Podnosioci predstavke gospođa Bahrija Muminović rođena 1950. godine, gospodin Nedžad Bradarić rođen 1954. godine, gospodin Milenko Iveljić rođen 1957. godine, gospodin Bećir Zerim rođen 1979. godine i svi su državljani Bosne i Hercegovine.

Prva podnositeljka predstavke je u periodu od 2003. godine do 2006. godine radila kao pravnica u preduzeću Kravaja D.O.O. Zavidović u vlasništvu Federacije Bosne i Hercegovine. Od raspada SFRJ u period 1991-1992. godine i rata u Bosni i Hercegovini koji se vodio u period 1992-1995. godine, Kravaja se suočila sa finansijskim poteškoćama. Kao i drugi zaposleni u tom preduzeću i podnositeljka predstavke je primala umanjenu platu u period od 2003. godine do 2004. godine, a nakon toga nikakvu platu. Ona je zbog toga pokrenula dva parnična postupka protiv ovog preduzeća.

Druga podnositeljka predstavke je do maja 2001. godine je bio zaposlen u Tvornici transparentnih uređaja d.d. Tuzla, javnom preduzeću sa ograničenom odgovornošću u kojem Tuzlanski kanton ima 67% udela. Od raspada SFRJ u periodu 1991-1992. godine i rata u Bosni i Hercegovini koji se vodio u period 1992-1995. godine ono se suočava sa finansijskim poteškoćama. Preduzeće nije isplaćivalo svoje zaposlene u period 1998-2000. godine. Oni su pokrenuli parnični postupak protiv tog preduzeća. Presudom Opštinskog suda u Tuzli od 2001. godine koja je postala pravosnažna iste 2001. godine preduzeće je dužno da u roku od 15 dana isplati zaostale plate za 428 zaposlenih zajedno sa zakonskom zateznom kamatom kao i 18.200 za troškove.

Treći podnositelj predstavke je do avgusta 2010. godine bio zaposleni u TTU, budući da je bio ranjen za vreme rata, koji se vodio u period 1992-1995. godine organi socijalnog osiguranja su u martu 2001. godine naložili preduzeću da podnosiocu nađu radno mesto koje bi odgovaralo njegovom invaliditetu, i da mu u međuvremenu plaćaju zakonski naknadu za bolovanje. Više od stotinu zaposlenih TTU bili su u to vreme u sličnoj situaciji. Kao ni drugi zaposleni u TTU, ni podnosilac predstavke nije primao punu platu. On je pokrenuo četiri parnična postupka protiv tog preduzeća.

Četvrti podnosilac predstavke je u periodu od decembra 2003. godine do aprila 2005. godine radio u J.P. Sigurnost P.O. Mostar javnom predužeću koje je osnovao grad Mostar 1994. godine javnim institucijama u gradu. Kao ni drugi zaposleni u preduzeću Sigurnost , podnosilac predstavke nije dobijao punu platu. On je pokrenuo parnični postupak protiv preduzeća. Bankovni računi preduzeća bili su ugašeni 2007. godine zbog nelikvidnosti.

U martu 2009. godine preduzeće Sigurnost je podnelo zahtev za pokretanje stečajni postupka. Presudom Opštinskog Suda u Mostaru od 2009. je naređeno da preduzeće Sigurnost u roku od 15 dana podnosiocu predstavke isplati 10.035 KM na ime razlike plate, zajedno sa zakonskom zateznom kao i 4.103 KM na ime troškova. Takođe je naređeno da se podnosiocu predstavke uplate u fondove socijalnog osiguranja u iznosu od 1.243 KM.

Podnosioci predstavke se žale prema članu 6. Konvencije i članu 1. Protokola broj 1 zbog neizvršenja gore navedenih domaćih presuda. Oni naručito tvrde da Federacija Bosne i Hercegovine, Tuzlanski konton i Grad Mostar kao isključivi ili većinski vlasnici Krivaje, TTU i Sigurnosti, trebaju platiti dug ovih preduzeća po presudama. Neki podnosioci predstavke se takođe žale prema članu 13. Konvencije da nisu imali na raspolaganju efikasan pravni lek koji bi mogao da primorava Federaciju Bosne i Hercegovine, Tuzlanski konton i Grad Mostar da to učine.

Imajući u vidu da ove predstavke imaju sličan predmet, Sud nalazi da je primereno da ih ispita zajedno u jednoj odluci. Pritužbe prema članu 6. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju i Vlada tvrdi da podnosioci predstavke nisu iscrpeli efikasne domaće pravne lekove. Naročito nisu pokrenuli parnični postupak za podizanje korporativnog vela protiv vlasnika preduzeća u skladu sa pravilima u tom pogledu u vezi sa članom 54. Zakona o parničnom postupku iz 2003. godine.

Podnosioci su izrazili sumnju u efikasnost tog domaćeg pravnog leka naglašavajući da je na tom polju domaća sudska praksa na samom početku. Oni su takođe istakli činjenicu da je Ustavni sud proglasio apelacije gospođe Muminović, gospodin Bradaraća i gospodina Iveljića dopuštenim i razmatrao te predmete u meritumu.
Sud zapaža da su podnosioci istakli da bi se vlasnici preduzeća o kojima je reč trebali smatrati odgovornim za dugove preduzeća uključujući i dugove po presudama u njihovu korist. Oni su pozvali Sud da skine korporativni deo u pogledu ovih preduzeća. Podnosioci navode da su vlasti o kojima je reč zloupotrebili korporativnu formu i imovinu preduzeća.

U pogledu argumenata da bi prigovor vlade trebalo odbaciti jer je Ustavni sud proglasio apelacije gospođe Muminović, gospodina Bradarića i gospodina Iveljića dopuštenim i razmatrao njihove predmete u meritumu, Sud zapaža da njihove pritužbe o dužini postupka. Ustavni sud se nije bavio pitanjem da li bi dugove po presudama u korist podnosioca znači i naplatiti od države, što je suština ovog slučaja pred Sudom.

Tako se ovaj deo predmeta mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 1. i 4. Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova. Pritužbe prema članu 13. Konvencije Sud zaključuje da su podnosioci predstavke u stvari imali na raspolaganju efikasan pravan lek za svoje pritužbe prema članu 6. Konvencije i član 1. Protokola broj 1 uz Konvencije. Njihove pritužbe prema članu 13. se stoga moraju odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 3(a) i 4. Konvencije kao očigledno neosnovane.
Iz tih razloga, Sud jednoglasno odlučuje da spoji predstavke i proglašava ih nedopuštenim.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ĈETVRTI ODJEL

ODLUKA

Aplikacija br. 14738/16

Bahrija Muminović protiv Bosne i Hercegovine i 3 druge aplikacije
(vidi listu u prilogu)

Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrti odjel), zasjedajući dana 27.11.2018. godine kao vijeće u sljedećem sastavu:
Ganna Yudkivska, predsjednica,
Faris Vehabović,
Egidijus Kūris,
Iulia Antoanella Motoc,
Georges Ravarani,
Marko Bošnjak,
Péter Paczolay, sudije,
i Marialena Tsirli, registrar Odjela,
povodom navedenih aplikacija s datumom podnošenja kako je navedeno u priloženoj tabeli, imajući u vidu izjašnjenja koja su dostavile stranke, nakon vijećanja, odluĉio je kako slijedi:

ĈINJENICE

1. Lista aplikanata navedena je u dodatku. U toj listi navedeni su i njihovi zastupnici. Vladu Bosne i Hercegovine („vlada“) zastupala je zamjenik zastupnice, gđa S. Malešić.

A. Okolnosti slučaja

2. Ĉinjenice ovog sluĉaja, kako su ih prezentirale strane u postupku, mogu se sažeti kako slijedi.

1. Slučaj gđe Bahrije Muminović

3. U periodu od jula 2003. do avgusta 2006. godine aplikantica je radila kao pravnica u poduzeću Krivaja d.o.o. Zavidovići, u vlasništvu Federacije Bosne i Hercegovine. U bivšoj Socijalistiĉkoj Federativnoj Republici Jugoslavije („SFRJ“), to poduzeće bilo je jedan od vodećih proizvoĊaĉa drvnih proizvoda. Zapošljavalo je hiljade ljudi. Kao i sva druga velika poduzeća u SFRJ, ono je bilo u društvenom vlasništvu (pojam društvenog vlasništva opisan je u predmetu Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslavenske Republike Makedonije [VV], br. 60642/08, taĉka 12., ESLJP 2014.). Od raspada SFRJ u periodu 1991.-92. i rata u Bosni i Hercegovini koji se vodio u periodu 1992.-95., Krivaja se suoĉava sa financijskim poteškoćama.

4. Kao i drugi zaposleni u tom poduzeću, aplikantica je primala umanjenu plaću u periodu od jula 2003. do maja 2004. godine, a nakon toga nikakvu plaću. Ona je zbog toga pokrenula dva parniĉna postupka protiv ovog poduzeća.

5. Presudom Općinskog suda u Zavidovićima od 12.01.2006. godine koja je postala pravosnažna dana 3. 11. 2006. godine, poduzeću je naređeno da u roku od 15 dana aplikantici isplati 23.531 konvertibilnih maraka (KM)^{^[1]} na ime razlike plaće, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao i 1.216 KM na ime troškova i izdataka. Isti sud donio je rješenje o izvršenju te presude dana 12.12.2006. godine. Ono je postalo pravomoćno 7.03.2007. godine.

6. Ubrzo nakon toga, aplikantica je u vezi s tim primila iznos od 5.045 KM.

7. Budući da nije mogla isplatiti svoje dugove, dana 27.06.2007. godine Krivaja je podnijela zahtjev za steĉaj. Roĉište je na zahtjev poduzećaodgađano osam puta zbog toga što su bili u toku pregovori s njegovim povjeriocima.

8. Presudom Općinskog suda u Zavidovićima od 4.10.2007. godine, koja je postala pravomoćna 17.02.2009. godine, poduzeću je nareĊeno da u roku od 15 dana aplikantici isplati 10.330 KM na ime razlike plaće, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao i 120 KM na ime troškova i izdataka. Također je naređena isplata zakonskih doprinosa za fondove socijalnog osiguranja u korist aplikantice u iznosu od 27.103 KM. U toku ovih postupaka, Krivaja je tvrdila da u ovom sluĉaju Federacija Bosne i Hercegovine treba snositi odgovornost, a ne samo poduzeće, budući da je ona poĉela poduzećima u državnoj svojini naplaćivati građu iz šuma u državnom vlasništvu. Domaći sudovi su odbili ovaj argument.

9. U septembru 2008. godine Krivajai privatno poduzeće Ferimpex d.o.o. Zavidovići, osnovali su zajedniĉko poduzeće. Ubrzo nakon toga, Krivaja je povukla je svoj zahtjev za steĉaj od 27.06.2007. godine (vidi taĉku 7. gore).

10. Dana 22.07.2009. godine Općinski sud u Zavidovićima donio je rješenje o izvršenju presude od 4.10.2007. godine i naredio spajanje dvaju izvršnih postupaka aplikantice.

11. U septembru 2009. godine Općinski sud u Zavidovićima održao je roĉište za prodaju pokretne imovine Krivaje d.o.o. Zavidovići sa poĉetnom cijenom od 29.000 KM. Ta pokretna imovina popisana je u korist aplikantice u januaru 2008. Takvi pljenidbeni popisi ranije su doneseni u korist 22 druga povjerioca. Kako izgleda, navedena pokretna imovina se nije prodala na roĉištu.

12. U martu 2010. godine Općinski sud u Zavidovićima donio je u korist aplikantice pljenidbeni popis za drugu imovinu tog poduzeća u procijenjenoj vrijednosti od 100.000 KM. Kako izgleda, roĉište za prodaju te imovine nikada nije zakazano.

13. U junu 2011. godine raskinut je ugovor o zajedniĉkom ulaganju iz taĉke 9. jer je manje od 10% zaposlenika Krivaje odbilo povući svoj zahtjev za izvršenje presuda protiv Krivaje, kako je utvrđeno u tom ugovoru.

14. Na zahjev više povjerilaca (iskljuĉujući aplikanticu), dana 11.07.2011. godine Općinski sud u Zenici donio je naredbu za otvaranje steĉaja protiv Krivaje. Svi izvršni postupci protiv poduzeća obustavljeni su u skladu sa zakonom. Aplikantica je prijavila svoja potraživanja likvidatoru u iznosu od 49.664 KM (ukljuĉujući i zateznu kamatu do 10.11.2011.g.), te 27.103 KM kao iznos koji se uplaćuje socijalnim fondovima osiguranja u njenu korist.

15. Dana 18.04.2012. godine Razvojna banka koja je u cjelini u vlasništvu Federacije Bosne i Hercegovine, dala je Krivaji kredit u iznosu od 6.000.000 KM kao mjeru protiv nezaposlenosti (za uzvrat Krivaja se obavezala da će zadržati najmanje 800 zaposlenih).

16. U septembru 2014. godine sva materijalna imovina Krivaje, u vrijednosti od 8.700.000 KM prodana je konzorciju od ĉetiri privatna poduzeća. Ĉetiri privatna poduzeća spojena su u novo poduzeće, KrivajaMobil d.o.o. Zavidovići, u oktobru 2014. godine. Prema tome ugovoru, Krivaja-Mobil d.o.o. Zavidovići preuzela je dug Krivaje (vidi taĉku 15. gore u tekstu) i isplatila iznos duga od 1.850.000 KM Krivaji u gotovini.

17. U septembru 2014. godine Federacija Bosne i Hercegovine također se obavezala da će izvršti zakonske uplate doprinosa u socijalne fondove u korist svih bivših i tadašnjih zaposlenih u Krivaji, ukljuĉujući i aplikanticu.

18. Aplikantica je otišla u penziju u septembru 2015. godine. Vlada je navela da će Federacija Bosne i Hercegovine platiti sve doprinose u njenu korist u 2018. godine, što bi dovelo do malog povećanja njene državne penzije.

19. Povodom apelacije aplikantice zbog kašnjenja u izvršenju presuda od 12.01.2006. i 4.10.2007. godine, dana 8.12.2015. godine Ustavni sud nije utvrdio povredu ĉlana 6. Konvencije i ĉlana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju u predmetnom sluĉaju.

20. Budući da je nekoliko parniĉnih postupaka između Krivaje i njenih dužnika i povjerilaca u toku, steĉajni postupak protiv tog poduzeća još nije okonĉan.

2. Slučaj g. Nedžada Bradarića

21. Do maja 2001. godine aplikant je bio zaposlen u Tvornici transportnih uređaja d.d. Tuzla, javnom poduzeću sa ograniĉenom odgovornošću u kojem Tuzlanski kanton (administrativna jedinica Bosne i Hercegovine) ima 67% udjela. Ovo poduzeće bilo je jedan od vodećih proizvođaĉa industrijskih vozila i poljoprivrednih mašina u SFRJ. Kao i sva druga velika poduzeća u SFRJ, bilo je u društvenom vlasništvu. Od raspada SFRJ u periodu 1991.-92. i rata u Bosni i Hercegovini koji se vodio u periodu 1992.-95., ono se suoĉava sa financijskim poteškoćama.

22. Poduzeće nije isplaćivalo svoje zaposlene u periodu 1998.-2000. Stoga su oni pokrenuli parniĉni postupak protiv tog poduzeća. Presudom Općinskog suda u Tuzli od 17.07.2001. godine, koja je postala pravomoćna 17.08.2001. godine, poduzeću je naređeno da u roku od 15 dana isplati zaostatak plaća za 428 zaposlenih (ukljuĉujući i 3.078 KM u korist aplikanta), zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao i 18.200 KM za sve troškove i izdatke. Dana 3.12.2002. godine, Općinski sud u Tuzli donio je rješenje o izvršenju koje je postalo pravomoćno 26.12.2002. godine.

23. Bankovni raĉuni poduzeća zatvoreni su od 2004. godine. Međutim, kako izgleda poduzeće TTU je nastavilo poslovati preko raĉuna drugog poduzeća (ITT – Inženjering za transportnu tehniku d.o.o. Tuzla).

24. Po zahtjevu poreznih organa, u 2010. godini Općinski sud u Tuzli donio je nalog za pljendbeni popis cjelokupne pokretne imovine poduzeća, a u 2011. godini nalog za pljendbeni popis cjelokupne nepokretne imovine poduzeća (u to vrijeme je njegov porezni dug iznosio je skoro 10.000.000 KM; krajem 2015. godine on je iznosio više od 22.000.000 KM).

25. U oktobru 2012. godine aplikant je podnio prijedlog za izvršenje presude od 17.07.2001. godine na pokretnim stvarima TTU. Dana 9.11.2012. godine Općinski sud u Tuzli prihvatio je taj prijedlog za izvršenje, i dana 30.09.2014. godine donio nalog za pljenidbu te imovine u njegovu korist.

26. U septembru 2013. godine aplikant je podnio prijedlog za izvršenje presude i na nepokretnoj imovini poduzeća. Dana 26.12.2014. godine Općinski sud u Tuzli je prihvatio taj prijedlog i dana 6.01.2015. godine donio rješenje kojim se dozvoljava upis zabilježbe izvršenja na toj imovini.

