(Čl. 2) Pravo na život
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 14) Zabrana diskriminacije
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 37) Brisanje predstavki - opšte

Tematske ključne reči

VS deskriptori

Zbirke

Sudska praksa
Odluka ESLJP
Veće

Sažetak

Podnosioci predstavke gospodin Nail Demirović, gospođa Munira Avdić, gospođa Munira Dautović i gospodin Mufid Demirović i jedan državljanin Slovenije gospodin Omer Demirović. Nakon proglašenja nezavisnosti 1992. godine u Bosni i Hercegovini je otpočeo brutalni rat. Više od 100.000 ljudi je izgubilo život, a više od 2.000.000 ljudi je raseljeno tokom rata. Nestalo je oko 300.000 ljudi, a oko jedna četvrtina njih se još uvek vodi kao nestali. Sukob je okončan 1995. godine kada je stupio na snagu opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini. Prema ovom sporazumu Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta, Federacija Bosne i Hercegovine i Republike Srpske.

Veće sigurnosti Ujedinjenih naroda donelo je Rezoluciju 827. kojom je osnovan Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu. Više od 70 osoba je već osuđeno, a postupci se još uvek vode za 20 optuženih. Domaća tužilaštva u Bosni i Hercegovini bila su obavezna da podnesu svoje predmete MKSJ-u na pregled, niko nije mogao biti uhapšen zbog sumnje da je počinio ratni zločin ako prethodno nije primilo spis predmeta i utvrdilo da sadrži ubedljive navode. Štaviše MKSJ je imao predmet nad domaćim sudovima i mogao je preuzeti istrage i suđenja u bilo kojoj fazi postupka u interesu međunarodne pravde. Kao deo zatvaranja MKSJ-a početkom 2005. godine osnovano je Odeljenje za ratne zločine u okviru Suda Bosne i Hercegovine kako bi dobio prednost u odnosu na druge tribunale za ratne zločine u Bosni i Hercegovine.

Državni sud je osudio više od 100 ljudi. Mnogi drugi su osuđeni od strane nadležnih entitetskih sudova. Rođak podnosioca predstavke Muradif Demirović nastao je pod nepoznatim okolnostima na područiju pod kontrolom snaga VRS nepoznatog datuma 1992. godine. Jedan od podnosioca predstavke je 2001. godine zatražio i dobio rešenje kojim se Muradif Demirović proglašava umrlim. Miradif Demirović je identifikovan pomoću DNK analize 24.11. 2004. godine.

Komisija za ljudska prava je utvrdila da je došlo do povrede člana 3. i 8. Konvencije naložila je vlastima da obezbede sve informacije koje imaju u svom posedu, a koje se odnose na sudbinu ili mesto gde se nalazi rođak podnosioca predstavke i da sprovedu potpunu, smislenu, temeljnu i detaljnu istragu kako bi se utvrdilo srodstvo ili mesto boravka podnosioca predstavke i sprovođenje pravdi odgovornih. Odšteta nije dodeljena.

Podnosioci predstavke navode da nije bilo efikasne istrage o nestanku i smrti njihovih rođaka, te da su vlasti pokazale potpunu ravnodušnost za njihove patnje. Oni se pozivaju na članove 2,3,5,8,13, i 14. Konvencije. Podnosioci predstavke su dopisom od 2013. godine izvestili Sud da je gospodin Nail Demirović preminuo mesec dana ranije, te da njegovi naslednici ne žele da nastave učešće kao stranka u ovom postupku.

Pod takvim okolnostima Sud je zaključio da više nije opravdano nastaviti sa ispitivanjem ove predstavke kada je reč o gospodinu Nailu Demiroviću kao njenom podnositelju u smislu člana 37. stav 1 (c) Konvencije. Dopisima od 28.01. i 25.03.2013 podnosioca su izvestili Sud da gospođa Munira Dautović, gospodin Mufid Demirović i gospodin Omer Demirović više ne nameravaju dalje učestovati u ovom postupku u smislu člana 37. stav 1 (a) Konvencije. Sud ne nalazi da je zbog poštovanja ljudksih prava potrebno nastaviti sa ispitivanjem ove predstavke i da bi je zbog toga trebalo brisati sa liste predmeta kada je reč o ovo četvoro predstavnika kao njihovih podnositelja.

U vezi sa gospođom Munirom Avdić po članu 2. Konvencije Vlada je utvrdila da Sud nema vremensku nadležnost , da je predstavka podnesena neblagovremeno. Alternativno, vlada tvrdi da je predmet očigledno neosnovan jer je po njegovom mišljenju istraga nestanka i smrti Muradifa Demirovića ispunila sve zahteve člana 2.
Podnositeljka predstavke je navela da tužena država nije ispunila svoju procesnu obavezu koja proizilazi iz člana 2. Konvencije da ispita nestanak i smrt njenog brata. Ona je posebno kritikovala činjenicu da oni koji su odgovorni za njegov nestanak i smrt još nisu privedeni pravdi. Pošto nema naznaka da istraga povodom nestanka i smrti nestalih rođaka podnosioca nije bila neosnovana, Sud će se pozabaviti pitanjem njene efikasnosti.

U tom pogledu, Sud napominje da je uprkos prvobitnom odlaganju, istraga je konačno dovela do identifikacije brata podnosioca predstavke. S obzirom na veliki broj žrtava rata u Bosni i Hercegovini, ovo je samo po sebi veliko dostignuće. Sud napominje da je MKSJ do sada osudio jednog od organizatora progona Bošnjaka i Hrvata sa područija na kojem je nestao brat podnositeljke predstavke. Predmet protiv dvojce drugih organizatora još se vodi pred MKSJ. Sud je već utvrdio odgovorna država mogla izvršiti svoju obavezu iz člana 2. putem doprinosa koji je dala radu MKSJ-a sobzirom na to da je MKSJ imao predmet u odnosu na domaće sudove i mogao preduzeti istrage i postupke domaćih organa u bilo kojoj fazi u interesu međunarodne pravde.

Iako je tačno da oni koji su direktno odgovorni za nestanak i smrt brata podnositeljke predstavke još uvek nisu privedeni pravdi, ona zahteva od vlasti da pokrenu krivično gonjenje bez obzira na raspoložive dokaze. Što se tiče dostupnosti istrage i postojanja dovoljnog uvida javnosti, Sud je već naglasio važnost prava žrtava i njihovih porodica i naslednika da saznaju istinu o okolnostima događaja u kojima je došlo do masovne povrede osnovnih prava kao njeno pravo na život. Međutim, Sud napominje da ovaj aspekt te procesne obaveze ne zahteva da podnosioci imaju uvid u policijske dokaze ili kopije svih dokumenata za vreme istrage koja je u toku ili da bude obavešten o svakoj preduzetoj meri.

U pogledu nepostojanja ekkpeditivnosti o kojem govori podnositeljka predstavke i protoku vremena od nestanka njenog brata, Sud će uzeti u obzir samo period nakon 2005. godine kada je osposobljen domaći pravni sistem za rad na predmetima nestalih. Uzimajući u obzir posebne okolnosti koje su vlasti u Bosni i Hercegovinu do 2005. godine i veliki broj predmeta ratnih zločina pred domaćim sudovima, da nije pokazano da je u sprovođenju istrage povređeno minimum standarda koji zahteva član 2.

Iz navedenog sledi da je ova pritužba očigledno neosnovana i kao takva se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 3 (a) i 4. Konvencije. Pritužbe na osnovu člana 3. Konvencije Vlada smatra da nadležni organi vlasti ulažu napore da pronađu, eshumiraju i identifikuju posmrtne ostatke svih nestalih osoba, i da privedu pravdi sve odgovorne za teška kršenja Međunarodnog humanitarnog prava počinjena za vreme rata koji se vodi u periodu od 1992-1995. godine.

Podnositeljka predstavke se ne slaže sa tim, posebno je nezadovoljna zbog činjenice da fond za nestale osobe još uvek nije uspostavljen. Sud navodi da vlasti nisu prekršile ni jednu dužnost u pogledu razumne ekspeditivnosti ili obaveštenja podnositeljke predstavke u skladu sa procesnim aspektom člana 2. Konvencije. Iako je tačno da isplata finansijske pomoći rodbini nestalih osoba nije otpočela jer još uvek nije osnovan fond za nestale osobe, podnositeljka predstavke nije pokazala da bi ona imala pravo na takvu pomoć.

Sud nalazi da se u okolnosti ovog predmeta reakcije vlasti ne mogu smatrati reakcije vlasti ne mogu smatrati nehumanim ili ponižavajućim postupanjem. Ova pritužba je očigledno neosnovana i kao takva se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 3(a) i 4. Konvencije. Konačno podnositeljka predstavke navodi povredu člana 5,8,13 i 4. pozivajući se u suštini na stajališta koja su u osnovi njenih drugih pritužbi prema Konvenciji. Nakon što su ispitani svi podnesci i zaključci u vezi sa članom 2. i 3. Sud smatra da činjenice koje su predmet pritužbi ne otkrivaju bilo kakve naznake povrede članova 5,8,13 i 14. Konvencije.

Iz toga proizilazi da je i ovaj deo predstavke očigledno neosnovan, i da se kao takva mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 3(a) i 4. Konvencije. Iz navedenih razloga, Sud jednoglasno odlučuje da predstavke koje su podneli liste predmeta predstavke koje su podneli gospodin Nail Demirović, gospođa Munira Dautović, gospodin Mufid Demirović i gospodin Omer Demirović i proglasio preostali deo predstavki nedopuštenim.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ĈETVRTI ODJEL

ODLUKA

Aplikacija br. 35732/09

Nail Demirović i drugi protiv Bosne i Hercegovine

Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrti odjel), zasijedajući dana 2.09.2014 kao Vijeće u sljedećem sastavu:

Ineta Ziemele, predsjednica,
George Nicolaou,
Ledi Bianku,
Nona Tsotsoria,
Zdravka Kalaydjieva,
Paul Mahoney,
Faris Vehabović, sudije,
i Françoise Elens-Passos, registrar Odjela

Povodom navedene aplikacije podnesene 05.06.2009, imajući u vidu izjašnjenja tužene države, kao i izjašnjenja podnesena kao odgovor na njih od strane aplikanata, nakon vijećanja, odluĉio je kako slijedi:

ĈINJENICE

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je po aplikaciji protiv Bosne i Hercegovine koju je Sudu podnijelo ĉetvoro državljana Bosne i Hercegovine, g. Nail Demirović, gđa Munira Avdić, gđa Munira Dautović i g. Mufid Demirović, i jedan državljanin Slovenije, g. Omer Demirović. Pred Sudom su ih zastupali g. N. Mulalić u gđa Dž. Bosto, advokati iz Sarajeva. Ostali liĉni podaci nalaze se u dodatku.

2. Vladu Bosne i Hercegovine („vlada”) zastupala je gđa Z. Ibrahimović, zamjenik zastupnika.

A. Okolnosti predmeta

3. Ĉinjenice ovog predmeta, kako su ih predoĉile strane u postupku, mogu se sažeti na sljedeći naĉin.

1. Relevantni kontekst predmeta

4. Nakon proglašenja neovisnosti dana 6.03.1992. godine, u Bosni i Hercegovini je otpoĉeo brutalan rat. Po svemu sudeći, više od 100.000 ljudi je izgubilo život, a više od 2.000.000 ljudi je raseljeno tokom ovoga rata. Procjenjuje se da je nestalo oko 30.000 ljudi, a oko jedna ĉetvrtina njih se još uvijek vode kao nestali. Sukob je okonĉan 14.12.1995. godine kada je stupio na snagu Opći okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini. Prema ovom sporazumu, Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta, Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske.

5. Reagirajući na zloĉine koji su se tada ĉinili u Bosni i Hercegovini, dana 25.05.1993. godine, Vijeće sigurnosti Ujedinjenih naroda donijelo je Rezoluciju 827. kojom je osnovan Međunarodni kriviĉni sud za bivšu Jugoslaviju („MKSJ“), sa sjedištem u Hagu. Više od 70 osoba već je osuđeno, a postupci se još uvijek vode za 20 optuženih. U periodu od februara 1996. do oktobra 2004. godine, domaća tužiteljstva u Bosni i Hercegovini bila su obavezna podnositi svoje predmete MKSJ-u na pregled; niko nije mogao biti uhapšen zbog sumnje da je poĉinio ratni zloĉin ako prethodno Tužiteljstvo MKSJ-a nije dobilo spis predmeta i utvrdilo da on sadrži uvjerljive optužbe (procedura „Pravila puta“). Nadalje, MKSJ je imao primat u odnosu na domaće sudove i mogao je preuzeti istragu i suđenje u bilo kojoj fazi postupka u interesu međunarodne pravde. Kao dio strategije okonĉanja rada MKSJ-a, poĉetkom 2005. godine osnovan je Odjel za ratne zloĉine u okviru Suda Bosne i Hercegovine („državni sud“) koji je dobio primat u odnosu na druge sudove u Bosni i Hercegovini u pogledu procesuiranja ratnih zloĉina. Državni sud je pravomoćno osudio više od 100 osoba. Nadležni entitetski sudovi osudili su mnoge druge (vidi taĉke 21-22 dalje u tekstu).

6. Nadalje, Međunarodna komisija za nestale osobe („ICMP“) osnovana je 1996. godine na inicijativu predsjednika Sjedinjenih Ameriĉkih Država, Clintona. Njeno sjedište je u Sarajevu. Do sada je ICMP pomoću DNK analize identificirala više od 14.000 nestalih osoba u Bosni i Hercegovini, dok su domaći organi identificirali više od 8.000 nestalih osoba tradicionalnim metodama. Godine 2005, vlada Bosne i Hercegovine i ICMP osnovali su Institut za nestale osobe, također sa sjedištem u Sarajevu (vidi taĉku 15. dalje u tekstu) koji je poĉeo s radom 1.01.2008.

2. Nestanak srodnika aplikanata

7. Srodnik aplikanata, Muradif Demirović, nestao je pod nepoznatim okolnostima na podruĉju pod kontrolom snaga VRS^{^[1]} (u okolini Sokoca), nepoznatog datuma 1992. godine.

3. Krivični postupci

(a) Postupci pred MKSJ

8. Dana 2.10.2002. godine, Biljana Plavšić, jedna od vodećih politiĉkih figura Republike Srpske za vrijeme rata, izjasnila se krivom pred MKSJ zbog sudjelovanja u progonu Bošnjaka^{^[2]} i Hrvata^{^[3]} između ostalih općina i sa općine Sokolac. Osuđena je na 11 godina zatvora.

9. Suđenja u predmetima protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koji su za vrijeme rata koji se vodio u periodu 1992-95 bili civilni i vojni vođa Republike Srpske, također su u toku pred MKSJ. Oni se terete za uĉešće u udruţenom zloĉinaĉkom poduhvatu da se trajno uklone Bošnjaci i Hrvati, između ostalog, i sa podruĉja Sokoca.

(b) Domaći postupci

10. U nedostatku bilo kakvih informacija o nestanku i smrti srodnika aplikanata, u ovom predmetu još uvijek nije podignuta formalna optužnica. Istovremeno, domaći organi su okonĉali istrage u vezi sa nekim drugim zloĉinima poĉinjenim u općini Sokolac 1992. godine; do sada je podignuta optužnica protiv jedne osobe, M.M.

4. Proglašenje nestalih osoba umrlim

11. Dana 21.09.2001. godine jedan od aplikanata je zatražio i dobio rješenje kojim se Muradif Demirović proglašava umrlim.

5. Identifikacija posmrtnih ostatatka

12. Muradif Demirović je identificiran pomoću DNK analize dana 24.11.2009. godine.

6. Postupak pred Komisijom za ljudska prava Bosne i Hercegovine

13. Dana 20.12.2006. godine Komisija za ljudska prava je utvrdila da je došlo do povrede ĉlanova 3. i 8. Konvencije. Ona je naredila vlastima da pruže sve informacije koje imaju u svome posjedu, a koje se odnose na sudbinu ili mjesto gdje se nalazi srodnik aplikanata, te da provede potpunu, sadržajnu, temeljitu i detaljnu istragu s ciljem utvrđivanja sudbine ili mjesta gdje se nalazi srodnik aplikanata i privođenja pravdi onih koji su odgovorni. Nije dosuđena nikakva naknada štete.

B. Relevantno domaće pravo

1. Zakon o nestalim osobama iz 2004. godine

14. Zakon o nestalim osobama je stupio na snagu dana 17.11.2004. godine („Službeni glasnik BiH“, br. 50/04). U skladu s ĉlanom 3. toga zakona, porodice imaju pravo da znaju za sudbinu nestalih osoba (odnosno, gdje se one nalaze ako su još žive, ili okolnosti njihove smrti i mjesto ukopa, ako su mrtve), te da dobiju njihove posmrtne ostatke. Prema ĉlanu 4. toga zakona, relevantne domaće vlasti su obavezne pruţiti svaku takvu informaciju kojom raspolažu.

15. Ĉlan 7. toga zakona predviđa uspostavu Instituta za nestale osobe. Godine 2005, ICMP i vlada Bosne i Hercegovine osnovali su Institut sa sjedištem u Sarajevu u skladu s tom odredbom i Sporazumom o preuzimanju uloge suosnivaĉa Instituta za nestale osobe BiH („Službeni glasnik BiH –Međunarodni ugovori“, broj:13/05). Institut je poĉeo s radom 1.01.2008. godine. Jedan od organa Instituta je Savjetodavni odbor, sastavljen od šest predstavnika porodica nestalih osoba (vidi ĉlan 10. navedenog Sporazuma).

16. Prema ĉlanu 9. ovog zakona, status nestale osobe prestaje danom identifikacije. Prema tome, ako je nestala osoba proglašena umrlom, ali njeni posmrtni ostaci nisu pronađeni i identificirani, proces traženja se nastavlja.

17. U skladu sa ĉlanom 11. zakona, porodice nestalih osoba imaju pravo na mjeseĉnu financijsku pomoć pod određenim uvjetima, odnosno ako ih je do nestanka izdržavao nestali ĉlan porodice, te ako im je još uvijek potrebno izdržavanje (odnosno, ako nisu u plaćenom radnom odnosu i ne primaju socijalnu pomoć koja iznosi više od 25% prosjeĉne plaće isplaćene u Bosni i Hercegovini^{^[4]}). Ĉlan 15. zakona u tu svrhu propisuje uspostavu Fonda za nestale osobe. Međutim, kako taj Fond još uvijek nije uspostavljen, do sada nije bilo nikakvih isplata.

18. Porodice nestalih osoba također imaju pravo, između ostalog, na privremeno upravljanje imovinom nestalih osoba, sahranu posmrtnih ostataka o javnom trošku, te prioritet u pogledu pristupa obrazovnim institucijama i zaposlenja za djecu nestalih osoba (ĉlan 18. zakona).

19. Ĉlan 21. zakona propisuje uspostavu Centralne evidencije u cilju verifikacije podataka o nestalim osobama iz raznih izvora (vladinih agencija, udruženja porodica nestalih osoba, ICMP-a i Međunarodnog komiteta crvenog križa), te stvaranje jedinstvene baze podataka. Iako je Centralna evidencija uspostavljena 3.02.2011. godine, kako izgleda, proces verifikacije još traje. Kada se taj proces završi, svi koji su evidentirani kao nestali biće proglašeni umrlima (ĉlan 27. zakona), ali proces traženja će se i dalje nastaviti (vidi taĉku 16. u tekstu gore).

2. Proglašenja nestalih osoba umrlim

20. Unatoĉ ĉinjenici da je proces verifikacije naveden u taĉki 21. još uvijek u toku, svako može zatražiti da se donese rješenje o proglašenju nestale osobe umrlom (vidi Zakon o vanparniĉnom postupku iz 1998. godine, Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine br. 2/98, 39/04, 73/05; Zakon o vanparniĉnom postupku iz 2009. godine, Službeni glasnik Republike Srpske, br. 36/09).

3. Predmeti ratnih zločina

21. Predmeti ratnih zloĉina, prema općem pravilu, spadaju u nadležnost državnog suda, ali državni sud može ustupiti takav predmet nadležnom entitetskom sudu u skladu s kriterijima navedenim u taĉki 22. u daljem tekstu (vidi ĉlan 27. Zakona o kriviĉnom postupku iz 2003. godine). Na primjer, samo u 2012. godini državni sud je ustupio 217 predmeta u korist 15 entitetskih sudova^{^[5]}.

22. Prema Pravilniku o pregledu predmeta ratnih zloĉina iz decembra 2004. godine, sljedeće kategorije predmeta su, u pravilu, trebale biti procesuirane pred državnim sudom: (a) predmeti koji se odnose na genocid, istrebljenje, višestruka ubistva, silovanja i druge teške seksualne zloĉine kao dio sistema (poput onih u logorima), stavljanje u ropski položaj, muĉenje, progon na široko rasprostranjenoj i sistematskoj osnovi, masovno odvođnje u logore; (b) predmeti protiv nekadašnjih ili sadašnjih vojnih zapovjednika, nekadašnjih ili sadašnjih politiĉkih vođa, nekadašnjih ili sadašnjih nositelja pravosudnih funkcija, nekadašnjih ili sadašnjih naĉelnika policije, zapovjednika logora, osoba sa nekadašnjom ili sadašnjom notornom reputacijom, višestrukih silovatelja; (c) predmeti svjedoka insajdera ili osumnjiĉenih; (d) ukoliko postoji opasnost od zastrašivanja svjedoka; i (e) predmeti protiv poĉinitelja iz određenog podruĉja u kojem oni uživaju simpatije ili u kojem je tamošnjim vlastima u interesu da sprijeĉe javnu istragu zloĉina. Svi drugi predmeti ratnih zloĉina su, u pravilu, trebali biti procesuirani pred entitetskim sudovima.

23. U decembru 2008. godine vlasti su donijele Državnu strategiju za rad na predmetima ratnih zloĉina koja je propisala nove kriterije. Međutim, oni su skoro identiĉni kriterijima navedenim u taĉki 22. Strategija također definira vremenske rokove, kapacitete, kriterije i mehanizme za upravljanje tim predmetima, standardizaciju prakse sudova, pitanja regionalne suradnje, zaštitu i podršku žrtvama i svjedocima, kao i financijske aspekte i vršenje nadzora nad provođenjem strategije. Jedan od ciljeva jeste da se procesuiraju najsloženiji predmeti i predmeti od najvećeg prioriteta u roku od sedam godina (odnosno, do kraja 2015. godine), a ostali predmeti ratnih zloĉina u roku od petnaest godina (odnosno, do kraja 2023. godine). Kako bi ispunile ove rokove domaće vlasti su, između ostalog, u zadnjih 12 mjeseci skoro dvostruko povećale broj tužitelja državnog tužiteljstva koji rade na predmetima ratnih zloĉina (sa 19 na 37).

PRITUŽBE

24. Aplikanti navode da nije bilo efikasne istrage o nestanku i smrti njihovih srodnika, te da su vlasti pokazale potpunu ravnodušnost za njihove patnje. Oni se pozivaju na ĉlanove 2, 3, 5, 8, 13 i 14. Konvencije.

PROPISI

A. U vezi s g. Nailom Demirovićem, gđom Munirom Dautović, g. Mufidom Demirovićem i g. Omerom Demirovićem

25. Dopisom od 25.03.2013. godine aplikanti su izvijestili Sud da je g. Nail Demirović preminuo mjesec dana ranije, te da njegovi nasljednici ne žele nastaviti uĉešće kao stranka u ovom postupku. Pod takvim okolnostima Sud je zakljuĉio da više nije opravdano nastaviti s ispitivanjem ove aplikacije kada je rijeĉ o g. Nailu Demiroviću kao njenom podnositelju, u smislu ĉlana 37. stav 1 (c) Konvencije. Nadalje, dopisima od 28.01. i 25.03.2013. godine, aplikanti su izvijestili Sud da gđa Munira Dautović, g. Mufid Demirović i g. Omer Demirović više ne namjeravju dalje uĉestvovati u ovom postupku, u smislu ĉlana 37. stav 1(a) Konvencije. Sud ne nalazi da je zbog poštovanja ljudskih prava potrebno nastaviti s ispitivanjem ove aplikacije (ĉlan 37. stav 1. in fine Konvencije), te da bi je stoga trebalo brisati s liste predmeta kada je rijeĉ o ovo ĉetvoro aplikanata kao njenih podnositelja.

B. U vezi s gđom Munirom Avdić

1. Član 2. Konvencije

26. Vlada je ustvrdila da Sud nema vremensku nadležnost, da je aplikacija podnesena neblagovremeno. Alternativno, vlada tvrdi da je predmet oĉigledno neosnovan jer je, po njenom mišljenju, istraga nestanka i smrti Muradifa Demirovića ispunila sve zahtjeve ĉlana 2.

27. Aplikantica je navela da tužena drţava nije ispunila svoju procesnu obavezu koja proizlazi iz ĉlana 2. Konvencije, da ispita nestanak i smrt njenog brata. Ona je posebno kritizirala ĉinjenicu da oni koji su odgovorni za njegov nestanak i smrt još nisu privedeni pravdi. Ĉlan 2. na koji se poziva, u relevantnom dijelu propisuje sljedeće:

„1. Svaĉije pravo na život zaštićeno je zakonom...”

28. Pitanja koja je pokrenula vlada, odnosno ima li Sud vremensku nadleţnost za razmatranje ovog sluĉaja, te da li su aplikacije podnesene unutar šestomjeseĉnog roka, ispitana su u sliĉnim okolnostima u predmetu Palić protiv Bosne i Hercegovine (br. 4704/04, 15.02.2011).

29. Kada je rijeĉ o alternativnom argumentu vlade, Sud ponovno istiĉe da ĉlan 2. Konvencije zahtijeva da vlasti provedu službenu istragu povodom uvjerljive tvrdnje da je neka osoba, koja je posljednji put viđena dok je bila u njihovoj nadležnosti, nakon toga nestala u kontekstu situacije opasne po život. Kada je rijeĉ o nestancima u okolnostima opasnim po život, procesna obaveza provođenja istrage ne može se završiti pronalaskom tijela ili pretpostavkom o smrti; ovo baca svjetlo samo na jedan aspekt sudbine nestale osobe. Uglavnom ostaje obaveza da se objasni nestanak i smrt, kao i da se identificira i procesuira svaki poĉinitelj nezakonitih radnji u vezi s tim. Prema utvrđenoj praksi Suda, istraga mora biti neovisna od svih onih koji su bili umiješani u događaje, mora biti efikasna u smislu da se na osnovu nje mogu utvrditi ĉinjenice i da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih, mora biti dostupna srodnicima žrtve u mjeri u kojoj je to neophodno da bi se zaštitili njihovi legitimni interesi, te se mora provesti u razumno kratkom roku i ekspeditivno (vidi, među mnogim izvorima, Kurt protiv Turske, 25.05.1998, taĉka 124, Izvještaji o presudama i odlukama 1998 III; Varnava i drugi protiv Turske [GC], br. 16064/90 i dr., taĉka 145, ESLJP 2009; Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 63; Asocijacija „21. decembar 1989“ i drugi protiv Rumunije, br. 33810/07 i 18817/08, taĉka 97, 24.05.2011; i Aslakhanova i drugi protiv Rusije, br. 2944/06 i dr., taĉka 121, 18.12.2012).

30. Pošto nema naznaka da istraga povodom nestanka i smrti nestalih srodnika aplikanata nije bila neovisna, Sud će se pozabaviti pitanjem njene efikasnosti. U tom pogledu, Sud napominje da je, unatoĉ poĉetnom kašnjenju, istraga konaĉno dovela do identifikacije brata aplikantice (vidi taĉku 12. u tekstu gore). S obzirom na veliki broj žrtava rata u Bosni i Hercegovini, ovo je samo po sebi veliko postignuće.

31. Sud također napominje da je MKSJ do sada osudio jednog od organizatora progona Bošnjaka i Hrvata s podruĉja na kojem je nestao brat aplikantice (vidi taĉku 8. gore u tekstu). Nadalje, predmeti protiv dvojice drugih organizatora još se vode pred MKSJ (vidi taĉku 9. gore u tekstu). Sud je već utvrdio da je odgovorna država mogla izvršiti svoju obavezu iz ĉlana 2. putem doprinosa koji je dala radu MKSJ-a, s obzirom na to da je MKSJ imao primat u odnosu na domaće sudove i mogao preuzeti istrage i postupke domaćih organa u bilo kojoj fazi u interesu međunarodne pravde (Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 36).

32. Iako je taĉno da oni koji su direktno odgovorni za nestanak i smrt brata aplikantice još uvijek nisu privedeni pravdi, ĉlan 2. se ne moţe tumaĉiti tako da zahtijeva od vlasti da pokrenu kriviĉno gonjenje bez obzira na raspoložive dokaze. Nikada ne treba olako pristupiti kriviĉnom gonjenju, posebno kada je rijeĉ o tako teškim optužbama kao što je umiješanost u masovna ubistva, jer to ima ozbiljan utjecaj na optuženog koji dolazi pod udar sistema kriviĉnog pravosuđa, budući da je izložen javnoj osudi uz sve prateće reperkusije po njegov ugled, privatnu, porodiĉnu i profesionalnu sferu života. S obzirom na pretpostavku nevinosti iz ĉlana 6. stav 2. Konvencije, nikada se ne može uzeti da je određena osoba toliko sumnjiva da standard dokazivanja koji je potrebno primijeniti postaje beznaĉajan. Glasine i govorkanja predstavljaju opasan osnov za poduzimanje bilo kakvih mjera koje potencijalno mogu razoriti život osobe (vidi, Palić, citiran gore, taĉka 65, gdje je Sud smatrao da je istraga bila efikasna, unatoĉ ĉinjenici da nije došlo do osuđujućih presuda; Gürtekin i drugi protiv Kipra (odl.), br. 60441/13 i dr., taĉka 27, 11.03.2014; Mujkanović i drugi protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 47063/08 i dr., taĉka 39, 3.06.2014; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 37; i Šeremet protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 29620/05, taĉka 35, 8.07.2014). Doista, kako je Sud istakao u mnogim prilikama (vidi, na primjer, Hugh Jordan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 24746/94, taĉka 107, ESLJP, 2001-III, i Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 65), procesna obaveza iz ĉlana 2. ne predstavlja obavezu koja se odnosi na rezultat, nego na naĉin vršenja istrage.

33. Što se tiĉe dostupnosti istrage i postojanja dovoljnog uvida javnosti, Sud je već naglasio važnost prava žrtava i njihovih porodica i nasljednika da saznaju istinu o okolnostima događaja u kojima je došlo do masovne povrede osnovnih prava kao što je pravo na život. Međutim, Sud napominje da ovaj aspekt te procesne obaveze ne zahtijeva da aplikanti imaju uvid u policijske spise ili kopije svih dokumenata za vrijeme istrage koja je u toku, ili da budu konsultirani ili obavještavani o svakoj poduzetoj mjeri (vidi Asocijacija „21. decembar 1989“ i drugi, citirana u tekstu gore, taĉka 106; Gürtekin i drugi, citirana u tekstu gore, taĉka 29; Mujkanović i drugi, citirana u tekstu gore, taĉka 40; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 38; Šeremet, citirana gore, taĉka 36). Ne može se automatski zahtijevati da se porodicama dostave imena potencijalnih osumnjiĉenika protiv kojih nije prikupljeno dovoljno dokaza za pokretanje kriviĉnog gonjenja. Ovo bi dovelo do opasnosti da porodice i drugi ljudi pretpostave da su te osobe zaista krive, te do potencijalno neugodnih reperkusija. U svakom sluĉaju, aplikantica nije pokazala da nije odgovoreno na bilo koji njen zahtjev za dostavljanje informacija (za razliku od sluĉaja Asocijacija „21. decembar 1989“ i drugi, citiran u tekstu gore, taĉka 102). Taĉno je da su nadležni organi vlasti ponekad pribjegavali objavljivanju izjava za javnost ili grupnim sastancima sa žrtvama i/ili njihovim ugruženjima umjesto individualnih sastanaka, ali Sud ovaj pristup smatra razumnim u svjetlu velikog broja predmeta ratnih zloĉina pred domaćim sudovima, kao i velikog broja žrtava (vidi taĉku 4. u tekstu gore). Sud je već utvrdio da se procesna obaveza iz ĉlana 2. mora tumaĉiti na naĉin da ne nameće nemoguć ili nesrazmjeran teret vlastima (Osman, citirana u tekstu gore, taĉka 116, i Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 70).

34. U pogledu nepostojanja ekspeditivnosti o kojem govori aplikantica, te protoku vremena od nestanka njenog brata, Sud će uzeti u obzir samo period nakon 2005. godine kada je osposobljen domaći pravni sistem za rad na predmetima nestalih (vidi presudu Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 70, u pogledu situacije u poslijeratnoj Bosni i Hercegovini, posebno u prvih deset godina nakon rata; vidi također taĉku 5. u tekstu gore o odnosu između domaćih organa i MKSJ-a tokom toga perioda). Potrebno je napomenuti u vezi s tim, da je standard za ekspeditivnost u ovakvim historijskim predmetima mnogo drugaĉiji od standarda primjenjivog na nedavne događaje kod kojih je vrijeme ĉesto od suštinskog znaĉaja za oĉuvanje važnih dokaza na licu mjesta i ispitivanje svjedoka dok je njihovo sjećanje još uvijek svjeţe i detaljno (vidi Varnava i drugi, citirana u tekstu gore, taĉke 191-92, i Gürtekin i drugi, citirana u tekstu gore, taĉke 21-22; Mujkanović i drugi, citirana gore, taĉka 41; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 39; i Šeremet, citirana gore, taĉka 37). Kada je rijeĉ o predmetnom sluĉaju, Sud napominje da nije bilo znaĉajnijeg perioda neaktivnosti domaćih organa nakon 2005. godine u pogledu procesuiranja ratnih zloĉina. Doista, mnogi ratni zloĉinici već su privedeni pravdi (u pogledu ratnih zloĉina općenito poĉinjenih za vrijeme rata koji se vodio u periodu 1992-95, vidi taĉku 5. u tekstu gore; u pogledu ratnih zloĉina poĉinjenih za vrijeme rata u općini Sokolac, vidi taĉku 10. gore u tekstu). Nadalje, 2008. godine domaći organi vlasti usvojili su Državnu strategiju za rad na predmetima ratnih zloĉina koja pruža sistematski pristup za rješavanje problema velikog broja neriješenih predmeta ratnih zloĉina (vidi taĉku 23. u tekstu gore). Kako je gore navedeno, jedan od njenih ciljeva jeste da se najsloženiji predmeti i predmeti od najvećeg prioriteta procesuiraju u roku od sedam godina (odnosno, do kraja 2015), a ostali predmeti ratnih zloĉina u roku od petnaest godina (odnosno, do kraja 2023. godine). S obzirom na ĉinjenicu da je Sud našao da su ti rokovi razumni (vidi Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 51), te da su domaći organi poduzeli mjere da ispune te rokove (vidi taĉke 21. i 23. u tekstu gore) zahtjev za razumnom brzinom i ekspeditivnošću je također ispunjen.

35. Sud nalazi, uzimajući u obzir posebne okolnosti koje su vladale u Bosni i Hercegovini do 2005. godine, te veliki broj predmeta ratnih zloĉina pred domaćim sudovima, da nije pokazano da je u provođenju istrage povrijeđen minimum standarda koji zahtijeva ĉlan 2. (vidi analogno Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 71; Gürtekin i drugi, citirana u tekstu gore, taĉka 32; Mujkanović i drugi, citirana gore, taĉka 42; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 40; i Šeremet, citirana gore, taĉka 38).

36. Iz navedenog slijedi da je ova pritužba oĉigledno neosnovana, te se kao takva mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. taĉke 3. (a) i 4. Konvencije.

2. Član 3. Konvencije

37. Ĉlan 3. glasi:

„Niko ne smije biti podvrgnut muĉenju, niti neljudskom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.“

38. Vlada smatra da nadležni organi vlasti ulažu napore da pronađu, ekshumiraju i identificiraju posmrtne ostatke svih nestalih osoba, te da privedu pravdi sve odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava poĉinjena za vrijeme rata koji se vodio u periodu 1992-95.

39. Aplikantica se ne slaţe s tim. Posebno je nezadovoljna zbog ĉinjenice da Fond za nestale osobe još uvijek nije uspostavljen (vidi taĉku 17. u tekstu gore).

40. Glavna naĉela s tim u vezi ponovljena su u presudama Varnava i drugi, citirana u tekstu gore, taĉka 200; Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 74; i Janowiec i drugi protiv Rusije [GC], br. 55508/07 i 29520/09, taĉke 178-79, ESLJP 2013.

41. U predmetnom sluĉaju, Sud je našao u taĉkama 30-34 u tekstu gore da vlasti nisu prekršile niti jednu dužnost u pogledu razumne ekspeditivnosti ili obavještavanja aplikantice u skladu sa procesnim aspektom ĉlana 2. Konvencije. Iako je taĉno da isplata finansijske pomoći srodnicima nestalih osoba nije otpoĉela jer još uvijek nije osnovan Fond za nestale osobe, aplikantica nije pokazala da bi ona imala pravo na takvu pomoć (kriteriji za dodjelu navdeni su u taĉki 17. u tekstu gore).

42. Prema tome, iako priznaje težinu fenomena nestanaka i patnju aplikantice, Sud nalazi da se u okolnostima ovog predmeta reakcije vlasti ne mogu smatrati nehumanim ili ponižavajućim postupanjem (vidi po analogiji, Mujkanović i drugi, Fazlić i drugi, te Šeremet, citirani gore). Ova pritužba je stoga oĉigledno neosnovana, te se mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. taĉke 3. (a) i 4. Konvencije.

3. Članovi 5, 8, 13. i 14. Konvencije

43. Konaĉno, aplikantica navodi povredu ĉlanova 5, 8, 13. i 14, pozivajući se u suštini na stajališta koja su u osnovi njenih drugih pritužbi prema Konvenciji.

Ĉlan 5. u relevantnom dijelu propisuje sljedeće:

„1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost liĉnosti. Niko ne smije biti lišen slobode izuzev u sljedećim sluĉajevima i u skladu sa postupkom propisanim zakonom:

(a) zakonitog lišenja slobode osobe po presudi nadležnog suda:

(b) zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog nepovinovanja zakonitom nalogu suda ili u cilju osiguranja izvršenja bilo koje obveze propisane zakonom;

(c) zakonitog hapšenja ili lišenja slobode osobe radi privođenja nadleţnom sudskom tijelu kada postoji opravdana sumnja da je osoba izvršila kriviĉno djelo, ili kada se to opravdano smatra neophodnim kako bi se sprijeĉilo da osoba izvrši kriviĉno djelo ili da, nakon izvršenja kriviĉnog djela, pobjegne; ...

2. Svako ko je uhapšen bit će odmah obaviješten, na jeziku koji razumije, o razlozima hapšenja i svim optužbama protiv njega.

3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama stava 1.(c) ovog ĉlana mora odmah biti izveden pred sudiju ili drugu službenu osobu ovlaštenu zakonom za vršenje sudske vlasti, te ima pravo na suđenje u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se uvjetovati garancijama da će se osoba pojaviti na suđenju.

4. Svako ko je lišen slobode hapšenjem ili pritvaranjem ima pravo pokrenuti sudski postupak kako bi sud u kratkom roku odluĉio o zakonitosti lišenja slobode, te ukoliko ono nije bilo zakonito, naredio puštanje na slobodu.

5. Svako ko je bio žrtva hapšenja ili lišenja slobode protivno odredbama ovog ĉlana ima izvršivo pravo na obeštećenje.“

Ĉlan 8. u relevantnom dijelu glasi:

„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodiĉnog života, doma i prepiske...“

Ĉlan 13. glasi:

„Svako ĉija su prava i slobode utvrđene ovom Konvencijom povrijeđene ima pravo na djelotvoran pravni lijek pred domaćim tijelima, ĉak i kada su povredu uĉinile osobe u vršenju svoje službene dužnosti.“

Ĉlan 14. glasi:

„Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom Konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, politiĉko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, pripadnost nacionalnoj manjini, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“

44. Nakon što je ispitao podneske strana, te imajući u vidu svoje zakljuĉke u vezi sa ĉlanovima 2. i 3, Sud smatra da ĉinjenice koje su predmet pritužbi ne otkrivaju bilo kakve naznake povrede ĉlanova 5, 8, 13, i/ili 14. Konvencije. Iz toga proizlazi da je i ovaj dio aplikacije oĉigledno neosnovan, te se mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. stavovi 3. (a) i 4. Konvencije.

Iz navedenih razloga, Sud je jednoglasno, Odlučio izbrisati sa svoje liste predmeta aplikaciju koju su podnijeli g. Nail Demirović, gđa Munira Dautović, g. Mufid Demirović i g. Omer Demirović; Proglasio preostali dio aplikacije nedopuštenim.

Françoise Elens-Passos Ineta Ziemele

registrar predsjednica

DODATAK

1. Nail DEMIROVIĆ rođen 31/03/1935, preminuo 25/02/2013

2. Munira AVDIĆ rođena 26/02/1950, živi u Mostaru

3. Munira DAUTOVIĆ rođena 28/08/1970, živi u Hadžićima

4. Mufid DEMIROVIĆ rođen 04/08/1967, živi u Sarajevu

5. Omer DEMIROVIĆ rođen 27/02/1982, živi u Sloveniji

[1] Lokalne oružane snage u ĉijem su sastavu bili uglavnom Srbi, osnovane 12.05.1992. godine. Srbi su etniĉka skupina ĉiji pripadnici mogu biti porijeklom iz Srbije ili iz drugih država ukljuĉujući i Bosnu i Hercegovinu. Naziv „Srbi“ obiĉno se koristi kada se misli na pripadnike etniĉke skupine, bez obzira na njihovo državljanstvo; treba ga razlikovati od naziva „Srbijanac“ koji se obiĉno odnosi na drţavljane Srbije.

[2] Bošnjaci su se do rata koji se vodio u periodu 1992-95 nazivali Muslimanima. Naziv „Bošnjaci“ treba razlikovati od naziva „Bosanci“ koji oznaĉava građane Bosne i Hercegovine bez obzira na etniĉko porijeklo.

[3] Hrvati su etniĉka skupina ĉiji pripadnici mogu biti porijeklom iz Hrvatske ili iz drugih država ukljuĉujući i Bosnu i Hercegovinu. Naziv „Croats“ (na engleskom jeziku - prim. prev.) obiĉno se koristi kada se misli na pripadnike etniĉke skupine, bez obzira na njihovo državljanstvo; treba ga razlikovati od naziva „Croatian“ koji se obiĉno odnosi na državljane Hrvatske.

[4] Prosjeĉna plaća isplaćena u Bosni i Hercegovini u 2013. godini bila je 423 eura.

[5] Vidi Godišnji izvještaj Ureda registrara za Odjel I za ratne zloĉine i Odjel II za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju Kriviĉnog i Apelacionog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine, te za Posebni odjel za ratne zloĉine i Posebni odjel za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju Tužiteljstva Bosne i Hercegovine za 2012. godinu, str. 57-59.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 3 | DIC | Habimi i drugi protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž br. 4027/17 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 17805/11 od 05.04.2017. godine u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još iznos od 400.000,00 dinara, za pretrplјeni strah usled torture još iznos od 150.000,00 dinara i za pretrplјene fizičke bolove usled torture još iznos od 150.000,00 dinara, u stavu trećem izreke i u stavu četvrtom izreke i žalbe tužioca AA i Republike Srbije u ovom delu odbijaju, kao neosnovane, dok se presuda preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati još iznos od 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.04.2017. godine pa do isplate, i preinačava rešenje o troškovima sadržano u stavovima petom i šestom izreke presude tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 301.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

U vreme lišenja slobode tužilac je bio policijski pripravnik već šest meseci i raspoređen na rad u Policijskoj stanici Palilula. Odmah po lišenju slobode odveden je u Policijsku stanicu u Ulici 29. novembra gde je bio "obrađivan" tri dana i iznudili priznanje dela primenom sile i fizičkim maltretiranjem. Prva tri dana koja je proveo u policijskoj stanici kod tužioca su dovele do snažne psihotraume i fizičke traume usled čega je razvijen strah najjačeg intenziteta u trajanju od tri dana sa kliničkom slikom akutne reakcije na stres. Tokom boravka u pritvoru narednih 6 meseci doživlјava strah srednjeg do jakog intenziteta usled socijalne izolacije, patnje, duševnog bola zbog sumnje da je počinio navedeno krivično delo, nemogućnosti komunikacije sa bliskim osobama, strah od neizvesnosti sudskog postupka u vidu posttraumatskog stresnog sindroma. U periodu izlaska iz pritvora tužilac doživlјava strah srednjeg intenziteta, a potom slabog intenziteta uz duševnu patnju zbog povrede ugleda i časti doživlјaj stida i osramoćenosti u jakom stečenu u trajanju od dve godine.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i da je nad tužiocem vršena tortura jer je podvrgnut fizičkom mučenju, ponižavajućem postupanju i kažnjavanju od strane policije, ali i prilikom boravka u pritvoru čime su povređena njegova prava zaštićena članom 3 Evropske konvencije o lјudskim pravima i osnovnim slobodama.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je visina dosuđene naknade za pretrplјeni strah i bol zbog torture prenisko određena sa pozivanjem na visinu štete dosuđene pred Evropskim sudom za lјudska prava obzirom da je iznos naknade štete za pretrplјeni strah i bol zbog torture prema tužiocu u zbiru približno iste visine kao onaj koji je dosuđen svakom od oštećenih, kao podnosilaca predstavke u odluci Evropskog suda za lјudska prava Habimi protiv Srbije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 3 | DIC | Đorđević protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1268/2019 od 11.12.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih AA i BB, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine i Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih odbacuje kao nedozvolјen.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine, između ostalih, maloletnima AA i BB su zbog izvršenja produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 2. i 1. u vezi člana 61. KZ izrečene vaspitne mere pojačan nadzor od strane roditelјa koje mogu trajati najmanje 6 (šest) meseci, a najviše 2 (dve) godine, a u koje mere se maloletnima uračunava vreme provedeno u pritvoru od 10.12.2018.godine do 18.12.2018.godine, s tim što će sud naknadno odlučiti o njihovom prestanku.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca maloletnih AA i BB i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.

Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku

Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 37 | DIC | Žegarac i drugi protiv Srbije

Ustavni sud je u rešenju u predmetu IУж-531/2014 od 23.09.2015. godine, odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija (Sl.Glasnik br.116/14)

Rešenje Ustavnog suda dostupno je u javnoj bazi prakse Ustavnog suda ovde