Podnositeljka predstavke gospođa Jasna Raljević rođena 1943. godine državljanka je Bosne i Hercegovine i živi u Mostaru. Godine 1949. podnositeljka i njeni roditelji uselili su se u stan u Mostaru koji je bio u vlasništvu oca osobe E.R. Roditelji podnositeljke stekli su stanarsko pravo na tom stanu 1963. godine. godine 1998. Nakon smrti njene majke, stanarski pravo je preneseno podnositeljku u skladu sa Zakonom o stambenim odnosima iz 1974. godine.

Dana 12.11.2003. godine E.P. koji je nasledio stan nakon smrti svog oca, pokrenuo je postupak pred Ministarstvom građevinarstva i prostornog uređenja Hercegovačkog neretvanskog kantona za iseljenje podnositeljke prijave i ponudio joj zamenu stana u istoj zgradi. Zahtev se zasnivao na članu 56. Zakona o stanovanju iz 1974. godine koji je vlasnicima privatnih staniva dodeljenih nosiocima stanarskog prava dao pravo da zahtevaju iseljenje pod uslovom da im se obezbedi odgovarajuci stan za zamenu. Dana 04.04.2005. godine Kantonalno ministarstvo je naredilo podnositeljki da napusti stan o kojem je reč i naredio E.P. da joj dozvoli useljenje u zamenski stan. Dana 09.09.2005. godine Federalno ministarstvo prostornog uređenja je poništilo rešenje od 04.04.2005. godine i vratilo predmet na ponovni postupak. Dana 04.01.2006. godine Kantonalno ministarstvo je odbilo zahtev koji je podneo E.P. Ministarstvo je smatralo da bi u slučaju iseljenja podnositeljka izgubila stanarsko pravo na predmetnom stanu, a nije mogla steći isto takvo pravo na zamenjenom stanu s obzirom na to da od 06.12.2000. godine više nije bilo moguće steći stanarsko pravo.
Dana 19.09.2006. godine odnosno 17.12.2007. godine Federalno ministarstvo, odnosno Kantonalni sud u Mostaru potvrdili su rešenje od 04.01.2006. godine. Dana 27.01.2010. godine Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine odbio je zahtev za reviziju koju je podneo E.R. Dana 25.02.2008. godine E.R. je podneo ustavnu žalbu. Podnositeljka je bila pozvana da dostavi svoje izjašnjenje kao treća strana u postupku pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine. Međutim, Ustavni sud je eksplicitno naveo da se njegovo ispitivanje ograničava na žalbu koju je izneo E.R. Dana 25.09.2010.

Ustavni sud je zauzeo stav da je zahtev za iseljenje koji je podneo E.R. utemeljen na relevantnom domaćem domaćem pravu, i da su odbijanjem njegovog zahteva administrativni organi i Kantonalni sud povredili njegovo pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Ustavni sud je ukinuo presudu Kantonalnog suda od 17.12.2007. godine i vratio slučaj na ponovni postupak. Dana 20.12.2010. godine u ponovnom postupku, Kantonalni sud je ukinuo rešenja administrativnih organa od 04.01.2006. i 19.09.2006. godine u skladu sa odlukom Ustavnog suda.

Dana 16.05.2011. godine Kantonalno ministarstvo je prihvatilo zahtev E.R. i naložio podnositeljki da isprazni stan u roku od 15 dana do dana prijema tog rešenja. Kantonalno ministarstvo je naredilo E.R. da podnositeljki omogući korišćenje zamenskog stana. Dana 11.07.2011. i 09.03.2013. godine Federalno ministarstvo i Kantonalni sud potvrdili su rešenje od 16.05.2011. godine. Dana 14.03.2013. godine Vrhovni sud je odbio zahtev podnositeljke za vandredno sudsko poravnanje presude Kantonalnog suda od 09.03.2012. godine. Dana 11.09.2012. godine donesena je naredba za iseljenje. Iseljenje je zakazano za 17.10.2012. godine u 12.00 sati i trebala je da se sprovede uz policijsku pomoć imajići u vidu da podnositeljka nije napustila stan u zadatom roku.

Dana 21.11.2012. godine i 04.10.2013. godine Federalno ministarstvo i Kantonalni sud, potvrdili su nalog za iseljenje. Nakon jednog odlaganja na zahtev podnositeljke, iseljenje je izvršeno 19.11.2012. godine, kada je komisija Kantonalnog ministarstva u prisustvu službenika policije, pravnog zastupnika E.R. i pravnog zastupnika podnositeljke i predstavnika nadležnog centra za socijalni rad, popisala ličnu imovinu podnositeljke, prebacila je zamenski stan i zapečatila ga. Ključevi stana predati su E.R. Kantonalno Ministarstvo je dana 22.11.2012., 17.01.2012., 11.02.2012., 28.02.2012., i 01.04.2013. godine pozivalo zastupnicu podnositeljke da preuzme ključeve zamenskog stana. Ona to do sada nije učinila.

Podnositeljka se žali na osnovu člana 8. Konvencije da su domaće vlasti, a posebno Ustavni sud, svojom odlukom povredile njeno pravo na poštovanja doma. Ona je dalje navela da pitanje adekvatnosti zamenskog stana nikada nije razmotreno u domaćim postupcima. Vlada ne stava da podnositeljka nije iscrpela sva raspoloživa domaća sredstva kako zahteva član 35. stav 1. Konvencije, budući da nije podnela ustavnu žalbu protiv presude Kantonalnog suda od 09.03.2012. godine. Podnositeljka je tvrdila da je njeno pravo na poštovanje doma povređeno odlukom Ustavnog suda od 25.09.2010. godine i da nema drugih domaćih pravnih sredstva koje bi trebalo iscrpeti.

Sud podseća da pravilo o iscrpljivanju domaćih pravnih lekova iz člana 35. stav 1. Konvencije zahteva da podnosioci prvo iskoriste pravna sredstva koja im pruža domaći pravni sistem, i na taj način oslobađa države od obaveze da odgovaraju pred Evropskim sudom za svoje postupke. Kada je reč o pravnim sistemima koje pružaju Ustavnu zaštitu osnovnih prava, poput pravnog sistema Bosne i Hercegivine, Sud ponovo ističe da je oštećena osoba obavezna da testira obim takve zaštite. Sud dalje napominje da je dana 25.09.2010. godine Ustavni sud ispitao je žalbu koju je podneo E.R. utvrdio da je došlo do povrede njegovog prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju i naredio ponavljanje postupka u vezi snjegovim zahtevom za iseljenje podnositeljke.

Sud primećuje da iako ne podnositeljka bila pozvana da podnese svoje izjašnjavanje kao treća strana, Ustavni sud je eksplicitno izjavio da se njegovo ispitivanje u tom predmetu ograničava na pritužbe iz žalbe koju je podneo E.R. Podnositeljka je imala mogućnost da pred Ustavnim sudom osporava ishod ponovljenog postupka koji je okonačan presudom Kantonalnog suda dana 09.03.2012. godine čime bi dala priliku da ispita njene pritužbe iz člana 8. pre obraćanja ovom Sudu. Sud primećuje da je ona iskoristila vandredni domaći pravni lek pred Vrhovnim sudom protiv presude od 09.03.2012. godine ali da nije podnela ustavnu žalbu. Podnositeljka nije iskoristila taj pravni lek niti je pokazala da je on iz bilo kojeg razloga neadekvatan ili nedelotvoran u konkretnim okolnostima njenog slučaja.

Sud ne vidi bilo kakve posebne okolnosti koje bi podnositeljku oslobodile obaveze da ga iskoristi. Sobzirom na navedno, Sud smatra da je prvi prigovor Vlade osnovan, i da se predstavka mora odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 1. i 4. Konvencije. Iz navedenih razloga, Sud jednoglasno proglašava predstavku nedopuštenom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ĈETVRTI ODJEL

ODLUKA

Aplikacija br. 32148/11

Jasna Raljević protiv Bosne i Hercegovine

Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrti odjel), zasijedajući dana 27.01.2015. godine kao vijeće u sljedećem sastavu:
Guido Raimondi, predsjednik,
George Nicolaou,
Ledi Bianku,
Nona Tsotsoria,
Zdravka Kalaydjieva,
Paul Mahoney,
Faris Vehabović, sudije,
i Françoise Elens-Passos, registrar Odjela,
Povodom navedene aplikacije podnesene dana 20.04.2011. godine, imajući u vidu izjašnjenja tužene države, kao i izjašnjenja podnesena kao odgovor na njih od strane aplikantice, nakon vijećanja, odluĉio je kako slijedi:

ĈINJENICE

1. Aplikantica, gđa Jasna Raljević, državljanka je Bosne i Hercegovine, rođena 1943. godine i živi u Mostaru. Aplikanticu je pred Sudom zastupala gđa M. Škoro, advokat iz Mostara.

2. Vladu Bosne i Hercegovine („Vlada“) zastupala je gđa Z. Ibrahimović, zamjenik zastupnika.

A. Okolnosti slučaja

3. Ĉinjenice ovog predmeta, kako su ih predoĉile strane u postupku, mogu se sažeti na sljedeći naĉin.

1. Uvod

4. Godine 1949. aplikantica i njeni roditelji uselili su u stan u Mostaru koji je bio u vlasništvu oca osobe E.R. Roditelji aplikantice stekli su stanarsko pravo^{^[1]} na tom stanu 1963. godine.

5. Godine 1998., nakon smrti njene majke, stanarsko pravo je preneseno na aplikanticu u skladu sa Zakonom o stambenim odnosima iz 1974. godine (vidi taĉku 24. dalje u tekstu).

2. Domaći postupci u vezi sa zahtjevom E.R. za deložaciju

6. Dana 12.11.2003. godine, E.R. koji je naslijedio stan nakon smrti svoga oca, pokrenuo je postupak pred Ministarstvom građenja i prostornog uređenja Hercegovaĉko-Neretvanskog Kantona („Kantonalno ministarstvo“) za deložaciju aplikantice i ponudio joj zamjenski stan u istoj zgradi („zamjenski stan“). Zahtjev se temeljio na ĉlanu 56. Zakona o stambenim odnosima iz 1974. godine koji je dao pravo vlasnicima privatnih stanova dodijeljenih nositeljima stanarskih prava da zatraže deložaciju pod uslovom da im osiguraju odgovarajući zamjenski stan (vidi taĉku 24. dalje u tekstu).

7. Dana 04.04.2005. godine, Kantonalno ministarstvo je naredilo aplikantici da napusti stan o kojem je rijeĉ, te je također naredilo E.R. da joj dozvoli useljenje u zamjenski stan.

8. Dana 09.09.2005. godine, Federalno ministarstvo prostornog uređenja i okoliša („Federalno ministarstvo“) je poništilo rješenje od 04.04.2005. godine i vratilo predmet na ponovni postupak.

9. Dana 04.01.2006. godine, Kantonalno ministarstvo je odbilo zahtjev koji je podnio E.R. Ministarstvo je smatralo da bi u sluĉaju deložacije aplikantica izgubila stanarsko pravo na predmetnom stanu, a ne bi mogla steći isto takvo pravo na zamjenskom stanu s obzirom na to da od 06.12.2000. godine više nije bilo moguće steći stanarsko pravo (vidi taĉku 25. dalje u tekstu).

10. Dana 19.09.2006. godine, odnosno 17.12.2007. godine, Federalno ministarstvo, odnosno Kantonalni sud u Mostaru („Kantonalni sud“) potvrdili su rješenje od 04.01.2006. godine.

11. Dana 27.01.2010. godine, Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine („Vrhovni sud“) odbio je zahtjev za reviziju koji je podnio E.R.

12. Dana 25.02.2008. godine, E.R. je podnio ustavnu apelaciju.

13. Aplikantica je bila pozvana da dostavi svoje izjašnjenje kao treća strana u postupku pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine („Ustavni sud“). Međutim, taj sud je eksplicitno naveo da se njegovo ispitivanje ograniĉava na ţalbu koju je iznio E.R.

14. Dana 25.09.2010. Ustavni sud je zauzeo stav da je zahtjev za deloţaciju koji je podnio E.R. utemeljen na relevantnom domaćem pravu (ĉlan 56. Zakona o stambenim odnosima iz 1974. godine; vidi taĉku 24. dalje u tekstu), te da su odbijanjem njegovog zahtjeva administrativni organi i Kantonalni sud povrijedili njegovo pravo na mirno uživanje imovine iz ĉlana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Ustavni sud je ukinuo presudu Kantonalnog suda od 17.12.2007. godine (vidi taĉku 10. gore u tekstu) i vratio sluĉaj na ponovni postupak (budući da je donesena po vanrednom pravnom lijeku, presuda Vrhovnog Suda od 27. 11.2010. godine nije bila predmet preispitivanja u ovom postupku).

15. Dana 20.12.2010. godine, u ponovljenom postupku, Kantonalni sud je ukinuo rješenja administrativnih organa od 04.01.2006. i 19.09.2006. godine (vidi taĉke 9. i 10. u tekstu gore) u skladu s odlukom Ustavnog suda.

16. Dana 16.05.2011. godine, Kantonalno ministarstvo je prihvatilo zahtjev E.R. i naložilo aplikantici da isprazni predmetni stan u roku od 15 dana od dana prijema tog rješenja. Nadalje, Kantonalno ministarstvo je naredilo E.R. da aplikantici omogući korištenje zamjenskog stana.

17. Dana 11.07.2011. godine, odnosno 09.03.2012. godine, Federalno ministarstvo, odnosno Kantonalni sud, potvrdili su rješenje od 16.05.2011. godine.

18. Dana 14.03.2013. godine, Vrhovni sud je odbio zahtjev aplikantice za vanredno sudsko preispitivanje presude Kantonalnog suda od 9.03.2012. godine.

3. Postupak deložacije

19. Dana 11.09.2012. godine donesena je naredba za deložaciju. Deloţacija je zakazana za 17.10.2012. godine u 12.00 sati i trebala se provesti uz policijsku pomoć imajući u vidu da aplikantica nije sama napustila stan u zadanom roku.

20. Dana 21.11.2012. godine, odnosno 04.10.2013. godine, Federalno ministarstvo, odnosno Kantonalni sud, potvrdili su nalog za deložaciju.

21. Nakon jednog odlaganja na zahtjev aplikantice, deloţacija je izvršena dana 19.11.2012. godine kada je komisija Kantonalnog ministarstva, u prisustvu službenika policije, pravnog zastupnika E.R. i pravnog zastupnika aplikantice, te predstavnika nadležnog centra za socijalni rad, popisala liĉnu imovinu aplikantice, prebacila je u zamjenski stan, te ga zapeĉatila. Kljuĉevi stana predani su E.R.

22. Kantonalno ministarstvo je dana 22.11.2012, 17.01., 11.02., 28.02. i 01.04.2013. godine pozivalo zastupnicu aplikantice da preuzme kljuĉeve zamjenskog stana. Kako izgleda, ona to do sada nije uĉinila.

23. Aplikantica trenutno boravi kod svojih rođaka u Sarajevu.

B. Relevantno domaće pravo

24. U bivšoj Socijalistiĉkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji skoro svi stanovi bili su pod reţimom „društvenog vlasništva“. Obiĉno su ih gradila preduzeća u društvenoj svojini ili druga javna tijela za dodjelu svojim uposlenicima koji bi potom postajali „nositelji stanarskih prava“. Ovo pitanje uređuje Zakon o stambenim odnosima iz 1974. godine (Službeni list Socijalistiĉke Republike Bosne i Hercegovine br. 13/74, 23/76, 34/83, 14/84, 12/87 i 36/89; Sluţbeni glasnik Republike Bosne i Hercegovine br. 2/93, Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine br. 11/98, 38/98, 12/99 i 19/99; Službeni glasnik Republike Srpske br. 19/93, 22/93, 12/99 i 31/99) koji je još uvijek na snazi u Bosni i Hercegovini. Dodijeljeno stanarsko pravo ovlašćivalo je nositelja toga prava na trajno, doživotno korištenje stana na koji se plaćala nominalna naknada. Kada bi nositelj stanarskog prava umro, njegovo pravo se po zakonu prenosilo na živuće supružnike ili na registrirane ĉlanove njegovog porodiĉnog domaćinstva koji su također koristili stan (ĉlanovi 19. i 21. Zakona o stambenim odnosima iz 1974).

Do stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1974, stanarsko pravo se moglo dodijeliti i na stanove u privatnom vlasništvu. Ove stanove su također dodjeljivali javni organi vlasti. Donošenjem Zakona o stambenim odnosima iz 1974. godine više nije bilo moguće dodijeliti stanarsko pravo na stanove u privatnom vlasništvu. Međutim, zadržana su već postojeća stanarska prava na takvim stanovima (ĉlan 2. stav 2. zakona). S druge strane, ĉlan 56. ovog zakona ovlastio je vlasnike takvih stanova da zatraže deložaciju nositelja stanarskih prava pod uvjetom da im osiguraju drugi odgovarajući stan.

25. Dana 06.12.2000. godine sva stanarska prava su prestala postojati (ĉlan 46. stav 1. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo iz 1997. godine, Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07, 72/08 i 23/09). Temeljem ovog Zakona, nositelji stanarskih prava na stanove u društvenom vlasništvu su stekli pravo na otkup stana. Ukoliko nisu otkupili svoje stanove, postajali su zakupci. Međutim, nositelji stanarskog prava na stanovima u privatnom vlasništvu nisu mogli otkupiti svoj stan (ĉlan 47. stav 1. Zakona). Kako izgleda, njihovu situaciju su i dalje uređivale relevantne odredbe Zakona o stambenim odnosima iz 1974. godine, a oni su postali „zaštićeni stanari“.

26. Prema Pravilu 23. stavovi 2. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud dostavlja apelaciju drugoj strani u spornom postupku radi izjašnjenja. Nedostavljanje takvog izjašnjenja ne utjeĉe na tok postupka pred Ustavnim sudom.

27. Aplikantica se žali na osnovu ĉlana 8. Konvencije, da su domaće vlasti, a posebno Ustavni sud, svojom odlukom povrijedile njeno pravo na poštovanje doma. Ona je dalje navela da pitanje adekvatnosti zamjenskog stana nikada nije razmotreno u domaćim postupcima.

PROPISI

28. Vlada je izrazila stav da aplikantica nije iscrpila raspoloživa domaća pravna sredstva kako zahtijeva ĉlan 35. stav 1. Konvencije, budući da nije podnijela ustavnu apelaciju protiv presude Kantonalnog suda od 09.03.2012. godine (vidi taĉku 17. gore u tekstu).

29. Aplikantica je tvrdila da je njeno pravo na poštivanje doma povrijeđeno odlukom Ustavnog suda od 25.09.2010. godine, te da nema drugih domaćih pravnih sredstava koja bi trebalo iscrpiti.

30. Sud podsjeća da pravilo o iscrpljivanju domaćih pravnih lijekova iz ĉlana 35. stav 1. Konvencije zahtijeva da aplikanti prvo iskoriste pravna sredstva koja im pruža domaći pravni sistem, te na taj naĉin oslobađa države obaveze da odgovaraju pred Evropskim sudom za svoje postupke prije nego što dobiju priliku da otklone povredu putem svog vlastitog pravnog sistema. Ovo pravilo zasnovano je na pretpostavci da domaći sistem pruža djelotvoran pravni lijek u pogledu navodne povrede. Teret dokazivanja je na Vladi koja tvrdi da nisu iscrpljena domaća pravna sredstva, kako bi uvjerila Sud da je u relevantno vrijeme postojao djelotvoran pravni lijek u teoriji i u praksi; drugim rijeĉima, da je pravni lijek bio dostupan, da je bio u stanju pružiti pravnu zaštitu u pogledu pritužbi aplikanta i realne izglede za uspjeh. Međutim, kada je zadovoljen taj teret dokazivanja, na aplikantu je da pokaže da je pravno sredstvo koje navodi Vlada ustvari iscrpljeno ili je iz nekog razloga neadekvatno i nedjelotvorno u konkretnim okolnostima predmeta, ili da postoje posebne okolnosti koje aplikanta oslobađaju tog zahtjeva (vidi, između ostalog, Akdivar i drugi protiv Turske, 16.09.1996, taĉka 68, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV; Sejdović protiv Italije [GC], br. 56581/00, taĉka 46, ESLJP 2006-II; i Demopoulos i drugi protiv Turske (odl.) [GC], br. 46113/99 i dr., ESLJP 2010).

31. Kada je rijeĉ o pravnim sistemima koji pružaju ustavnu zaštitu osnovnih prava, poput pravnog sistema Bosne i Hercegovine, Sud ponovno istiĉe da je oštećena osoba obavezna testirati obim takve zaštite (vidi Mirazović protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 13628/03, 16.05.2006).

32. Vraćajući se predmetnom sluĉaju, Sud napominje da je dana 25.09.2010. godine Ustavni sud ispitao apelaciju koju je podnio E.R., utvrdio da je došlo do povrede njegovog prava na mirno uživanje imovine iz ĉlana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, te naredio ponavljanje postupka u vezi s njegovim zahtjevom za deložaciju aplikantice. Sud naroĉito primjećuje da, iako je aplikantica bila pozvana da podnese svoje izjašnjenje kao treća strana, Ustavni sud je eksplicitno izjavio da se njegovo ispitivanje u tom predmetu ograniĉava na pritužbe iz apelacije koju je podnio E.R. (vidi taĉku 13. u tekstu gore).

33. Međutim, aplikantica je imala mogućnost da pred Ustavnim sudom osporava ishod ponovljenog postupka koji je okonĉan presudom Kantonalnog suda dana 09.03.2012. godine (vidi taĉku 17. gore u tekstu), ĉime bi mu dala priliku da ispita njene pritužbe iz ĉlana 8. prije obraćanja ovom Sudu. Sud primjećuje da je ona iskoristila vanredni domaći pravni lijek pred Vrhovnim sudom protiv presude od 09.03.2012. godine, ali nije podnijela ustavnu apelaciju.

34. Aplikantica nije iskoristila taj pravni lijek niti je pokazala da je on iz bilo kojeg razloga neadekvatan ili nedjelotvoran u konkretnim okolnostima njenog sluĉaja. Sud ne vidi bilo kakve posebne okolnosti koje bi aplikanticu oslobodile obaveze da ga iskoristi (vidi Akdivar i drugi protiv Turske, presuda od 16.09.1996, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV, taĉka 67).

35. S obzirom na navedeno, Sud smatra da je prvi prigovor Vlade osnovan, te da se aplikacija mora odbiti u skladu sa ĉlanom 35. stav 1. i 4. Konvencije.

Iz navedenih razloga, Sud jednoglasno proglašava aplikaciju nedopuštenom.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanom obliku dana 19.02.2015. godine.

Françoise Elens-Passos Guido Raimondi
registrar predsjednik

[1] Dom za ljudska prava i Ustavni sud Bosne i Hercegovine dosljedno su koristili izraz „stanarsko pravo“ za ovu vrstu stanovanja. Stoga će se i u ovoj presudi ovaj izraz koristiti umjesto izraza „posebno zaštićeni zakup“ koji je Sud koristio u predmetu Blečić protiv Hrvatske [GC], br. 59532/00, ECHR 2006-III, i u drugim predmetima protiv Hrvatske.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.

Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku

Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde