(Čl. 2) Pravo na život
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 14) Zabrana diskriminacije
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti

Tematske ključne reči

VS deskriptori

Zbirke

Sudska praksa
Odluka ESLJP
Odbor

Sažetak

Podnosilac predstavke gospodin Radomir Stjepanović, rođen 1941. godine i gospođa Rajka Stjepanović rođena 1944. godine su državljani Bosne i Hercegovine i žive u Novom Gradu. U Bosni i Hercegovini je nakon proglašenja njene nezavisnosti 06.03.1992. godine otpočeo je brutalni rat. Mnogo ljudi je izgubilo život, mnogo njih je raseljeno tokom ovog rata i mnogo njih je nestalo.

Gospodin Davor Stjepanović, pripadnik snaga VRS, nestao je 1995. godine nakon što su ga zarobili pripadnicj snaga ABiH na području Krajne. MKSJ je osudio šest pripadnika snaga ARBiH za razne zločine počinjene protiv pripadnika srpskog naroda za vreme rata (Rasim Delić, Hazim Delić, Zdravko Mucić, Esad Landto, Enver Hadtihasanović i Amir Kubura). Domaći organi vlasti preuzeli suvniz mera u vezi sa ovim slučajem uključujući i uzimanje izjave od jednog od ovih optuženih. Međutim, još uvek nije formalno podignuta optužnica budući da nena dokaza protiv bilo koga o počinjenom ratnom zločinu. Sin podnosioca predstavkenje identifikovan pomoću DNK analize 13.05.2003. godine.

Dana 15.12.2005. godine Komisija za ljudska prava je utvrdila povredu člana 3. i 8. Konvencije. Ona je naredila vlastima da pruže sve informacije koje imaju u svom posedu, a koje odnose na sudbinu gospodina Stjepanovića i da sprovedu potpunu i temeljnu istragu o njegovom nestanku i smrti. U vezi sa tim podnosiocima je 14.07.2008. godine dodeljen iznos od 4.000 KM n ime nematerijalne štete. Podnosioci predstavke navode da nije bilo efikasne istrage o nestanku i smrti njihovog sina, i da su vlasti pokazale potpunu ravnodušnost za njihove patnje. Oni se pozivaju na članove 3,6 i 8. Konvencije. Osim toga, žalba je dostavljena Vladu i prema članu 2,5,13,14. Konvencije. Pritužbe prema članu 2. Konvencije. Podnosioci predstavke su naveli da tužena država nije ispunila svoju procesnu obavezu koja proizilazi iz člana 2. Konvencije, da ispita nestanak i smrt njihovog sina. Posebno su kritikovali činjenicu da nisu privedeni pravdi oni koji su odgovorni za njegov nestanak i smrt. Član 2. na koji se pozivaju. Sud ističe da član 2. Konvencije zahteva da vlasti sprovedu službenu istragu povodom uverljive tvrdnje da je neka osoba koja je poslednji put viđena dok je bila u njihovoj nadležnosti nakon toga nestala u kontekstu situacije opasne po život. Kada je rec o nestancima o okolnostima opasnom po život, procena obaveza sprovođenja istrage ne može se završiti pronalaskom tela ili pretpostavkom smrti ovo baca svetlo samo na jedan aspekat sudbine nestale osobe.

Prema utvrđenoj praksi Suda, istraga mora biti nezavisna od svih onih koji su bili umešani u događaje mora biti efikasna u smislu da se na osnovu nje mogu utvrditi činjenice i da može da dovede di identifikacije i kažnjavanja odgovornih, mora biti dostupna srodnicima žrtve u meri u kojoj je to neophodno da bi se zaštitili njihovi legitimni interesi, i da mora da se sprovede u razumnom kratkom roku i ekspeditivno. Pitanje efikasnosti Sud napominje da je uprkos početnom kašnjenju istraga konačno dovela do identifikacije sina podnosioca. Iako je tačno da oni koji su direktno odgovorni za nestanak i smrt sina ovih podnosioca još uvek nisu privedeni pravdi, član 2 se ne može tumačiti kako da zahteva od vlasti da pokrenu krivično gonjenje bez obzira na raspoložive dokaze.

Što se tiče dostupnosti istrage i postajanja dovoljnog uvida javnosti, Sud je već naglasio važnost prava žrtava i njihovih porodica i naslednika da saznaju istinu o okolnosrima događaja u kojima je došlo do drastične povrede osnovnih prava kao što je pravo na život. Međutim, ovaj aspekt te procesne obaveze ne zahteva da podnosiocu imaju uvid u policijske spise ili kopije svih dokumenata za vreme istrage koja je u toku ili da bude konsultovan ili obavešteni o svakoj preduzetoj meri. U pogledu nepostojanja ekspeditivnosti o kojem govore podnosioci i protoku vremena od nestanka njihovog sina, Sud će uzeti u obzir samo period nakon 2005. godine kada je osposobljen domaći pravni sistem z rad na predmetina nestalih.

Kad je reč o predmetnom slučaju, Sud napominje da nije bilo značajnog perioda neaktivnosti domaćih organa nakon 2005. godine u pogledu procesuiranja ratnih zločina. Mnogi ratni zločinci su već privedeni pravdi. Domaći organi su 2008. godine usvojili Državnu strategiju za rad na predmetima ratnih zločina koji pruža sistematski pristup za rešavanje problema velikog broja nerešenih predmeta ratnih zločina. Jedan od njenih ciljeva jeste dabse najsloženiji predmeti i predmeti od najvećeg prioriteta procesuiraju u roku od sedam godina, a ostali predmeti ratnih zločina u roku od petnaest godine. Sud smatra da su to razumni rokovi i da su domaći organi preduzeli mere da ispune te rokove.

Sud uzimajući u obzir posebne okolnosti koje su vladale u Bosni i Hercegovinu do 2005. godine i veliki broj predmeta ratnih zločina pred domaćim sudovima, da nihe pokazano da je u sprovođenju istrage povređen minimum standarda koji zahteva član 2. Iz navedenog sledi da je ova pritužba očigledni neosnovana i kao takva se mora odbaciti u skladu sa članom 35. Stavovi 3 (a) i 4. Konvencije. Pritužbe na osnovu člana 3. Konvencije. Vlada navodi da nadležni organi vlasti ulažu napore da pronađu, eshumiraju i identifikuju posmrtne ostatke svih nestalih osoba, i da privedu pravdi sve odgovore za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena za vreme rata koji se vodio u periodu od 1992-1995. godine.

Podnosioci su izrazili svoje neslaganje sa tim, bez ulaženja u detalje. Sud nalazi da vlasti nisu prekršile ni jednu dužnost u pogledu razumne ekspeditivnosri ili obaveštenja podnosioca predstavke u skladu sa procesnim aspektom člana 2. Konvencije. Podnosiocima je ispaćena naknada na ime nematerijalne štete zbog nestanka i smrti njihovog sina. Sud smatra da se u okolnostima ovog predmeta reakcije vlasti ne mogu smatrati nehumanim ili ponižavajućim postupanjem. Ova pritužba je očigledno neosnovana, i mora da se odbaci u skladu sa članom 35. stavovi 3(a) i 4. Konvencije. Pritužbe na osnovu članova 5,6,8,13 i 14. Konvencije.

Nakon što je ispitao podneske strana u postupku i imajući u vidu svoje zaključke u vezi sa članom 2. i 3. Sud smatra da činjenice koje su predmet pritužbi ne otkrivaju bilo kakve naznake povrede članova 5,6,8,13 i 14. Konvenciju. Iz toga proizilazi da je i ovaj deo predstavke očigledno neosnovan i mora da se odbaci u skladu sa članom 35. stavovi 3(a) i 4. Konvencije. Iz navedenih razloga, Sud jednoglasno proglašava predstavku nedopuštenom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ĈETVRTI ODJEL

ODLUKA

Aplikacija br. 13207/12

Radomir Stjepanović i Rajka Stjepanović protiv Bosne i Hercegovine

Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrti odjel), zasijedajući dana on 16.12.2014. godine kao odbor u sljedećem sastavu:
George Nicolaou, predsjednik,
Zdravka Kalaydjieva,
Faris Vehabović, sudije,
i Fatoş Aracı, zamjenica registrara odjela,
Povodom navedenih aplikacija, podnesenih 14.02.2012. godine, imajući u vidu izjašnjenja koja su dostavile strane u postupku, nakon vijećanja, odluĉio je kako slijedi:

ĈINJENICE

1. Aplikanti, g. Radomir Stjepanović i gđa Rajka Stjepanović, su državljani Bosne i Hercegovine, roĊeni 1941, odnosno 1944. godine, koji žive u Novom Gradu. Pred Sudom ih je zastupao g. N. Milanović, advokat iz Banjaluke. Vladu Bosne i Hercegovine („Vlada“) zastupala je gđa Z. Ibrahimović, zamjenik zastupnika.

A. Okolnosti predmeta

2. Ĉinjenice ovog predmeta, kako su ih predoĉile strane u postupku, mogu se sažeti na sljedeći naĉin.

1. Relevantni kontekst

3. U Bosni i Hercegovini je nakon proglašenja njene neovisnosti dana 6.03.1992. godine, otpoĉeo brutalan rat. Po svemu sudeći, više od 100.000 ljudi je izgubilo život, a više od 2.000.000 je raseljeno tokom ovoga rata. Procjenjuje se da je nestalo oko 30.000 osoba, a oko jedna ĉetvrtina njih se još uvijek vode kao nestali. Sukob je okonĉan 14.12.1995. godine kada je stupio na snagu Opći okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini. Prema ovom sporazumu, Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta, Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske.

4. Reagirajući na zloĉine koji su se tada ĉinili u Bosni i Hercegovini, dana 25.05.1993. godine, Vijeće sigurnosti Ujedinjenih naroda donijelo je Rezoluciju 827. kojom je osnovan Međunarodni kriviĉni sud za bivšu Jugoslaviju („MKSJ“), sa sjedištem u Hagu. Više od 70 osoba već je osuđeno, a postupci se još uvijek vode za 20 optuženih. U periodu od februara 1996. do oktobra 2004. godine, domaća tužiteljstva u Bosni i Hercegovini bila su obavezna podnositi svoje predmete MKSJ-u na pregled; niko nije mogao biti uhapšen zbog sumnje da je poĉinio ratni zloĉin ako prethodno Tužiteljstvo MKSJ-a nije dobilo spis predmeta i utvrdilo da on sadrži uvjerljive optužbe (procedura „Pravila puta“). Nadalje, MKSJ je imao primat u odnosu na domaće sudove i mogao je preuzeti istragu i suđenje u bilo kojoj fazi postupka u interesu međunarodne pravde. Kao dio strategije okonĉanja rada MKSJ-a, poĉetkom 2005. godine osnovan je Odjel za ratne zloĉine u okviru Suda Bosne i Hercegovine („Državni sud“) koji je dobio primat u odnosu na druge sudove u Bosni i Hercegovini u pogledu procesuiranja ratnih zloĉina. Državni sud je pravomoćno osudio više od 100 osoba. Nadležni entitetski sudovi osudili su mnoge druge (vidi taĉke 17-19 dalje u tekstu).

5. Nadalje, Međunarodna komisija za nestale osobe („ICMP“) osnovana je 1996. godine na inicijativu predsjednika Sjedinjenih Ameriĉkih Država, Clintona. Njeno sjedište je u Sarajevu. Do sada je ICMP pomoću DNK analize identificirala više od 14.000 nestalih osoba u Bosni i Hercegovini, dok su domaći organi tradicionalnim metodama identificirali više od 8.000 nestalih osoba. Godine 2005, vlada Bosne i Hercegovine i ICMP osnovali su Institut za nestale osobe, također sa sjedištem u Sarajevu (vidi taĉku 12. dalje u tekstu) koji je poĉeo s radom 1.01.2008. godine.

2. Nestanak sina aplikanata

6. G. Davor Stjepanović, pripadnik snaga VRS^{^[1]}, nestao je 1995. godine, nakon što su ga zarobili pripadnici snaga ARBH^{^[2]} na podruĉju Krajine.

3. Krivični postupci

(a) Postupci pred MKSJ

7. MKSJ je osudio šest pripadnika snaga ARBH za razne zloĉine poĉinjene protiv pripadnika srpskog naroda za vrijeme rata (Rasim Delić, Hazim Delić, Zdravko Mucić, Esad Landţo, Enver Hadžihasanović i Amir Kubura).

(b) Domaći postupci

8. Domaći organi vlasti poduzeli su niz mjera u vezi s ovim sluĉajem ukljuĉujući i uzimanje izjave od jednog od ovih aplikanata. Međutim, još uvijek nije formalno podignuta optužnica budući da nema dokaza protiv bilo koga o poĉinjenom ratnom zoĉinu. Istovremeno, domaće vlasti su okonĉale istrage o drugim ratnim zloĉinima snaga ARBH protiv srpskih ratnih zarobljenika na podruĉju Krajine; optužnice su do sada podignute protiv M.S., A.R. i E.M., a kriviĉni postupci su u toku.

4. Identifikcija posmrtnih ostataka

9. Sin aplikanata je identificiran pomoću DNK analize dana 13.05.2003. godine.

5. Postupci pred Komisijom za ljudska prava Bosne i Hercegovine

10. Dana 15.12.2005. godine Komisija za ljudska utvrdila je povrede ĉlanova 3. i 8. Konvencije. Ona je naredila vlastima da pruţe sve informacije koje imaju u svome posjedu, a koje se odnose na sudbinu g. Stjepanovića, te da provedu potpunu, sadržajnu, temeljitu i detaljnu istragu o njegovom nestanku i smrti. U vezi s tim, aplikantima je dana 14.07.2008. godine dodijeljen iznos od 4.000 konvertibilnih maraka (KM)^{^[3]} na ime nematerijalne štete.

B. Relevantno domaće pravo

1. Zakon o nestalim osobama iz 2004. godine

11. Zakon o nestalim osobama stupio je na snagu dana 17.11.2004. godine („Službeni glasnik BiH“, br. 50/04). U skladu s ĉlanom 3. toga zakona, porodice imaju pravo da znaju za sudbinu nestalih osoba (odnosno, gdje se one nalaze ako su još žive, ili okolnosti njihove smrti i mjesto ukopa, ako su mrtve), te da dobiju njihove posmrtne ostatke. Prema ĉlanu 4. toga zakona, relevantne domaće vlasti su obavezne pruţiti svaku takvu informaciju kojom raspolažu.

12. Ĉlan 7. toga zakona predviđa uspostavu Instituta za nestale osobe. Godine 2005, ICMP i vlada Bosne i Hercegovine osnovali su Institut sa sjedištem u Sarajevu u skladu s tom odredbom i Sporazumom o preuzimanju uloge suosnivaĉa Instituta za nestale osobe BiH („Službeni glasnik BiH –Međunarodni ugovori“, broj:13/05). Institut je poĉeo s radom 1.01.2008. godine. Jedan od organa Instituta je Savjetodavni odbor, sastavljen od šest predstavnika porodica nestalih osoba (vidi ĉlan 10. navedenog Sporazuma).

13. Prema ĉlanu 9. ovog zakona, status nestale osobe prestaje danom identifikacije. Prema tome, ako je nestala osoba proglašena umrlom, ali njeni posmrtni ostaci nisu pronađeni i identificirani, proces traženja se nastavlja.

14. U skladu sa ĉlanom 11. zakona, porodice nestalih osoba imaju pravo na mjeseĉnu finansijsku pomoć pod određenim uslovima, naroĉito ako ih je do nestanka izdržavao nestali ĉlan porodice, te ako im je još uvijek potrebno izdrţavanje (odnosno, ako nisu u plaćenom radnom odnosu i ne primaju socijalnu pomoć koja iznosi više od 25% prosjeĉne plaće isplaćene u Bosni i Hercegovini^{^[4]}). Ĉlan 15. zakona u tu svrhu propisuje uspostavu Fonda za nestale osobe. Međutim, kako taj Fond još uvijek nije osnovan, do sada nije bilo nikakvih isplata.

15. Porodice nestalih osoba također imaju pravo, između ostalog, na privremeno upravljanje imovinom nestalih osoba, sahranu posmrtnih ostataka o javnom trošku, te prednost u pogledu pristupa obrazovnim institucijama i zaposlenja za djecu nestalih osoba (ĉlan 18. zakona).

16. Ĉlan 21. zakona propisuje uspostavu Centralne evidencije u cilju verifikacije podataka o nestalim osobama iz raznih izvora (vladinih agencija, udruţenja porodica nestalih osoba, ICMP-a i Međunarodnog komiteta crvenog krsta), te stvaranje jedinstvene baze podataka. Iako je Centralna evidencija uspostavljena 3.02.2011. godine, kako izgleda, proces verifikacije još traje. Kada se taj proces završi, svi koji su evidentirani kao nestali biće proglašeni umrlima (ĉlan 27. zakona), ali proces traženja će se i dalje nastaviti (vidi taĉku 13. u tekstu gore).

2. Predmeti ratnih zločina

17. Predmeti ratnih zloĉina općenito spadaju u nadležnost Državnog suda, ali Državni sud može ustupiti takav predmet nadležnom entitetskom sudu u skladu s kriterijima navedenim u taĉki 21. u daljem tekstu (vidi ĉlan 27. Zakona o kriviĉnom postupku iz 2003. godine). Na primjer, samo u 2012. godini Drţavni sud je ustupio 217 predmeta u korist 15 entitetskih sudova².

18. Prema Pravilniku o pregledu predmeta ratnih zloĉina iz decembra 2004. godine, sljedeće kategorije predmeta su, u pravilu, trebale biti procesuirane pred Državnim sudom: (a) predmeti koji se odnose na genocid, istrebljenje, višestruka ubistva, silovanja i druge teške seksualne zloĉine kao dio sistema (poput onih u logorima), stavljanje u ropski poloţaj, muĉenje, progon na široko rasprostranjenoj i sistematskoj osnovi, masovno odvođenje u logore; (b) predmeti protiv nekadašnjih ili sadašnjih vojnih zapovjednika, nekadašnjih ili sadašnjih politiĉkih vođa, nekadašnjih ili sadašnjih nositelja pravosudnih funkcija, nekadašnjih ili sadašnjih naĉelnika policije, zapovjednika logora, osoba sa nekadašnjom ili sadašnjom notornom reputacijom, višestrukih silovatelja; (c) predmeti svjedoka insajdera ili osumnjiĉenih; (d) ukoliko postoji opasnost od zastrašivanja svjedoka; i (e) predmeti protiv poĉinitelja iz određenog podruĉja u kojem oni uživaju simpatije ili u kojem je tamošnjim vlastima u interesu da sprijeĉe javnu istragu zloĉina. Svi drugi predmeti ratnih zloĉina su, u pravilu, trebali biti procesuirani pred entitetskim sudovima.

19. U decembru 2008. godine vlasti su donijele Državnu strategiju za rad na predmetima ratnih zloĉina koja je propisala nove kriterije. Međutim, oni su skoro identiĉni kriterijima navedenim u taĉki 21. Strategija također definira vremenske rokove, kapacitete, kriterije i mehanizme za upravljanje tim predmetima, standardizaciju prakse sudova, pitanja regionalne saradnje, zaštitu i podršku žrtvama i svjedocima, kao i finansijske aspekte i vršenje nadzora nad provođenjem strategije. Jedan od ciljeva jeste da se procesuiraju najsloženiji predmeti i predmeti od najvećeg prioriteta u roku od sedam godina (odnosno, do kraja 2015. godine), a ostali predmeti ratnih zloĉina u roku od petnaest godina (odnosno, do kraja 2023. godine). Kako bi ispunile ove rokove domaće vlasti su, između ostalog, u zadnjih 12 mjeseci skoro dvostruko povećale broj tužitelja državnog tužiteljstva koji rade na predmetima ratnih zloĉina (sa 19 na 37).

PRITUŽBE

20. Aplikanti navode da nije bilo efikasne istrage o nestanku i smrti njihovog sina, te da su vlasti pokazale potpunu ravnodušnost za njihove patnje. Oni se pozivaju na ĉlanove 3, 6. i 8. Konvencije. Osim toga, aplikacija je dostavljena Vladi i prema ĉlanovima 2, 5, 13. i 14. Konvencije. Suda Bosne i Hercegovine, te za Posebni odjel za ratne zloĉine i Posebni odjel za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju Tužiteljstva Bosne i Hercegovine za 2012. godinu, str. 57-59.

PROPISI

A. Član 2. Konvencije

21. Vlada je navela da Sud nema vremensku nadležnost, da su aplikacije podnesene neblagovremeno, odnosno da aplikanti ne mogu više tvrditi da imaju status žrtve. Alternativno, Vlada tvrdi da je predmet oĉigledno neosnovan jer je, po njenom mišljenju, istraga nestanka i smrti sina aplikanata ispunila sve zahtjeve ĉlana 2.

22. Aplikanti su naveli da tuţena drţava nije ispunila svoju procesnu obavezu koja proizlazi iz ĉlana 2. Konvencije, da ispita nestanak i smrt njihovog sina. Posebno su kritikovali ĉinjenicu da nisu privedeni pravdi oni koji su odgovorni za njegov nestanak i smrt. Ĉlan 2. na koji se pozivaju u relevantnom dijelu propisuje sljedeće:

„1. Svaĉije pravo na ţivot zaštićeno je zakonom...“

23. Pitanja koja je postavila vlada, odnosno, ima li Sud vremensku nadleţnost za razmatranje ovog sluĉaja, jesu li su aplikacije podnesene unutar šestomjeseĉnog roka, te mogu li aplikanti još uvijek tvrditi da su ţrtve, ispitana su u sliĉnim okolnostima u predmetu Palić protiv Bosne i Hercegovine (br. 4704/04, 15.02.2011), i to prva dva pitanja u fazi razmatranja dopuštenosti, a treće u kontekstu razmatranja merituma predmeta.

24. Kada je rijeĉ o alternativnom argumentu vlade, Sud ponovno istiĉe da ĉlan 2. Konvencije zahtijeva da vlasti provedu sluţbenu istragu povodom uvjerljive tvrdnje da je neka osoba, koja je posljednji put viđena dok je bila u njihovoj nadležnosti, nakon toga nestala u kontekstu situacije opasne po ţivot. Kada je rijeĉ o nestancima u okolnostima opasnim po ţivot, procesna obaveza provođenja istrage ne može se završiti pronalaskom tijela ili pretpostavkom o smrti; ovo baca svjetlo samo na jedan aspekt sudbine nestale osobe. Uglavnom ostaje obaveza da se objasni nestanak i smrt, kao i da se identificira i procesuira svaki poĉinitelj nezakonitih radnji u vezi s tim. Prema utvrđenoj praksi Suda, istraga mora biti nezavisna od svih onih koji su bili umiješani u događaje, mora biti efikasna u smislu da se na osnovu nje mogu utvrditi ĉinjenice i da moţe dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih, mora biti dostupna srodnicima ţrtve u mjeri u kojoj je to neophodno da bi se zaštitili njihovi legitimni interesi, te se mora provesti u razumno kratkom roku i ekspeditivno (vidi, među mnogim izvorima, Kurt protiv Turske, 25.05.1998, taĉka 124, Izvještaji o presudama i odlukama 1998 III; Varnava i drugi protiv Turske [GC], br. 16064/90 i dr., taĉka 145, ESLJP 2009; Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 63; Asocijacija „21. decembar 1989“ i drugi protiv Rumunije, br. 33810/07 i 18817/08, taĉka 97, 24.05.2011; i Aslakhanova i drugi protiv Rusije, br. 2944/06 i dr., taĉka 121, 18.12.2012).

25. Pošto nema naznaka da istraga povodom nestanka i smrti sina aplikanata nije bila neovisna, Sud će se pozabaviti pitanjem njene efikasnosti. U vezi s tim, Sud napominje da je unatoĉ poĉetnom kašnjenju istraga konaĉno dovela do identifikacije sina aplikanata (vidi taĉku 9. u tekstu gore). S obzirom na veliki broj žrtava rata u Bosni i Hercegovini, ovo je samo po sebi veliko postignuće.

26. Nadalje, iako je taĉno da oni koji su direktno odgovorni za nestanak i smrt sina ovih aplikanata još uvijek nisu privedeni pravdi, ĉlan 2. se ne može tumaĉiti tako da zahtijeva od vlasti da pokrenu kriviĉno gonjenje bez obzira na raspoložive dokaze. Nikada ne treba olako pristupiti kriviĉnom gonjenju, posebno kada je rijeĉ o tako teškim optuţbama kao što je umiješanost u ratne zloĉine, jer to ima ozbiljan utjecaj na optuţenog koji dolazi pod udar sistema kriviĉnog pravosuđa, budući da je izložen javnoj osudi uz sve prateće reperkusije po njegov ugled, privatnu, porodiĉnu i profesionalnu sferu života. S obzirom na pretpostavku nevinosti iz ĉlana 6. stav 2. Konvencije, nikada se ne može uzeti da je određena osoba toliko sumnjiva da standard dokazivanja koji je potrebno primijeniti postaje beznaĉajan. Glasine i govorkanja predstavljaju opasan osnov za poduzimanje bilo kakvih mjera koje potencijalno mogu razoriti život osobe (vidi Palić, citiran gore, taĉka 65, gdje je Sud smatrao da je istraga bila efikasna unatoĉ ĉinjenici da nije došlo do osuđujućih presuda; Mujkanović i drugi protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 47063/08 i dr., taĉka 39, 3.06.2014; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 37; Šeremet protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 29620/05, taĉka 35, 8.07.2014); Muratspahić protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 31865/06, taĉka 31, 2. 09.2014; Demirović i drugi protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 35732/09, taĉka 32, 2.09.2014; i Zuban i Hamidović protiv Bosne i Hercegovine (odl.), br. 7175/06 i 8710/06, taĉka 32, 2.09.2014; i Ţerajić i Gojković protiv Bosne i Hercegovine (dec.), br. 16503/08 i 67588/09, taĉka 30, 13.11.2014). Doista, kako je Sud istakao u mnogim prilikama (vidi, na primjer, Hugh Jordan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 24746/94, taĉka 107, ESLJP, 2001-III, i Palić, citirana u tekstu gore, taĉka 65), procesna obaveza iz ĉlana 2. ne predstavlja obavezu koja se odnosi na rezultat, nego na naĉin vršenja istrage.

27. Što se tiĉe dostupnosti istrage i postojanja dovoljnog uvida javnosti, Sud je već naglasio vaţnost prava žrtava i njihovih porodica i nasljednika da saznaju istinu o okolnostima događaja u kojima je došlo do drastiĉne povrede osnovnih prava kao što je pravo na život. Međutim, ovaj aspekt te procesne obaveze ne zahtijeva da aplikanti imaju uvid u policijske spise ili kopije svih dokumenata za vrijeme istrage koja je u toku, ili da budu konsultirani ili obavještavani o svakoj poduzetoj mjeri (vidi Asocijacija „21. decembar 1989“ i drugi, citirana u tekstu gore gore, taĉka 106; Gürtekin i drugi, citirana gore, taĉka 29; Mujkanović i drugi, citirana, taĉka 40; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 38; Šeremet, citirana gore, taĉka 36; Muratspahić, citirana gore, taĉka 32; Demirović i drugi, citirana gore, taĉka 33; Zuban i Hamidović, citirana gore, taĉka 33; i Ţerajić i Gojković protiv Bosne i Hercegovine, citirana gore, taĉka 31). Ne moţe se automatski zahtijevati da se porodicama dostave imena potencijalnih osumnjiĉenika protiv kojih nije prikupljeno dovoljno dokaza za pokretanje kriviĉnog gonjenja. Ovo bi dovelo do opasnosti da porodice i drugi ljudi pretpostave da su te osobe zaista krive, te do potencijalno neugodnih reperkusija. U svakom sluĉaju, aplikanti nisu pokazali da nije odgovoreno na bilo koji njihov zahtjev za dostavljanje informacija (za razliku od sluĉaja Asocijacija „21. decembar 1989“ i drugi, citiran u tekstu gore, taĉka 102). Taĉno je da su nadležni organi vlasti ponekad pribjegavali objavljivanju izjava za javnost ili grupnim sastancima sa žrtvama i/ili njihovim udruženjima umjesto individualnih sastanaka, ali Sud ovaj pristup smatra razumnim u svjetlu velikog broja predmeta ratnih zloĉina pred domaćim sudovima, kao i velikog broja ţrtava. Sud je već utvrdio da se procesna obaveza iz ĉlana 2. mora tumaĉiti na naĉin da ne nameće nemoguć ili nesrazmjeran teret vlastima (Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 28.10.1998., taĉka 116, Izvještaji 1998-VIII i Palić, citirana gore, taĉka 70).

28. U pogledu nepostojanja ekspeditivnosti o kojem govore aplikanti, te protoku vremena od nestanka njihovog sina, Sud će uzeti u obzir samo period nakon 2005. godine kada je osposobljen domaći pravni sistem za rad na predmetima nestalih (vidi presudu Palić, citirana gore, taĉka 70, u pogledu situacije u poslijeratnoj Bosni i Hercegovini, posebno u prvih deset godina nakon rata; vidi također taĉku 4. u tekstu gore o odnosu između domaćih organa i MKSJ-a tokom toga perioda). Potrebno je napomenuti u vezi s tim, da je standard za ekspeditivnost u ovakvim historijskim predmetima mnogo drugaĉiji od standarda koji se primjenjuje na nedavne događaje kod kojih je vrijeme ĉesto od suštinskog znaĉaja za oĉuvanje vaţnih dokaza na licu mjesta i ispitivanje svjedoka dok je njihovo sjećanje još uvijek svjeţe i detaljno (vidi Varnava i drugi, citirana gore, taĉke 19192, i Gürtekin i drugi, citirana gore, taĉke 21-22; Mujkanović i drugi, citirana gore, taĉka 41; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 39; i Šeremet, citirana gore, taĉka 37); Muratspahić, citirana gore, taĉka 33; Demirović i drugi, citirana gore, taĉka 34; i Zuban i Hamidović, citirana gore, taĉka 34; i Ţerajić i Gojković protiv Bosne i Hercegovine, citirana gore, taĉka 32).

Kada je rijeĉ o predmetnom sluĉaju, Sud napominje da nije bilo znaĉajnijeg perioda neaktivnosti domaćih organa nakon 2005. godine u pogledu procesuiranja ratnih zloĉina. Doista, mnogi ratni zloĉinici već su privedeni pravdi (vidi taĉku 4. u tekstu gore). Nadalje, 2008. godine domaći organi vlasti usvojili su Državnu strategiju za rad na predmetima ratnih zloĉina koja pruţa sistematski pristup za rješavanje problema velikog broja neriješenih predmeta ratnih zloĉina (vidi taĉku 19. u tekstu gore). Kako je gore navedeno, jedan od njenih ciljeva jeste da se najsloţeniji predmeti i predmeti od najvećeg prioriteta procesuiraju u roku od sedam godina (odnosno, do kraja 2015.), a ostali predmeti ratnih zloĉina u roku od petnaest godina (odnosno, do kraja 2023. godine). S obzirom na ĉinjenicu da je Sud našao da su ti rokovi razumni (vidi Palić, citirana gore, taĉka 51), te da su domaći organi poduzeli mjere da ispune te rokove (vidi taĉke 17- 19. u tekstu gore) zahtjev za razumnom brzinom i ekspeditivnošću je takoĊer ispunjen.

29. Sud nalazi, uzimajući u obzir posebne okolnosti koje su vladale u Bosni i Hercegovini do 2005. godine, te veliki broj predmeta ratnih zloĉina pred domaćim sudovima, da nije pokazano da je u provođenju istrage povrijeđen minimum standarda koji zahtijeva ĉlan 2. (vidi analogno Palić, citirana gore, taĉka 71; Gürtekin i drugi, citirana gore, taĉka 32; Mujkanović i drugi, citirana gore, taĉka 42; Fazlić i drugi, citirana gore, taĉka 40; Šeremet, citirana gore, taĉka 38; Muratspahić, citirana gore, taĉka 34; Demirović i drugi, citirana gore, taĉka 35; and Zuban i Hamidović, citirana gore, taĉka 35; i Ţerajić i Gojković protiv Bosne i Hercegovine, citirana gore, taĉka 33).

30. Iz navedenog slijedi da je ova prituţba oĉigledno neosnovana, te se kao takva mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. taĉke 3. (a) i 4. Konvencije.

B. Član 3. Konvencije

31. Ĉlan 3. glasi:

„Niko ne smije biti podvrgnut muĉenju, niti neljudskom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.“

32. Vlada navodi da nadležni organi vlasti ulažu napore da pronađu, ekshumiraju i identificiraju posmrtne ostatke svih nestalih osoba, te da privedu pravdi sve odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava poĉinjena za vrijeme rata koji se vodio u periodu 1992-95.

33. Aplikanti su izrazili svoje neslaganje s tim, bez ulaţenja u detalje.

34. Glavna naĉela s tim u vezi ponovljena su u presudama Varnava i drugi, citirana gore, taĉka 200; i Janowiec i drugi protiv Rusije [GC], br. 55508/07 i 29520/09, taĉke 178-79, ESLJP 2013.

35. U predmetnom sluĉaju, Sud je našao u taĉkama 25-28. u tekstu gore da vlasti nisu prekršile niti jednu dužnost u pogledu razumne ekspeditivnosti ili obavještavanja aplikanata u skladu sa procesnim aspektom ĉlana 2. Konvencije. Nadalje, aplikantima je isplaćena naknada na ime nematerijalne štete zbog nestanka i smrti njihovog sina (vidi taĉku 10. u tekstu gore).

36. Prema tome, iako priznaje težinu fenomena nestanaka i patnju aplikanata, Sud nalazi da se u okolnostima ovog predmeta reakcije vlasti ne mogu smatrati nehumanim ili ponižavajućim postupanjem (vidi po analogiji, Mujkanović i drugi, citirana gore, taĉka 50; Fazlić drugi, citirana gore, taĉka 48; Šeremet, citirana gore, taĉka 45; Muratspahić, citirana gore, taĉka 41; Demirović i drugi, citirana gore, taĉka 42; i Zuban i Hamidović, citirana gore, taĉka 42; Ţerajić i Gojković protiv Bosne i Hercegovine, citirana gore, taĉka 40). Ova prituţba je stoga oĉigledno neosnovana, te se mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. taĉke 3. (a) i 4. Konvencije.

C. Članovi 5, 6, 8, 13. i 14. Konvencije

37. Ĉlan 5. u relevantnom dijelu propisuje sljedeće:

„1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost liĉnosti. Niko ne smije biti lišen slobode izuzev u sljedećim sluĉajevima i u skladu sa postupkom propisanim zakonom:

(a) zakonitog lišenja slobode osobe po presudi nadleţnog suda;

(b) zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog nepovinovanja zakonitom nalogu suda ili u cilju osiguranja izvršenja bilo koje obveze propisane zakonom;

(c) zakonitog hapšenja ili lišenja slobode osobe radi privođenja nadleţnom sudskom tijelu kada postoji opravdana sumnja da je osoba izvršila kriviĉno djelo, ili kada se to opravdano smatra neophodnim kako bi se sprijeĉilo da osoba izvrši kriviĉno djelo ili da, nakon izvršenja kriviĉnog djela, pobjegne; ...

2. Svako ko je uhapšen bit će odmah obaviješten, na jeziku koji razumije, o razlozima hapšenja i svim optužbama protiv njega.

3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama stava 1.(c) ovog ĉlana mora odmah biti izveden pred sudiju ili drugu službenu osobu ovlaštenu zakonom za vršenje sudske vlasti, te ima pravo na suđenje u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se uvjetovati garancijama da će se osoba pojaviti na suđenju.

4. Svako ko je lišen slobode hapšenjem ili pritvaranjem ima pravo pokrenuti sudski postupak kako bi sud u kratkom roku odluĉio o zakonitosti lišenja slobode, te ukoliko ono nije bilo zakonito, naredio puštanje na slobodu.

5. Svako ko je bio žrtva hapšenja ili lišenja slobode protivno odredbama ovog ĉlana ima izvršivo pravo na obeštećenje.“

Ĉlan 6. u relevantnom dijelu glasi:

„Prilikom odluĉivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o bilo kakvoj kriviĉnoj optuţbi protiv njega, svako ima pravo na praviĉan i javni postupak u razumnom roku, pred neovisnim i nepristrasnim sudom uspostavljenim na osnovu zakona...“

Ĉlan 8. u relevantnom dijelu propisuje:

„Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodiĉnog života, doma i prepiske...“

Ĉlan 13. glasi:

„Svako ĉija su prava i slobode utvrđene ovom Konvencijom povrijeđene ima pravo na djelotvoran pravni lijek pred domaćim tijelima, ĉak i kada su povredu uĉinile osobe u vršenju svoje službene dužnosti.“

Ĉlan 14. glasi:

„Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom Konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, politiĉko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, pripadnost nacionalnoj manjini, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“

38. Nakon što je ispitao podneske strana u postupku, te imajući u vidu svoje zakljuĉke u vezi sa ĉlanovima 2. i 3. u tekstu gore, Sud smatra da ĉinjenice koje su predmet pritužbi ne otkrivaju bilo kakve naznake povrede ĉlanova 5, 6, 8, 13, i/ili 14. Konvencije. Iz toga proizlazi da je i ovaj dio aplikacije oĉigledno neosnovan, te se mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35. stavovi 3. (a) i 4. Konvencije.

Iz navedenih razloga, Sud jednoglasno, Proglašava aplikaciju nedopuštenom.

Fatoş Aracı George Nicolaou
zamjenica registrara predsjednik

[1] Lokalne oružane snage sastavljene uglavnom od Srba, koje su osnovane 12.05.1992. godine. Srbi su etniĉka grupa ĉiji pripadnici mogu biti porijeklom iz Srbije ili iz drugih država ukljuĉujući i Bosnu i Hercegovinu. Naziv „Srbi“ obiĉno se koristi kada se misli na pripadnike etniĉke grupe, bez obzira na njihovo državljanstvo; treba ga razlikovati od naziva „Srbijanac“ koji se obiĉno odnosi na drţavljane Srbije.

[2] Lokalne oružane snage u ĉijem sastavu su uglavnom bili Bošnjaci, osnovane 15.04.1992. godine, koje su bile lojalne centralnoj vlasti u Sarajevu. Bošnjaci su se do rata koji se vodio u periodu 1992-95 nazivali Muslimanima. Naziv „Bošnjaci“ treba razlikovati od naziva „Bosanci“ koji oznaĉava građane Bosne i Hercegovine bez obzira na etniĉko porijeklo.

[3] Konvertibilna marka koristi isti fiksni teĉaj prema euru koji ima i njemaĉka marka (1 euro = 1,95583 konvertibilnih maraka).

[4] Prosjeĉna plaća isplaćena u Bosni i Hercegovini u 2013. godini bila je 423 eura. ² Vidi Godišnji izvještaj Ureda registrara za Odjel I za ratne zloĉine i Odjel II za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju Kriviĉnog i Apelacionog odjeljenja

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 3 | DIC | Habimi i drugi protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž br. 4027/17 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 17805/11 od 05.04.2017. godine u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još iznos od 400.000,00 dinara, za pretrplјeni strah usled torture još iznos od 150.000,00 dinara i za pretrplјene fizičke bolove usled torture još iznos od 150.000,00 dinara, u stavu trećem izreke i u stavu četvrtom izreke i žalbe tužioca AA i Republike Srbije u ovom delu odbijaju, kao neosnovane, dok se presuda preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati još iznos od 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.04.2017. godine pa do isplate, i preinačava rešenje o troškovima sadržano u stavovima petom i šestom izreke presude tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 301.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

U vreme lišenja slobode tužilac je bio policijski pripravnik već šest meseci i raspoređen na rad u Policijskoj stanici Palilula. Odmah po lišenju slobode odveden je u Policijsku stanicu u Ulici 29. novembra gde je bio "obrađivan" tri dana i iznudili priznanje dela primenom sile i fizičkim maltretiranjem. Prva tri dana koja je proveo u policijskoj stanici kod tužioca su dovele do snažne psihotraume i fizičke traume usled čega je razvijen strah najjačeg intenziteta u trajanju od tri dana sa kliničkom slikom akutne reakcije na stres. Tokom boravka u pritvoru narednih 6 meseci doživlјava strah srednjeg do jakog intenziteta usled socijalne izolacije, patnje, duševnog bola zbog sumnje da je počinio navedeno krivično delo, nemogućnosti komunikacije sa bliskim osobama, strah od neizvesnosti sudskog postupka u vidu posttraumatskog stresnog sindroma. U periodu izlaska iz pritvora tužilac doživlјava strah srednjeg intenziteta, a potom slabog intenziteta uz duševnu patnju zbog povrede ugleda i časti doživlјaj stida i osramoćenosti u jakom stečenu u trajanju od dve godine.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i da je nad tužiocem vršena tortura jer je podvrgnut fizičkom mučenju, ponižavajućem postupanju i kažnjavanju od strane policije, ali i prilikom boravka u pritvoru čime su povređena njegova prava zaštićena članom 3 Evropske konvencije o lјudskim pravima i osnovnim slobodama.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je visina dosuđene naknade za pretrplјeni strah i bol zbog torture prenisko određena sa pozivanjem na visinu štete dosuđene pred Evropskim sudom za lјudska prava obzirom da je iznos naknade štete za pretrplјeni strah i bol zbog torture prema tužiocu u zbiru približno iste visine kao onaj koji je dosuđen svakom od oštećenih, kao podnosilaca predstavke u odluci Evropskog suda za lјudska prava Habimi protiv Srbije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 3 | DIC | Đorđević protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1268/2019 od 11.12.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih AA i BB, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine i Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih odbacuje kao nedozvolјen.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine, između ostalih, maloletnima AA i BB su zbog izvršenja produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 2. i 1. u vezi člana 61. KZ izrečene vaspitne mere pojačan nadzor od strane roditelјa koje mogu trajati najmanje 6 (šest) meseci, a najviše 2 (dve) godine, a u koje mere se maloletnima uračunava vreme provedeno u pritvoru od 10.12.2018.godine do 18.12.2018.godine, s tim što će sud naknadno odlučiti o njihovom prestanku.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca maloletnih AA i BB i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.

Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku

Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde