Mila Petković protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
31169/08
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
06.12.2011
Članovi
2
3
13
13+2
13+3
37
37-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 2) Pravo na život
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 37) Brisanje predstavki - opšte
(Čl. 37-1) Brisanje predstavki
Tematske ključne reči
VS deskriptori
Zbirke
Sudska praksa
Odluka ESLJP
Veće
Sažetak
Podnositeljka predstavke, gđa Mila Petković, je državljanka Srbije rođena 1952. godine i živi u Beogradu.

Sin podnositeljke predstavke koji je služio zatvorsku kaznu u zatvoru u Požarevcu, iznenada se razboleo 17. jula 2005. godine. Imao je groznicu i počeo je da se trese, halucinira i povraća. Drugi zatvorenici su odmah obavestili stražare. Oni su naglasili da je njegovo stanje verovatno bilo izazvano preteranom dozom droge i zatražili su hitnu lekarsku pomoć. Zatvorski stražari su na kraju reagovali na ovo stanje. Oni su protiv M. P. upotrebili silu, čije su ponašanje kasnije opisali kao agresivno. M. P. je udaran pendrekom, lisicama izguran na vrata ćelije, a u jednom trenutku čak i gurnut na zid. Konačno je prebačen u drugo krilo Zatvora u Požarevcu, a njegovo zdravstveno stanje je nastavilo da se pogoršava. M. P. je odveden u Zdravstveni centar u Požarevcu međutim nije dobio lekarsku pomoć radi detoksikacije. Umesto toga, ZCP je preporučio da se M. P. prebaci u Zatvorsku bolnicu u Beogradu (ZBB), otprilike 80 kilometara od Požarevca. S obzirom da se njegovo stanje pogoršalo na putu za Beograd, zatvorsko osoblje koje ga je pratilo odlučilo je da ga odvede na urgentno odeljenje Kliničkog centra Srbije. U vozilu nije bilo medicinskog osoblja. Po prijemu M. P. nije bio pri svesti i više nije disao. Pokušalo se sa reanimacijom, ali uzalud. U 21.30 časova saopšteno je da je M. P. preminuo. Porodica M. P. je obaveštena o njegovoj smrti 18. jula 2005. godine oko 17.00 časova.

Podnositeljka predstavke se žalila prema čl. 2 i 3. Konvencije, zbog propusta tužene države da njenom sinu obezbedi odgovarajuće i blagovremeno lečenje, što je imalo za posledicu njegovu smrt, kao i da sprovede delotvornu zvaničnu istragu s tim u vezi. Prema članu 3. Konvencije, podnositeljka predstavke se dalje žalila zbog fizičkog maltretiranja koje je njen sin pretrpeo od zatvorskog osoblja, nepostojanja delotvorne zvanične istrage s tim u vezi i propusta zatvorskih organa da spreče širenje i upotrebu narkotika unutar ustanove. Prema članu 13. zajedno sa članovima 2 i 3. Konvencije, podnositeljka predstavke se žalila da u relevantnom trenutku Krivični zakonik Srbije nije priznavao mučenje kao poseban krivično delo; da je nadležni javni tužilac odbio da pokrene istragu o zlostavljanju/smrti podnositeljkinog sina po služebnoj dužnosti, i da podnositeljka zbog toga nije imala izbora već da lično preuzme krivično gonjenje u predmetu u svojstvu supsidijarnog tužioca, bez ozbira na činjenicu da ona nije nikada imala pristup presudnim informacijama u posedu raznih vladinih organa ili državnih ustanova.

Sud konstatuje da je, pošto je Vlada obaveštena o predstavci 17. februara 2011. godine (Pravilo 54 stav 2 (b) Poslovnika Suda), ona ponudila podnositeljki predstavke poravnanje u predmetu. Stoga su 20. aprila 2011. godine Vlada i podnositeljka predstavke potpisali poravnanje. Iznos od 40.000 evra je isplaćen na račun podnositeljke predstavke 13. maja 2011. godine.

Iz tih razloga, Sud jednoglasno Odlučuje da predstavku skine sa spiska predmeta.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА 

Представка број 31169/08

Мила ПЕТКОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на седници већа 6. децембра 2011.године, у саставу:
Françoise Tulkens, Председник,
Danute Jočiene,
Işil Karakaş,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
Mirjana Lazarova Trajkovska, ad hoc sudija, и Françoise Elens-Passos, заменик секретара Одељења,
У вези са горе наведеном представком која је поднета 17. јуна 2008. године,
У вези са званичним декларацијама о прихватању пријатељског поравнања у овом предмету,
После већања одлучује како следи:

ПОСТУПАК

  1. Подноситељка представке, гђа Мила Петковић, је држављанка Србије рођена 1952. године и живи у Београду. Пред Судом ју је заступао Београдски центар за људска права, невладина организација са седиштем у Србији. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник, г. С. Царић.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

1.Смрт сина подноситељке представке

  1. Син подноситељке представке (у даљем тексту: „М. П.“), који је служио затворску казну у затвору у Пожаревцу (на другим местима такође Пожаревац-Забела поправни дом), изненада се веома разболео 17. јула 2005. године. Имао је грозницу и почео је да се тресе, халуцинира и повраћа. Други затвореници су одмах обавестили стражаре. Они су нагласили да је његово стање вероватно било изазвано претераном дозом дроге и затражили су хитну лекарску помоћ.
  2. Затворски стражари су на крају реаговали на ово стање. Они су против М. П. употребили силу, чије су понашање касније описали као агресивно. М. П. је ударан пендреком, лисицама изгуран на врата ћелије, а у једном тренутку чак и гурнут на зид. Коначно је пребачен у друго крило Затвора у Пожаревцу (Павиљон VI), а његово здравствено стање је наставило да се погоршава.
  3. Око 16.50 часова М. П. је одведен у Здравствени центар у Пожаревцу (ЗЦП), цивилну установу ван затвора где му је констатована „промена личности“ и обавељени одређени прегледи, укључујући и електрокардиограм. М. П. међутим није добио лекарску помоћ ради детоксикације. Уместо тога, ЗЦП је препоручио да се М. П. пребаци у Затворску болницу у Београду (ЗББ), отприлике 80 километара од Пожаревца.
  4. Око 18.30 часова М. П. је враћен у Павиљон VI Затвора у Пожаревцу и стављен у ћелију са још два затвореника. Није обезбеђен ни лекарски ни други надзор.
  5. Око 20.00 часова здравље М. П. се још више погоршало, па је поново одведен у ЗЦП, где је направљен још један електрокардиограм. ЗЦП је поново потврдио да М. П. треба да буде пребачен у ЗББ.
  6. С обзиром да се његово стање погоршало на путу за Београд, затворско особље које га је пратило одлучило је да га одведе на ургентно одељење Клиничког центра Србије. У возило није било медицинског особља.
  7. По пријему М. П. није био при свести и више није дисао. Покушало се са реанимацијом, али узалуд. У 21.30 часова саопштено је да је М. П. преминуо. 
  8. Породица М. П. је обавештена о његовој смрти 18. јула 2005. године око 17.00 часова..

2. Поступак интерне ревизије

  1.  После смрти М. П. и као део поступка интерне ревизије, испитано је, inter alia, неколикозатворских чувара и затвореника. Један затвореник, саслушан у својству очевица („сведок А“), потписао је изјаву од 1. августа 2005. године у којој се наводи да су затворски стражари неоправдано тукли М. П. упркос његовом веома лошем здравственом стању. Он, међутим, није дао детаљнији опис тог догађаја, напоменувши да из „разлога личне безбедности“ то не може да уради. Затворски стражари су навели да је М. П. био агресиван и да је морао да се спута.

3. Аутопсија и догађаји непосредно после тога

  1. Аутопсија је обављена 18. августа 2005. године. Њоме је закључено да је смрт М. П. проузрокована халуцинирајућим  дрогама, са садржајем морфијума. Није било никаквих других детаља у вези са тачном врстом и количином дрога. Наведене су бројне телесне повреде, укључујући раздеротине и подливе по целом телу преминулог, али је остало необјашњено како је до њих дошло и да ли су имале везе са фаталним исходом.
  2. Полиција је 16. јануара 2006. године доставила Окружном јавном тужилаштву (ОЈТ) неколико међусобно контрадикторних изјава које су дали затворски чувари и затвореници из исте ћелије у којој је био и М. П. у вези са оним што се догодило 17. јула 2005. године.
  3. Не тражећи даља објашњења, Окружно јавно тужилаштво је 2. марта 2006. године одлучило да нема основа за покретање званичне кривичне истраге. Ова одлука није никада достављена подноситељки представке.

4. Кривични поступак покренут на иницијативу подноситељке представке

  1. Подноситељка представке је 14. јула 2006. године поднела кривичну пријаву Окружном јавном тужилаштву. Пријава је поднета против пет лица који су идентификовани именом и презименом (тј. затворски стражари као и шеф безбедности и управник затвора), осим лекара из ЗЦП чији идентитет није био познат подноситељки представке. 
  2. Окружно јавно тужилаштво је 1. августа 2006. године одбацило кривичну пријаву. Оно је закључило да је предметна смрт проузрокована дрогом, да су затворски стражари употребили одговарајућу силу да би спутали М. П. који се понашао агресивно, као и да је пружен одговарајући лекарски поступак. 
  3. Подноситељка представке је 14. августа 2006. године покушала да преузме кривично гоњење у овом предмету у својству „супсидијарног тужиоца“. Она је то учинила подневши захтев за покретање званичне судске истраге истражном судији Окружног суда у Пожаревцу.
  4. Истражни судија је, међутим, одбио да покрене истрагу коју је подноситељка представке тражила.
  5. Трочлано веће Окружног суда у Пожаревцу је 25. октобра 2006. године потврдило ову одлуку.
  6. Институт за форензичку медицину из Београда је 18. маја 2007. године доставио Окружном суду у Пожаревцу своје стручно мишљење. Тим лекара је поново потврдио да је М. П. умро због компликација у вези са дрогом. Он је даље констатовао бројне раздеротине и подливе по његовом целом телу и објаснио да су оне изазване „тупим механичким инструментом“. Ове повреде међутим нису биле повезане са смрћу М. П.
  7. После враћања предмета на нижу инстанцу 14. септембра 2007. године, веће састављено од троје судија Окружног суда у Пожаревцу је у суштини потврдило своју одлуку од 25. октобра 2006. године и позвало се на мишљење из извештаја вештака од 18. маја 2007. године. 
  8. Подноситељка представке се 12. октобра 2007. године жалила против ове одлуке, али је Врховни суд 7. новембра 2007. године одбацио њену жалбу. Подноситељка представке је ову одлуку примила 17. децембра 2007. године.
  9. Неутврђеног датума након тога горе списи наведеног предмета прослеђени су Општинском суду у Пожаревцу, као суду надлежном ratione materiae за кривична дела злоупотребе службеног положаја.
  10. Истражни судија Општинског суда у Пожаревцу је међутим одбио да отвори истрагу коју је подноситељка представке тражила.
  11. Веће састављено од троје судија Окружног суда у Пожаревцу је 24. јула 2008. године потврдило ову одлуку.
  12. После враћања предмета на нижу инстанцу, трочлано веће Основног суда у Пожаревцу је 2. августа 2010. године поново одбило покретање истраге. Оно је изјавило да су саслушани бројни сведоци и закључило да су затворски органи поступили потпуно у складу са њиховим дужностима. Стога није било доказа за злоупотребу службеног положаја. Сведок А на кога се позвала подноситељка представке, међутим, није саслушан. 
  13. Подноситељка представке је против ове одлуке уложила жалбу  4. октобра 2010. године.

 5. Парнични поступак

  1. Подноситељка представке и њен син, брат М. П., су 18. априла 2007. године заједно поднели парничну тужбу код Првог суда у Београду. Они су тражили накнаду материјалне и нематеријалне штете коју су претрпели због смрти М. П., и поновили тврдње подноситељке представке из кривичног поступка. Тужба је била упућена против републике Србије и БЦП и допуњена, inter alia, изјавом коју је дао сведок А (видети став 11. у горњем тексту).
  2. Од 30. октобра 2007. године до 20. октобра 2010. године одржано је или одложено петнаест посебних рочишта.
  3. После поравнања са Владом (видети став 35. у даљем тексту), подноситељка представке и њен син су 8. маја 2011. године повукли парничну тужбу.

ПРИТУЖБЕ

  1. Подноситељка представке се жалила према чл. 2 и 3. Конвенције, због пропуста Тужене државе да њеном сину обезбеди одговарајуће и благовремене лечење, што је имало за последицу његову смрт, као и да спроведе делотворну званичну истрагу с тим у вези.
  2. Према члану 3. Конвенције, подноситељка представке се даље жалила због физичког малтретирања које је њен син претрпео од затворског особља, непостојања делотворне званичне истраге с тим у вези и пропуста затворских органа да спрече ширење и употребу наркотика унутар установе.
  3. Најзад, према члану 13. заједно са члановима 2 и 3. Конвенције, подноситељка представке се жалила: (i) да у релевантном тренутку Кривични законик Србије није признавао мучење као посебан кривично дело; (ii) да је надлежни јавни тужилац одбио да покрене истрагу о злостављању/смрти подноситељкиног сина по служебној дужности, и (iii) да подноситељка због тога није имала избора већ да лично преузме кривично гоњење у предмету у својству супсидијарног тужиоца, без озбира на чињеницу да она није никада имала приступ пресудним информацијама у поседу разних владиних органа и/или државних установа.

ПРАВО

  1. Суд констатује да је, пошто је Влада обавештена о представци 17. фебруара 2011. године (Правило 54 став 2 (б) Пословника Суда), она понудила подноситељки представке поравнање у предмету. Стога су 20. априла 2011. године Влада и подноситељка представке потписале поравнање, које у релевантним деловима гласи како следи:

„1. Република Србија, коју заступа Др Славољуб Царић, заступник Републике Србије пред Европским судом за људска права, признаје да је Република Србија прекршила чл. 2, 3 и 13. Европске конвенције о људским правима и основним правима, у случају смрти (М. П.).

[...]

Република Србија, уз извињење због смрти [М. П.], обавезује се да на рачун гђе Миле Петковић [...] исплати износ од 40.000 евра, претворен у динаре, у разумном року од датума ове изјаве, којим ће се покрити сва материјална и нематеријална штета као и трошкови поступка пред домаћим и међународним судовима.

Република Србије преузима обавезу да спроведе ефикасну и садржајну истрагу околности смрти [М.П.], у оквиру истраге Ки 49/09-49 пред Општинским судом у Пожаревцу.

5. Подноситељка представке, после исплате 40.000 евра претворених у динаре [...] одустаје од свих потраживања према Републици Србији по било ком основу покренутом у представци број 31169/08 поднетој Европском суду за људска права, као и од свих потраживања у парничном поступку број П 68290/10, који је у току пред  Првим основним судом у Београду.

6. Подноситељка представке се обавезује да повуче представку поднету Европском суду за људска права под бројем 31169/08, после извршене исплате, пошто сматра да више нема статус жртве у вези са правом на правично суђење у смислу члана 34. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Штавише, она се обавезује да повуче своју тужбу у парничном поступку број П 68290/10 који је току пред  Првим основним судом у Београду.“

  1. Износ од 40.000 евра је исплаћен на рачун подноситељке представке 13. маја 2011.  године.  Подноситељка представке је 18. маја повукла своју тужбу код Првог основног суда у Београду. Она је истог дана Суду доставила поднесак у коме моли да се њена представка пред Судом повуче.
  2. Суд подсећа да члан 37. Конвенције у релевантном делу гласи како следи:

 „1. Суд у свакој фази поступка може одлучити да избрише представку са листе предмета ако се на основу околности може закључити:

 (а) да подносилац представке не намерава да даље учествује у поступку; или (б) да је ствар разрешена;

 ...

 Међутим, Суд наставља с испитивањем представке ако је то потребно ради поштовања људских права установљених Конвенцијом и протоколима уз њу.“

  1. Суд констатује да је после поравнања постигнутог између странака предметно питање решено и да подноситељка представке не жели да даље учествује у поступку (члан 37. став 1 (а) и (б) Конвенције). Задовољан је да се поравнање заснива на поштовању људских права како је дефинисано Конвенцијом и њеним протоколима и не налази ниједан разлог да оправда наставак разматрања представке (члан 37. став in fine Конвенције).
  2. С обзиром на горе наведено, прикладно је да се предмет скине са списка предмета.

Из тих разлога, Суд једногласно

Одлучује да представку скине са списка предмета.

 

       Françoise Elens-Passos,                                                                             Françoise Tulkens,

       Заменик секретара Одељења                                                                      Председник

                   

                  

 

   

Nema povezane prakse za ovu presudu.
Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 3 | DIC | Habimi i drugi protiv Srbije
Presuda je navedena u presudi Gž br. 4027/17 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 17805/11 od 05.04.2017. godine u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još iznos od 400.000,00 dinara, za pretrplјeni strah usled torture još iznos od 150.000,00 dinara i za pretrplјene fizičke bolove usled torture još iznos od 150.000,00 dinara, u stavu trećem izreke i u stavu četvrtom izreke i žalbe tužioca AA i Republike Srbije u ovom delu odbijaju, kao neosnovane, dok se presuda preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati još iznos od 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.04.2017. godine pa do isplate, i preinačava rešenje o troškovima sadržano u stavovima petom i šestom izreke presude tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 301.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

U vreme lišenja slobode tužilac je bio policijski pripravnik već šest meseci i raspoređen na rad u Policijskoj stanici Palilula. Odmah po lišenju slobode odveden je u Policijsku stanicu u Ulici 29. novembra gde je bio "obrađivan" tri dana i iznudili priznanje dela primenom sile i fizičkim maltretiranjem. Prva tri dana koja je proveo u policijskoj stanici kod tužioca su dovele do snažne psihotraume i fizičke traume usled čega je razvijen strah najjačeg intenziteta u trajanju od tri dana sa kliničkom slikom akutne reakcije na stres. Tokom boravka u pritvoru narednih 6 meseci doživlјava strah srednjeg do jakog intenziteta usled socijalne izolacije, patnje, duševnog bola zbog sumnje da je počinio navedeno krivično delo, nemogućnosti komunikacije sa bliskim osobama, strah od neizvesnosti sudskog postupka u vidu posttraumatskog stresnog sindroma. U periodu izlaska iz pritvora tužilac doživlјava strah srednjeg intenziteta, a potom slabog intenziteta uz duševnu patnju zbog povrede ugleda i časti doživlјaj stida i osramoćenosti u jakom stečenu u trajanju od dve godine.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i da je nad tužiocem vršena tortura jer je podvrgnut fizičkom mučenju, ponižavajućem postupanju i kažnjavanju od strane policije, ali i prilikom boravka u pritvoru čime su povređena njegova prava zaštićena članom 3 Evropske konvencije o lјudskim pravima i osnovnim slobodama.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je visina dosuđene naknade za pretrplјeni strah i bol zbog torture prenisko određena sa pozivanjem na visinu štete dosuđene pred Evropskim sudom za lјudska prava obzirom da je iznos naknade štete za pretrplјeni strah i bol zbog torture prema tužiocu u zbiru približno iste visine kao onaj koji je dosuđen svakom od oštećenih, kao podnosilaca predstavke u odluci Evropskog suda za lјudska prava Habimi protiv Srbije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 3 | DIC | Đorđević protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa presudom Kzz 1268/2019 od 11.12.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih AA i BB, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine i Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih odbacuje kao nedozvolјen.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine, između ostalih, maloletnima AA i BB su zbog izvršenja produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 2. i 1. u vezi člana 61. KZ izrečene vaspitne mere pojačan nadzor od strane roditelјa koje mogu trajati najmanje 6 (šest) meseci, a najviše 2 (dve) godine, a u koje mere se maloletnima uračunava vreme provedeno u pritvoru od 10.12.2018.godine do 18.12.2018.godine, s tim što će sud naknadno odlučiti o njihovom prestanku.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca maloletnih AA i BB i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 37 | DIC | Žegarac i drugi protiv Srbije
Ustavni sud je u rešenju u predmetu IУж-531/2014 od 23.09.2015. godine, odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija (Sl.Glasnik br.116/14)

Rešenje Ustavnog suda dostupno je u javnoj bazi prakse Ustavnog suda ovde