukom Ustavnog suda se poništava presuda Okružnog suda u Čačku Gž. 1446/08 od 12. novembra 2008. godine u delu stava 1. izreke, kojim je odbijena kao neosnovana žalba Gorana Jovića i potvrđena presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 730/07 od 29. maja 2008. godine u stavu 2. izreke, pa se određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku po žalbi Gorana Jovića podnetoj protiv stava 2. izreke navedene prvostepene presude.

Odluka je dostupna u javnoj bazi prakse Ustavnog suda ovde

Član P12-1 | DIC | Nebojša Obradović protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Už-292/2008 kojom se usvaja ustavna žalba Gorana Petrovića i utvrđuje da je stavom 2. izreke presude Okružnog suda u Valјevu Gž1. 22/08 od 21. januara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav. 4. Ustava Republike Srbije i poništava se presuda Okružnog suda u Valјevu Gž1. 22/08 od 21. januara 2008. godine u delu stava 2. izreke, kojom je usvojena žalba tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Valјevu, i preinačena presuda Opštinskog suda u Valјevu P1. 942/06 od 26. januara 2007. godine u st. I, II, III i IV izreke, pa se određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku po žalbi tužene u ovoj pravnoj stvari izjavlјenoj protiv st. I, II, III i IV izreke navedene prvostepene presude.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Valјevu protiv Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Valјevu, radi isplate dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika za period od juna 2003. do juna 2006. godine; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavezao tuženu na isplatu odgovarajućeg novčanog iznosa po navedenim osnovima; da je, postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Valјevu doneo osporenu presudu Gž1. 22/08 od 21. januara 2008. godine i u stavu 2. izreke preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika za period od decembra 2005. do juna 2006. godine; da je osporena drugostepena presuda zasnovana na činjenici da je 29. novembra 2005. godine stupio na snagu Zakon o policiji, kojim je u članu 147. stav 1. propisano da se, između ostalog, zbog posebnih uslova rada, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada i prekovremenog rada, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike; da je Okružni sud u Valјevu izveo pogrešan zaklјučak da je podnosiocu ustavne žalbe isplaćen dodatak na platu po navedenim osnovima, jer iz nalaza i mišlјenja veštaka u ovoj pravnoj stvari proizlazi da “podnosilac nije dobio rešenje o visini plate po novom Zakonu o policiji“; “da veštak konstatuje da iz ponuđene dokumentacije nije mogao utvrditi da je plata podnosioca ustavne žalbe uvećana od 30 do 50% shodno novom Zakonu o policiji“ i da je na taj način povređeno pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad.

Odluka je dostupna u javnoj bazi prakse Ustavnog suda ovde