27. Povodom aplikantove apelacije zbog kašnjenja u izvršenju presude od 17.07.2001. godine, dana 7.10.2014. godine Ustavni sud je utvrdio povredu ĉlana 6. Konvencije, naredio Općinskom sudu u Tuzli da finalizira izvršni postupak bez daljeg odgaĊanja i dosudio aplikantu 3.600 KM na ime nematerijalne štete. Taj iznos je aplikantu isplaćen nepoznatog datuma.

28. Dana 20.01.2015. godine Tuzlanski kanton odluĉio je isprobati neke mjere pomoći kod otplate dugova. Uskoro nakon toga on je ukinuo tu odluku jer nisu uspjeli pregovori sa poreznim organima i fondovima socijalnog osiguranja.

29. Dana 5.08.2015. godine Tuzlanski kanton (većinski vlasnik) i povjerioci, ukljuĉujući i aplikanta, podnijeli su prijedloge za pokretanje steĉajnog postupka protiv TTU. Dana 5.11.2015. godine godine Općinski sud u Tuzli donio je rješenje o pokretanju steĉajnog postupka. Svi izvršni postupci protiv TTU obustavljeni su u skladu sa zakonom. Aplikant je prijavio svoje potraživanje likvidatoru u iznosu od oko 9.000 KM (ukljuĉujući i zateznu kamatu do 15.11.2015. godine).

30. U decembru 2016. godine poslovne prostorije TTU prodane su drugom poduzeću za oko 6.000.000 KM. Tri ĉetvrtine tog iznosa iskorišteno je za plaćanje doprinosa socijalnog osiguranja u korist bivših uposlenika TTU.

31. Kako izgleda, steĉajni postupak je još uvijek u toku.

3. Slučaj g. Milenka Iveljića

32. Do avgusta 2010. godine aplikant je bio zaposlen u TTU (vidi taĉku 21. gore u tekstu). Budući da je bio ranjen za vrijeme rata koji se vodio u periodu 1992.-95., organi socijalnog osiguranja su u martu 2001. godine naložili poduzeću da aplikantu nađe radno mjesto koje bi odgovaralo njegom invaliditetu, a da mu u međuvremenu plaćaju zakonsku nadoknadu za bolovanje. Kako izgleda, više od stotinu zaposlenih TTU bili su u to vrijeme u sliĉnoj situaciji.

33. Kao ni drugi zaposleni u TTU, aplikant nije primao punu plaću. Stoga je on pokrenuo ĉetiri parniĉna postupka protiv tog poduzeća.

34. Presudama od 17.07.2001., 15.09.2006., 3.10.2008. i 10.02.2015. godine, koje su postale pravomoćne 17.08.2001., 3.10.2006, 15.04.2009. odnosno 7.03.2015. godine, Općinski sud u Tuzli naredio je TTU da aplikantu, u roku od 15 dana, isplati razliĉite iznose, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao i 8.890 KM na ime ukupnih troškova i izdataka. Poduzeću je također naređeno da u korist aplikanta uplati zakonske doprinose u fondove socijalnog osiguranja u iznosu od 18.658 KM. Dana 16.12.2002., 3.11.2006., 24.08.2009. i 14.04.2015. godine isti sud je donio rješenja o izvršenju. Ona su postala pravomoćna 5.02.2003., 12.11.2006., 2.07.2014., odnosno 8.10.2015. godine.

35. Bankovni raĉuni poduzeća ugašeni su od 2004. godine. Međutim, kako izgleda, poduzeće TTU je nastavilo poslovati preko raĉuna ITT (vidi taĉku 23. gore u tekstu).

36. Po zahtjevu poreznih organa, Općinski sud u Tuzli je u 2010. godini donio nalog za pljendbeni popis cjelokupne pokretne imovine TTU, a u 2011. godini nalog za pljendbeni popis cjelokupne nepokretne imovine poduzeća (u to vrijeme njegov porezni dug iznosio je skoro 10.000.000 KM); krajem 2015. godine on je iznosio više od 22.000.000 KM).

37. Povodom apelacije aplikanta zbog kašnjenja u izvršenju presuda od 17.07.2001., 15.09.2006. i 3.10.2008., dana 27.06.2012., 14.03.2012. odnosno 6.11.2014. godine, Ustavni sud je utvrdio povredu ĉlana 6. Konvencije i naredio Općinskom sudu u Tuzli da finalizira izvršne postupke bez daljeg odgađanja, te je aplikantu dosudio ukupno 5.700 KM na ime nematerijalne štete. Taj sud je smatrao da nije potrebno ispitati pritužbu aplikanta prema ĉlanu 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Dosuđeni iznos isplaćen je aplikantu nepoznatog datuma.

38. Razliĉitih datuma od 2013. do 2015. godine aplikant je podnio prijedloge za izvršenje sve ĉetiri presude u njegovu korist na nepokretnoj imovini dotiĉnog poduzeća. Općinski sud u Tuzli prihvatio je te prijedloge i razliĉitih datuma u 2014 i 2015. godini donio rješenja kojima je odredio zabilježbu izvršenja na cjelokupnoj nepokretnoj imovini poduzeća u korist aplikanta.

39. Dana 20.01.2015. godine Tuzlanski kanton je odluĉio isprobati neke mjere pomoći za otplatu dugova. Uskoro nakon toga on je ukinuo tu odluku jer nisu uspjeli pregovori sa poreznim organima i fondovima socijalnog osiguranja.

40. Dana 5.08.2015. godine, Tuzlanski kanton (većinski vlasnik) i povjerioci, ukljuĉujući i aplikanta, podnijeli su prijedloge za pokretanje steĉajnog postupka protiv TTU. Dana 5.11.2015. godine, Općinski sud u Tuzli donio je rješenje o pokretanju steĉajnog postupka. Svi izvršni postupci protiv tog poduzeća obustavljeni su u skladu sa zakonom. Aplikant je prijavio svoje potraživanje likvidatoru u iznosu od 45.426 KM (ukljuĉujući i zateznu kamatu do 15.11.2015. godine).

41. U decembru 2016. godine poslovne prostorije poduzeća TTU prodane su drugom poduzeću za oko 6.000.000 KM. Tri ĉetvrtine tog iznosa iskorišteno je za plaćanje doprinosa socijalnog osiguranja u korist bivših uposlenika TTU.

42. Kako izgleda, steĉajni postupak je još uvijek u toku.

4. Slučaj g. Bećira Zerema

43. U periodu od decembra 2003. do aprila 2005. godine aplikant je radio u J.P. Sigurnost p.o. Mostar (udaljem tekstu „Sigurnost“), javnom poduzeću koje je osnovao Grad Mostar 1994. godine za pružanje usluga sigurnosti javnim institucijama u gradu. Prema njegovom statutu i upisu u sudski registar poduzeća, Sigurnost je odgovarala za svoje obaveze cjelokupnom svojom imovinom (u skladu podzakonskim aktom koji je bio na snazi u vrijeme registracije^{^[2]}, naziv poduzeća je stoga sadržavao odrednicu p.o. – potpuna odgovornost); s druge strane, Grad Mostar kao vlasnik Sigurnosti, odgovarao je za obaveze Sigurnosti u iznosu uloga u poduzeće (ograniĉena odgovornost).

44. Kao ni drugi zaposleni u poduzeću Sigurnost, aplikant nije dobijao punu plaću. Stoga je pokrenuo parniĉni postupak protiv poduzeća.

45. Bankovni raĉuni tog poduzeća bili su ugašeni 2007. godine zbog nelikvidnosti.

46. U martu 2009. godine poduzeće Sigurnostje podnijelo zahtjev za pokretanje steĉajnog postupka.

47. Presudom Općinskog suda u Mostaru od 5.05.2009. koja je postala konaĉna 21.05.2009. godine, poduzeću Sigurnost je naređeno da u roku od 15 dana aplikantu isplati 10.035 KM na ime razlike plaće, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao i 4.103 KM na ime troškova i izdataka. Također je naređeno da se za aplikanta uplate doprinosi u fondove socijalnog osiguranja u iznosu od 1.243 KM.

48. Dana 31.08.2009. godine Općinski sud u Mostaru naredio je pokretanje steĉajnog postupka. Ubrzo nakon toga, aplikant je likvidatoru prijavio svoja potraživanja. Iz zapisnika sa sastanka povjerilaca poduzeća od 2.11.2009. godine proizlazi da su dugovi poduzeća Sigurnost iznosili 602.408 KM. Iz zapisnika sa sastanka povjerilaca poduzeća od 28.12.2012. godine proizlazi da je Grad Mostar, a ne Sigurnost, bio vlasnik imovine koja je dodijeljena tom poduzeću. Sigurnost je tako imala samo potraživanja u ukupnom iznosu od 55.208 KM. Nakon isplate preferencijalnih dugova poduzeća (plaće i socijalni doprinosi za tadašnje uposlenike), preostali iznos je bio nedovoljan da pokrije troškove steĉaja u iznosu od 23.105 KM. Likvidator je stoga podnio zahtjev za likvidaciju poduzeća. Aplikant je podnio prigovor tvrdeći da Grad Mostar, osnivaĉ i iskljuĉivi vlasnik Sigurnosti, odgovara za dugove tog poduzeća.

49. Dana 3.06.2014. godine Općinski sud u Mostaru naredio je likvidaciju poduzeća. Taj sud se nije osvrnuo na aplikantov argument o odgovornosti Grada Mostara. Rješenje suda je objavljeno u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 46/14 od 11.06.2014. godine. Nakon žalbe aplikanta, dana 9.12.2014. godine, Kantonalni sud u Mostaru potvrdio je rješenje od 3.06.2014. godine. Taj sud je utvrdio da je Grad Mostar odgovoran samo za dugove poduzeća Sigurnostu iznosu uloženom u to poduzeće.

50. Sigurnost je izbrisana iz sudskog registra poduzeća dana 30.01.2015. godine.

51. Dana 11.01.2017. godine Ustavni sud je proglasio apelaciju zbog kašnjenja u izvršenju presude od 5.05.2009. oĉigledno neosnovanom.

B. Relevantno domaće pravo i praksa

52. Predmetne aplikacije tiĉu se samo državnih poduzeća (društva sa većinskim uĉešćem državnog kapitala) i javnih poduzeća sa sjedištem u Federaciji Bosne i Hercegovine.

1. Poduzeća u državnom vlasništvu

53. Zakon o poduzećima iz 2015^{^[3]} stupio je na snagu dana 22.10.2015. godine. On ne pravi razliku između poduzeća u privatnom i državnom vlasništvu kada je rijeĉ o upravljanju poduzećima: tako država i njena utjelovljenja, kao što su entiteti i kantoni, nemaju veću kontrolu nad svojim poduzećima od bilo kojeg drugog vlasnika. Jedina razlika je u tome što se na ĉlanove uprave poduzeća u državnom vlasništvu primjenjuju strožija pravila u pogledu sukoba interesa (vidi, u tom pogledu, ĉlanove 247. i 252. toga zakona; Zakon o javnim imenovanjima iz 2003^{^[4]}; i relevantne podzakonske akte^{^[5]}). Također, bez obzira da li je društvo sa ograniĉenom odgovornošću (kao Krivaja d.o.o. Zavidovići) ili javno dioniĉko društvo (kao Tvornica transportnih uređaja d.d. Tuzla) u privatnom ili državnom vlasništvu, vlasnik odgovara za dugove društva u iznosu koji je uložio u to poduzeće. Podizanje korporativnog vela opravdano je, izuzetno, u sljedećim okolnostima: ako jedan od vlasnika koristi poduzeće za postizanje liĉnog cilja koji nije spojiv sa ciljevima drugih vlasnika i samog poduzeća; tretira imovinu poduzeća kao svoju vlastitu; koristi poduzeće za poĉinjenje prevare ili izbjegavanje postojećih obaveza; izazove smanjenje imovine poduzeća u svoju korist ili u korist trećih osoba, ili izazove preuzimanje obaveza poduzeća iako zna ili bi morao znati da poduzeće nije ili neće biti u stanju ispuniti svoje obaveze (ĉlan 5. toga zakona). Stari zakon o poduzećima iz 1999.^{^[6]}^{^[7]}, koji je bio na snazi od 29.06.1999. do 22.10.2015. godine, sadržavao je veoma sliĉne odredbe (naroĉito, ĉlan 6. je uređivao podizanje korporativnog vela).

2. Javna poduzeća

54. Zakon o javnim poduzećima iz 2005. godine^{^[8]} stupio je na snagu 10.02.2005. On definira javna poduzeća kao društva sa ograniĉenom odgovornošću ili javna dioniĉka društva koja obavljaju javne komunalne djelatnosti, kao što su telekomunikacije, gas, elekriĉna energija, vodosnabdijevanje i tako dalje, kao i svako drugo poduzeće definirano kao takvo domaćim propisima (vidi ĉlanove 2. i 3. toga zakona). U principu, vlasnici javnih poduzeća nemaju veću kontrolu nad svojim poduzećima od bilo kojeg drugog vlasnika. Međutim, na javna poduzeća primjenjuju se strožija pravila u pogledu sukoba interesa (vidi, naroĉito, ĉlan 14. toga zakona). Također, zakon podržava tržišno natjecanje tako što zahtijeva transparentnost i zabranjuje antikonkurencijsko ponašanje državnih poduzeća (vidi ĉlan 2.a toga zakona). U skladu sa ĉlanom 51. toga zakona, Zakon o poduzećima iz 1999. godine primjenjivao se, mutatis mutandis i na javna poduzeća.

3. Izvršni postupak

55. Zakon o izvršnom postupku iz 2003. godine^{^[9]}, koji je stupio na snagu 19.07.2003. godine, ne pravi razliku između poduzeća u privatnom vlasništvu, državnom vlasništvu i javnih poduzeća. Poseban režim primjenjuje se samo na entitet, kantone i druge javne organe vlasti (vidi ĉlanove 79.a, 117.a, 138 i 187.a toga zakona).

56. Ĉlan 5. propisuje da su svi izvršni postupci hitni. Prilikom traženja izvršenja presude, tražilac izvršenja mora naznaĉiti sredstvo izvršenja: bankovni transfer, prodaja pokretne ili nepokretne imovine i tako dalje (vidi ĉlan 8. toga zakona). Novĉana potraživanja poput onih u predmetnom sluĉaju, izvršavaju se hronološkim redoslijedom (ĉlan 66. toga zakona). Drugim rijeĉima, ako više tražilaca izvršenja zahtijeva izvršenje njihovih potraživanja putem bankovnog transfera, banka će prvo isplatiti tražioca izvršenja ĉije je rješenje o izvršenju prvo primila (vidi ĉlan 167. toga zakona). Sliĉno tome, ako tražilac izvršenja zahtijeva da njegovo potraživanje bude izvršeno na pokretnoj ili nepokretnoj imovini dužnika, izdaje mu se pljenidbeni popis kojim stiĉe založno pravo na popisanoj imovini; tražilac izvršenja sa najstarijim pljenidbenim popisom će tada biti prvi isplaćen (ĉlanovi 98., 124. i 134.).

4. Stečajni postupak

57. Zakon o steĉajnom postupku iz 2003. godine^{^[10]}, koji je stupio na snagu dana 1.07.2003. godine, propisuje da se nad poduzećima u državnom vlasništvu i javnim poduzećima, kao i nad poduzećima u privatnom vlasništvu može pokrenuti steĉajni postupak. Proizvođaĉi naoružanja i vojne tehnologije su jedini izuzetak: steĉajni postupak nad takvim poduzećem može se otvoriti samo uz saglasnost Ministarstva energije, a ako Ministarstvo odbije dati saglasnost, Federacija Bosne i Hercegovine postaje odgovorna za dugove poduzeća. Federacija Bosne i Hercegovine i drugi javni organi vlasti koji se finansiraju iz budžeta ne mogu biti predmet steĉajnog postupka (vidi ĉlan 5. toga zakona).

58. Ako poduzeće ili bilo koji od njegovih povjerilaca podnese zahtjev za pokretanje steĉajnog postupka, nadležni sud mora utvrditi da li je to poduzeće nelikvidno (vidi ĉlan 6. toga zakona). Ukoliko je to sluĉaj, a imovina poduzeća koju je moguće realizirati je dovoljna da se pokriju troškovi steĉaja, sud će donijeti odluku o otvaranju steĉajnog postupka (ĉlan 43. toga zakona).

59. Po zahtjevu povjerioca koji ima sudsku presudu u svoju korist protiv poduzeća koja nije izvršena u periodu dužem od 60 dana (raĉunajući od dana pravosnažnosti rješenja o izvršenju), smatra se dokazanim da poduzeće nije likvidno i sud odmah donosi odluku o otvaranju steĉajnog postupka (ĉlan 44. toga zakona).

60. Po zahtjevu povjerioca koji ima sudsku presudu u svoju korist protiv poduzeća koja nije izvršena u periodu dužem od 60 dana (raĉunajući od dana pravosnažnosti rješenja o izvršenju), smatra se dokazanim da poduzeće nije likvidno i sud odmah donosi odluku o otvaranju steĉajnog postupka (ĉlan 44. toga zakona). Po donošenju odluke o otvaranju steĉajnog postupka, svi izvršni postupci protiv dotiĉnog poduzeća obustavljaju se u skladu sa ĉlanom 58. toga zakona, a svi povjerioci moraju prijaviti svoja potraživanja likvidatoru u skladu sa ĉlanom 110. toga zakona. Iz imovine poduzeća prvo se plaćaju troškovi steĉajnog postupka ukljuĉujući i naknadu za likvidatora (vidi ĉlanove 40.-41. toga zakona); zatim se uplaćuju naknade za plaće i ostale uplate vezane za radni odnos zaposlenika poduzeća (ĉlan 33. toga zakona)^{^[11]}; te potom sva ostala potraživanja (ĉlan 32. toga zakona). Poseban režim primjenjuje se na osigurane (razluĉne) povjerioce: ako je pokretna imovina kojom je osiguran dug prodana, oni se isplaćuju prije neosiguranih povjerilaca iz sredstava otkupne cijene (vidi ĉlan 38. toga zakona). Ako ima više osiguranih povjerilaca iz iste imovine, oni se isplaćuju hronološkim redoslijedom prema datumu sticanja založnog prava u njihovu korist (vidi ĉlan 142. Zakona o stvarnim pravima iz 2013.^{^[12]}). Ĉlan 9. Zakona o steĉaju iz 2003., propisuje da je steĉajni postupak hitan.

5. Postupak za podizanje korporativnog vela

61. Mada su Zakon o privrednim društvima iz 1999. i Zakon o privrednim društvima iz 2015. godine propisivali uvjete za podizanje korporativnog vela (vidi taĉku 53. gore u tekstu), oni ne sadrže bilo kakva procesna pravila u tom smislu. Stoga se primjenjuje Zakon o parniĉnom postupku iz 2003. godine,^{^[13]} a posebno njegov ĉlan 54. koji propisuje da se može pokrenuti tužba za utvrđenje ĉinjenica ili prava. Zakon o parniĉnom postupku iz 1998. godine^{^[14]}, koji je bio na snazi do 2003. godine, sadržavao je sliĉnu odredbu (vidi ĉlan 172. toga zakona).

PRITUŽBE

62. Aplikanti se žale prema ĉlanu 6. Konvencije i ĉlanu 1. Protokola br. 1 zbog neizvršavanja gore navedenih domaćih presuda. Oni naroĉito tvrde da Federacija Bosne i Hercegovine, Tuzlanski kanton i Grad Mostar, kao iskljuĉivi ili većinski vlasnici Krivaje, TTU, odnosno Sigurnosti, trebaju platiti dug ovih poduzeća po presudama. Neki aplikanti se takoĊer žale prema ĉlanu 13. Konvencije da nisu imali na raspolaganju efikasan pravni lijek koji bi mogao primorati Federaciju Bosne i Hercegovine, Tuzlanski kanton i Grad Mostar da to uĉine.

PRAVO

A. Spajanje aplikacija

63. Imajući u vidu da ove aplikacije imaju sliĉan predmet, Sud nalazi da je primjereno ispitati ih zajedno, u jednoj odluci.

B. Dopuštenost aplikacija

1. U pogledu pritužbi prema članu 6. Konvencije i člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju

64. Vlada je tvrdila da aplikanti nisu iscrpili efikasne domaće pravne lijekove. Naroĉito, nisu pokrenuli parniĉni postupak za podizanje korporativnog vela protiv vlasnika poduzeća o kojima je rijeĉ u skladu s pravilima u tom pogledu (vidi taĉku 53. gore u tekstu) u vezi sa ĉlanom 54. Zakona o parniĉnom postupku iz 2003. godine (vidi taĉku 61. gore u tekstu).

65. Aplikanti su izrazili sumnju u efikasnost tog domaćeg pravnog lijeka naglašavajući da je na tom polju domaća sudska praksa na samom poĉetku. Oni su također istaknuli ĉinjenicu da je Ustavni sud proglasio apelacije gđe Muminović, g. Bradarića i g. Iveljića dopuštenima i razmatrao te predmete u meritumu.

66. Opća naĉela koja se tiĉu pravila o iscrpljivanju domaćih pravnih lijekova ponovno su potvrđena u sluĉaju Vučković i drugi protiv Srbije (preliminarni prigovor) [VV], br. 17153/11 i 29 drugih, taĉke 69.-77., 25.03.2014. godine). Posebno, države su oslobođene obaveze da odgovaraju pred međunarodnim tijelom za svoje postupke prije nego što dobiju priliku da otklone povrede putem svog vlastitog pravnog sistema. Tako su oni koji se žele pozvati na nadzornu nadležnost Suda kada je rijeĉ o pritužbama protiv države obavezni prvo iskoristiti pravne lijekove koje propisuje domaći pravni sistem. Da bi bio efikasan, pravni lijek mora biti u stanju da direktno otkloni sporno stanje stvari i mora ponuditi realne izglede na uspjeh. Međutim, postojanje puke sumnje u izglede na uspjeh pravnog lijeka koji nije oĉito uzaludan, ne predstavlja valjan razlog za propust da se iskoristi to sredstvo pravne zaštite (ibid.).

67. U predmetnom sluĉaju Sud zapaža da su aplikanti istaknuli da bi se vlasnici poduzeća o kojima je rijeĉ (odnosno, Federacija Bosne i Hercegovine u sluĉaju Krivaje, Tuzlanski kanton u sluĉaju TTU, i Grad Mostar u sluĉaju Sigurnosti) trebali smatrati odgovornima za dugove poduzeća, ukljuĉujući i dugove po presudama u njihovu korist. Oni su tako ustvari pozvali Sud da skine korporativni veo u pogledu ovih poduzeća. U tom smislu, aplikanti između ostalog navode da su vlasti o kojima je rijeĉ zloupotrijebile korporativnu formu i imovinu poduzeća.

68. Sud dalje primjećuje da se prema domaćem zakonu (vidi taĉku 61. gore u tekstu) može pokrenuti parniĉni postupak za podizanje korporativnog vela u takvim okolnostima. Kako je gore već navedeno, postojanje puke sumnje u izglede na uspjeh pravnog lijeka koji nije oĉito uzaludan nije valjan razlog za propust da se on iskoristi.

69. Sud je svjestan ĉinjenice da je jedan od aplikanata, g. Zerem, vodio postupak s ovom argumentacijom pred domaćim sudovima (vidi taĉke 48.49. gore u tekstu), ali steĉajni postupak protiv poduzeća Sigurnost jednostavno nije predstavljao odgovarajući forum. U skladu sa domaćim zakonom, ako povjerenici poduzeća žele podignuti korporativni veo poduzeća, oni moraju povesti parniĉni postupak protiv vlasnika poduzeća (vidi taĉku 61. gore u tekstu).

70. Konaĉno, u pogledu argumenta da bi prigovor vlade trebalo odbiti jer je Ustavni sud proglasio apelacije gđe Muminović, g. Bradarića i g. Iveljića dopuštenima i razmatrao njihove predmete u meritumu, Sud zapaža da su razmatrane i proglašene dopuštenima samo njihove pritužbe o dužini postupka (vidi taĉke 19., 27. i 37. gore u tekstu). Ustavni sud se nije bavio pitanjem da li bi dugove po presudama u korist aplikanata trebalo pripisati državi, što znaĉi i naplatiti od države, što je suština ovog sluĉaja pred Sudom.

71. Tako se ovaj dio predmeta mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. stavovi 1. i 4. Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lijekova.

2. U pogledu pritužbi iz člana 13. Konvencije

72. U svjetlu navedenih razmatranja, Sud zakljuĉuje da su aplikanti u stvari imali na raspolaganju efikasan pravni lijek za svoje pritužbe prema ĉlanu 6. Konvencije i ĉlanu 1. Protokola br. 1 uz Konvencije.

73. Njihove pritužbe prema ĉlanu 13. se, stoga, moraju odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. stavovi 3. (a) i 4. Konvencije kao oĉigledno neosnovane.

Iz navedenih razloga Sud je, jednoglasno, odlučio spojiti ove aplikacije; proglasio aplikacije nedopuštenima.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanom obliku 20.12.2018. godine.

Marialena Tsirli Ganna Yudkivska

registrar predsjednica

DODATAK

Br.	Aplikacija br.	Podnesena	Datum rođenja, prebivalište i državljanstvo aplikanta	Zastupnik
1.	14738/16	02/03/2016	Bahrija MUMINOVIĆ 24/09/1950, Zavidovići, Bosna iHercegovina	Samir KARAHASANOVIĆ
2.	39857/17	24/05/2017	Nedžad BRADARIĆ 12/08/1954, Tuzla, Bosna iHercegovina	Zajedniĉka advokatska kancelarija Jezdić &Matuzović
3.	40158/17	30/05/2017	Milenko IVELJIĆ 05/09/1957, Tuzla, Bosna iHercegovina	Zajedniĉka advokatska kancelarija Jezdić &Matuzović
4.	52377/17	17/07/2017	Bećir ZEREM 03/08/1979, Ostrožac, Bosna iHercegovina	Sadudin ZAKLAN

[1] . Konvertibilna marka (KM) koristi isti fiksni teĉaj prema euru (EUR) koji ima i njemaĉka marka (DEM) (1 KM = EUR 0,51129).

[2] . Uredba o upisu u sudski registar poduzeća i drugih pravnih lica koja obavljaju privrednu djelatnost, objavljena u Službenom listu SFRJ br. 74/90, ĉlan 4.

[3] . Zakon o privrednim društvima, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 81/15

[4] . Zakon o ministarskim, vladinim i drugim imenovanjima Federacije Bosne i Hercegovine, koji je nametnuo Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu (Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine br. 12/03) a usvojio Parlament Federacije Bosne i Hercegovine (isteSlužbene novine br. 34/03 i 65/13)

[5] . Uredba o vršenju ovlaštenja u privrednim društvima sa učešćem državnog kapitala iz nadležnosti Federacije Bosne i Hercegovine, objavljena u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 20/16

[6] . Zakon o privrednim društvima, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne iHercegovine br. 23/99, izmjene i dopune objavljene u istom službenom glasilu br. 45/00,

[7] /02, 6/02, 29/03, 68/05, 91/07, 84/08, 88/08, 7/09, 63/10 i 75/13

[8] . Zakon o javnim poduzećima u Federaciji Bosne i Hercegovine, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 8/05, izmjene i dopune objavljene u istim Službenim novinama br. 81/08, 22/09 i 109/12.

[9] . Zakon o izvršnom postupku, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 32/03, izmjene i dopune objavljene u istim Službenim novinama br. 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 35/12, 46/16 i 36/17 (Odluka Ustavnog suda U 20/16 od 30.03.2017. kojom je jedna od odredbi toga zakona proglašena neustavnom).

[10] . Zakon o stečajnom postupku, objavljen Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 29/03, izmjene i dopune objavljene u istim Službenim novinama br. 32/04, 42/06, 4/17 i 52/18.

[11] . U junu 2004. godine ĉlan 33. Zakona o steĉajnom postupku iz 2003. godine izmijenjen je tako da su zaposlenicima bile isplaćene prije nego svim ostalim povjerenicima naknade plaća samo za osam mjeseci koji su prethodili odluci o otvaranju steĉajnog postupka. Dana 23.03.2016. godine Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine proglasio je tu izmjenu zakona neustavnom. Ona je prestala važiti u januaru 2017. godine kada je odluka Ustavnog suda objavljena (vidi Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine br. 4/17)

[12] . Zakon o stvarnim pravima, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 66/13.

[13] . Zakon o parničnom postupku, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 53/03, izmjene i dopune objavljene u istim Službenim novinama br. 73/05, 19/06 i 98/15.

[14] . Zakon o parničnom postupku, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine br. 42/98, izmjene i dopune objavljene u istim Službenim novinama br. 3/99.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde