На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци бр. 38350/04 - Поповић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 114/2007 од 8.12.2007. године.
САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ПОПОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 38350/04)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
20. новембар 2007. године
Ова пресуда ће постати правноснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету Поповић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:
гђа Ф. ТУЛКЕНС (F. TULKENS) председник,
г. А. Б. БАКА (A. B. BAKA),
г. И. КАБРАЛ БАРЕТО, (I. CABRAL BARRETO),
г. Р. ТУРМЕН (R. TÜRMEN),
г. М. УГРЕКХЕЛИДЗЕ M. UGREKHELIDZE),
г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ (V. ZAGREBELSKY),
г. Д. ПОПОВИЋ, судије
и гђа Ф. Еленс-Пасос (F. ELENS-PASSOS), заменик секретара Одељења, после већања на затвореној седници одржаној 23. октобра 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 38350/04) против Републике Србије коју је Суду поднео по члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") држављанин Босне и Херцеговине, г. Милован Поповић (у даљем тексту звани "подносилац представке"), дана 7. октобра 2004. године.
2. Подносиоца представке је заступала гђа А. Пејовић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић. Влада Босне и Херцеговине није искористила своје право да се умеша (члан 36. став 1. Конвенције).
3. Дана 30. августа 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције, решио је да донесе одлуку о прихватљивости и основаности представке истовремено.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подносилац представке је рођен 1939. године и живи у месту Бијела Брда.
5. Дана 9. априла 1984. године подносилац представке је поднео парничну тужбу Трећем општинском суду у Београду против извесног Н. Д. којом тражи исплату позајмице.
6. Пошто је подносиоца представке лично саслушао на рочишту од 20. јуна 2002. године, дана 5. новембра 2002. године суд је донео пресуду којом је усвојио његов захтев. Дана 26. новембра 2003. године Окружни суд у Београду је укинуо ту пресуду због непотпуно утврђеног чињеничног стања и вратио предмет нижем суду. У својој одлуци, Окружни суд је дао упутство првостепеном суду да стране у спору саслуша и суочи, као и да саслуша друге сведоке које је предложио подносилац представке ради утврђивања, inter alia, да ли је позајмица дата Н. Д. или његовом оцу, да ли је његов део у међувремену исплаћен и да ли је захтев застарео.
7. У новом поступку, суд је дана 16. новембра 2004. године одржао рочиште коме подносилац представке није присуствовао иако је прописно позван. Том приликом, његов адвокат је обавестио суд да је подносилац представке лошег здравља и да му је потребна операција. Према томе, подносилац представке не би био у стању да присуствује судским рочиштима, али је остао при свим својим захтевима, као што је раније усмено навео и изнео у својим поднесцима суду.
8. Дана 1. априла 2005. године подносилац представке је доставио лекарско уверење, у коме се наводи да он болује од параноидне психозе са знацима хипохондрије, и да није у стању да присуствује рочиштима.
9. Испоставило се да је суд одржао даља рочишта дана 17. јуна и 7. октобра 2005. године, којима је присуствовао адвокат подносиоца представке. Он је такође прибавио стручно мишљење дана 27. маја 2005. године.
10. Суд је накнадно наложио адвокату подносиоца представке да га обавести о тачном датуму и месту где ће се подносилац представке лечити. Он се затим обратио медицинској установи која је издала уверење од 1. априла 2005. године, тражећи њено мишљење да ли здравље подносиоцу представке дозвољава да буде страна у поступку. Испоставило се да ниједан судски налог није ниједном испоштован.
11. На рочишту које је одржано дана 26. септембра 2006. године, адвокат подносиоца представке је прецизирао захтев, при чему је тужени изнео да, ако је подносилац представке болестан, суд не може да настави поступак.
12. Поступак још није решен пред првостепеним судом.
А. Релевантне одредбе Закона о судијама и Закона о облигацијама
13. Релевантне одредбе овог законодавства наведене су у пресуди В. А. М. против Србије (бр. 39177/05, ставови 70 - 72, 13. март 2007. године).
Б. Закон о парничном поступку (објављен у Сл. листу РС 125/04)
14. Релевантне одредбе овог закона (у даљем тексту звани "ЗПП") предвиђају следеће:
"У току целог поступка суд ће по службеној дужности пазити да ли лице које се појављује као странка може бити странка у поступку и да ли је странка способна да ..."
"Кад суд утврди да лице које се појављује као странка не може бити странка у поступку, а тај се недостатак може отклонити, позваће тужиоца да изврши потребне исправке у тужби. ..."
"1. Битне чињенице могу се утврђивати и саслушавањем странака.
2. Суд ће одлучити да се изведе доказ саслушањем странака кад нема других доказа или кад и поред изведених других доказа нађе да је то потребно за утврђивање битних чињеница."
"...2. Суд може одлучити да се саслуша само једна странка, ако друга странка ускрати давање исказа или се не појави [на рочишту] и поред позива суда.
3. Ако у току поступка странка умре или поновно саслушање странке није могуће из других разлога, суд ће прочитати записник са исказом те странке."
"Извођење доказа саслушањем странака преко другог суда дозвољено је само ако странка због неотклоњивих сметњи не може лично доћи или ако би њен долазак проузроковао несразмерне трошкове."
"1. Суд не може применити никакве принудне мере према странци која се није одазвала позиву суда [ради саслушања] нити странку принудити на давање исказа.
2. У светлу свих околности предмета, суд ће оценити од каквог је значаја што странка није дошла на саслушање или што је ускратила исказ."
"Ако се рочиште држи пред измењеним [судским] већем, главна расправа мора почети изнова, али веће може, пошто се странке о томе изјасне, да одлучи да се поново не саслушавају сведоци и вештаци и да се не врши нов увиђај, већ да се прочитају записници о извођењу ових доказа."
В. Суд Србије и Црне Горе и сукцесија државне заједнице Србија и Црна Гора
15. Релевантне одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и сукцесијом државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13. и 16-25, 19. септембар 2006. године).
Г. Кривични закон Републике Србије (објављен у Сл. гласнику СРС бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и Сл. гласнику РС бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03, 67/03 и 85/05)
16. Чланови 242, 243. и 245. овог закона дефинишу "злоупотребу службеног положаја", "кршење закона од стране судије" и "несавестан рад у служби" као посебна кривична дела.
17. Члан 25. Устава Републике Србије, објављеног у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СРС - бр. 1/90), предвиђа следеће:
"Свако има право на накнаду сваке материјалне и нематеријалне штете коју је претрпео због незаконитог или непрописног поступања државног службеника, државног органа или јавног органа, у складу са законом.
Такве штете надокнађује Република Србија или јавни орган [о коме је реч]."
18. Овај Устав је стављен ван снаге 8. новембра 2006. године, када је "нови" Устав (објављен у Службеном гласнику РС бр. 98/06) ступио на снагу.
19. Суштина члана 35 став 2 новог Устава одговара, у његовом релевантном делу, горе цитираном тексту наведеног члана 25 претходног Устава.
20. Члан 170. новог Устава предвиђа да се уставна жалба може поднети против поступака јавних органа којима се крше људска и мањинска права и слободе загарантоване Уставом.
21. Члан 9. Уставног закона за спровођење Устава (Службени гласник РС 98/06) предвиђа да ће избор судија Врховног суда бити завршен пре краја првог заседања Народне скупштине.
ПРАВО
НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
22. Подносилац представке се жалио да дужина поступка није била компатибилна са захтевом "разумног рока", како је утврђено чланом 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:
"Током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... расправу у разумном року пред …[судом]..."
23. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства. Првенствено, он се није жалио на закашњење о којем је реч председнику надлежног суда, председнику непосредно вишег суда или Надзорном одбору Врховног суда (видети став 13. у претходном тексту). Затим, подносилац представке није поднео посебну парничну тужбу према члановима 199. и 200. Закона о облигационим односима и члану 25. Устава (видети ставове 13. и 17. у горњем тексту). Није поднео ни кривичну притужбу према члановима 242, 243. и 245. Кривичног закона из 1977. године (видети став 16. у горњем тексту). Најзад, подносилац представке није искористио жалбени поступак пред Судом Србије и Црне Горе (видети став 15. у горњем тексту). Није поднео ни уставну жалбу према члану 170. новог Устава Републике Србије (видети став 20. у горњем тексту).
24. Подносилац представке је оспорио делотворност ових правних средстава.
25. Што се тиче могућности подношења уставне жалбе, примећено је да нови Устав Републике Србије заиста предвиђа могућност подношења појединачне уставне жалбе против поступака органа који врше јавна овлашћења, а којима се повређују људска права појединца (видети став 20. у горњем тексту). Међутим, Суд примећује да је наведена одредба опште природе и да захтева даље спровођење - избор судија и успостављање Уставног суда, као и усвајање законодавства које регулише његову структуру и правила рада. До данас није испуњен ниједан овај услов. Тужена држава није изабрала судије нити је усвојила неопходно законодавство. У таквим околностима, не може се сматрати да је подносиоцу представке била доступна уставна жалба или правно средство које треба исцрпети у околностима конкретног предмета.
26. Што се тиче осталог дела правних средстава које је Влада изнела, Суд је већ утврдио да се она не могу сматрати делотворним у смислу члана 35. став 1. Конвенције (видети, mutatis mutandis, В. А. М. против Србије, цитиран у горњем тексту, ставови 85 - 88 и 119, 13. март 2007. године и Предузеће ЕВТ против Србије, бр. 3102/05, ставови 39. и 41, 21. јуни 2007. године). Он не налази ниједан разлог да одустане од овог мишљења у предметном случају и закључује, према томе, да се примедбе Владе морају одбацити.
27. Суд примећује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције. Он даље примећује да није неприхватљива ни по ком основу. Зато се она мора прогласити прихватљивом.
1. Аргументи страна
28. Влада тврди да је, иако предмет није био сложен, подносилац представке значајно допринео његовом трајању пошто се није појавио на бројним рочиштима. Другостепени суд је наложио да се стране поново саслушају ради утврђивања одређених чињеница, пошто је било пресудно да се подносилац представке лично појави у суду. Подносилац представке је такође неколико пута изменио свој захтев, а последњи пут је то било на рочишту од 26. септембра 2006. године. Влада је даље изнела да је, пошто подносилац представке живи у другој земљи, дипломатској пошти за судска писма потребно додатно време. Најзад, Влада је истакла да здравље подносиоца представке додатно отежава ситуацију, јер је доведена у питање његова способност поступања.
29. Подносилац представке се није сложио са Владом. Он је изнео да му његово здравље не дозвољава да путује у Београд, али да је његов адвокат присутан на свакој судској расправи. Подносилац представке је даље нагласио да је доставио све релевантне информације које се тичу основаности његовог захтева када је 2002. године саслушан у суду, и да нема ништа да дода тој изјави. Он је такође изнео да је предложио суду да се прочита његова претходна изјава уместо што се инсистира на његовом поновном саслушању.
2. Период који треба узети у обзир
30. Суд примећује да је поступак почео дана 9. априла 1984. године када је подносилац представке уложио парничну тужбу. Према информацијама расположивим у спису предмета, овај поступак још није завршен на дан доношења ове пресуде. Сходно томе, он траје дуже од двадесет три године и седам месеци пред једном судском инстанцом.
31. Међутим, период који потпада под надлежност Суда почео је дана 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију, и још није завршен. Он према томе траје преко три године и осам месеци на једном нивоу судске надлежности.
32. И поред тога, како би се утврдила оправданост дужине поступка о коме је реч, такође се мора обратити пажња на стање предмета на дан 3. марта 2004. године (видети, међу многим другим ауторитетима, Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII, стр. 3376, став 46). До тог датума предмет већ није био решен скоро двадесет година.
3. Оцена Суда
33. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и односних органа и од каквог је значаја предмет спора за подносиоца представке (видети, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).
34. Ако се вратимо на конкретан предмет, Суд не може прихватити тврдњу Владе да се одуговлачење поступка углавном приписује подносиоцу представке. По домаћем праву, саслушање страна у спору се предузима само ако не постоји други расположив доказ или ако нема довољно података за утврђивање релевантних чињеница (видети члан 262. Закона о парничном поступку). Пошто је утврђено да подносилац представке није у могућности да долази у суд због лошег здравља, није био задатак суда да се распитује о његовој способности поступања. Међутим, пошто је адвокат подносиоца представке присуствовао сваком рочишту, није било процедуралних препрека да се предмет настави и узму други докази, како је наведено у решењу Окружног суда. Штавише, суд је могао прочитати белешку из изјаве подносиоца представке из 2002. године (члан 263. Закона о парничном поступку), или га позвати да поднесе све додатне информације у писаној форми, ако је то од виталног значаја за одлучивање о основаности предмета. Најзад, на суду је било да оцени пропуст подносиоца представке да у поступку да изјаву (члан 267. Закона о парничном поступку). Сходно томе, Суд закључује да неспособност подносиоца представке да буде саслушан није требала да проузрокује трајање поступка, после његовог враћања нижем суду, више од четири године на једном нивоу судске надлежности.
35. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу слична питања као што је ово у предметној представци (видети Frydlender, цитиран у горњем тексту).
36. Пошто је прегледао достављене материјале, Суд сматра да Влада није изнела ни једну чињеницу ни уверљиви аргумент који би могао да га убеди да донесе другачији закључак у конкретном предмету. Позивајући се на своју судску праксу по овом питању, а посебно на чињеницу да поступак још није завршен у првој инстанци без изгледа да ће бити брзо закључен, Суд сматра да је дужина поступка претерана и да не испуњава захтев "разумног рока".
Према томе дошло је до повреде члана 6. став 1.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
37. Члан 41. Конвенције гласи:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
38. Подносилац представке је тражио 3.000 евра (ЕУР) за материјалну штету и 7.000 евра за нематеријалну штету.
39. Влада је оспорила ове захтеве.
40. Суд не налази никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он због тога одбацује овај захтев. Међутим, он подносиоцу представке додељује 1.200 евра на име нематеријалне штете.
41. Подносилац представке је такође тражио накнаду трошкова које је имао код Суда. Међутим, он није доставио детаљну спецификацију свог захтева ни пратећа документа, иако је био позван да то учини.
42. Влада је оспорила овај захтев.
43. Суд примећује да подносилац представке није испунио захтеве утврђене Правилом 60. став 2. Правилника Суда. У тим околностима, он не додељује никакву накнаду у овом делу (Правило 60. став 3).
44. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава притужбе прихватљивим,
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције,
3. Утврђује
(а) да тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 1.200 евра (једна хиљада две стотине евра) на име нематеријалне штете плус сваки порез који се може платити,
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија остали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 20. новембра 2007. године у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Ф. ЕЛЕНС-ПАССОС (F. ELENS-PASOS) Заменик секретара |
Ф. ТУЛКЕНС (F. TULKENS) Председник |
COUR EUROPÉENNE DES DROITS
DE L’HOMME
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS
SECOND SECTION
CASE OF POPOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 38350/04)
JUDGMENT
STRASBOURG
20 November 2007
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Popović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. TULKENS, President,
Mr A.B. BAKA,
Mr I. CABRAL BARRETO,
Mr R. TÜRMEN,
Mr M. UGREKHELIDZE,
Mr V. ZAGREBELSKY,
Mr D. POPOVIĆ, judges,
and Mrs F. ELENS-PASSOS, Deputy Registrar,
Having deliberated in private on 23 October 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 38350/04) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a citizen of Bosnia and Herzegovina, Mr Milovan Popović ("the applicant"), on 7 October 2004.
2. The applicant was represented by Mrs A. Pejović, a lawyer practising in Beograd. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr. S. Carić. The Government of Bosnia and Herzegovina did not make use of their right to intervene (Article 36 § 1 of the Convention).
3. On 30 August 2006 the Court decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant was born in 1939 and lives in Bijela Brda.
5. On 9 April 1984 the applicant brought a civil action in the Beograd Third Municipal Court against a certain N.D., seeking repayment of a loan.
6. Having heard the applicant in person at a hearing on 20 June 2002, on 5 November 2002 the court gave a judgment accepting the applicant’s claim. On 26 November 2003 the Beograd District Court quashed that judgment for factual shortcomings and remitted the case. In its decision, the District Court instructed the first-instance court to hear and confront the parties, as well as to hear the other witnesses proposed by the applicant with a view to establishing, inter alia, whether the loan had been made to N.D. or to his father, whether a part of it had in the meantime been repaid and whether the claim was time-barred.
7. In the resumed proceedings, the court held a hearing on 16 November 2004, which the applicant did not attend although duly summoned. On that occasion, his lawyer informed the court that the applicant was in poor health and needed surgery. Therefore, the applicant would not be able to attend court hearings, but maintained all his claims, as previously stated in his oral and written submissions to the court.
8. On 1 April 2005 the applicant submitted a medical certificate, stating that he suffered from paranoid psychosis with signs of hypochondria, and that he was unable to attend court hearings.
9. The court appears to have held further hearings on 17 June and 7 October 2005, both attended by the applicant’s lawyer. It also obtained an expert opinion on 27 May 2005.
10. The court subsequently ordered the applicant’s lawyer to inform it of the exact date and place where the applicant would be medically treated. It further contacted the medical institution which had issued the certificate of 1 April 2005, requesting its opinion on whether the applicant’s health allowed him to be a party to the proceedings. It would appear that none of the court orders has ever been complied with.
11. At the hearing held on 26 September 2006 the applicant’s lawyer specified the claim, whereas the respondent submitted that, if the applicant was ill, the court could not continue the proceedings.
12. The proceedings are still pending before the first-instance court.
A. Relevant provisions of the Judges Act and the Obligations Act
13. The relevant provisions of this legislation are set out in the V.A.M. v. Serbia judgment (no. 39177/05, §§ 70-72, 13 March 2007).
B. Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS 125/04)
14. The relevant provisions of this Act (hereafter referred to as the "CPA") provide as follows:
"During the course of the proceedings, the court shall ex officio verify whether the person appearing as a party may be party to the proceedings and whether he or she has the capacity to act..."
"Should the court establish that the person appearing as party cannot be party to the proceedings, and that this obstacle cannot be eliminated, it will invite the plaintiff to undertake the necessary amendments to the claim..."
"1. Relevant facts may also be established by hearing the parties.
2. The court shall decide to hear the parties when there is no other evidence or when, despite the presentation of other evidence, the court deems it necessary with a view to establishing relevant facts."
"... 2. The court may decide to hear only one of the parties, if the other party refuses to give a statement or does not appear [at the hearing] despite the court summons.
3. If a party dies in the course of the proceedings, or his or her repeated examination becomes impossible for some other reason, the court will read the minutes containing that party’s statement."
"The party may be heard through another court only if he or she cannot come to the court in person due to obstacles which cannot be eliminated or at extremely high costs."
"1. The court may not use any compelling measures in respect of the party which did not appear at the scheduled court hearing [for the examination of the parties], nor can a party be forced to give a statement.
2. In light of all the circumstances of the case, the court shall assess the party’s failure to appear or refusal to give a statement."
"If a hearing is held before a new formation [of judges], the main hearing must recommence, but the chamber may, having consulted the parties, decide not to hear witnesses and expert witnesses or hold an on-site inspection again, but instead read the minutes of the evidence already taken."
C. The Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro
15. The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).
D. Criminal Code 1977 (Krivični zakon Republike Srbije; published in OG SRS nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 and OG RS nos. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03, 67/03 and 85/05)
16. Sections 242, 243 and 245 of this Code define "abuse of office" (zloupotreba službenog položaja), "judicial malfeasance" (kršenje zakona od strane sudije) and "official malfeasance" (nesavestan rad u službi) as separate criminal offences.
E. Relevant constitutional provisions
17. Article 25 of the Serbian Constitution (Ustav Republike Srbije), published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia (OG SRS - no. 1/90), provided as follows:
"Everyone shall be entitled to compensation for any pecuniary and non-pecuniary damages suffered due to the unlawful or improper conduct of a State official, a State body or a public authority, in accordance with the law.
Such damages shall be met by the Republic of Serbia or the public authority [in question]."
18. This Constitution was repealed on 8 November 2006, which is when the "new" Constitution (published in OG RS no. 98/06) entered into force.
19. The substance of Article 35 § 2 of the new Constitution corresponds, in its relevant part, to the above-cited text of the previous Article 25.
20. Article 170 of the new Constitution provides that a constitutional complaint may be lodged against the acts of public entities violating human and minority rights and liberties guaranteed by the Constitution.
21. Section 9 of the Constitutional Act on the Implementation of the Constitution (OG RS 98/06) provides that the election of Constitutional Court judges shall be finalised before the end of the first National Assembly.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
22. The applicant complained that the length of the proceedings had been incompatible with the "reasonable time" requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal..."
23. The Government submitted that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, he had failed to complain about the delay in question to the president of the competent court, the president of the directly higher court or to the Supreme Court’s Supervisory Board (see paragraph 13 above). Further, the applicant had not brought a separate civil action under sections 199 and 200 of the Obligations Act and Article 25 of the Constitution (see paragraphs 13 and 17 above); nor had he filed a criminal complaint under sections 242, 243 and 245 of the Criminal Code 1977 (see paragraph 16 above). Finally, he had not made use of the complaint procedure before the Court of Serbia and Montenegro (see paragraph 15 above); nor had he lodged a constitutional complaint under Article 170 of the new Serbian Constitution (see paragraph 20 above).
24. The applicant contested the effectiveness of these remedies.
25. As regards the possibility of lodging a constitutional complaint, it is observed that the new Serbian Constitution indeed envisaged the possibility of lodging an individual constitutional complaint against acts of public entities violating the individual’s human rights (see above paragraph 20). However, the Court notes that the said provision is of a general nature and requires further implementation - the election of judges and the establishment of the Constitutional Court, as well as the adoption of legislation regulating its structure and rules of procedure. None of these conditions have been fulfilled to date; the respondent State has not elected judges, nor has it adopted the necessary legislation. In these circumstances, a constitutional complaint cannot be considered to have been available to the applicant or a remedy which needed to be exhausted in the circumstances of the present case.
26. In respect of the remainder of the remedies put forward by the Government, the Court has already held that they could not be deemed effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, V.A.M. v. Serbia, cited above, §§ 85-88 and 119, 13 March 2007, and EVT Company v. Serbia, no. 3102/05, §§ 39 and 41, 21 June 2007). It sees no reason to depart from those findings in the present case and concludes, therefore, that the Government’s objections must be rejected.
27. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
1. Arguments of the parties
28. The Government argued that, even though the case was not complex, the applicant significantly contributed to its length by failing to appear at numerous hearings. The second-instance court having ordered that the parties again be heard with a view to determining certain facts, it had been crucial for the applicant to appear in court in person. The applicant also amended his claim several times, the last time at the hearing on 26 September 2006. The Government further submitted that, since the applicant lives in another country, the diplomatic service of the court letters required additional time. Lastly, the Government pointed out that the applicant’s illness additionally aggravated the situation because the issue of his capacity to act had been put in question.
29. The applicant disagreed with the Government. He submitted that his health did not allow him to travel to Belgrade, but that his lawyer was present at every court hearing. The applicant further stressed that he had given all relevant information concerning the merits of his claim when he had been heard by the court in 2002, and that he had had nothing to add to that statement. He also submitted that he had proposed to the court to read to the record his previous statement instead of insisting on questioning him again.
2. Period to be taken into account
30. The Court notes that the proceedings started on 9 April 1984 when the applicant filed his civil action. According to the information available in the case file, they were still pending on the date of adoption of the present judgment. Consequently, they have lasted more than twenty three years and seven months before one court instance.
31. However, the period falling within the Court’s jurisdiction began on 3 March 2004, when the Convention entered into force in respect of Serbia, and has not yet ended. It has thus lasted over three years and eight months for one level of jurisdiction.
32. Nevertheless, in order to determine the reasonableness of the length of time in question, regard may also be had to the state of the case on 3 March 2004 (see, among other authorities, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII, p. 3376, § 46). By that date, the case had already been pending almost twenty years.
3. The Court’s assessment
33. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
34. Turning to the present case, the Court cannot accept the Government’s allegation that the protracted character of the proceedings had been mainly imputable to the applicant. Under the domestic law, hearing the parties is only to be undertaken if there is no other available evidence or if it does not suffice to establish the relevant facts (section 262 of the CPA). Once it was established that the applicant was unable to attend court due to his poor health, it was not the court’s task to enquire about his capacity to act. However, since the applicant’s lawyer was present at every hearing, there were no procedural obstacles to continuing the case and taking other evidence, as indicated in the District Court’s decision. Moreover, the court could have read to the record the applicant’s statement given in 2002 (section 263 of the CPA), or invited him to submit any other information in writing, if this had been vital for deciding the merits of the case. Finally, it was for the court to assess the applicant’s failure to give a statement in the proceedings (section 267 of the CPA). Consequently, the Court concludes that the applicant’s inability to be heard should not have caused the proceedings to last, following their remittal, over four years at one level of jurisdiction.
35. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present application (see Frydlender, cited above).
36. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject, and in particular the fact that the proceedings are still pending at first-instance with no prospects of a speedy conclusion, the Court considers that the length of the proceedings was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.
There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
37. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
38. The applicant claimed 3,000 euros (EUR) in respect of pecuniary damage and EUR 7,000 in respect of non-pecuniary damage.
39. The Government contested these claims.
40. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim. However, it awards the applicant EUR 1,200 in respect of non-pecuniary damage.
41. The applicant also claimed costs and expenses incurred before the Court. However, he failed to submit itemised particulars of his claim or any relevant supporting documents, although he was invited to do so.
42. The Government contested this claim.
43. The Court observes that the applicant failed to comply with the requirements set out in Rule 60 § 2 of the Rules of Court. In these circumstances, it makes no award under this head (Rule 60 § 3).
44. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,200 (one thousand two hundred euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 20 November 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
F. ELENS-PASSOS Deputy Registrar |
F. TULKENS President |