Podnosilac predstavke gospodin Sadri Sadiki je državljanin Švajcarske i Kosova, rođen 1955. godine i gospodin Ruždi Nura je državljanin Kosova, rođen 1940. godine.

Prvi podnosilac predstavke je imao registrovano prebivalište u Gnjilanu na Kosovu od 1997. godine. Prvi podnosilac predstavke je posedovao tri devizna računa kod Jugobanke AD na koju je polagao depozite u period od 1990. godine do 1997. godine. Ukupna suma je iznosila 17.661 švajcarskih franaka. Pokušaj da povrati svoje depozite na Kosovu pokazali su neuspeh. On nije pružio dokaze koji upućuju na to da se obrati Nacionalnoj štedionici- Banka A.D. ili kasnije Eurobanci A.D. radi konverzije njegove devizne štednje u obveznice.

Drugi podnosilac predstavke je imao registrovano prebivalište u Đakovici na Kosovu od 1977. godine. U period između 1988. godine i 1995. godine drugi podnosilac predstavke deponovao je iznos od 10.366,74 švajcarskih franaka na svoj devizni račun kod Jugobanke A.D. Eurobanka A.D. je 2008. godine obavestila drugog podnosioca predstavke o uslovima koje je trebalo ispuniti prema Uredbi o deviznoj štednji deponovanoj kod Jugobanke A.D. i poručila da konverzija njihove štednje može biti započeta samo nakon što ispuni navedene uslove. Dotični nije preuzeo dalje korake u vezi sa tim tvrdeći da nije bilo moguće dobiti neophodnu dokumentaciju, a naručito dokaze o njegovom statusu poreskog obveznika u Srbiji, jer je živeo na Kosovu.

Podnosioci predstavke su se prituživali da su bili lišeni svoje imovine u okolnostima koje su nespojive sa zahtevima iz člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Imajući u vidu sličnu tematiku navedenih predstavki, Sud je odlučio da naredi njihovo združivanje.

Podnosioci predstavki su se žalili da su srpske vlasti, odbijanjem da isplate svu ili deo njihovih deviznih štednji, prvobitno kao rezultat primene Uredbe iz 2004. godine a kasnije usled pravne praznine stvorene izmenama i dopunama Zakona iz 2002. godine, prekršila njiihova prava iz člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.
Sud na početku konstatuje da je februara 2020. godine pismo upućeno drugom podnosiocu predstavke vraćeno Sekretaru kao nedostavljeno zbog smrti primaoca.

Sud smatra da je nepotrebno u ovim okolnostima utvrditi da li bi predstavku koju je podneo drugi podnosilac predstavke trebalo skinuti sa liste predmeta u skladu sa članom 37. Konvencije , imajući u vidu da uz ove predstavke u svakom slučaju nedopuštene iz sledećih razloga. Vlada je navela da podnosioci predstavki nisu pravilno iscrpeli domaće pravne lekove. Konkretno pre podnošenja predstavki Sudu, podnosioci predstavki su bili dužni da podnesu nadležnim bankama zahtev za konverziju njihove devizne štednje u obveznice, a zatim da pokrenu parnični postupak protiv banke, zahtevajući da se njihova štednja konvertuje u obveznice .
Na kraju trebali su iskoristiti ustavnu žalbu u slučaju da njihovi zahtevi budu odbijeni.

Sobzirom na sve navedeno, Sud smatra da su podnosioci predstavke imali na raspolaganju pravni lek koji je bio dostupan i dovoljan u odnosu na njihove prigovore na Kovenciju. Kako navedeni pravni lek nije iskorišćen, predstavke se moraju odbaciti na osnovu člana 35. stavova 1. i 4. Konvencije usled neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.
Iz tih razloga, Sud jednoglasno odlučuje da predstavke združi i proglašava predstavke neprihvatljivim.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представке бр. 24501/11 и 13797/13

Садри Садики против Србије и Ружди Нура против Србије

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа 11. фебруара 2020. године и 24. марта 2020. године у саставу:
Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Stéphanie Mourou-Vikström,
Georges Ravarani,
Jolien Schukking,
Péter Paczolay, судије, и Andrea Tamietti, секретар Одељења,
С обзиром на горе наведене представке поднете 8. марта 2011. године и 16. фебруара 2013. године,
Након већања, одлучује како следи:

ЧИЊЕНИЦЕ

1. Подносилац представке у првом предмету, г. Садри Садики (у даљем тексту: „први подносилац представке“), је држављанин Швајцарске и Косова¹, рођен 1955. године и живи у Обервилу (Швајцарска). Првом подносиоцу представке је дозвољено да сам себе заступа пред судом (правило 36, став 2. Пословника Суда).

2. Подносилац представке у другом предмету, г. Ружди Нура (у даљем тексту: „други подносилац представке“), је држављанин Косова, рођен 1940. године и живи у Ђаковици (Косово). Другом подносиоцу представке је дозвољено да сам себе заступа пред судом.

Свако помињање Косова, било да се ради о територији, институцијама или становништву, у овом тексту ће се разумети у потпуности у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација и не прејудицира статус Косова.

3. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) је заступао њен в.д. заступника и државни правобранилац, гђа О. Станимировић, коју је недавно заменио њен тренутни заступник, гђа З. Јадријевић Младар.

A. Околности предмета

4. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.

1. Позадина предмета

5. Након финансијског колапса бројних банака у Србији, држава Србија је 1998. године и 2002. године усвојила посебно законодавство којим су девизни депозити орочени у тим банкама, укључујући подружницу Југобанке А.Д. у Косовској Митровици (у даљем тексту: „Југобанка А.Д.“), претворени у јавни дуг, а затим је утврдила временски оквир унутар којег би наведени износи били исплаћени бившим клијентима банака, као и износе, укључујући и камате, који би требали бити враћени (видети ставове 18.-20. и 21.-25. доле). У предмету Молнар Габор против Србије (бр. 22762/05, став 50, од 8. децембра 2009. године), Суд је, између осталог, утврдио да је, с обзиром на страшну реалност српске привреде у релевантном периоду и на широко поље слободне процене дато државама у вези са питањима економске политике, спорно законодавство које предвиђа постепени повраћај средстава о којима је овде реч постигло правичну равнотежу између општег интереса заједнице и стварног легитимног захтева подносиоца представке за исплатом његове првобитне штедње, као и имовинских права других лица у истој ситуацији као што је његова.

6. Током 2004. године, српске власти су усвојиле уредбу у којој се наводи да ће сва лица са положеном девизном штедњом у Југобанци А.Д. имати иста права као и остале штедише, под условом да могу да докажу да су 4. јула 2002. године имала пребивалиште у Републици Србији и била порески обвезници Србије (види ставове 26.-27. доле).

7. Током 2004. године, Југобанка А.Д. и Национална штедионица - Банка А.Д. су закључиле споразум у складу са горе наведеним прописом, којим би потоња банка сервисирала девизну штедњу положену код Југобанке А.Д.. Током 2010. године, закључен је анекс овог споразума између Југобанке А.Д. и Еуробанке А.Д. (потоња је банка наследница Националне штедионице - Банке А.Д.), путем кога је Еуробанка А.Д. преузела сервисирање девизне штедње депоноване код Југобанке А.Д.

8. Током 2013. године, Уставни суд Србије је прогласио Уредбу из 2004. године (види став 6. горе) неуставном (види став 30. доле).

9. Влада Србије је током 2016. године изменила релевантно законодавство о девизној штедњи, којим се прописује да ће одредити банку за сервисирање девизне штедње депоноване код Југобанке А.Д., и да ће накнадно регулисати ово питање (види став 28. доле).Према последњим информацијама које је Влада доставила 13. јануара 2020. године, иста још увек није испунила те обавезе.

2. Случај првог подносиоца представке

10. Први подносилац представке је имао регистровано пребивалиште у Гњилану, на Косову, од 1997. године.

11. Први подносилац представке је поседовао три девизна рачуна код Југобанке А.Д. на које је полагао депозите у периоду између 1990. и 1997. године. Укупна сума депозита је износила 17.661 швајцарских франака (CHF) и 362 немачких марака (DM).

12. Чини се да су се покушаји првог подносиоца представке да поврати своје депозите на Косову показали неуспешним. Он није пружио доказе који упућују на то да се обратио Националној штедионици - Банци А.Д. или, касније, Еуробанци А.Д. (види став 7. горе) ради конверзије његове девизне штедње у обвезнице (види став 22. доле).

3. Случај другог подносиоца представке

13. Други подносилац представке је имао регистровано пребивалиште у Ђаковици, на Косову, од 1977. године.

14. У периоду између 20. априла 1988. године и 9. фебруара 1995. године, други подносилац представке је депоновао износ од CHF 10.366,74 на свој девизни рачун код Југобанке А.Д.

15. На дан 18. августа 2002. године, укупна сума на том рачуну, укључујући депозите и камате, је износила CHF 11.750,80.

16. Дана 2. децембра 2008. године, Еуробанка А.Д. је обавестила другог подносиоца представке о условима које је требало испунити према Уредби о девизној штедњи депонованој код Југобанке А.Д. (види ставове 26.-27.доле), и поручила му да конверзија његове штедње може бити започета само након што испуни наведене услове. Дотични није предузео даље кораке у вези с тим, тврдећи да није било могуће добити неопходну документацију, а нарочито доказ о његовом статусу пореског обвезника у Србији (види став 26. доле), јер је живео на Косову.

B. Релевантно домаће право и пракса

1. Устав

17. Устав, објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ (у даљем тексту: „СГ РС“), бр. 98/06, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, у члану 170. предвиђа да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.“

2. Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана из 1998. године

18. Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана из 1998. године (у даљем тексту: Закон из 1998. године), објављен у Службеном листу Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: „СЛ СРЈ“), бр. 59/98, 44/99 и 53/01, члановима 1, 2, 3. и 4. је предвиђао да сва девизна штедња депонована код „овлашћених банака“ пре 18. марта 1995. године треба да постане јавни дуг, укључујући, посебно, депозите у релевантној банци у предметним случајевима.

19. Према члану 10, обавезе државе у том погледу је требало у потпуности испунити до 2012. године плаћањем одређених износа и камате у складу са одређеним временским оквиром.

20. Члан 22. је предвиђао да, са даном ступања на снагу овог Закона (12. децембра 1998. године), „сви текући поступци, укључујући и судске извршне поступке усмерене на наплату девизне штедње обухваћене овим законом [требају] бити обустављени“.

3. Закон о регулисању јавног дуга СРЈ из 2002. године по основу девизне штедње грађана

21. Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије из 2002. године по основу девизне штедње грађана (у даљем тексту: Закон из 2002. године), објављен у „СЛ СРЈ“, бр. 36/02, 80/04 и 101/05, ставља ван снаге Закон из 1998. године (види ставове 18.-20. горе). Чинећи то, између осталог, он изричито признаје да сви депозити у страној валути, који су претходно признати као део јавног дуга Савезне Републике Југославије, и даље морају бити признати као такви, мења временски оквир за поштовање предметног дуга (променом релевантне године из 2012. у 2016. годину) и прецизира измењене износе и камате који ће се плаћати на годишњем нивоу.

22. Према члану 13, девизне штедише могу користити своје депозите конвертоване у државне обвезнице како би платили порезе. Или, према члановима 12. и 14., пре истека релевантног рока, они могу искористити наведене обвезнице у више сврха, попут куповине државне имовине, учествовања у приватизацији предузећа и банака у државном власништву и, у одређеним околностима и до одређеног износа, плаћања трошкова лечења, лекова и сахране.

23. У складу са члановима 10. и 11., девизни штедиша може да предметне обвезнице прода, и да на тај начин одмах добије своја средства у готовини, јер је такво трговање ослобођено било каквог опорезивања.

24. И на крају, члан 36. потврђује да ће ступањем на снагу Закона из 2002. године „сви поступци усмерени на наплату девизне штедње обухваћене овим законом, укључујући и судске извршне поступке, бити обустављени“.

25. Овај закон је ступио на снагу 4. јула 2002. године.

4. Уредба из 2004. године о девизној штедњи депонованој код Југобанке А.Д.

26. Уредба која се односи на девизну штедњу депоновану код Југобанке А.Д. (у даљем тексту: Уредба из 2004. године - види став 6. горе), објављена у „СГ РС“, бр. 37/04, чланом 2. предвиђа да особе које су имале девизну штедњу депоновану код Југобанке А.Д. имају право на остваривање права утврђена Законом из 2002. године (види ставове 22.-25. горе), под условом да могу да докажу да су имали пребивалиште у Србији 4. јула 2002. године и да су били порески обвезници Србије. Ова Уредба је ступила на снагу 7. априла 2004. године.

27. Уредба је изгубила своју правну снагу 26. новембра 2013. године, након што је одлука Уставног суда од 23. маја 2013. године објављена у „Службеном гласнику“ (види 30. доле).

5. Измене и допуне Законa о регулисању јавног дуга СРЈ из 2002. године по основу девизне штедње грађана

28. Дана 29. децембра 2016. године, Скупштина Србије је извршила измене и допуне Закона из 2002. године (види ставове 21.-25. горе) тако да, између осталог, укључује члан 21(а), који предвиђа да Влада одређује банку за сервисирање девизне штедње положене код Југобанке А.Д., и да ће касније то питање даље регулисати.

6. Закони о парничном поступку из 2004. и 2011. године

29. Закон о парничном поступку из 2004. године, објављен у „СГ РС“, бр. 125/04 и 111/09, је члановима 186-198. утврдио правила која се односе на тужбе у парничном поступку. Истим је, између осталог, предвиђено право тужиоца да захтева таквом тужбом утврђивање постојања одређеног права, правног односа или чињенице, као и његово право да тражи од суда да наложи спровођење одређене радње. Овај Закон је стављен ван снаге Законом о парничном поступку из 2011. године, објављеним у „СГ РС“, бр. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14 и 87/18, који члановима 191-204. предвиђа да тужиоци имају иста права.

7. Одлука Уставног суда од 23. маја 2013. године

30. У одлуци бр. IUo-107/2009 од 23. маја 2013. године, Уставни суд је Уредбу из 2004. године (види ставове 26.-27. горе) прогласио неуставном.

31. У одлуци бр. Уж-5861/2013 од 25. априла 2016. године, Уставни суд је утврдио да ограничење права на приступ суду, у складу са чланом 36. Закона из 2002. године (види став 24. горе), није апсолутно, јер није примењиво на ситуације када се држава не придржава својих дужности према Закону из 2002. године; у случајевима непоступања према цитираној одредби, тужиоци нису спречени да захтевају од судова да наложе извршавање тих дужности.

8. Пракса других домаћих судова

32. У одлуци бр. 26.П.бр.42576/13 од 11. децембра 2015. године, Први основни суд у Београду је усвојио тужбу тужиоца против Републике Србије и Еуробанке А.Д., те су тужени били у обавези да његову девизну штедњу положену код Југобанке А.Д. конвертују у обвезнице и исплате му обвезнице које су доспеле.

33. Суд је приметио да тужилац у том случају није испунио услове утврђене Уредбом из 2004. године (види ставове 26.-27. горе), и да је Еуробанка А.Д. одбацила његов захтев за конверзију уштеђевине 13. августа 2010. године. Суд је тврдио следеће:

„Одредбом члана 3. Закона [из 2002. године] нису прописани услови које је требало испунити [зарад остваривања] права на конверзију штедње у обвезнице и њихову исплату. Право на исплату девизне штедње остварује се самом чињеницом да је штедња положена код банке са којом је [тужилац] закључио уговор о новчаним депозитима... у складу са законом. Држава је отпочела са решавањем проблема који је настао услед немогућности извршавања обавеза банака по основи старе девизне штедње доношењем закона из 1998. године, који је прецизно дефинисао концепт (старе) девизне штедње и трансформисао [штедњу] у обавезу - јавни дуг [Социјалистичке Републике Југославије]...

Пошто су странке које су тужене одлучивале о људском праву на имовину загарантованом Уставом, право које се директно примењује у складу са Уставом на начин предвиђен законом, а које може бити ограничено искључиво статутом а не актом мање законске снаге, односно уредбом, [те] странке су биле дужне да директно примењују одредбе Устава и Закона [из 2002. године] приликом одлучивања о захтеву тужиоца. "

34. Ту одлуку је потврдио Апелациони суд у Београду, 13. јула 2017. године, који је тврдио следеће:

„Супротно ономе што је Еуробанка А.Д. тврдила у својој жалби, првостепени суд је исправно пресудио да је, као правни следбеник Националне штедионице - Банке А.Д., и у складу са споразумом од 16. априла 2004. године закљученим са Југобанком А.Д. и анексима овог споразума од 12. маја 2014. године и 30. јула 2010.године, [Еуробанка А.Д.] такође била обавезна да сервисира и исплаћује стару девизну штедњу депоновану код Југобанке А.Д. Тврдње у жалби - да су споразум и његови анекси престали да се примењују након што је Уставни суд утврдио да је уредба о девизној штедњи депонованој код Југобанке А.Д. неуставна - су такође неосноване, имајући на уму да су споразум и његови анекси закључени на основу закона из 2002. године... а не искључиво на основу уредбе... Према томе, утврђивање да је уредба неуставна не утиче на пуноважност закључених споразума и обавезу Еуробанке А.Д.... да извршава своје обавезе у погледу сервисирања и исплате старе девизне штедње депоноване код Југобанке А.Д. у складу са закљученим споразумом."

35. Влада је доставила потврду од 30. октобра 2018. године, којом је потврђено да је девизна штедња тужиоца у том предмету конвертована у обвезнице.

ПРИТУЖБЕ

36. Подносиоци представки су се притуживали да су били лишени своје имовине у околностима које су неспојиве са захтевима из члана 1, Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

ПРАВО

A. Здруживање представки

37. Имајући у виду сличну тематику наведених представки, Суд је одлучио да нареди њихово здруживање (правило 42, став 1.Пословника Суда).

B. Притужбе подносилаца представки

38. Подносиоци представки су се жалили да су српске власти, одбијањем да исплате сву или део њихових девизних штедњи, првобитно као резултат примене Уредбе из 2004. године, а касније услед правне празнине створене изменама и допунама Закона из 2002. године, прекршиле њихова права из члана 1, Протокола бр. 1 уз Конвенцију, која гласе:

"Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.“

39. Суд на почетку констатује да је 4. фебруара 2020. године писмо упућено другом подносиоцу представке враћено Секретару као недостављено због смрти примаоца. Суд сматра да је непотребно, у овим околностима, утврдити да ли би представку коју је поднео други подносилац представке требало скинути са листе предмета у складу са чланом 37. Конвенције, имајући у виду да су обе представке у сваком случају недопуштене из следећих разлога.

40. Суд даље запажа да је Влада оспорила допуштеност притужби по више основа. Међутим, Суд сматра да није потребно испитивати их све, јер су представке недопуштене по следећој основи.

41. Влада је навела да подносиоци представке нису правилно исцрпели домаће правне лекове. Конкретно, Влада је тврдила да су, пре подношења представки Суду, подносиоци представки били дужни да поднесу надлежним банкама захтев за конверзију њихове девизне штедње у обвезнице (види ставове 5, 7, 22, 23. и 26. горе), а затим, у случају да такав захтев није резултирао успехом, били би дужни да покрену парнични поступак против банака, захтевајући да се њихова штедња конвертује у обвезнице. На крају, требали су искористити уставну жалбу у случају да њихови захтеви буду одбијени. У прилог својој аргументацији, Влада се позвала на домаћу судску праксу (види ставове 32-35. горе), у оквиру које је сличан захтев потврђен.

42. Први подносилац представке није дао коментаре стим у вези, док је други подносилац представке поновио да не постоје делотворни правни лекови које треба исцрпети.

43. Општа начела која се односе на правило исцрпљивања домаћих правних лекова поновљени су у предмету Вучковић и други против Србије ((прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, ставови 69-77, од 25. марта 2014. године). Суд посебно понавља да су државе ослобођене одговарања пред међународним телом за своје поступке пре него што добију прилику да ствари исправе у сопственом правном систему. Они који желе да се позову на надзорну надлежност Суда у вези са притужбама против неке државе су стога обавезни да прво употребе средства која предвиђа домаћи правни систем (види, међу многим ауторитетима, Akdivar и други против Турске, од 16. септембра 1996. године, став 65, Извештаји и одлуке 1996-IV, и Вучковић и други, цитиран горе, § став 72.).

44. Обавеза да се исцрпе домаћи правни лекови подразумева, према томе, да подносилац представке нормално употреби правне лекове који су доступни и довољни у вези са његовим/њеним притужбама према Конвенцији. Постојање предметних правних лекова мора бити довољно сигурно не само у теорији, већ и у пракси, а уколико није тако они неће имати неопходну доступност и делотворност (види предмете Akdivar и други, став 66, и Вучковић и други, став 71, оба цитирана горе).

45. Члан 35, став 1. такође захтева да притужбе које се касније намеравају поднети у Стразбуру би требало да буду упућене одговарајућем домаћем телу, бар прећутно (види Fressoz и Roire против Француске [ВВ], бр. 29183/95, став 37, ЕСЉП 1999-I) и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву (види предмете Акдивар и други, став 66, и Вучковић и други, став 72, оба цитирана горе).

46. Да би био делотворан, правни лек мора бити у стању да директно исправи спорно стање ствари и мора понудити реалне изгледе за успех (види Balogh против Мађарске, бр. 47940/99, став 30, од 20. јула 2004. године, и Сејдовићпротив Италије [ВВ], бр. 56581/00, став 46, ЕСЉП 2006-II). Међутим, постојање пуке сумње у изгледе за успех одређеног правног лека, који није очигледно бескорисан, није довољан разлог да се не исцрпи тај пут обештећења (види Akdivar и други, цитиран горе, став 71; Scoppola против Италије(бр. 2) [ВВ], бр. 10249/03, став 70, од 17. септембра 2009. године; и Вучковић и други, цитиран горе, став 74.).

47. У погледу терета доказивања, на Влади која тврди постојање неисцрпљености је да увери Суд да је правни лек делотворан и да је био доступан у теорији и пракси у релевантном периоду. Након што овај услов буде задовољен, на подносиоцу представке је да утврди да је правни лек који је Влада понудила заправо исцрпљен, или да је из неког разлога био неодговарајућ и неделотворан у посебним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су га ослобађале овог захтева (види Akdivar и други, цитиран горе, став 68; McFarlane против Ирске [ВВ], бр. 31333/06, став 107, од 10. септембра 2010. године; и Вучковић и други, цитиран горе, став 77.).

48. Враћајући се на овај случај, Суд примећује да су подносиоци представке, како би остварили своја права према Закону из 2002. године, били дужни да поднесу надлежним банкама захтев за конверзију њихове девизне штедње у обвезнице (види ставове 5, 7, 22, 23. и 26. горе), док би у случају неуспеха имали могућност покретања парничног поступка. С тим у вези, Суд примећује да се, према домаћем праву (види став 29. горе), може покренути парнична тужба ради утврђивања постојања одређене чињенице, али и ради захтевања да се изврши одређена радња. Суд констатује да цитирана домаћа судска пракса (види ставове 32-35. горе) поткрепљује Владину тврдњу да су подносиоци представки могли тражити таквом тужбом да домаћи судови наложе конверзију њихове девизне штедње у обвезнице, у складу са Законом из 2002. године (види ставове 21-25. горе). С тим у вези, Суд подсећа да је већ утврдио да је законодавство, које предвиђа постепено враћање девизних депозита, начелно компатибилно са захтевима из члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију (види став 5. горе), и да девизне штедише могу да продају државне обвезнице на тржишту, конвертујући их тиме у готовину, тако да је трговање ослобођено било каквог опорезивања (види став 23. горе). Такође треба констатовати да, с обзиром на временски оквир за испуњавање обавезе исплате предметног дуга (види став 21. горе), исплате на које подносиоци представки имају право према Закону из 2002. године више неће бити поступне.

49. Суд даље примећује да Закон из 2002. године не искључује могућност да се поступак конверзије штедње у обвезнице покрене у околностима када тужиоци тврде да је надлежна банка прекршила своје обавезе из тог Закона (види ставове 30. и 32-35. горе). Што се тиче аргументације Владе да су подносиоци представки требало да искористе уставно правно средство у случају да њихов парнични поступак није резултирао успехом (види став 41. горе), Суд констатује да је претходно утврдио да би се „уставна жалба требало начелно сматрати делотворним домаћим правним леком у смислу члана 35, став 1. Конвенције у вези са свим представкама које су поднесене [против Србије] од 7. августа 2008. године“ (види Вучковић и други, цитиран горе, став 84.). Суд примећује да су подносиоци представки поднели своје представке 8. марта 2011. године, односно 16. фебруар 2013. године.

50. Суд констатује да подносиоци представки нису пружили објашњење зашто би такав грађанскоправни лек био неадекватан и неделотворан у конкретним околностима њиховог случаја, тј. да ли постоје посебне околности које су их ослободиле овог захтева (види став 47. горе). Као што је већ констатовано горе, постојање пуке сумње у изгледе за успех правног лека, који није очигледно неуспешан, није довољан разлог да се исти не исцрпи. С обзиром на цитирану домаћу судску праксу (види ставове 32-35. горе), такав лек је заиста био у потпуности адекватан у односу на приговоре подносилаца представки у погледу Конвенције, и не може се сматрати само хипотетичким или спекулативним. У предметном случају, подносиоци представки не само да нису искористили наведени правни лек, већ први подносилац представке није ни пружио доказе који указују на то да је уопште покушао да искористи своје право на конверзију његове девизне штедње у обвезнице (види став 12. горе), док је другог подносиоца представке надлежна банка обавестила о условима који су морали бити испуњени пре извршавања такве конверзије, али исти није предузео никакве даље кораке у вези с тим (види став 16. горе). Својим запажањем, Суд констатује да је цитирани грађанскоправни лек и даље доступан подносиоцима представки и свима који су у сличној ситуацији.

51. Суд даље констатује да је Уредба из 2004. године у међувремену проглашена неуставном (види став 30. горе), као и да услови које је она утврдила зарад стицања права по Закону из 2002. године (нарочито достављање доказа да су српски порески обвезници - види став 26. горе) више нису примењиви. Тачно је да Тужена држава још није именовала банку за сервисирање девизне штедње депоноване код Југобанке А.Д. у складу са изменама и допунама Закона из 2002. године (види ставове 9. и 28. горе). Упркос томе, Суд констатује да домаћа судска пракса која датира из периода после тих измена и допуна (види став 34. горе) указује на то да Еуробанка А.Д. сервисира девизну штедњу депоновану код Југобанке А.Д, с обзиром на постојеће законске обавезе (виси став 7. горе); као последица тога, подносиоци представки се могу обратити претходно наведеној банци како би остварили своја права према Закону из 2002. године.

52. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да су подносиоци представки имали на располагању правни лек који је био доступан и довољан у односу на њихове приговоре на Конвенцију. Како наведени правни лек није искоришћен, представке се морају одбацити на основу члана 35, ставова 1. и 4. Конвенције услед неисцрпљивања домаћих правних лекова.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Одлучује да представке здружи;

Проглашава представке неприхватљивим.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 28. маја 2020. године.

Andrea Tamietti Jon Fridrik Kjølbro

секретар председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde