Podnosilac predstavke je u periodu između 2007. i 2009. godine osuđen na 40 godina zatvora kao vođa organizovane kriminalne grupe za niz teških krivičnih dela, koja je počinio u periodu između 1999. i 2003. godine. Podnosilac predstavke je trenutno na odsluženju zatvorske kazne u Kazneno popravnom zavodu „Zabela“ u Požarevcu.
S obzirom na to da je podnosilac pravnosnažno osuđen i da je postojala očigledna nesrazmera između vrednosti njegove imovine i njegovih zakonitih prihoda, Tužilaštvo za organizovani kriminal (u dalјem tekstu: Tužilaštvo) podnelo je zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.
Viši sud u Beogradu je u dva navrata usvajalo zahtev Tužilaštva za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, u skladu sa članom 2. i čl. 28-34. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine (u dalјem tekstu: Zakon iz 2008), drugi put 14. februara 2011. godine, nakon što je otklonilo nedostatke na koje je, po žalbi podnosioca predstavke, ukazao Apelacioni sud u Beogradu.
Apelacioni sud u Beogradu je 3. aprila 2012. potvrdio poslednje rešenje Višeg suda u Beogradu od 14. februara 2011. godine kojim je od podnosioca trajno oduzeta određena imovina.
U svojim odlukama, nadležni sudovi su obrazložili da je oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela poseban pravni institut, usmeren protiv imovine osoba osuđenih za posebno teška krivična dela, uklјučujući organizovani kriminal, te da je, nakon što je lice osuđeno za učestvovanje u organizovanom kriminalu, postojala pretpostavka da je njegova ili njena imovina nezakonito stečena, dok se ne dokaže suprotno. Sudovi su istakli da se imovina podnosioca predstavke oduzima u okviru posebnog postupka usmerenog na imovinu proisteklu iz krivičnog dela od strane osoba osuđenih za organizovani kriminal, što se u potpunosti razlikovalo od uobičajenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom. Konačno, nadležni sudovi su istakli da mera oduzimanja imovine nije krivična sankcija već posebna mera oduzimanja bogatstva stečenog kriminalnima aktivnostima, te da iz ovih razloga odredbe o zabrani retroaktivnosti krivičnog zakona nisu primenjive
Ustavni sud je 26. novembra 2012. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca predstavke protiv odluke Apelacionog suda u Beogradu od 3. aprila 2012. godine, naglasivši da oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ne predstavlјa sankciju, već posebnu meru koja u svojoj suštini nema penalni karakter, zbog čega se ne može ni postaviti pitanje nedozvolјene retroaktivne primene krivičnog zakona, prihvativši u potpunosti tumačenje Apelacionog suda u Beogradu, prema kome oduzimanje imovine proistakle iz krivičnog dela, po svojoj prirodi, nije predstavlјalo ni krivičnu sankciju, niti kaznu.
Podnosilac predstavke je dva puta podnosio zahtev za ponavlјanje postupka za trajno oduzimanje imovine.
Prvi zahtev je Viši sud u Beogradu odbacio 27. decembra 2013, koju odluku je potvrdio Apelacioni sud u Beogradu 22. januara 2014. godine, protiv koje je podnosilac, potom, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu.
Drugi zahtev za ponavlјanje postupka Viši sud u Beogradu je odbacio 16. jula 2015. godine, nakon ponovlјenog odlučivanja, koju odluku je Apelacioni sud u Beogradu potvrdio 4. septembra 2015. godine. Apelacioni sud je, između ostalog, zaklјučio da navodno nove činjenice i dokazi koje je pružio podnosilac predstavke (da on nije bio vlasnik predmetne imovine), ni u kom slučaju ne bi dovele do ishoda u njegovu korist, što predstavlјa osnovni uslov za ponavlјanje postupka.
Ustavni sud je 4. jula 2016. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca predstavke, koja se ticala odlučivanja o njegovom prvom zahtevu za ponavlјanje postupka o oduzimanju imovine. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je uzeo u obzir i navode podnosioca predstavke iz njegovog drugog zahteva za ponavlјanje postupka o oduzimanju imovine.

NAVODNA POVREDA ČLANA 7. STAV 1. KONVENCIJE
Sud je prihvatio tvrdnje Vlade da je oduzimanje imovine podnosioca predstavke mera sui generis, koja je bila preventivna, a ne kaznena , što se odrazilo na opisanu prirodu i svrhu mere, kao i na njenu karakterizaciju u nacionalnom zakonodavstvu i na njen postupak i primenu. Vlada je dalјe tvrdila da obim imovine koju je trebalo oduzeti nije povezan sa stepenom krivice osuđenog, već je isti utvrđen u skladu sa potpuno drugačijim kriterijumima - u meri u kojoj je imovina premašila zakonite prihode prvobitnog vlasnika.
Uzimajući u obzir sve relevantne faktore za procenu postojanja kazne, Sud je zaklјučio da, s obzirom na prirodu trajnog oduzimanja imovine prema Zakonu iz 2008. godine, koja ga čini uporedivim civilnim oduzimanjem in rem, nalog za trajno oduzimanje imovine koji je izdat protiv podnosioca predstavke nije predstavlјao „kaznu“ u smislu člana 7. stav 1, druga rečenica Konvencije.
Iz navedenog sledi da član 7. nije primenlјiv u konkretnom slučaju, te je Sud konstatovao da se ovaj deo predstavke mora odbaciti kao nespojiv ratione materiae sa odredbama Konvencije, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. i 4. Konvencije (st. 46. i 58. Odluke).

NAVODNA POVREDA ČLANA 1. PROTOKOLA BROJ 1 UZ KONVENCIJU
Vlada je iznela tvrdnje da je konkretni postupak za oduzimanje imovine proistakle iz krivičnog dela u potpunosti bio u skladu sa materijalnim i procesnim odredbama domaćeg prava, kao i sa odredbama Konvencije. Budući da podnosilac predstavke nije dokazao zakonito poreklo sredstava korišćenih za kupovinu predmetne imovine, ispunjena je pretpostavka predviđena Zakonom iz 2008. godine. U svom zaklјučku, Vlada je smatrala da je trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke mera proporcionalna legitimnom cilјu kome se teži.
Odlučujući o povredi prava na imovinu, Sud je to pitanje razmatrao kroz kriterijume, koje je ustanovio u dosadašnjoj sudskoj praksi.
Kada je reč o zakonitosti mešanja, Sud je konstatovao da su trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke naložili domaći sudovi na osnovu Zakona iz 2008. godine, čije su odredbe jasne, precizne i predvidive. Sud je dodatno ukazao da se princip „zakonitosti“ prema članu 1. Protokola br. 1. ne može razumeti tako da sprečava zakonodavca da usvoji mere kontrole korišćenja imovine ili drugog mešanja u imovinska prava putem novih mera koje se mogu retroaktivno primenjivati na trajne situacije ili nove pravne odnose. Sud je zaklјučio da je mera oduzimanja imovine bila u skladu sa načelom zakonitosti.
Po pitanju legitimnog cilјa kojem se teži, Sud je konstatovao da je mera trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela usmerena ka jačanju borbe protiv organizovanog kriminala, da je cilј spornog postupka bio dalјe sprečavanje nepravednog bogaćenja izvršenjem teških krivičnih dela kao takvih, čime se šalјe jasan signal osobama, koje su već umešane u takva krivična dela ili misle da ista počine, da njihovi zločini, čak i ako su prošli bez posledica u krivičnopravnom sistemu, ipak ne bi osigurali novčanu korist ni za njih, niti za njihove porodice. Stoga, Sud nalazi da je mera trajnog oduzimanja imovine u konkretnom slučaju izvršena u skladu sa opštim interesom da se osigura da upotreba predmetne imovine ne omogući bilo kakvu korist za podnosioca predstavke na štetu zajednice.
Ceneći kriterijum proporcionalnosti između trajnog oduzimanja imovine i legitimnog cilјa, Sud je konstatovao da ništa ne ukazuje na to da je oduzimanje kuće podnosioca predstavke bilo nesrazmerno. U tom pogledu, Sud je posebno primetio da je prema nalazima domaćih sudova podnosilac predstavke stekao ogromnu zaradu izvršenjem krivičnih dela koja je počinio.
S obzirom na navedeno, Sud je zaklјučio da je ovaj deo predstavke očigledno neosnovan, te da se kao takav mora odbaciti, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. i 4. Konvencije (st. 61. i 68. Odluke).

Preuzmite presudu u pdf formatu

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр.

41680/13

Милорад УЛЕМЕК против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа 2. фебруара 2021. године у саставу: Jon Fridrik Kjølbro, председник,

Marko Bošnjak,
Aleš Pejchal,
Valeriu Griţco,
Egidijus Kūris,
Carlo Ranzoni,
Pauliine Koskelo, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,

Узимајући у обзир горе наведену представку поднесену 3. јуна 2013. године, и имајући у виду запажања која су поднеле стране у спору,

Уз константацију да се Бранко Лубарда, судија изабран у погледу Републике Србије, повукао са заседања у предмету (правило 28. став 3. Пословника Суда) и да је, у складу с тим, Carlo Ranzoni именован од стране председника Већа као ad hoc судија (члан 26. став 4. Конвенције и правило 29. став 2. Пословника Суда), Након већања, одлучује како следи:

ЧИЊЕНИЦЕ

Подносилац представке, г. Милорад Улемек, је српски држављанин рођен 1968. године, и тренутно служи затворску казну у Казнено поправном заводу „Забела“ у Пожаревцу. Пред Судом су га заступали г. А. Ковачевић и г. С. Миливојевић, адвокати из Београда.
Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) је заступао њен тадашњи заступник, гђа Н. Плавшић.
Дана 2. децембра 2015. године, Влада је примила обавештење о притужбама подносиоца представке на основу члана 7. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1. уз Конвенцију, док је остатак представке проглашен неприхватљивим у складу са правилом 54. став 3. Пословника суда.

A. Околности предмета

Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.

1. Поступак за одузимање имовине подносиоца представке

У периоду између 2007. и 2009. године подносилац представке је осуђен, као вођа организоване криминалне групе, за низ тешких кривичних дела која је починио у периоду између 1999. и 2003. године на 40 година затвора.
Дана 29. марта 2010. године, Тужилаштво за организовани криминал (у даљем тексту: „Тужилаштво“) је поднело захтев за одузимање имовине подносиоца представке у складу са Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (у даљем тексту: „Закон из 2008. године“; види став 23. доле).
Предмет захтева Тужилаштва била је кућа подносиоца представке, коју је купио 1998. године за 374.409 немачких марака (DM) (приближно 190.000 евра (EUR)). Тужилаштво је даље тврдило да је укупна легитимна зарада подносиоца представке од 1996. године, када је започео радни однос у Јединици за специјалне операције при Министарству унутрашњих послова, до 1998. године, када је купио кућу, износила само DM 22.789 (приближно EUR 11.650), мање од једне -петнаестине износа који је платио за предметну имовину. Будући да је постојала очигледна разлика између легитимне зараде подносиоца представке и вредности његове имовине, и пошто је осуђен као члан организоване криминалне групе, Тужилаштво је затражило одузимање предметне куће.
Дана 20. маја 2010. године, специјално веће Вишег суда у Београду је усвојило захтев Тужилаштва и издало наредбу за одузимање имовине. Суд је образложио да постоје очигледна неслагања између легитимне зараде подносиоца представке и вредности његове имовине. Будући да подносилац представке није пружио ниједан уверљив доказ да је спорну имовину стекао законито стеченим средствима, и будући да је осуђен за тешка кривична дела са елементима организованог криминала путем којих је „стекао огромну зараду“, суд је утврдио да је одузимање имовине било оправдано према члану 2. Закона из 2008. године (види став 24. доле). Суд је, такође, објаснио да оваква врста одузимања имовине није захтевала успостављање директне везе између кривичног дела, за које је подносилац представке осуђен, и стицања имовине, као што је то био случај са уобичајеним одузимањем имовине стечене кривичним делом регулисаним члановима 91. и 92. Кривичног законика (види став 22. доле). Суд је изјавио да се имовина подносиоца представке одузима у оквиру посебног поступка усмереног на имовину стечену кривичним делом од стране особа осуђених за организовани криминал, што се у потпуности разликовало од уобичајеног одузимања имовине стечене кривичним делом.
Дана 27. јула 2007. године, Апелациони суд у Београду је поништио наредбу за одузимање имовине и наложио враћање предмета на поновно одлучивање. Апелациони суд је утврдио да Виши суд није установио тачно време када су осуђујуће пресуде по подносиоца представке постале правноснажне и, сходно томе, да ли је захтев за одузимање имовине био благовремено поднесен од стране Тужилаштва. Апелациони суд је даље утврдио да Виши суд није довољно испитао све доказе, које је представио подносилац представке.
Дана 14. фебруара 2011. године, Виши суд у Београду је поново усвојио захтев за одузимање имовине подносиоца представке, и притом отклонио недоследности које је Апелациони суд утврдио у својој одлуци од 27. јула 2007. године.
Дана 3. априла 2012. године, Апелациони суд у Београду је потврдио наредбу о одузимању имовине од 14. фебруара 2011. године (види став 10. горе). Између осталих налаза, Апелациони суд је појаснио природу поступка одузимања имовине стечене криминалним делом, тако што га је разликовао од уобичајеног одузимања имовине стечене кривичним делом. Суд је објаснио да је одузимање имовине стечене кривичним делом посебна правна институција усмерена против имовине особа осуђених за посебно тешка кривична дела, укључујући организовани криминал, те да је, након што је лице осуђено за учествовање у организованом криминалу, постојала претпоставка да је његова или њена имовина незаконито стечена, док се не докаже супротно. Након детаљног разматрања жалбе подносиоца представке и чињеничних и правних налаза Вишег суда у Београду, суд је утврдио да је подносилац представке имао разумну прилику да изнесе свој случај и поновио закључак потоњег суда да подносилац представке није успео да докаже да је спорну имовину стекао законито. Суд је даље изјавио да није неопходна посебна веза између одређеног кривичног дела и стицања имовине како би се примениле одредбе о одузимању имовине стечене кривичним делом и да конкретно кривично дело којим је имовина стечена не мора бити доказано. Суд је објаснио да, према Закону из 2008. године, чак и имовина стечена пре извршења кривичних дела за која је подносилац представке био осуђен може бити одузета, јер веза између тих кривичних дела и стечене имовине није била потребна. На крају, суд је истакао да мера одузимања имовине стечене кривичним делом не представља кривичну санкцију, већ посебну меру поврата богатства стеченог криминалним радњама. Суд је закључио да, из ових разлога, одредбе о забрани ретроактивности кривичног закона нису примењиве.
Подносилац представке је 10. јула 2012. године поднео уставну жалбу у којој се жалио на горе поменуту одлуку Апелационог суда, тврдећи да је њоме прекршено начело неретроактивности кривичног закона, као и његова процесна права и право на имовину.
Одлуком од 26. новембра 2012. године, која је подносиоцу представке уручена 5. децембра 2012. године, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносиоца представке и потврдио горе поменуту одлуку Апелационог суда. У свом образложењу, Уставни суд је прихватио тумачење Апелационог суда према коме одузимање имовине стечене кривичним делом по својој природи није представљало ни кривичну санкцију нити казну. Суд је поновио да оваква врста одузимања имовине није захтевала успостављање директне временске повезаности између кривичног дела, за које је подносилац представке осуђен, и стицања спорне имовине, као што је то био случај са уобичајеним одузимањем имовине стечене кривичним делом, регулисаним Кривичним закоником, већ да је постојала претпоставка да је имовина незаконито стечена док се не докаже супротно. Из ових разлога, Уставни суд је сматрао да начело неретроактивности кривичног закона није примењиво на случај подносиоца представке. Суд је даље утврдио да су жалбе подносиоца представке у погледу његових процесних и имовинских права неосноване, и да је имао разумну прилику да изнесе свој случај.

2. Захтев подносиоца представке за понављање поступка

Подносилац представке је 28. новембра 2013. године поднео свој први захтев за понављање поступка у погледу одузимања његове имовине.
Дана 27. децембра 2013. године, Виши суд у Београду је одбацио овај захтев, сматрајући да такав поступак није предвиђен законом у погледу одлука о одузимању имовине. Дана 22. јануара 2014. године, Апелациони суд у Београду је потврдио ту одлуку. Подносилац представке је 13. октобра 2014. године поднео уставну жалбу против одлуке Апелационог суда.
Дана 31. марта 2015. године, подносилац представке је поднео свој други захтев за понављање поступка у погледу одузимања његове имовине, заснивајући свој захтев на закључку Врховног касационог суда од 16. јуна 2014. године (види став 32. доле).
Дана 28. маја 2015. године, Виши суд у Београду је одбацио овај захтев, утврдивши да нису постојали разлози за поновно покретање поступка. Апелациони суд у Београду је 6. јула 2015. године поништио горе наведену одлуку и вратио случај Вишем суду у Београду на поновно испитивање.
Дана 16. јула 2015. године, Виши суд у Београду је одбио захтев подносиоца представке као неоснован. Та одлука је потврђена од стране Апелационог суда у Београду 4. септембра 2015. године. Апелациони суд је, између осталог, закључио да наводно нове чињенице и докази које је пружио подносилац представке, наиме да он није био власник предметне имовине, ни у ком случају не би довели до исхода у његову корист, што представља основни услов за понављање поступка.
Дана 4. јула 2016. године, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносиоца представке (види став 15. горе). Одлучујући о овој жалби, Уставни суд је узео у обзир и закључак Врховног касационог суда (види став 32. у доле) и одлуке домаћих судова у вези са другим захтевом подносиоца представке за понављање поступка (види став 16. горе).

Б. Релевантно домаће право и пракса

1. Устав

Релевантне одредбе Устава, објављене у Службеном гласнику Републике Србије (у даљем тексту: „Службени гласник РС“), бр. 98/06 - који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године - гласе:

Члан 34.

„Нико се не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.

Казне се одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом.“

Члан 58.

„Јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.

Законом се може ограничити начин коришћења имовине.

Одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено је само у складу са законом.“

2. Кривични законик

Члан 4. Кривичног законика, објављен у „Службеном Гласнику РС“ бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19, утврђује врсте санкција које се могу изрећи против учиниоца кривичног дела, а то су: казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере. У члану 43. Кривичног законика се наводе следеће врсте казни: доживотни затвор, казна затвора, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе.
Члан 91. утврђује основе за одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом, при чему одузимање мора бити извршено на основу судске одлуке којом је утврђено извршење кривичног дела. Члан 92. Кривичног законика уређује услове и начин одузимања такве имовинске користи.

3. Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела

Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела из 2008. године, који је био на снази у предметно време, је објављен у „Службеном гласнику РС“ бр. 97/08. Закон је усвојен 27. октобра 2008. године, а ступио је на снагу 1. марта 2009. године.
Чланом 1. Закона из 2008. године се утврђују процедурални услови за органе надлежне за откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела. Члан 2. наводи да је закон примењив на списак квалификованих кривичних дела, укључујући организовани криминал, кривична дела против привреде, трговину опојним дрогама, дечију порнографију, кривична дела против јавног реда и мира, злоупотребу службеног положаја, ратне злочине и злочине против човечности.
Члан 3. Закона из 2008. године предвиђа да се „имовином“ сматрају добра било које врсте и инструменти у било ком облику. „Имовином“ се такође сматра и приход или друга добит остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и било какво добро у које је она претворена или са којим је помешана. „Имовином проистеклом из кривичног дела“ се сматра имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим/њеним законитим приходима. „Власником“ се сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице.
Према члану 4, Законик о кривичном поступку је примењив као подзаконски акт који се односи на процесна питања која нису предвиђена самим Законом из 2008. године. Члановима 8. до 14. се успоставља Дирекција за управљање одузетом имовином и регулишу њене надлежности и организација. Члановима 15. до 20. се регулишу финансијске истраге. Чланови 21. до 27. прописују услове и поступак за привремено одузимање имовине.
Члановима 28. до 36. се утврђују поступци за трајно одузимање имовине. Према члану 28, јавни тужилац може поднети захтев за трајно одузимање имовине пред судовима годину дана након подизања оптужнице, а најкасније у року од годину дана по правоснажном окончању кривичног поступка. Захтев је усмерен против имовине и „власника“ (види став 25. горе). Према члану 34, суд може издати налог за трајно одузимање имовине када се увери да постоји очигледна разлика између законског дохотка власника и вредности његове имовине и да не постоје друге правне основе за стицање спорне имовине од стране власника. Суд такође може доделити одузету имовину жртвама кривичних дела које је починио власник уколико је њихово потраживање признато правоснажном судском одлуком. Суд такође може одлучити да власнику дозволи да задржи део имовине уколико би потпуно одузимање имовине довело у питање егзистенцију власника или лица која је он или она дужан да издржава.

4. Пракса Уставног суда и Врховног суда

Уставни суд је у својој одлуци од 30. јуна 2011. године (ИУз бр. 1242/10) детаљно образложио природу одузимања имовине стечене кривичним делом, при чему је утврдио да је Закон из 2008. године у складу са стандардима људских права који проистичу из Устава и Европске конвенције о људским правима. Он је констатовао да су релевантни међународни инструменти препустили уговорним странама да одлуче да ли ће трајно одузимање имовине сматрати казном или мером контроле имовине. Затим је приступио анализи природе трајног одузимања имовине у српском правном систему применом судске праксе овог суда.
Уставни суд је прво утврдио да трајно одузимање имовине није наведено као кривична санкција у релевантним деловима Кривичног законика Републике Србије, да су поступци одузимања имовине били in rem поступци, да српски судови нису покренули такав поступак ex proprio motu након осуђујуће пресуде и да износ одузете имовине није зависио од степена кривице власника већ од износа неслагања између законске зараде власника и вредности његове имовине. Суд је даље утврдио да је мера усмерена против „имовине, без обзира на то ко је њен номинални власник, а не против особе“. Уставни суд је констатовао да ово указује на то да мера није имала казнени карактер, јер се „није примењивала ad personam против оптуженог, већ in rem, без обзира на његову кривицу“. Суд је тада изјавио да је мера трајног одузимања имовине превентивне природе, али да је њена основна сврха била да се осигура да се „злочин не исплати“ и да се тиме „врати ситуација која је постојала пре извршења било ког кривичног дела“. Према суду, ово је био јасан доказ да је мера првенствено „ресторативне природе“. Све ово је навело Уставни суд да закључи да „трајно одузимање имовине стечене кривичним делом не представља кривичну санкцију у српском правном систему, већ представља меру sui generis за контролу имовине“.
Уставни суд је поновио овај налаз у својој одлуци од 13. марта 2012. године (УЖ бр. 2805/09), где је тврдио да, у српском правном систему, мера трајног одузимања имовине стечене кривичним делом не представља кривичну санкцију већ меру контроле имовине, те се не може поставити питање ретроактивне примене кривичног закона с обзиром да мера нема казнену природу. Према Уставном суду, основна сврха ове мере је била да спречи дотична лица да остваре корист од криминалних радњи.
Врховни суд Србије је у својој одлуци Кж II ок ТОИ 278/09 од 20. новембра 2009. године такође утврдио да трајно одузимање имовине стечене кривичним делом не представља кривичну санкцију, као што је то било очигледно у случају пред тим судом јер је одузета имовина припадала правним следбеницима две преминуле особе које никада нису биле осуђиване за кривична дела организованог криминала. Врховни суд је закључио да трајно одузимање имовине представља меру контроле имовине осмишљену да спречи богаћење кроз обављање криминалних активности.
Дана 16. јуна 2014. године, кривично одељење Врховног касационог суда је донело закључак да ће понављање поступка за одузимање имовине стечене кривичним делом која је окончана правоснажним решењем бити дозвољено према правилима за поновно отварање понављање кривичног поступка који је окончан правоснажном пресудом, без обзира на то што се облик одлуке у претходној врсти поступка звао „решење“, а не „пресуда“, из разлога што је такво коначно решење у поступку за одузимање имовине стечене кривичним делом било правно еквивалентно правноснажној пресуди у кривичном поступку.

B. Релевантни међународни документи

1. Конвенција Савета Европе из 1990. године о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом

У Конвенцији Савета Европе из 1990. године о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом (ETS бр. 141), која је у погледу Србије ступила на снагу 1. фебруара 2004. године, се наводи да се једна од „савремених и делотворних метода“ у „борби против тешког криминала... састоји у лишавању криминалаца прихода стечених кроз разне врсте криминала“ (види Преамбулу Конвенције).
Конвенција из 1990. године је позвала Стране потписнице да „усвоје законске и друге мере које могу бити потребне како би им се омогућила конфискација средстава и прихода или имовине, чија вредност одговара тим приходима“ (види члан 2.). Истовремено, појам „конфискација“ је дефинисан као „казна или мера коју изриче суд по сопственом поступку у вези са једним или више кривићних дела, којом се правоснажно одузима имовина“ (види члан 1.).
Образложењем уз Конвенцију из 1990. године су даље појашњени релевантни правни појмови:

„15. Вештаци су такође могли да утврде значајне разлике у погледу процедуралне организације доношења одлука о конфискацији (одлуке донете од стране кривичних судова, управних судова, посебних судских власти, у грађанским или кривичним поступцима потпуно одвојених од оних у којима је кривица починитеља утврђена (ови поступци се у тексту Конвенције називају „поступцима у сврху конфискације“, а у Образложењу понекад и као „in rem поступци“). Такође је било могуће разликовати разлике у погледу процедуралног оквира таквих одлука (претпоставке везане за незаконито стечену имовину, временски рокови итд.)...

23. Веће је расправљало о томе да ли је према Конвенцији потребно дефинисати „конфискацију“ или „налог за конфискацију“. ... Дефиниција „конфискације“ је састављена како би се јасно ставило до знања да се, с једне стране, Конвенција бави само криминалним радњама или с њима повезаним радњама, као што су дела везана за in rem грађанске ствари, а с друге стране, да разлике у организацији правосудних система и пословника не искључују примену Конвенције. На пример, чињеница да се конфискација у неким државама не сматра казненом санкцијом, већ безбедносном или другом мером, није битна у мери у којој је конфискација повезана са криминалним радњама. Такође је неважно и то да конфискацију понекад може наложити судија који, строго говорећи, није судија који одлучује о кривичним стварима, све док је такву одлуку донео судија. Израз „суд“ има исто значење као у члану 6. Европске конвенције о људским правима. Вештаци су сагласни да чисто административна конфискација није била обухваћена обимом примене Конвенције.“

2. Конвенција Савета Европе из 2005. године о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма

Савет Европе је 2005. године усвојио још једну, свеобухватнију Конвенцију Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма (ETS бр. 198). Ова Конвенција је у погледу Србије ступила на снагу 1. августа 2009. године.
Чланови 3. и 5. Конвенције из 2005. године у релевантном делу гласе:

Члан 3 – Мере конфискације

„4. Свака страна уговорница треба да донесе законске и друге мере које могу да буду потребне како би захтевала да, у случају тешких кривичних дела или кривичних дела дефинисаних домаћим правом, починилац мора да докаже порекло наводних прихода или друге имовине која подлеже конфискацији, у мери у којој је такав захтев конзистентан са начелима њеног домаћег права.“.

Члан 5 – Замрзавање, заплена и конфискација

„Свака страна уговорница треба да усвоји потребне законске и друге мере које ће јој омогућити да обезбеди да мере замрзавања, заплене и конфискације такође обухватају:

(a) имовину у коју су приходи трансформисани или конвертовани;

(b) имовину стечену из законитих извора, ако су се приходи помешали, у целини или делимично, са таквом имовином, до висине процењене вредности тих "помешаних" прихода;

(c) добит или друге користи проистекле из прихода стечених криминалом, од имовине у коју су приходи стечени криминалом трансформисани или конвертовани или од имовине са којом су приходи стечени криминалом помешани, до висине процењене вредности "помешаних" прихода, на исти начин и у истом обиму као и приходе стечене криминалом.“

Образложење уз Конвенцију из 2005. године је потврђено следеће:

„39. Дефиниција „конфискације“ је састављена како би се јасно ставило до знања да се, с једне стране, Конвенција из 1990. године бави само криминалним радњама или с њима повезаним радњама, као што су дела везана за in rem грађанске ствари, а с друге стране, да разлике у организацији правосудних система и пословника не искључују примену Конвенције из 1990. године и предметне Конвенције. На пример, чињеница да се конфискација у неким државама не сматра казненом санкцијом, већ безбедносном или другом мером, није битна у мери у којој је конфискација повезана са криминалним радњама. Такође је неважно и то да конфискацију понекад може наложити судија који, строго говорећи, није судија који одлучује о кривичним стварима, све док је такву одлуку донео судија.

...

71. Став 4. члана 3. захтева од Страна потписница да обезбеде могућност пребацивања терета доказивања у вези са законитим пореклом наводних прихода или друге имовине која може бити подложна конфискацији у случају тешких кривичних дела. ...

76. Ова одредба посебно истиче потребу за применом таквих мера и на приходе који су помешани са имовином стеченом из законитих извора или која је на неки други начин трансформисана или конвертована.“

ПРИТУЖБЕ

Подносилац представке се притуживао на основу члана 7. став 1. Конвенције да је применом мере трајног одузимања имовине у његовом случају прекршено начело неретроактивности кривичног закона. Поред тога, ослањајући се на члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, подносилац представке се притуживао да је трајним одузимањем његове имовине повређено његово право на мирно уживање имовине.

ПРАВО

A. Околности предмета

Као одговор на запажања која је поднела Влада, подносилац представке је поновио своје притужбе на основу члана 6. Конвенције наводећи неправичност поступка, које је већ изнео у својој представци. Такође је поднео нову притужбу, суштински према члану 6, у вези са својим захтевима за понављање поступка (види ставове 14.-19. горе).
Што се тиче притужби према члану 6. које су првобитно поднете у представци, Суд констатује да су оне већ проглашене неприхватљивим (види став 3. горе). Што се тиче друге притужбе, која се односи на захтев подносиоца представке за понављање поступка, која је поднесена суштински према члану 6. Конвенције, Суд констатује да ова притужба није била део првобитне представке на коју је Влада већ пружила коментаре. Суд стога не сматра примереним да се у овој фази ово питање разматра одвојено (види, на пример, Maznyak против Украјине, бр. 27640/02, став 22, од 31. јануара 2008. године, и Kuncheva против Бугарске, бр. 9161/02, став 18, од 3. јула 2008. године). Подносилац представке је имао прилику да поднесе нову представку у вези са било којим другим притужбама, које се односе на накнадне догађаје у његовом случају, у складу са захтевима утврђеним у правилу 47. Пословника Суда.

Б. Притужба према члану 7. став 1. Конвенције

Подносилац представке се притуживао, према члану 7. став 1. Конвенције, да је трајно одузимање његове имовине у супротности са начелом неретроактивности кривичног закона. Он је тврдио да је ова мера еквивалентна кривичној санкцији и да би је било немогуће применити у његовом случају јер иста није постојала у време извршења кривичних дела за која је раније био осуђиван.
Члан 7. став 1. гласи:

„1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или нечињењем које, у време када је извршено, није представљало кривично дело по унутрашњем или међународном праву. Исто тако, не може се изрећи строжа казна од оне која се могла изрећи у време када је кривично дело извршено."

1. Аргументи страна у спору

Подносилац представке је поновио своју притужбу.
Влада је тврдила да је одузимање имовине подносиоца представке мера sui generis, која је била превентивна, а не казнена, што се одразило у описној природи и сврси мере, као и у њеној карактеризацији у националном законодавству и њеном поступку и примени. Влада је даље тврдила да обим имовине коју је требало запленити није повезан са степеном кривице осуђеног, већ је исти утврђен у складу са потпуно другачијим критеријумима, наиме, у мери у којој је имовина премашила законити доходак првобитног власника.

2. Оцена Суда

За потребе Конвенције, не може постојати „осуђујућа пресуда“ уколико није у складу са законом утврђено да је дошло до извршења кривичног дела или, уколико је примењиво, дисциплинског прекршаја. Слично томе, не може постојати казна уколико није утврђена лична одговорност (види Varvara против Италије, бр. 17475/09, став 69, од 29. октобра 2013. године и G.I.E.M. S.R.L. и други против Италије [ВВ], бр. 1828/06 и 2 друге, став 251, од 28. јуна 2018. године).
Концепт „казне“ у члану 7. има аутономно значење. Како би заштита која се пружа према овом члану била делотворна, Суд мора остати слободан да посматра стање и сам процени да ли одређена мера суштински представља „казну“ у смислу ове одредбе. Текст члана 7, став 1, друга реченица, указује на то да је полазна основа при било којој процени постојања „казне“ то да ли је предметна мера изречена након одлуке да је неко лице криво због извршења кривичног дела или није. Међутим, и други фактори се такође могу узети у обзир као релевантни у вези с тим, односно природа и сврха предметне мере; њена карактеризација према националном закону; поступци који су укључени у израду и спровођење мере; и строгост мере (види G.I.E.M. S.R.L. и други, горе цитиран, ставови 210-211. и судска пракса у оквиру исте, као и Ilnseher против Немачке [ВВ], бр. 10211/12 и 27505/14, став 203, од 4. децембра 2018. године).
Враћајући се на предметни случај, у погледу везе између налога о трајном одузимању имовине подносилаца представке и датог кривичног дела, Суд констатује да се трајно одузимање имовине према члану 2. Закона из 2008. године може извршити само уколико постоји осуђујућа пресуда услед извршења једног од тешких кривичних дела наведених у тој одредби, укључујући организовани криминал (види став 24. горе). Налози за трајно одузимање имовине су стога повезани и зависе од извршења кривичног дела довољне тежине.
Што се тиче карактеризације оспорене мере према домаћем праву, Суд констатује да су српски судови били једногласни у погледу свог закључка да трајно одузимање имовине стечене кривичним делом не представља казну у смислу члана 34. став 2. Устава и члана 7. став 1. Конвенције (види ставове 10, 11. и 13. горе). Узимајући у обзир критеријуме развијене у оквиру судске праксе овог Суда, они су утврдили да трајно одузимање имовине не представља додатну казну, већ је последица чињенице да су починилац или други корисници стекли имовину која потиче од извршења незаконитог дела. Суд с тим у вези констатује да се казне и трајно одузимање имовине сматрају посебним мерама у српском правном систему. Ово је илустровано чињеницом да трајно одузимање имовине стечене кривичним делом није укључено у списак кривичних санкција садржаних у Кривичном законику (види став 21. горе). Заправо, институција трајног одузимања имовине стечене кривичним делом која је примењена у случају подносиоца представке није регулисана Кривичним закоником Републике Србије, већ сасвим другим законодавством, односно Законом из 2008. године. Стога, према мишљењу Суда, у релевантном законодавству не постоји ништа што јасно класификује меру као казну (види, a contrario, G.I.E.M. S.R.L. и други, горе цитиран, ставови 220221.). Чињеница да је Законик о кривичном поступку примењен као подзаконски акт и да је посебно веће кривичног суда издало налог о трајном одузимању имовине (види став 55. доле) не мења овај закључак.
Процењујући природу и сврху налога о трајном одузимање имовине, Суд примећује да су, према домаћим судовима, мере утврђене Законом из 2008. године имале за циљ испуњавање обавеза према Конвенцији Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом (види став 33. горе) (види Dassa Foundation и други против Лихтенштајна (одл.), бр. 696/05, од 10. јула 2007. године, у вези са запленом имовине коју су кривични судови наредили током истраге која се односи на поступак објективног одузимања имовине, и Balsamo против Сан Марина, бр. 20319/17 и 21414/17, став 62, од 8. октобра 2019. године, у вези са конфискацијом примењеном у кривичном поступку). Стога је намера налога о трајном одузимању имовине била да осигурају да се злочин не исплати, те су исти првенствено били ресторативне природе.
У одлуци Dassa Foundation и други против Лихтенштајна (цитираној горе), Суд је утврдио да налози за заплену нису представљали „казну“ у смислу члана 7. став 1, друга реченица, јер је природа одузимања према домаћем закону – иако је одузимање регулисано Кривичним закоником и повезано са извршењем кривичног дела и зависио од њега – учинила такво одузимање имовине упоредивијим са реституцијом услед неправедног богаћења према грађанском праву него са новчаном казном према кривичном праву. Суд је посебно приметио да трајно одузимање имовине, према праву Лихтенштајна, може бити изузето уколико треће стране имају правна потраживања у вези са предметном имовином; одузимање је било ограничено на стварно богаћење корисника извршеног кривичног дела; није било законских претпоставки да је имовина која је преступнику „прошла кроз руке“ плод злочина уколико није могао доказати супротно; степен кривице починиоца није био битан за утврђивање износа имовине која је проглашена заплењеном; и налози за трајно одузимање нису могли бити извршени затвором услед неплаћања (ibid.).
Суд је недавно, у предмету Balsamo (цитиран горе), такође утврдио да се мера конфискације, иако су је одредили судови кривичне надлежности, не може сматрати казненом, већ превентивном, из следећих разлога. Прво, конфискација према домаћем право је била примењива чак и да предмети нису припадали починиоцу предметног кривичног дела. Друго, према релевантној домаћој доктрини, она је представљала превентивну меру, независну од кривичног поступка и утврђивања кривице. Треће, Суд је прихватио да је мера осмишљена тако да спречи незакониту употребу имовине стечене кривичним делом и извршење даљих кривичних дела, што је такође био циљ различитих међународних инструмената. На крају је поновио да тежина мере сама по себи није била пресудна (ibid.).
Суд такође примећује да неколико карактеристика српског система за трајно одузимање имовине стечене кривичним делом према Закону из 2008. године исти чини упоредивим са институцијом цивилног трајног одузимања имовине in rem, а не новчаном казном према кривичном праву. Прво, Суд констатује да формулација релевантног законодавства снажно сугерише да је систем усмерен против имовине, а не против особе. Ово је очигледно из чињенице да се трајно одузимање може чак и vis-à-vis наложити у погледу имовине која припада трећем лицу уколико таква имовина потиче из кривичног дела, под условом да треће лице нема ваљано правно потраживање према члану 28. Закона из 2008. године (види став 27. горе) (упореди са случајем Balsamoо, цитиран горе, став 62.). Друго, Закон из 2008. године препознаје могућност одузимања имовине преминуле особе која никада није била оптужена нити осуђена за било које кривично дело уколико сумња да је таква имовина проистекла из кривичног дела, што произлази из чињеница утврђених у кривичном поступку против трећег лица. Треће, у случају трајног одузимања имовине стечене кривичним делом, за разлику од кривичноправних новчаних казни, степен одговорности починиоца није битан за утврђивање износа имовине која је проглашена заплењеном (види Dassa Foundation и други, цитиран горе, и, a contrario, Welch против Уједињеног Краљевства, од 9. фебруара 1995. године, став 33, серија А бр. 307-А). Четврто, налози за трајно одузимање имовине, према Закону из 2008. године, се не могу извршити затвором услед неплаћања, што је важан елемент кривичноправних новчаних казни (види Dassa Foundation и други, цитиран горе, и, a contrario, Welch, цитиран горе). На крају, приликом издавања налога за трајно одузимање имовине, српски судови такође могу одлучити да доделе део или целу заплењену имовину у корист жртава, уколико су грађанска потраживања потоњих утврђена правноснажном судском одлуком, што је упоредивије са реституцијом услед неправедног богаћења према грађанском праву него са новчаном казном према кривичном праву (види Dassa Foundation и други, цитиран горе).
Суд констатује да је у предмету Dassa Foundation и други (цитиран горе) одсуство законских претпоставки да је имовина коју је преступник поседовао пре извршења кривичног дела представљала приход од кривичног дела, осим уколико је могао доказати супротно, био један од фактора због којег је тај случај различит од случаја Welch (цитиран горе) у коме су постојале такве претпоставке. Иако Закон из 2008. године не предвиђа списак обавезних претпоставки сличних онима у случају Welch (цитиран горе, ставови 12. и 33.), он има прилично широку дефиницију „добити стечене кривичним делом“ (види став 25. горе), према којој српски судови могу издати налог за трајно одузимање имовине у вези са било којом имовином коју поседује преступник (или било који прималац који за њу није платио пуну вредност) која не може бити оправдана његовим или њеним законским приходом. То је, заиста, једини аспект издавања налога према Закону из 2008. године који се разликује од оног у случају Dassa Foundation и други (цитиран горе). Суд примећује да, за разлику од горе поменутог случаја, Закон из 2008. предвиђа кривична дела на која се његове одредбе могу применити, нарочито кривична дела која садрже елементе организованог криминала, извесна кривична дела почињена против привреде и злочини против човечности , као и кривична дела извршена на јавним функцијама (види став 24. горе). Суд констатује да је, нарочито у контексту организованог криминала, акумулација финансијских средстава од суштинског значаја за функционисање криминалне мреже. Удар на средства криминалних група и осигуравање да криминалци не дођу до профита од незаконитих активности је стога кључно питање за спречавање криминала. Како би се делотворније борили против криминала, Закон из 2008. године даје право судовима да издају налог за трајно одузимање имовине на основу сагледавања доказа који су довољни како би се утврдило да је порекло имовине незаконито. Ови докази, према доследној судској пракси, могу представљати неслагање између вредности имовине и законског дохотка починитеља кривичног дела и његове или њене неспособности да докаже законито порекло имовине (види M. против Италије, бр. 12386/86, Одлука Комисије од 15. априла 1991. године, која се односи на конфискацију имовине од особе за коју се сумња да је члан мафијашке организације, и Balsamo, цитиран горе, став 63.). Суд сматра да ова правна позадина потврђује превентивни карактер трајног одузимања имовине и показује да је таква мера осмишљена да спречи незакониту употребу имовине која је предмет налога (види M. против Италије, цитиран горе). С обзиром на горе наведено, а посебно узимајући у обзир комбинацију свих осталих некажњавајућих елемената који су горе наведени (види став 53. горе), могућност ослањања на претпоставку према Закону из 2008. године не може се сама по себи сматрати одлучујућом када је у питању утврђивање природе и сврхе мере.
Што се тиче поступака везаних за налагање и спровођење мере, Суд примећује да је налог за трајно одузимање имовине издало посебно веће кривичног суда у посебним поступцима за трајно одузимање имовине, чија је оцена била објективна и заснована на релевантним доказима у одсуству успешног побијања, и који је издат након доношења правноснажне осуђујуће пресуде по подносиоца представке (види, mutatis mutandis, Balsamo, цитиран горе, став 63.). Поступак је вођен у складу са законодавством посебно осмишљеним за регулисање објективних поступака трајног одузимања имовине, односно Закона из 2008. године.
Када је реч о тежини оспорених налога, Суд подсећа да тежина предметне мере није сама по себи одлучујућа, јер многе неказнене мере могу имати значајан утицај на дотичну особу (види Del Río Prada против Шпаније [ВВ], бр. 42750/09, став 82, ЕСЉП 2013, и Balsamo, цитиран горе, став 64.). Суд констатује да налог за трајно одузимање имовине може утицати на имовину значајне вредности, при чему не постоји горња граница за износ конфисковане имовине. Међутим, трајно одузимање имовине је примењиво само на имовину за коју се не може утврдити законито порекло. Поред тога, Суд констатује да, према члану 34. Закона из 2008. године (види став 27. горе), српски судови имају право да поштеде одређен износ имовине, упркос томе што потиче из криминалних радњи, уколико би потпуно одузимање имовине довело у питање егзистенцију власника или лица која је он дужан да издржава.
Узимајући у обзир све релевантне факторе за процену постојања казне, Суд закључује да, с обзиром на природу трајног одузимања имовине према Закону из 2008. године, која га чини упоредивим цивилним одузимањем in rem, налог за трајно одузимање имовине који је издат против подносиоца представке није представљао „казну“ у смислу члана 7. став 1, друга реченица Конвенције.
Из тога следи да члан 7. није применљив у предметном случају. Стога се овај део представке мора одбацити као неспојив ratione materiae са одредбама Конвенције у складу са чланом 35. ставови 3. и 4. Конвенције.

B. Притужба према члану 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију

Подносилац представке се жалио да је трајним одузимањем његове имовине повређено његово право на мирно уживање имовине, односно да је било произвољно како би се ретроактивно проширио обим механизма конфискације. Он се позвао на члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, који гласи:

"Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.“

1. Аргументи страна у спору

Подносилац представке је поновио своју притужбу.
Влада није оспорила да је мера о којој је реч у овом случају представљала мешање у мирно уживање имовине подносиоца представке. Упркос томе, она је сматрала да је поступак за одузимање имовине стечене кривичним делом спроведен против подносиоца представке у потпуности био у складу са материјалним и процесним одредбама домаћег права и одредбама Конвенције. Будући да подносилац представке није доказао законито порекло средстава коришћених за куповину предметне имовине, испуњена је претпоставка предвиђена Законом из 2008. године. У свом закључку, Влада је сматрала да је трајно одузимање имовине подносиоца представке мера пропорционална легитимном циљу коме се тежи.

2. Оцена Суда

Суд није позван да апстрактно испита компатибилност одредби закона из 2008. године са Конвенцијом. Уместо тога, он мора да утврди да ли је начином на који су те одредбе примењене у случају подносиоца представке повређена Конвенција (види, међу другим изворима, Phillips против Уједињеног Краљевства, бр. 41087/98, став 41, ЕСЉП 2001-VII, и Lekić против Словеније [ВВ], бр. 36480/07, став 107, од 11. децембра 2018. године). Суд примећује, а што стране у спору нису оспориле, да је налог за трајно одузимање имовине подносиоца представке представљао мешање у његово право на мирно уживање имовине, те да је стога члан 1 Протокола бр. 1 примењив. Суд такође констатује да је мешање представљало контролу употребе имовине у смислу другог става члана 1. Протокола бр. 1 (види, међу многим другим изворима, Air Canada против Уједињеног Краљевства, од 5. маја 1995. године, став 34, серија А бр. 316-А; Veits против Естоније, бр. 12951/11, став 70, од 15. јануара 2015. године; Gogitidze и други против Грузије, бр. 36862/05, став 94, од 12. маја 2015. године; Telbis и Viziteu против Румуније, бр. 47911/15, став 69, од 26. јуна 2018. године; и Riela и други против Италије (одл.), бр. 52439/99, од 4. септембра 2001. године).
Када је реч о законитости мешања, Суд констатује да су трајно одузимање имовине подносиоца представке наложили домаћи судови на основу Закона из 2008. године. Узимајући у обзир формулације његових одредби, Суд сматра да не може бити било какве сумње у погледу њихове јасноће, прецизности или предвидљивости (види, на пример, Khoniakina против Грузије, бр. 17767/08, став 75, од 19. јуна 2012. године, и Grifhorst против Француске, бр. 28336/02, став 91, од 26. фебруара 2009. године).
Што се тиче аргумента подносиоца представке да је дошло до произвољног ретроактивног проширења обима механизма конфискације на имовину коју је он стекао пре ступања на снагу Закона из 2008. године, Суд понавља да се захтев „законитости“ садржан у члану 1. Протокола. бр. 1 не може нормално тумачити као спречавање законодавног тела да контролише употребу имовине или да на други начин омета материјална права путем нових ретроспективних одредби које регулишу наставак чињеничног стања или правне односе наново (види Arras и други против Италије, бр. 17972/07, став 81, од 14. фебруара 2012. године; Azienda Agricola Silverfunghi S.a.s. и други против Италије, бр. 48357/07 и 3 друге, став 104, од 24. јуна 2014. године; Khoniakina, цитиран горе, став 74; Huitson против Уједињеног Краљевства (одл. ), бр. 50131/12, ставови 31-35, од 13. јануара 2015. године; и Gogitidze и други, цитиран горе, став 99.). Суд не види разлог да у предметном случају утврди другачије. Суд, према томе, сматра да је трајно одузимање имовине подносиоца представке било у потпуности у складу са захтевом „законитости“ садржаним у члану 1. Протокола бр. 1.
Када је реч о легитимитету циља којем се тежи спорним одузимањем имовине, Суд примећује да је та мера чинила суштински део већег законодавног пакета усмереног ка интензивирању борбе против организованог криминала. Он је првенствено осмишљен да лиши особу добити остварене извршењем криминалних радњи и, што је још важније, елиминише вредност добити у погледу њене могуће будуће употребе у криминалним радњама. Сходно томе, циљ мере није био само да осигура да се кривично дело не исплати, већ и да се спречи промет средстава зарад подстицања злочиначког подухвата (види, mutatis mutandis, Phillips, цитиран горе, став 52.). Стога, имајући у виду закључке Суда у вези са природом мере према Закону из 2008. године (види став 57. горе), исти констатује да је циљ спорног поступка био даље спречавање неправедног богаћења извршењем тешких кривичних дела као таквих, чиме се шаље јасан сигнал особама које су већ умешане у таква кривична дела или мисле да иста почине да њихови злочини, чак и ако су прошли без последица у кривичноправном систему, ипак не би осигурале новчану корист ни за њих ни за њихове породице (види, mutatis mutandis, Gogitidze и други, цитиран горе, став 102.). Поред тога, мера је имала јасне ресторативне елементе, јер су српски судови могли да доделе одузету имовину жртвама злочина које су починили власници или њихови претходници (види став 27. горе).
Суд сходно томе налази да је мера трајног одузимања имовине у предметном случају извршена у складу са општим интересом да се осигура да употреба предметне имовине не обезбеди било какву предност по подносиоца представке, а на штету заједнице (упореди Raimondo против Италије , од 22. фебруара 1994. године, став 30, серија А бр. 281-А; Arcuri и други против Италије (одл.), бр. 52024/99, од 5. јула 2001. године; Phillips, цитиран горе, став 52; и Gogitidze и други, цитиран горе, став 103.).
Када је реч о пропорционалности између спорног трајног одузимања имовине и горе наведеног циља, Суд констатује да је подносилац представке ограничио своје аргументе на жалбу на ретроактивну примену механизма заплене према Закону из 2008. године. С обзиром на информације доступне у списима предмета, ништа не указује на то да је одузимање куће подносиоца представке било несразмерно, нити је он тако тврдио. У том погледу, Суд посебно примећује да је према налазима домаћих судова подносилац представке стекао огромну зараду извршењем кривичних дела која је починио. С обзиром на то, Суд закључује да мешање у имовинска права подносиоца представке није било несразмерно легитимном циљу коме се тежило.
Из тога следи да је овај део представке очигледно неоснован, те се као такав мора одбацити у складу са чланом 35, ставови 3. и 4. Конвенције.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД,

Проглашава, већином гласова, притужбу која се односи на члан 7. Конвенције неприхватљивом;

Проглашава, једногласно, притужбу која се односи на члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 11. марта 2021. године.

Stanley Naismith	Jon Fridrik Kjølbro
секретар	председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Rohlena protiv Republike Češke

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1429/2019 od 22.01.2020. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog AA, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K broj 223/18 od 03.06.2019. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 830/2019 od 01.10.2019. godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2). Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Osnovnog suda u Nišu 2K broj 223/18 od 03.06.2019. godine, okrivlјeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela nasilјe u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61 Krivičnog Zakonika, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine. Istom presudom, okrivlјeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem, shodno odredbi člana 264. ZKP, a oštećena BB je na osnovu člana 258 ZKP upućena na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 830/2019 od 01.10.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivlјenog, presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.broj 223/18 od 03.06.2019. godine preinačena je samo u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, tako što su radnje okrivlјenog, zbog kojih je oglašen krivim prvostepenom presudom, pravno kvalifikovane kao krivično delo nasilјe u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, dok su žalba branioca okrivlјenog u preostalom delu, kao i žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i branioca okrivlјenog odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Rohlena protiv Republike Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1042/2018 od 04.10.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog M. J., podnet protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 516/17 od 06.07.2017.

Presudom Višeg suda u Valјevu K.br.43/16 od 20.02.2017. godine, izrekom pod I, okrivlјeni M.J. oglašen je krivim za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika (KZ) u sticaju sa krivičnim delom neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1.KZ.
Apelacioni sud u Beogradu, presudom Kž1 516/17 od 06.07.2017. godine, delimičnim usvajanjem žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Valјevu, preinačio je presudu Višeg suda u Valјevu K.br.43/16 od 20.02.2017. godine, tako što je okrivlјenog M.J. oglasio krivim za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa st. 1. i 4. KZ, za koje delo mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 6-šest meseci, a za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 2-dve godine i za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je okrivlјeni prvostepenom presudom takođe oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od godinu dana pa je okrivlјenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3-tri godine i 2-dva meseca u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 07.11.2013. godine do 29.11.2013. godine, dok je žalbu javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Valјevu u preostalom delu i žalbu branioca okrivlјenog u celosti odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke

Presuda je povezana sa rešenjem Gž-4472/2018 od 20.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojim se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P-11538/14 od 03.06.2016. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete zbog pretrplјenih duševnih bolova i straha zbog navodnih bitnih povreda odredaba parničnog postupka u predmetu koji je vođen pred nekadašnjim Trećim opštisnkim sudom u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde