ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ОДЛУКА У ВЕЗИ СА ДОПУШТЕНОШЋУ
Представка број 16735/02
Ратко РИБИЋ против Србије
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа 14. децембра 2010. године у саставу:
András Sajó, председник,
Dragoljub Popović,
Kristina Pardalos, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара Одељења,
У вези са горе наведеном представком која је поднета 13. јула 2001. године,
У вези са запажањима која је поднела Влада Србије и запажањима у одговору која је доставио подносилац представке,
После већања, доноси следећу одлуку:
ЧИЊЕНИЦЕ
Подносилац представке, г. Ратко Рибић је држављанин Србије рођен 1945. године и живи у Бечеју. Пред Судом га је заступао г. Д. Грујичић, адвокат из Сремске Митровице. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник, г. С. Царић.
A. Околности предмета
Чињенице предмета, како су их стране изнеле, могу се сумирати како следи.
Подносилац представке је 1992. године и 1993. године уложио на орочено значајан износ стране валуте код Дафимент банке, једне од приватних “пирамидалних” банака, које су у то време постојале у Србији и биле добро познате по томе што су одобравале изузетно високе каматне стопе.
Пошто су уговори подносиоца представке о ороченој штедњи истекли, Дафимент банка је одбила да ослободи његова средства и да му исплати предвиђену камату.
Подносилац представке је касније покренуо два поступка пред надлежним општинским судовима.
Општински суд у Београду је 3. септембра 1993. године пресудио у његову корист и наложио Дафимент банци да му исплати 20.046,63 швајцарских франака (CHF) као и трошкове поступка. Окружни суд у Београду је ову пресуду потврдио као другостепени суд 17. новембра 1993. године.
Подносилац представке је 28. децембра 1993. године поднео предлог за извршење горе наведене одлуке.
Четврти општински суд у Београду је 21. јануара 1994. године донео решење о извршењу у том смислу.
Према изјави Владе, подносилац представке се 29. марта 1995. године појавио пред Четвртим општинским судом, изјавивши да би желео да повуче свој предлог за извршење. Ова изјава, коју је подносилац представке наводно потписао, констатована је на решењу о извршењу.
Подносилац представке је ову чињеницу оспорио. Он је тврдио да никада није повукао предлог за извршење.
Четврти општински суд у Београду је 1. септембра 1995. године усвојио преостали део захтева подносиоца представке и наложио туженој банци да подносиоцу представке исплати камату приспелу на његову штедњу. Окружни суд је и ову пресуду потврдио по жалби 18. фебруара 1999. године.
У посебном поступку, Други општински суд у Београду је 25. октобра 1994. године наложио Дафимент банци да подносиоцу представке исплати 8.496,33 CHF заједно са припадајућом каматом и судским трошковима. Окружни суд у Београду је ову пресуду потврдио као другостепени суд 22. фебруара 1995. године.
Подносилац представке је изнео да је 11. маја 1998. године примио примерак ове касније пресуде, а тужена Влада је остала при ставу да је та пресуда уручена адвокату подносиоца представке 21. марта 1995. године.
Подносилац представке није покренуо поступак ради извршења пресуде од 25. октобра 1994. године.
После финансијског краха пирамидалних банака у Србији, као и раније несолвентности једног броја других банака, серијом закона усвојених деведесетих година прошлог века, 2001. године и 2002. године, тужена држава је прихватила конверзију девизне штедње код ових банака у “јавни дуг”, а затим утврдила временски оквир и износе који ће се исплаћивати њиховим ранијим штедишама. Наведеним законима је такође предвиђено да се сви поступци ради извршења, са циљем наплате девиза обухваћених овим законима обустављају. У вези са Дафимент банком, држава се обавезала да ће предметну штедњу ослободити до 2016. године, према плану и у одређеним фиксним годишњим износима. Доспела камата и све исплате штедишама пре покретања поступка ликвидације одузеће се од предметних улога.
Б. Релевантно домаће право
1. Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана (објављен у „Службеном листу Савезне Републике Југославије“ – Сл. лист СРЈ - бр. 59/98, 44/99 и 53/01)
Чл. 1, 2, 3 и 4. предвиђено је да сви штедни улози у страној валути код „овлашћених банака“ депоновани пре 18. марта 1995. године постају јавни дугови.
Према члану 10. обавеза Државе у том смислу била би потпуно испоштована до 2012. године исплатом предвиђених износа, плус камате, а према одређеном временском оквиру.
Чланом 22. предвиђено је да се, почев од датума ступања на снагу овог закона (12. децембра 1998. године), “сви нерешени судски спорови, укључујући и извршне поступке, ради наплате стране валуте обухваћене овим законом обустављају.”
2. Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана (објављен у „Сл. листу СРЈ“, број 36/02)
Овај закон је ставио ван снаге горе описани закон. Њим је промењен временски рок за измирење предметног дуга (од 2012. године до 2016. године) и предвиђени измењени износи, који ће се исплаћивати годишње.
Чланом 36. се поново потврђује да се “сви нерешени судски спорови, укључујући и извршне поступке, ради наплате стране валуте обухваћене овим законом обустављају.”
И овај закон је на снази од 4. јула 2002. године. Он је касније измењен два пута, али су се те измене тицале периферних питања која немају везе са горе описаним статусом штедиша.
3. Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке АД, Беогард, у ликвидацији и по девизним средствима грађана положеним код Банке приватне привреде Црне Горе АД, Подговрица (објављен у „Службеном листу СРЈ“, број 36/02)
Члан 1. наводи да је сва девизна штедња уложена код Дафимент банке, међу другим “овлашћеним банкама”, првобитно призната као део јавног дуга на основу закона описаног у тачци Б.1.у горњем тексту.
Према чл. 2 и 4., који детаљније регулишу девизну штедњу посебно депоновану код Дафимент банке, Држава се обавезала да ће те улоге ослободити до 2016. године, према плану и у одређеним фиксним годишњим износима. Доспела камата и све исплате штедишама пре покретања поступка ликвидације одузеће се од предметних улога.
Према члану 12., штедише банке могу користити своје улоге претворене у владине обвезнице ради плаћања пореза или, према чл. 11 и 13., пре наведеног временског оквира, за један број намена као што су куповина државне имовине, учествовање у приватизацији државних предузећа и банака, као и за, према одређеним условима и до предвиђеног износа, плаћање лечења, лекове и трошкове сахране.
У складу са чл. 9 и 10., штедише банке могу продати наведене обвезнице на берзи или другим банкама и појединцима. Ова трговина је изузета од свих пореза.
Овај закон је на снази од 4. јула 2002. године. Он је касније једном измењен, али те измене нису измениле статус штедиша.
4. Релевантна домаћа судска пракса
Четврти општински суд у Београду је 7. октобра 2003.године, односно 3. јуна 2004. године, одбацио предлоге тужиоца за формално покретање судског поступка ради извршења правоснажне пресуде, наложивши Дафимент банци да ослободи његову девизну штедњу (Посл. број I-XVI-1148/03).
Тиме је он утврдио да се, на основу горе цитираног законодавства којим се ова штедња претвара у јавни дуг, а од тренутка његовог ступања на снагу, у вези са пресудама против Дафимент банке нису могли покренути судски поступци ради извршења нити да се, заправо, сваки такав поступак који је у току мора обуставити.
Четврти општински суд је 8. децембра 2004. године одбацио примедбу тужиоца и потврдио своју ранију пресуду од 3. јуна 2004. године (Посл. број IPV (I) 819/04, I-XVI-1148/2004).
ПРАВО
A. Наводна повреда у вези са неизвршењем три пресуде у корист подносиоца представке у вези са девизном штедњом
Подносилац представке се жалио због неизвршења три правоснажне парничне пресуде и проистеклог “кршења његових имовинских права”. Подносилац представке се није ослонио на неки одређени члан Конвенције нити на протоколе уз њу с тим у вези.
Суд сматра да би ове притужбе требало разматрати према члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1.
Тужена влада је изнела да су притужбе подносиоца представке неспојиве ratione temporis пошто је релевантно законодавство о девизној штедњи из 1998. године и 2002. године усвојено пре него што је Србија ратификовала Конвенцију и Протокол број 1 уз њу. Влада је такође изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства како се тражи према члану 35. став 1. Конвенције. Он је посебно пропустио да покрене поступак за извршење пресуде донете 25. октобра 1994. године. Он је даље тражио обуставу поступка извршења покренутог у вези са пресудом донетом 3. септембра 1993. године.
Као алтернативу, Влада је тврдила су притужбе очигледно неосноване, подсећајући на одлуку у предмету Trajkovski (види Trajkovski против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 53320/99, ЕЦХР 2002-IV).
Подносилац представке се није сложио са примедбама Владе у вези са допуштеношћу и поновио је своје притужбе.
У вези са доле наведеним закључцима, Суд сматра да није неопходно да разматра питања своје временске надлежности или исцрпљивања домаћих правних средстава од стране подносиоца представке.
Суд је већ разматрао практично идентичне околности у предмету Молнар Габор против Србије (број 22762/05, ст. 43-51., 8. децембар 2009. године) у вези са “непирамидалном” банком. Он је, inter alia, утврдио да је јасно да у том предмету подносилац представке није имао извршну исправу, која би му омогућила да тражи судским путем извршење одлуке о девизној штедњи донете у његову корист. Посебно, одредба закона (горе описаних) је забранила извршење пресуде у корист подносиоца представке почев од 12. децембра 1998. године и ставила ван снаге дејство предметне правоснажне пресуде много пре него што је тужена држава ратификовала Конвенцију и Протокол број 1 уз њу 3. марта 2004. године.
Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да су све три предметне пресуде постале правоснажне до 18. фебруара 1999. године. Међутим, почев од 12. децембра 1998. године, више од пет година пре ратификације, држава је једино прихватила да постепено исплати улоге који су предмет наведених пресуда и подносилац представке, према домаћем закону, није имао право да тражи њихово формално извршење судским путем (види члан 22. закона описаног у тачци Б.1. у горњем тексту, који је ступио на снагу 12. децембра 1998. године, члан 36. закона описаног у тачци Б.2. у горњем тексту, који је ставио ван снаге претходни закон и који је на снази од 4. јула 2002. године, као и релевантну домаћу судску праксу из тачке Б.4. у горњем тексту). Код таквог стања ствари, Суд сматра да се његови закључци у предмету Молнар Габор (цитиран у горњем тексту) могу, mutatis mutandis, подједнако применити и на конкретни случај.
Произлази да су притужбе подносиоца представке очигледно неосноване и да се морају одбацити сходно члану 35. ст. 3 и 4.Конвенције.
Б. Наводна повреда права на живот подносиоца представке
Подносилац представке се даље жалио због повреде његовог “права на живот”, тврдећи да због наведеног “неизвршења” нема довољно новца за живот нити средства да плати лечење и лекове који су му потребни.
Конвенција не јемчи социо-економска права, као таква. У сваком случају, Суд уочава да подносилац представке није поткрепио своју притужбу. Он је посебно пропустио да покаже да му је живот доведен у опасност, као и да су његови животни услови попримили минимални ниво озбиљности да би представљали поступање супротно чл. 2 и/или 3. Конвенције (види, mutatis mutandis, Панченко против Летоније (одлука), број 40772/98, 28. октобар 1999. године). Према томе, чак и под претпоставком да није спојив ratione materiae, овај део представке је очигледно неоснован и мора се одбацити сходно члану 35. ст. 3 и 4. Конвенције.
Из тих разлога, Суд једногласно
Проглашава представку недопуштеном.
Françoise Elens-Passos | Andras Sajo |
Заменик секретара | Председник |