Povod za obraćanje Sudu bile dve izjave vojnog sudije koji je vodio istragu u predmetu povodom smrti sina podnosioca i još jednog vojnika. Obe izjave je istražni sudija dao predstavlјajući saznanja do kojih se u istrazi došlo prilikom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji i u intervjuu koji je objavlјen u dnevnim novinama. Date izjave su bile razlog da podnosilac predctavke protiv istražnog sudije pokrene krivični postupak podnošenjem privatne krivične tužbe zbog krivičnog dela kleveta.

Podnosilac nije ni u privatnoj tužbi, niti kasnije tokom trajanja krivičnog postupka, isticao imovinsko pravni zahtev, već se ograničio isklјučivo na krivično gonjenje.

Krivični postupak je pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude za krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika.

Podnosilac se potom obratio Ustavnom sudu navodeći da krivični postupak nije bio pravičan i da je stoga došlo do povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravno sredstvo i prava na zaštitu podataka o ličnosti.

U predstavci koja je podneta Sudu, podnosilac se prituživao: 1) da je vojni istražni sudija obelodanio lične podatke o njegovom pokojnom sinu iz spisa krivičnog predmeta, što je uticalo i na ugled njegovog sina i na ugled cele porodice podnosioca predstavke (ističući povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije); 2) da su ovo obelodanjivanje nadležni državni organi propustili da sankcionišu (ističući povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije).

Sud je sve navode podnosioca razmatrao isklјučivo prema članu 8. Konvencije koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, i to samo u odnosu na podnosioca lično, a ne i u odnosu na njegovog pokojnog sina.
Naime, deo pritužbe koji se odnosio na tvrdnje o kršenju prava na poštovanje privatnog i porodičnog života pokojnog sina podnosioca predstavke, Sud je odbacio pozivajući se na princip da prava iz člana 8. Konvencije nisu prenosiva, te ni u ovom konkretnom slučaju nije našao dovolјne razloge da odstupi od svoje ustalјene prakse.
U odnosu na deo pritužbi koji se odnosio na tvrdnje da je podnosiocu lično povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života izjavama koje su se odnosile na njegovog sina, Sud je istakao da ovi navodi spadaju u delokrug člana 8, podsećajući da je i u ranijim slučajevima prihvatao da ugled preminulog člana porodice, pod određenim uslovima, može da utiče na privatni život i identitet druge osobe.

Međutim, Sud je ocenio da je podnosilac trebalo da podnese parničnu tužbu, na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, pozivajući se na svoje stavove iz presuda Hajnal protiv Srbije (broj 36937/06, stav 142, od 19 juna 2012) i Lakatoš i drugi protiv Srbije (broj 3363/08 od 7. januara 2014, stav 114) i odluke Kostić protiv Srbije (broj 40410/07od 17. septembra 2013, stav 60).

Sud je prilikom donošenja ove odluke imao u vidu:
1) da je podnosilac protiv XX pokrenuo samo krivični postupak podnošenjem privatne krivične tužbe i da u krivičnom postupku nije istakao imovinskopravni zahtev, ograničavajući se isklјučivo na utvrđivanje krivične odgovornosti, odnosno na krivično gonjenje;
2) da Krivični zakonik međutim izričito isklјučuje krivičnu odgovornost u određenim okolnostima za krivično delo koje je bilo predmet podnete privatne krivične tužbe i da je drugostepeni sud, koji je odlučivao o izjavlјenim žalbama protiv prvostepene presude, za svoje zaklјučke dao razloge koji nisu ni arbitrerni, niti proizvolјni;
3) da se i podnosiočevo obraćanje Ustavnom sudu uglavnom zasnivalo na činjenici da nije uspeo u krivičnom postupku – Evropski sud je istakao da je, u odnosu na radnje na koje je podnosilac ukazivao, obaveza Države prema članu 8 Konvencije da održi i primeni u praksi adekvatan pravni okvir koji pruža zaštitu, što ne zahteva uvek efikasne krivično-pravne odredbe koja pokrivaju određeno delo, već se može sastojati i od građansko-pravnih sredstava koja mogu pružiti dovolјnu zaštitu - u ovom slučaju takav pravni put je postojao, ali mu podnosilac predstavke nije pribegao;
4) da odredbe članova 157, 199 i 200 Zakona o obligacionim odnosima, obezbeđuju, između ostalog, da svako ko je pretrpeo strah, fizički bol ili duševnu bol zbog kršenja njegovog ugleda, ličnog integriteta, slobode ili drugih „ličnih prava“, ima pravo da traži sudsku zabranu, da tuži za novčanu kompenzaciju i da zatražiti druge oblike pravnih sredstava koji bi mogli pružiti odgovarajuću nematerijalnu satisfakciju - štaviše, da član 172. stav 1. propisuje da pravno lice, dakle i država, odgovara za bilo koju štetu koju jedan od „njegovih organa“ nanese „trećem licu“ - Sud je već primetio u predmetu Lakatoš i drugi protiv Srbije da su domaći sudovi navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima primenjivali;
5) da postoji sudska praksa da domaći sudovi neposredno primenjuju Konvenciju i da priznaju navodne povrede člana 8. Konvencije u kontekstu „privatnog života“, te da dosuđuju kompenzaciju tužiocima;
6) Sud je na kraju podsetio da je u odluci Kostić protiv Srbije od 17. septembra 2013. godine razmatrao pritužbe prema članu 8 Konvencije (da su vojni službenici i vojni istražni organi širili uvredlјive i netačne podatke i informacije o ličnom i porodičnom životu pokojnog sina tog podnosioca predstavke) i da ih je odbacio kao nedopustive zbog neiscrplјivanja domaćih pravnih sredstava prema Zakonu o obligacionim odnosima - Sud je konstatovao da podnosilac predstavke nije objasnio zašto bi ovakav pravni lek bio neadekvatan i neefikasan u posebnim okolnostima njegovog slučaja, niti je pokazao da postoje posebne okolnosti koje ga oslobađaju ovog zahteva.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ОДЛУКА ДРУГОГ

ОДЕЉЕЊА

Представка бр. 5158/12

Јанко ЈАКОВЉЕВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа 13. октобра 2020. године у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Aleš Pejchal,
Valeriu Griţco,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Pauliine Koskelo, судије,
и Hasan Bakırcı, заменик секретара одељења,

Имајући у виду горе наведену представку поднесену 13. септембра 2011. године,

Имајући у виду запажања које је Тужена влада поднела и запажања

које је подносилац представке поднео у одговору, Након разматрања, одлучује као што следи:

ЧИЊЕНИЦЕ

Подносилац представке, господин Јанко Јаковљевић, држављанин Републике Србије, рођен је 1953. године и живи у Шапцу. Пред Судом је подносиоца заступао господин П. Савић, адвокат са праксом у Београду.
Владу Републике Србије (у даљем тексту: Влада) је заступала њихова заступница, госпођа Н. Плавшић.

A. Околности предмета

Чињенице у вези са предметом које су поднеле стране могу се резимирати на следећи начин.

1. Опште информације о предмету

Син подносиоца представке, Д.Ј., који је био војник у елитној Гардијској јединици Војске Србије и Црне Горе, и још један војник са иницијалима Д.М., умрли су 5. октобра 2004. године док су били на стражи у војној касарни Топчидер у Београду. Син подносиоца представке преминуо је на лицу места, док је други војник умро касније на ВМА у Београду. Обојица су имали 21 годину. Истог дана војни истражни судија В.Т. (у даљем тексту: Војни истражни судија) извршио је увиђај на лицу места.
Војни истражни судија је на конференцији за штампу 7. октобра 2004. године представио налазе почетне истраге који је закључио да је смрт војника резултат рањавања из сопствених пушака, да ниједна трећа особа није учествовала у инциденту, те да је мотив пуцњаве требало утврдити у току истраге.
Високи савет одбране Србије и Црне Горе је 15. октобра 2004. године усвојио одлуку о образовању комисије за испитивање околности погибије војника у касарни Топчидер (у даљем тексту: Државна комисија) услед великог броја недоследности у налазима војне истраге и јавне полемике коју је случај изазвао.
Иницијални истражни поступак (видети ставове 4. и 5 горе) завршен је 29. новембра 2004. године, након закључка војног истражног судије да је Д.Ј. убио Д.М. а затим извршио самоубиство, при чему је одбачена кривична пријава против првог због немогућности кривичног гоњења.
Државна комисија је 1. децембра 2004. године изнела закључке у којима је одбацила могућност да је било који од двојице војника извршио самоубиство или да су се међусобно убили у размени ватре, стога закључивши да су војници убијени од стране трећег лица. Препоручена је свеобухватна кривична истрага цивилних правосудних институција.
Уставни суд је 31. јануара 2013. године утврдио кршење права подносиоца представке из члана 2. Конвенције због неефикасности кривичне истраге о смрти његовог сина. Наложио је надлежним властима да предузму све неопходне мере за окончање истраге о овом инциденту.
Према најновијим информацијама које је подносилац представке доставио 27. маја 2016. године, до тог датума налог Уставног суда у вези са кривичном истрагом није спроведен.

2. Изјаве војног истражног судије

У периоду између октобра и децембра 2004. године смрт сина подносиоца представке и другог војника привукла је велику медијску пажњу у Србији. За то време, недуго након што је Државна комисија нашла да је војна истрага неадекватна и препоручила обнављање истраге пред цивилним правосудним институцијама (видети став 8. горе), В.Т., надлежни војни истражни судија се појавио неколико пута у српским медијима, бранећи налазе војне истраге.
Он је 15. децембра 2004. године представио налазе истраге у популарној политичкој ТВ емисији Клопка - да је син подносиоца представке убио другог војника, а затим извршио самоубиство. Поред тога, изјавио је да је „један од војника био„ другоразредни војник“„ просечних физичких и менталних способности “, што је значило да дотични војник није испунио критеријуме да буде припадник елитне јединице, у којој су могли да служе само „прворазредни војници“. Није прецизирао на кога од двојице војника је мислио.
Вечерње новости, једна од највећих српских дневних новина, објавиле су интервју са В.Т.-ом 17. децембра 2004. године, у којем је бранио налазе војне истраге и критиковао рад Државне комисије. Између осталог, изјавио је следеће:

„Постоје изјаве сведока, које психолог није узео у обзир, према којима је војник [Д.Ј.] имао нервни слом који се манифестовао као резултат његовог неуспеха да комуницира са другима. Загледао би се у једну тачку након устајања; дан пре инцидента није могао да склопи мобилни телефон и у њега стави СИМ картицу јер су му руке дрхтале. Када су га питали да ли је болестан, једноставно је одговорио ‘Само сам мало уморан’. Све ово говорим због истине. Знам да повређујем породицу преминулог војника. Међутим, сви имамо породице и част и сви смо повређени стварима које окружују овај случај. Истина се мора знати“.

3. Кривични поступак у вези са изјавама војног истражног судије

Подносилац представке је 24. јануара 2005. године поднео приватну тужбу против В.Т.-а којом се покреће кривични поступак због клевете изнесене изјавом описане у горе наведеним ставовима 12. и 13. Подносилац представке није поднео грађански захтев за накнаду штете у овом кривичном поступку, ограничавајући се само на кривичну тужбу.
Први општински суд у Београду је 5. новембра 2007. године утврдио да нема никаквих сумњи да је В.Т. дао изјаве које су биле предмет гоњења. Даље је утврђено да је В.Т. објавио стварне чињенице из списа кривичних предмета. Суд је утврдио да В.Т. није могао да даје изјаве у свом службеном својству као војни истражни судија, с обзиром на то да његова судска функција није предвиђала да медијима објављује личне податке о људима који су умешани у случај на којем је био ангажован. Суд је променио правну квалификацију оптужби у објављивање личних и породичних података и утврдио да је В.Т. крив за наведено кривично дело у вези са интервјуом објављеним 17. децембра 2004. у листу Вечерње новости (видети горе наведени став 13). Суд је В.Т.-у издао службено судску опомену. Међутим, суд је утврдио да изјаве В.Т.-а током телевизијске емисије емитоване 15. децембра 2004. године (видети горе наведени став 12.) не могу да се квалификују као кривично дело. Образложење суда је било да В.Т. није издвојио сина подносиоца представке као „другоразредног војника просечних физичких и менталних способности“, већ да је споменуо само „једног војника“. Није прихватио аргумент подносиоца представке да је идентитет војника био очигледан из контекста.
И подносилац представке и В.Т. су се жалили на првостепену пресуду.
Окружни суд у Београду је 29. септембра 2008. године укинуо ту одлуку и ослободио В.Т.-а оптужбе. Окружни суд је прво утврдио да је нижи суд правилно утврдио чињенице. Затим је утврђено да је В.Т. поступао у службеном својству приликом давања спорних изјава. Пресуђено је да су изјаве дате на захтев председника војног суда и да су дате у сврху „заштите оправданих интереса војног правосуђа и војске у целини, с циљем да се информише јавност о чињеницама и околностима везаних за смрт војника“ (видети члан 9. Пословника о раду војних судова, цитиран у ставу 25. у наставку текста). С обзиром на то да су се изјаве које је В.Т. дао успоставиле као истинитим, а пошто су сачињене ради заштите оправданог јавног интереса, Окружни суд је утврдио да изјаве не могу представљати кривично дело, како је предвиђено чланом 172. став 4. Кривичног законика (видети став 21. у наставку текста).

4. Поступак пред Уставним судом

Подносилац представке је поднео уставну жалбу 29. новембра 2008. године. Он се жалио да је кривични поступак описан у горе наведеним ставовима 14. до 17. био неправичан и да је због тога дошло до повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на делотворан правни лек и права на заштиту личних информација.
Уставни суд је 3. марта 2011. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке. Утврдио је да су жалбе подносиоца представке на правичност кривичног поступка неприхватљиве ratione materiae, јер Устав није јемчио право на правично суђење тужиоцу у кривичном поступку. Штавише, сматрао је да су његове притужбе на повреду његовог права на достојанство и слободан развој личности неприхватљиве из истог разлога, јер су се углавном заснивале на чињеници да кривични поступак који је покренуо није резултирало пресудом о кривици. У погледу жалбе подносиоца представке које се односи на право на заштиту података о личности, Уставни суд је сматрао да „аргументи подносиоца представке у вези са наводном повредом права на заштиту података о личности загарантованом чланом 42. Устава не могу да се доведу у везу са таквим загарантованим правом “, што је резултирало одбацивањем исте „ због недостатка услова за вођење поступка и доношење одлуке “.

B. Релевантно домаће право

1. Устав

Устав објављен у Службеном гласнику Републике Србије (у даљем тексту: Службени гласник) бр. 98/06, ступио је на снагу 8. новембра 2006. године и предвиђа, у мери у којој је релевантан за овај случај:

Међународни односи

Члан 16. став 2.

„... [М]еђународни уговори саставни су део правног поретка [Републике Србије] ... и непосредно се примењују ...“

Непосредна примена зајемчених права

Члан 18.

„Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.

Уставом се јемче ... непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права ... [и] ... потврђеним међународним уговорима ... Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се ... сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.“

Достојанство и слободан развој личности

Члан 23.

„Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите. Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом.“

Заштита података о личности

Члан 42.

„Зајемчена је заштита података о личности.

Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују се законом.

Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом.

Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе.“

2. Кривични законик

Кривични законик, објављен у Службеном гласнику бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19, ступио je на снагу 1. јануара 2006. године, али je примењивaн у кривичном поступку против В.Т. као блажи закон у односу на оптужене. Релевантни чланови гласе:

Изношење личних и породичних прилика

Члан 172.

(1) Ко износи или преноси штогод из личног или породичног живота неког лица што може шкодити његовој части или угледу, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити новчаном казном или затвором до једне године.

(3) Ако је оно што се износи или преноси довело или могло довести до тешких последица за оштећеног, учинилац ће се казнити затвором до три године.

(4) За изношење или преношење личних или породичних прилика које је учињено у вршењу службене дужности, новинарског позива, одбрани неког права или при заштити оправданих интереса, учинилац се неће казнити, ако докаже истинитост свог тврђења или ако докаже да је имао основаног разлога да поверује у истинитост оног што је износио или преносио.

(5) Истинитост или неистинитост оног што се износи или преноси из личног или породичног живота неког лица не може се доказивати пред судом, осим у случајевима из става 4. овог члана.

Повреда тајности поступка Члан 337.

„(1) Ко неовлашћено открије оно што је сазнао у судском, прекршајном, управном или другом законом прописаном поступку, а што се по закону не може објавити или је одлуком суда или другог надлежног органа проглашено као тајна, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.“

3. Закон о кривичном поступку

Релевантни део Закона о кривичном поступку објављен у Службеном листу Савезне Републике Југославије (у даљем тексту -„СЛ СРЈ“) бр. 70/01 и 68/02, као и у Сл. гласнику РС бр. 58/04, 85/05 и 115/05, гласи:

Члан 261.

„Ако то захтевају интереси морала, јавног поретка, националне безбедности, интереси заштите малолетника или приватног живота учесника у поступку, или када је то неопходно с обзиром на посебне околности због којих би јавност могла да повреди интересе правде, службено лице које предузима истражну радњу наредиће лицима која саслушава, односно испитује или која присуствују истражним радњама или разгледају списе истраге да чувају као тајну одређене чињенице или податке које су том приликом сазнала и указаће им да одавање тајне представља кривично дело. Ова наредба унеће се у записник о истражној радњи, односно забележиће се на списима који се разгледају, уз потпис лица које је упозорено.“

4. Закон о облигационим односима

Релевантне одредбе Закона о облигационим односима, објављене у Службеном листу СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Сл. листу СРЈ бр. 31/93, гласе како следи:

Захтев да се престане са повредом права личности

Члан 157.

„(1) Свако има право захтевати од суда или другог надлежног органа да нареди престанак радње којом се повређује интегритет људске личности, личног и породичног живота и других права његове личности.

(2) Суд, односно други надлежни орган може наредити престанак радње под претњом плаћања извесне новчане своте, одређене укупно или по јединици времена, у корист повређеног.“

Одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган

Члан 172.

„(1) Правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.“

Објављивање пресуде или исправке

Члан 199.

„У случају повреде права личности суд може наредити, на трошак штетника, објављивање пресуде, односно исправке, или наредити да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или што друго чиме се може остварити сврха која се постиже накнадом.“

Новчана накнада

Члан 200.

„(1) За претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству.

(2) Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.“

5. Закон о војним судовима

Релевантне одредбе Закона о војним судовима (СЛ СРЈ, бр. 11/95, 1/96 и 74/99), гласе како следи:

Члан 49.

„ ...

Пословник о раду војних судова доноси савезни министар за одбрану, по прибављеном мишљењу опште седнице Врховног војног суда.

Пословник о раду војних судова објављује се у „Службеном војном листу“.

Члан 52.

„У кривичном поступку пред војним судовима примењују се одредбе Закона о кривичном поступку, ако овим законом није друкчије прописано.“

Члан 60.

„Истрагу спроводи истражни судија војног суда.“

6. Пословник о раду војних судова

Релевантна одредба Пословника о раду војних судова, објављена у Службеном војном листу бр. 4/95, гласи како следи:

Члан 9.

„Информације које су доступне јавности о активностима војних судова у одређеним случајевима пружа судија уз одобрење председника суда, ако се предмет не сматра војном или службеном тајном или ако давање таквих података није строго забрањено по закону.“

7. Релевантно домаће право

Релевантна домаћа судска пракса која се односи на употребу правних средстава у оквиру грађанског права у погледу питања везаних за приватни живот наведена је у случају Лакатош и други против Србије (бр. 3363/08, ст. 43-44 и 51- 52, 7. јануар 2014. године).

ПРИТУЖБЕ

Позивајући се на чланове 6. и 8. Конвенције, подносилац представке се жалио на обелодањивање података о личности који се односе на његовог покојног сина који су прикупљени током кривичне истраге, што је утицало на углед његовог сина и целе његове породице, те на несанкционисање наведеног обелодањивања од стране домаћих судова.

ПРАВО

Подносилац представке се жалио на основу чланова 6. и 8. Конвенције да је војни истражни судија објавио податке о личности његовог покојног сина из списа кривичних предмета, што је утицало на углед његовог покојног сина и целе његове породице, као и да органи нису санкционисали наведено обелодањивање. Суд, који је главни у карактеризацији закона који је применљив чињеницама случаја (видети Радомиља и други против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, §§ 114 и 126, 20. март 2018), испитује ову жалбу само према члану 8. Конвенције, која у мери у којој је релевантна гласи:

„1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота ...

2. Државни органи немају право да се мешају у остваривање наведеног права, осим ако је то у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне сигурности или економског благостања земље, ради спречавања нереда или злочина, заштите здравља или морала, или заштите права и слобода других“.

A. Статус жртве подносиоца представке и locus standi у односу на његовог сина

Суд примећује да Влада није уложила приговор у вези са locus standi подносиоца представке, али с обзиром на то да се тиче предмета који је у надлежности Суда, Суд није спречен да га испита по сопственој иницијативи (видети, mutatis mutandis, Satakunnan Markkinapörssi Oy and Satamedia Oy против Финске [ВВ], бр. 931/13, §§ 89. и 93, 27. јун 2017. године). Суд даље примећује да је жалба подносиоца представке двострука (видети горе наведени став 28.). С обзиром на то да је утврђено да се подносилац представке жали на кршење права из Конвенције свог покојног сина, Суд ће прво испитати locus standi подносиоца представке у вези с тим.
Суд понавља да је у бројним случајевима потврдио начело да су права из члана 8. непреносива (видети Dzhugashvili против Русије (одл.), бр. 41123/10, ст. 22-23, 9. децембра 2014. године и тамо наведени случајеви). Суд не налази довољно разлога за одступање од своје устаљене судске праксе у овом случају. Чак и под претпоставком да његов син има право према члану 8. Конвенције (видети John Anthony Mizzi против Малте, бр. 17320/10, ст. 39, 22. новембар 2011. године), произилази да подносилац представке нема правну могућност да се ослони на права свог сина и да ће овај део жалбе бити одбијен према члану 34. као неспојив ratione personae са одредбама Конвенције.
У погледу тога да ли је у конкретном случају сопствено право подносиоца представке на поштовање свог приватног и породичног живота доведено у питање, Суд примећује да је прихваћено да углед преминулог члана породице особе може, у одређеним околностима, утицати на приватни живот и идентитет тог лица, и стога може да спада у делокруг члана 8. (видети Perinçek против Швајцарске [ВВ], бр. 27510/08, ст. 201-03, ЕСЉП 2015 (изводи) и тамо наведени случајеви).
Осврћући се на чињенице овог случаја, Суд на самом почетку примећује да се бар једна од оспорених изјава (видети горе наведени став 13.) односи директно на сина подносиоца представке. За разлику од случаја Dzhugashvili (цитираног горе), овај случај се није усредсредио на репутацију светске познате јавне личности, већ се бавио репутацијом двадесетједногодишњег војника који је умро док је био на дужности (видети горе наведени став 4). Стога, у разликовању између, с једне стране, клеветничких напада на приватна лица, чија репутација као делимичан и целокупан углед њихових породица остаје у делокругу члана 8, и, с друге стране, легитимне критике јавних личности које су преузимањем руководећих улога изложене јавној критици ( видети горе цитираног Dzhugashvili, § 30), Суд сматра да овај случај спада у прву категорију.
Суд ће, према томе, испитати ову жалбу у мери у којој се односи на права подносиоца представке према члану 8. Конвенције.

B. Владин приговор на неисцрпљивање домаћих правних средстава

1. Приговор Владе

Влада тврди да подносилац представке није исцрпео све расположиве и делотворне домаће правне лекове. Конкретно, он није поднео грађанску тужбу у складу са члановима 157, 172, 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети горе наведени став 23.). Влада се ослонила на пресуду Суда у предмету Лакатош и други против Србије (бр. 3363/08, 7. јануар 2014. године).
Подносилац представке није дао коментар у вези с тим.

2. Процена суда

(a) Општа начела

Општа начела која се тичу правила исцрпљивања домаћих правних лекова су поновљени у предмету Вучковић и други против Србије ([ВВ] (прелиминарни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, § -77, 25. март 2014). Суд нарочито понавља да државе не одговарају пред међународним телом за своја дела пре него што имају прилику да правилно реше неко питање у оквиру сопственог правног система. Они који желе да се позивају на надзорну надлежност Суда у вези са жалбама против државе обавезни су стога да прво искористе правна средства предвиђенa националним правним системом (видети, између многих других, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996, ст. 65, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV и Вучковић и други, горе цитирани, § 70).
Обавеза исцрпљивања домаћих правних средства стога захтева од подносиоца представке да на уобичајен начин употреби правне лекове које су доступни и довољни у вези с његовим или њеним притужбама у погледу Конвенције. Постојање наведених правних лекова мора бити довољно извесно не само у теорији, већ и у пракси, јер у супротном не би имали потребну доступност и ефективност (видети Akdivar и други, § 66, као и Вучковић и други, § 71, оба цитирана горе).
Члан 35. став 1. такође захтева да су жалбе које су предвиђене за накнадно подношење Стразбуру морале да буду поднете одговарајућем домаћем телу, барем у суштини (видети Fressoz and Roire против Француске [Вв], бр. 29183/95, ст. 37 , ЕСЉП 1999-I) и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву (видети Akdivar и други, ст. 66, и Вучковић и други, ст. 72, оба горе цитирана).
Да би било делотворно, правно средство мора да буде способно да директно поправи оспорено стање ствари и мора да пружи разумне изгледе за успех (видети Balogh против Мађарске, бр.47940/99, § 30, 20. јул 2004, и Сејдовић против Италије [ВВ], бр. 56581/00, § 46, EСЉП 2006-VIII). Међутим, постојање пуких сумњи у погледу изгледа за успех одређеног правног средства, који очигледно није узалудан, није ваљан разлог да се не исцрпи наведена правна заштита (видети Akdivar и други, горе цитиран, ст. 71; Scoppola против Италије (бр. 2) [ВВ], бр. 10249/03, ст. 70, 17. септембар 2009. године; и Вучковић и други, горе цитиран, ст. 74).
Када је реч о терету доказивања, дужност је Владе која тврди неисцрпљивање да увери Суд да је правни лек био делотворан и да је био доступан у теорији и пракси у релевантно време. Чим овај терет доказивања буде задовољен, до подносиоца представке је да докаже да је правно средство коју је понудила Влада заправо било исцрпљено, односно да је из неког разлога било неадекватно и неделотворно у околностима датог случаја или да постоје посебне околности које изузимају њега или њу од овог захтева (видети, између осталог, видети Akdivar и други, горе цитиран, § 68; McFarlane против Ирске [ВВ], бр. 31333/06, § 107, 10. септембар 2010; and Вучковић и други, горе цитиран, § 77

(б) Примена општих начела на конкретан случај

Имајући у виду горе наведено и усредсређујући се на овај случај, Суд примећује да је подносилац представке покренуо кривични поступак само путем приватне тужбе против В.Т.-а, Штавише, он није поднео грађански захтев у контексту тог кривичног поступка (видети горе наведени став 14.), ограничавајући се само на кривичну тужбу (видети, mutatis mutandis, Тордај против Србије (одл.), бр. 19728/08 , §§ 21-22, 19. септембар 2017. године). Суд, међутим, примећује да је Кривични законик изричито искључио кривичну одговорност у одређеним околностима за дато дело, као и да је Окружни суд у Београду утврдио да те околности постоје у случају подносиоца представке (члан 172. став 4. Кривичног законика - видети горе наведене ставове 17. и 21.). Тај закључак се не чини произвољним или очигледно неразумним. Осим тога, његова уставна жалба, с обзиром да се утврдило да је правилно поткрепљена, такође се углавном заснивала на чињеници да тај кривични поступак није био успешан (видети горе наведени став 19.). Суд с тим у вези примећује да је у погледу дела попут оних која је наводио подносилац представке (видети, a contrario, X and Y против Холандије, 26. март 1985, ст. 23-24 и 27, серија А бр. 91, и M.C. против Бугарске, бр. 39272/98, ст. 150, ЕСЉП 2003-XII), обавеза државе према члану 8. да одржи и примењује у пракси адекватан правни оквир који пружа заштиту не захтева да делотворна кривично-правна одредба која покрива одређено дело увек буде на снази. Правни оквир би такође могао да садржи грађанско-правна средства која могу пружити адекватну заштиту (видети Söderman против Шведске [ВВ], бр. 5786/08, ст. 85, ЕСЉП 2013). У овом случају такво правно средство је постојало, али подносилац представке му није прибегао.
Суд је приметио да када се чланови 157, 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети став 23.) размотре заједно они између осталог предвиђају да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну бол због кршења његове репутације, личног интегритета, слободе или другог његовог „личног права“ има право да захтева правну заштиту, тужи за новчану накнаду и затражи друге облике обештећења који би могли да обезбеде одговарајуће нематеријално задовољење. Штавише, члан 172. став 1. предвиђа да правно лице, које укључује и државу, одговара за било какву штету коју један од „његових органа“ нанесе „трећем лицу“. Као што је Суд већ приметио у предмету Лакатош и други (цитирано горе, ст. 43-44 и 51-52), домаћи грађански судови применили су те одредбе у корист подносилаца захтева у више различитих контекста.
Суд даље примећује да члан 18. Устава утврђује „директно спровођење“ људских права обезбеђених ратификованим међународним уговорима и утврђује да ће се одредбе које се односе на људска права тумачити у складу, између осталог, са „праксом међународних институција“ којима је поверена њихова примена (видети горе наведени став 19.). У том смислу постоји и домаћа судска пракса, нарочито пресуде грађанских судова којима се, између осталог, признају наводна кршења члана 8. Конвенције у контексту „приватног живота“, укључујући, али не ограничавајући се на, незаконито фотографисање и додељивање одштете тужиоцима тамо где је то потребно (видети Лакатош и други, горе цитиран, §§ 51 и 52).
Суд коначно примећује да је у предмету Костић против Србије ((одл.), бр. 40410/07, ст. 57, 17. септембар 2013. године) размотрио жалбу према члану 8. да су војни службеници и војни истражни органи ширили увредљиве и нетачне информације о личном и породичном животу покојног сина наведеног подносиоца представке и да је исту одбио као неприхватљиву због неисцрпљивања домаћих правних лекова (већ наведен § 60), конкретно оних према Закону о облигационим односима (видети горе наведени став 41. ). Подносилац представке није објаснио зашто би такав правни лек био неадекватан и неделотворан у посебним околностима његовог случаја, нити је доказао да постоје посебне околности које га ослобађају овог захтева (видети судску праксу цитирану у горе наведеном ставу 40.).
С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је подносилац представке требало да покрене грађанску тужбу, на основу Закона о облигационим односима (видети, mutatis mutandis, Хајнал против Србије, бр. 36937/06, ст. 142, 19. јун 2012. године.
С обзиром на претходно речено, представка подносиоца мора бити одбачена према члану 35. ставова 1. и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

Из ових разлога, Суд, једногласно,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 5.новембра 2020. године

Hasan Bakırcı	Jon Fridrik Kjølbro
заменик секретара одељења	председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.

Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku

Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde