Riđić i drugi protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 129/2014 од 27.11.2014. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ РИЂИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представке бр. 53736/08, 53737/08, 14271/11, 17124/11, 24452/11 и 36515/11)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
1. јул 2014. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.

У предмету Риђић и други против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:

Josep Casadevall, председник,

Alvina Gyulumyan,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, судија,

и Santiago Quesada, секретар Section Registrar,

После већања на затвореној седници 10. јуна 2014. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу шест посебних представки против Србије које су Суду поднете према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција").

2. Сви подносиоци представки су били српски држављани. Додатни лични подаци, датуми подношења њихових притужби Суду, и информације у вези са њиховим правним заступником изнете су у Анексу ове пресуде.

3. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") је првобитно заступао њен бивши заступник, господин С. Царић, а касније њен садашњи заступник, госпођа В. Родић.

4. Подносиоци представки притуживали су се према члану 6. став 1. Конвенције, због дужине извршног поступка у питању, истовремено тврдећи да уставна жалба не би била делотворно домаће правно средство у посебним околностима њихових предмета.

5. Представке су 6. маја 2013. године достављене Влади. Суд је 1. фебруара 2014. године променио састав Одељења (Правило 25 став 1.). Овај предмет је стога додељен Трећем одељењу у новом саставу (Правило 52 став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Чињенице, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

A. Увод

7. Сви подносиоци представки били су запослени у предузећу "Рудник бакра Мајданпек", предузећу за производњу бакра из Мајданпека ("дужник").

8. У периоду од 2001. године до 2005. године сви они су покренули посебне парничне поступке против дужника, тражећи материјално обештећење по разним основима.

Б. У односу на првог подносиоца представке (господин Илија Риђић, представка број 53736/08)

9. Општински суд из Мајданпека је 10. јуна 2002. године пресудио у корист првог подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати:

(a) неисплаћене зараде од 31. маја 1998. године до 20. јула 2001. године, заједно са законском каматом;

(б) доприносе за пензијско, инвалидско, здравствено осигурање и друге доприносе за исти период; и

(в) његове судске трошкове.

10. Пресуда је постала правоснажна 2. октобра 2002. године.

11. Пошто је примио само износе наведене под (б) у горњем тексту, први подносилац представке је 17. децембра 2002. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Мајданпеку.

12. Суд је 10. јануара 2003. године усвојио предлог првог подносиоца представке и донео решење о извршењу. Исти суд је 21. јануара 2004. године донео додатно решење у истом смислу.

13. Извршни поступак је прекинут 18. јануара 2006. године.

14. У мају 2011. године, после враћања на посао, првом подносиоцу представке су исплаћени сви износи досуђени у његову корист.

Б. У односу на другог подносиоца представке (господин Слободан Србу, представка број 53737/08)

15. Општински суд у Мајданпеку је 25. априла 2002. године пресудио у корист другог подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати:

(a) неисплаћене зараде од 1. новембра 1999. године до 1. августа 2000. године, заједно са законском каматом;

(б) доприносе за пензијско, инвалидско, здравствено осигурање и друге доприносе за исти период; и

(в) његове судске трошкове.

16. Пресуда је постала правоснажна 19. јуна 2002. године.

17. Пошто је примио само износе наведене под (б) у горњем тексту, други подносилац представке је 17. децембра 2002. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Мајданпеку.

18. Суд је 10. јануара 2003. године усвојио предлог другог подносиоца представке и донео решење о извршењу.

19. Извршни поступак је прекинут 18. јануара 2006. године.

20. У јулу 2011. године, после враћања на посао, другом подносиоцу представке су исплаћени сви износи досуђени у његову корист.

В. У односу на трећег подносиоца представке (господин Милан Митић, представка број 14271/11)

21. Дана 8. фебруара 2001. године и 7. фебруара 2002. године, при чему је овом другом датуму претходило кратко поновно понављање поступка, Општински суд у Мајданпеку је пресудио у корист трећег подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати неисплаћене зараде за период од 1. априла 1998. године до 28. фебруара 2000. године, заједно са законском каматом, као и судске трошкове.

22. Ове пресуде су постале правоснажне до 12. априла 2002. године.

23. Неодређених датума, трећи подносилац представке је поднео посебне предлоге за извршење горе наведених пресуда пред Општинском судом у Мајданпеку.

24. Суд је 19. јуна 2001. године, односно 13. новембра 2003. године, усвојио предлоге трећег подносиоца представке и донео решења о извршењу.

25. Извршни поступак је прекинут 20. фебруара 2006. године.

26. У мају 2011. године, после враћања на посао, трећем подносиоцу представке су исплаћени сви износи досуђени у његову корист.

Г. У односу на четвртог подносиоца представке (господин Бора Лазаревић, представка број 17124/11)

27. Општински суд у Мајданпеку је 23. октобра 2001. године је пресудио у корист четвртог подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати неисплаћене зараде за период од 1. децембра 1998. године до 31. децембра 1999. године, заједно са законском каматом, као и судске трошкове.

28. Ова пресуда је постала правоснажна до 22. новембра 2001. године.

29. Четврти подносилац представке је 27. фебруара 2002. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Мајданпеку.

30. Суд је истог дана усвојио предлог четвртог подносиоца представке и донео решење о извршењу.

31. Извршни поступак је прекинут 20. фебруара 2006. године.

32. У мају 2011. године, после враћања на посао, четвртом подносиоцу представке су исплаћени сви износи досуђени у његову корист.

Д. У односу на петог подносиоца представке (господин Милорад Антонијевић, представка број 24452/11)

33. Општински суд у Мајданпеку је 11. септембра 2002. године пресудио у корист петог подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати неисплаћене зараде за период од 19. децембра 1997. године до 28 марта 2002. године, заједно са законском каматом, као и његове судске трошкове.

34. Ова пресуда је постала правоснажна до 24. октобра 2002. године.

35. Пети подносилац представке је 30. октобра 2002. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Мајданпеку.

36. Суд је 1. новембра 2002. године усвојио предлог петог подносиоца представке и донео решење о извршењу.

37. Током 2003. године и 2004. године, дужник је исплатио део потраживања петог подносиоца представке.

38. Извршни поступак је прекинут 3. фебруара 2006. године.

39. У јуну 2011. године, после враћања на посао, петом подносиоцу представке су исплаћени сви износи досуђени у његову корист.

Ђ. У односу на шестог подносиоца представке (господин Горан Побрић, представка број 36515/11)

40. Општински суд у Мајданпеку је 7. децембра 2005. године пресудио у корист шестог подносиоца представке и наложио дужнику да му исплати накнаду за нематеријалну штету претрпљену због повреде на раду, заједно са законском каматом, и његове судске трошкове.

41. До 31. марта 2006. године ова пресуда је постала правоснажна.

42. Шести подносилац представке је 1. јуна 2006. године поднео предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у Мајданпеку.

43. Суд је 14. јуна 2006. године усвојио предлог шестог подносиоца представке и донео решење о извршењу.

44. Извршни поступак је прекинут 30. августа 2006. године.

45. У мају 2011. године, после враћања на посао, шестом подносиоцу представке су исплаћени сви износи досуђени у његову корист.

Е. Остале релевантне чињенице у односу на све подносиоце представке

46. Ниједан подносилац представки није поднео жалбу Уставном суду, ради накнаде нематеријалне штете претрпљене због дужине извршног поступка у питању.

I. Статус дужника

47. Изгледа да је дужник од априла 2014. године предузеће са претежно државним или друштвеним капиталом и да је и даље у поступку реструктурирања.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Устав Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Службени лист РС" - број 98/06)

48. Члан 18. прописује, између осталог, да се "[љ]удска ... права зајемчена Уставом остварују непосредно". Одредбе о "људским ... правима тумаче се ... у складу са важећим међународним стандардима ... као и праксом међународних институција које врше надзор њиховог спровођења."

49. Члан 32. став 1. прописује, између осталог, право на суђење у разумном року у парничном контексту.

50. Члан 170. прописује да се "уставна жалба може поднети против појединачних одлука или радњи државних тела или организација које спроводе поверена јавна овлашћења којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене уставом, ако су други правни лекови за њихову заштиту већ исцрпљени или нису прописани."

51. Устав је ступио на снагу 8. новембра 2006. године.

Б. Закон о Уставном суду (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13)

52. Релевантне одредбе овог Закона гласе како следи:

Члан 82. став 2.

"Уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року."

Члан 84. став 1.

"Уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње ...[у питању]..."

В. Пракса Уставног суда

53. Уставни суд је уобичајено досуђивао накнаду нематеријалне штете коју су претрпели подносиоци уставних жалби којима је било повређено право на суђење у разумном року, укључујући и случајеве у којима су спорни парнични поступци покренути пре ступања на снагу Устава из 2006. године, али су настављени после тога (видети став 51. у горњем тексту). Он је такође узео у обзир дужину спорних поступака пре и после овог датума (видети, међу многим другим одлукама, Уж. бр. 391/08, 143/09, 1387/09, 5466/10, 1063/12, 5660/12 од 9. априла 2009. године, 17. марта 2010. године, 17. фебруара 2011. године, 20. децембра 2012. године, 30. маја 2012. године и 7. фебруара 2013. године).

54. У једном броју других предмета, који нису у вези са притужбама на дужину поступка, Уставни суд је одбацио уставне жалбе на пресуде/одлуке донете пре ступања на снагу Устава из 2006. године као некомпатибилне ratione temporis (видети, на пример, Уж. бр. 136/07, 127/08 и 190/07 од 15. маја 2008. године, 12. јуна 2008 . године и 15. маја 2008. године, као и Уж. бр. 157/07, 72/07 и 218/07 од 12. јуна 2008. године).

Г. Правно схватање Врховног касационог суда од 24. фебруара 2011. године са образложењем од 25. марта 2011. године

55. У свом правном схватању Врховни касациони суд је утврдио да се извршни поступак због исплате материјалних потраживања из радног односа, која су утврђена правоснажним судским пресудама, не може обуставити чак ни када је дужник у поступку реструктурирања као део процеса приватизације. С тим у вези он се, између осталог, позвао на члан 18. Устава и ранију судску праксу самог Суда о овим питањима (видети став 48. у горњем тексту; видети такође Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15. јануар 2008 . године; Црнишанин и друге подноситељке представке против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, 13. јануар 2009. године; и Влаховић против Србије, број 42619/04, 16. децембар 2008. године).

ПРАВО

I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

56. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке треба спојити, с обзиром на сличну чињеничну и правну основу.

II. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВА 1. КОНВЕНЦИЈЕ

57. Подносиоци представки притуживали су се, према члану 6. став 1. Конвенције, због дужине извршног поступка у њиховим предметима.

58. Члан 6. став 1, у релевантном делу гласи, како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом..."

A. Допуштеност

1. Поднесци странака

59. Влада је изнела да су подносиоци представки пропустили да траже обештећење пред Уставним судом. Њихове притужбе би, према томе, требало одбацити због неисцрпености домаћих правних лекова. Влада се конкретно позвала на пресуду Винчић, као и на одлуке Маринковић и Милуновић и Чекрлић, у овом контексту (Винчић и други против Србије, број 44698/06 и остале, 1. децембар 2009. године; Милуновић и Чекрлић против Србије (одлука), бр. 3716/09 и 38051/09, 17. мај 2011. године; и Маринковић против Србије (одлука) број 5353/11, 29. јануар 2013. године).

60. Влада је даље приметила да иако се питање исцрпености домаћих правних лекова уобичајено утврђује у односу на датум када су представке поднете, у посебним околностима датог предмета изузећа се могу оправдати (видети, на пример, Baumann против Француске, број 33592/96, став 47, ЕЦХР 2001-V (изводи); Brusco против Италије, (одлука), број 69789/01, ЕЦХР 2001-IX; и Nogolica против Хрватске (одлука), број 77784/01, 5. септембар 2002. године; видети такође Маринковић, цитиран у горњем тексту, у којима је, према ставу Владе, Суд утврдио да, у контексту друштвених предузећа, уставну жалбу треба сматрати делотворним домаћим правним леком почев од 22. јуна 2012. године).

61. Најзад, Влада је подсетила да Уставни суд доследно досуђује обештећење за нематеријалну штету претрпљену због кршења права подносилаца жалби на суђење у разумном року, укључујући и предмете у којима је спорни парнични поступак био покренут пре ступања на снагу новог Устава, али су се наставили после тога. У таквим случајевима Уставни суд је такође узео у обзир дужину поступка пре и после наведеног датума (видети став 53. у горњем тексту).

62. Подносиоци представки су остали при ставу да се уставна жалба не може сматрати делотворном у смислу члана 35. став 1. Конвенције у веома специфичним околностима њихових предмета. Уставни суд посебно није био спреман да се бави притужбама у вези са пресудама и/или одлукама донетим пре 8. новембра 2006. године, што је датум када је нови Устав ступио на снагу (видети став 54. у горњем тексту). Такође, први, други, трећи и шести подносилац представки изнели су да су, чак и ако би се уставна жалба могла сматрати делотворним правним леком у односу на друштвена предузећа почев од 22. јуна 2012. године, представке које су довеле до конкретног предмета поднете пре тог датума (видети Маринковић, цитиран у горњем тексту).

2. Релевантна начела

63. Суд подсећа да се он, према члану 35. став 1 . Конвенције, може бавити неком представком само пошто су исцрпени сви домаћи правни лекови. Сврха члана 35. је да се државама уговорницама пружи прилика да спрече или исправе повреде које су наводно починиле пре него што се притужбе доставе Суду (видети, на пример, Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15, ЕЦХР 2002-VIII).

64. Обавеза исцрпености домаћих правних лекова, према томе, захтева од подносиоца представке да нормално користи правне лекове који су делотворни, довољни и доступни у односу на повреду његових права према Конвенцији. У домаћем поступку не мора се изричито позивати на повреду права према Конвенцији уколико је притужба поднета бар прећутно (видети Castells против Шпаније, 23. април 1992. године, став 32, серија A број 236; и Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 66, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV). Подносиоци представки морају, међутим, поштовати важећа правила и поступке према домаћем праву, а ако то не учине њихова представка вероватно неће испуњавати услов према члану 35. став 1. (видети, на пример, Cardot против Француске, 19. март 1991. године, став 34, серија A број 200; и Akdivar, цитиран у горњем тексту, став 66.).

65. Да би било делотворно, правно средство мора бити у стању да непосредно исправи спорну ситуацију и мора понудити разумне изгледе за успех (видети Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30, 20. јул 2004. године; и Sejdovic против Италије [ВВ], број 56581/00, став 46, ЕЦХР 2006-II). Суд је такође често истицао потребу да се правило исцрпености примењује са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (видети Ringeisen против Аустрије, 16. јул 1971. године, став 89, серија A број 13; и Akdivar, цитиран у горњем тексту, став 69.).

66. У смислу терета доказивања, на Влади је која тврди да нису исцрпена домаћа правна средства да задовољи Суд да је делотворно правно средство било доступно и у теорији и у пракси у релевантном тренутку (видети, између осталог, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, став 27, серија A број 198, и Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, став 38, Извештаји 1998-I). Пошто се овај доказ терета задовољи на подносиоцу представке је да утврди да је правно средство које је Влада понудила заправо исцрпено или да је из неког разлога неодговарајуће и неделотворно у посебним околностима предмета и да су постојале посебне околности које су га ослобађале тог захтева (видети Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107, 29. април 2003. године; и Akdivar, цитиран у горњем тексту, став 68.).

67. Питање исцрпености домаћих правних лекова обично се утврђује позивањем на датум када је представка поднета Суду (видети Baumann, цитиран у горњем тексту, став 47.). Ово правило, међутим, подлеже изузецима који се могу оправдати посебним околностима сваког предмета (видети, на пример, Nogolica, цитиран у горњем тексту; и Pikić против Хрватске, број 16552/02, ст. 30-33, 18. јануар 2005. године).

3. Оцена Суда

68. У предмету Винчић Суд је утврдио да "би уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним домаћим правним средством у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције у односу на све представке поднете [против Србије] од 7. августа 2008. године" (Винчић и други, цитиран у горњем тексту, став 51.). Ово уопштено обухвата и притужбе због дужине /неизвршења, у вези са чим је Уставни суд уобичајено досуђивао обештећење за претрпљену нематеријалну штету (видети, међу многим другим одлукама, Уж. бр. 391/08, 143/09, 1387/09, 5466/10, 1063/12, 5660/12 од 9. априла 2009. године, 17. марта 2010. године, 17. фебруара 2011. године, 20. децембра 2012. године, 30. маја 2012. године и 7. фебруара 2013. године; видети такође Видаковић против Србије (одлука), број 16231/07, 24. мај 2011. године).

69. У предмету Милуновић и Чекрлић, Суд је, међутим, нашао да се уставна жалба "не може сматрати делотворном" у вези са неизвршењем пресуда донетих у односу на друштвена/државна предузећа¹ пошто би у предметима ове врсте "свеобухватно уставно обештећење, поред утврђивања повреде где је то оправдано, требало да обухвати и накнаду претрпљене материјалне и нематеријалне штете" (Милуновић и Чекрлић, цитиран у горњем тексту). Суд је објаснио да је неколико пута Уставни суд само утврдио повреду и досудио обештећење за претрпљену нематеријалну штету, али није наложио држави да подносиоцу жалбе исплати материјалну штету, тј. наведене износе досуђене правоснажним пресудама у питању (ibid.; прву од ових одлука Уставни суд је донео 16. јула 2009. године).

70. У предмету Маринковић, после тога, Суд је био мишљења да се уставна жалба и даље не може сматрати делотворном у предметима у којима је реч о обавези Тужене државе за неизвршење пресуда донетих против друштвених/државних предузећа "у поступку реструктурирања". Међутим, у вези са таквим предузећима у стечајном поступку и/или онима која су престала да постоје, Суд је закључио да би "уставну жалбу требало у начелу сматрати делотворним домаћим правним леком" у односу на "све представке поднете од 22. јуна 2012. године надаље" (Маринковић, цитиран у горњем тексту). Суд је објаснио да је у претходном контексту Уставни суд и даље само био спреман да подносиоцима жалбе досуђује обештећење за претрпљену нематеријалну штету, али да се у другом контексту његова пракса развила, што значи да је подносиоцима уставних жалби досуђивана накнада за претрпљену и материјалну и нематеријалну штету (ibid.).

71. Најзад, у предмету Феризовић, из новије праксе, утврђено је да је Уставни суд коначно "у потпуности ускладио" свој приступ неизвршењу пресуда донетих против друштвених/државних предузећа у реструктурирању са релевантном судском праксом Суда (видети Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, 26. новембар 2013. године; видети такође став 69. у горњем тексту). Уставну жалбу, према томе, треба такође сматрати делотворним домаћим правним леком у односу на ту последњу преосталу категорију предмета почев од 4. октобра 2013. године (ibid.).

72. С обзиром на горе наведено и у контексту конкретног предмета, Суд примећује да су, са једне стране, пошто су правоснажне пресуде у питању биле извршене у међувремену, подносиоци представке могли добити накнаду пред Уставним судом за сву претрпљену нематеријалну штету (видети став 53. у горњем тексту). Са друге стране, међутим, било би несразмерно да се од подносилаца представки тражи да се обрате Уставном суду за обештећење после више од три, односно пет година, пошто су већ поднели представке Суду (видети, уз одговарајуће измене, Цветковић против Србије, број 17271/04, став 41, 10. јун 2008. године; и Pikić, цитиран у горњем тексту). Дакле, ако би они сада били одбијени због неисцрпености, подносиоци представке више не би могли да поднесу уставне жалбе због рока утврђеног чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду, који би истекао 30 дана после извршења сваке пресуде донете у корист подносилаца представке (видети став 52. у горњем тексту; упоредити и упоредити по супротности са пресудама Nogolica и Brusco, обе цитиране у горњем тексту, где није постајала таква препрека).

73. Ту је и питање предвидљивости. Конкретно, као што је примећено у горњем тексту, у предмету Милуновић и Чекрлић Суд је навео да када је реч о друштвеним/државним предузећима "свеобухватно уставно обештећење, поред утврђивања повреде где је то оправдано, требало би да обухвати накнаду и претрпљене материјалне и нематеријалне штете". Наравно, за разлику од предметног случаја, то се односило на ситуацију где још није исплаћена никаква накнада, али у овој одлуци не постоји ни очигледан наговештај, или у предмету Маринковић, након тога, у смислу да би подносиоци жалбе чије су пресуде у међувремену извршене требало накнадно да се обрате Уставном суду за обештећење за претрпљену нематеријалну штету (Милуновић и Чекрлић, и Маринковић, све цитиране у горњем тексту). Само је у недавном предмету Феризовић Суд недвосмислено утврдио да би уставну жалбу требало сматрати делотворним правним леком у односу на сва друштвена/државна предузећа почев од 4. октобра 2013. године, укључујући и предузећа као што је дужниково у овом предмету (тј. предузеће у реструктурирању; видети Ferizović, цитиран у горњем тексту).

74. С обзиром на горе наведено, Суд одбацује примедбу Владе у вези са неисцрпеношћу домаћих правних лекова. Подразумева се, међутим, да ће све представке као што је представка подносилаца представки поднете Суду почев од 4. октобра 2013. године, морати да се одбаце због неисцрпености уколико пре тога није било одговарајућег покушаја да се оствари уставно обештећење. Притужбе подносилаца представки нису такође очигледно неосноване, у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, нити су недопуштене по неком другом основу. Оне се, према томе, морају прогласити допуштеним.

______________

1 Подразумева се да се позивање на државна предузећа у овом контексту односи само на предузећа која су првобитно била друштвена предузећа, али где је касније дошло до промене структуре њиховог капитала, што је за резултат имало преовлађујући државни и друштвени капитал (видети Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 71, 31. мај 2011. године).

Б. Основаност

75. Подносиоци представки су поново потврдили своје притужбе, при чему Влада није дала коментар.

76. Суд подсећа да се извршење пресуде коју је суд донео мора сматрати саставним делом "суђења" у смислу члана 6. (видети Hornsby против Грчке, пресуда од 19. марта 1997. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-II, стр. 510, став 40.). Закашњење у извршењу пресуде може се оправдати посебним околностима. Оно, међутим, не сме бити такво да угрожава суштину права заштићеног према члану 6. став 1. (видети Immobiliare Saffi против Италије [ВВ], број 22774/93, став 74, ЕЦХР 1999-V).

77. Суд је такође већ утврдио да је Тужена држава одговорна за дугове предузећа са претежно друштвеним/државним капиталом, због чега се ни недостатак сопствених средстава ни немаштина дужника не могу наводити као ваљан изговор за претерана закашњења у овом конкретном контексту извршења (видети, међу многим другим ауторитетима, Р. Качапор и други, цитиран у горњем тексту, став 114; и Црнишанин и други, цитиран у горњем тексту, став 124.).

78. С обзиром на горе наведено и ако се вратимо на овај предмет, Суд примећује да српске власти нису изнеле ниједан разлог за пропуст да предузму све неопходне мере како би извршили пресуде у питању у периоду од 3. марта 2004. године до 1. јуна 2006. године, а то су датуми ступања Конвенције на снагу у односу на Србију и покретања извршног поступка у вези са шестим подносиоцем представке, и маја, јуна и јула 2011. године, када су подносиоцима представки коначно исплаћени пуни износи досуђени у њихову корист (видети, уз одговарајуће измене, Влаховић, цитиран у горњем тексту, ст. 77 (i), 78. и 87, где је правоснажна пресуда донета против друштвеног предузећа извршена после закашњења од три године). Даље се подразумева да, као што је истакао Врховни касациони суд, извршне поступке за исплату свих новчаних потраживања из радног односа не би требало прекидати чак и када је дужник у поступку реструктурирања као дела процеса приватизације (видети став 55. у горњем тексту).

79. Према томе, подносиоци представки су претрпели повреду својих права зајемчених чланом 6. став 1. Конвенције.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

80. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета, трошкови

81. Сваки подносилац представке тражио је накнаду у износу од 5.000 евра (ЕУР) на име пропуста Тужене државе да на време изврши пресуде у питању. Први, други, трећи и шести подносилац представки такође су тражили по ЕУР 782 за трошкове настале пред Судом.

82. Влада је оспорила ове захтеве. Она је додатно тврдила да су, у сваком случају, захтеви четвртог и петог подносиоца представке закаснели.

83. У вези са овим другим питањем, примећено је да је Суд 14. августа 2013. године примио писане захтеве за правично задовољење четвртог и петог подносиоца представке од 9. августа 2013. године, сасвим пре рока који је био до 2. септембра 2013. године.

84. С обзиром на судску праксу (видети Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године), Суд сматра да је оправдано и правично да се сваком подносиоцу представке досуди по ЕУР 2.000, који износ треба да покрије сву нематеријалну штету као и трошкове.

Б. Затезна камата

85. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. става 1 . Конвенције;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да сваком подносиоцу представке исплати, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна у складу с чланом 44. став 2. Конвенције, по 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, плус порез који се може наплатити на овај износ, које треба претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми дана 1. јула 2014. године, према Правилу 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Santiago Quesada                  Josep Casadevall

Секретар                                Председник

ДОДАТАК

THIRD SECTION

CASE OF RIĐIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 53736/08, 53737/08, 14271/11, 17124/11, 24452/11 and 36515/11)

JUDGMENT

STRASBOURG
1 July 2014

FINAL

01/10/2014

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Riđić and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Josep Casadevall, President,

Alvina Gyulumyan, Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis, Valeriu Griţco,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Santiago Quesada, Section Registrar,

Having deliberated in private on 10 June 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in six separate applications against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention").

2. The applicants were all Serbian nationals. Additional personal details, the dates of introduction of their complaints before the Court, and information regarding their legal counsel, respectively, are set out in the Annex to this judgment.

3. The Serbian Government ("the Government") were initially represented by their former Agent, Mr S. Carić, and subsequently by their current Agent, Ms Vanja Rodić.

4. The applicants complained, under Article 6 § 1 of the Convention, about the length of the enforcement proceedings in question, simultaneously maintaining that a constitutional appeal would not have been an effective domestic remedy in the specific circumstances of their cases.

5. On 6 May 2013 the applications were communicated to the Government. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

6. The facts, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

A. Introduction

7. All applicants were employed by Rudnik bakra Majdanpek, a copper mining company based in Majdanpek ("the debtor").

8. Between 2001 and 2005 they all instituted separate civil suits against the debtor, seeking pecuniary redress on various grounds.

B. As regards the first applicant (Mr Ilija Riđić, app. no. 53736/08)

9. On 10 June 2002 the Majdanpek Municipal Court ruled in favour of the first applicant and ordered the debtor to pay him:

(a) the salary arrears due between 31 May 1998 and 20 July 2001, plus statutory interest;

(b) the pension, disability, health and other insurance contributions due for the same period; and

(c) his legal costs.

10. On 2 October 2002 the judgment became final.

11. Having only received payment of the amounts referred to under (b) above, on 17 December 2002 the first applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Majdanpek Municipal Court.

12. On 10 January 2003 the court accepted the first applicant’s request and issued an enforcement order. On 21 January 2004 the same court issued an additional order to the same effect.

13. On 18 January 2006 the enforcement proceedings were stayed.

14. In May 2011, following their resumption, the first applicant was paid the full amounts awarded in his favour.

C. As regards the second applicant (Mr Slobodan Srbu, app. no. 53737/08)

15. On 25 April 2002 the Majdanpek Municipal Court ruled in favour of the second applicant and ordered the debtor to pay him:

(a) the salary arrears due between 1 November 1999 and 1 August 2000, plus statutory interest;

(b) the pension, disability, health and other insurance contributions due for the same period; and

(c) his legal costs.

16. On 19 June 2002 the judgment became final.

17. Having only received payment of the amounts referred to under (b) above, on 17 December 2002 the second applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Majdanpek Municipal Court.

18. On 10 January 2003 the court accepted the second applicant’s request and issued an enforcement order.

19. On 18 January 2006 the enforcement proceedings were stayed.

20. In July 2011, following their resumption, the second applicant was paid the full amounts awarded in his favour.

D. As regards the third applicant (Mr Milan Mitić, app. no. 14271/11)

21. On 8 February 2001 and 7 February 2002, the latter following a brief reopening of the proceedings, the Majdanpek Municipal Court ruled in favour of the third applicant and ordered the debtor to pay him the salary arrears due between 1 April 1998 and 28 February 2000, plus statutory interest, as well as his legal costs.

22. By 12 April 2002 these judgments became final.

23. On unspecified dates, the third applicant filed separate requests for the enforcement of the above judgments before the Majdanpek Municipal Court.

24. On 19 June 2001 and 13 November 2003, respectively, the court accepted the third applicant’s requests and issued the enforcement orders.

25. On 20 February 2006 the enforcement proceedings were stayed.

26. In May 2011, following their resumption, the third applicant was paid the full amounts awarded in his favour.

E. As regards the fourth applicant (Mr Bora Lazarević, app. no. 17124/11)

27. On 23 October 2001 the Majdanpek Municipal Court ruled in favour of the fourth applicant and ordered the debtor to pay him the salary arrears due between 1 December 1998 and 31 December 1999, plus statutory interest, as well as his legal costs.

28. By 22 November 2001 this judgment became final.

29. On 27 February 2002 the fourth applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Majdanpek Municipal Court.

30. On the same date the court accepted the fourth applicant’s request and issued the enforcement order.

31. On 20 February 2006 the enforcement proceedings were stayed.

32. In May 2011, following their resumption, the fourth applicant was paid the full amounts awarded in his favour.

F. As regards the fifth applicant (Mr Milorad Antonijević, app. no. 24452/11)

33. On 11 September 2002 the Majdanpek Municipal Court ruled in favour of the fifth applicant and ordered the debtor to pay him the salary arrears due between 19 December 1997 and 28 March 2002, plus statutory interest, as well as his legal costs.

34. By 24 October 2002 this judgment became final.

35. On 30 October 2002 the fifth applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Majdanpek Municipal Court.

36. On 1 November 2002 the court accepted the fifth applicant’s request and issued the enforcement order.

37. In the course of 2003 and 2004, the debtor covered a part of the fifth applicant’s claims.

38. On 3 February 2006 the enforcement proceedings were stayed.

39. In June 2011, following their resumption, the fifth applicant was paid the full amounts awarded in his favour.

G. As regards the sixth applicant (Mr Goran Pobrić, app. no. 36515/11)

40. On 7 December 2005 the Majdanpek Municipal Court ruled in favour of the sixth applicant and ordered the debtor to pay him compensation for the non-pecuniary damage suffered due to a labour-related injury, plus statutory interest, and his legal costs.

41. By 31 March 2006 this judgment became final.

42. On 1 June 2006 the sixth applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Majdanpek Municipal Court.

43. On 14 June 2006 the court accepted the sixth applicant’s request and issued the enforcement order.

44. On 30 August 2006 the enforcement proceedings were stayed.

45. In May 2011, following their resumption, the sixth applicant was paid the full amounts awarded in his favour.

H. Other relevant facts as regards all applicants

46. None of the applicants ever filed an appeal with the Constitutional Court, seeking compensation for any non-pecuniary damages suffered due to the length of the enforcement proceedings in question.

I. The debtor’s status

47. As of April 2014, the debtor appeared to be a company predominantly comprised of State or socially owned capital and was still in the process of being restructured.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98/06)

48. Article 18 provides, inter alia, that "[h]uman ... rights guaranteed by the Constitution shall be implemented directly".Provisions regarding "human ... rights shall be interpreted ... pursuant to valid international standards ... as well as the practice of international institutions which supervise their implementation."

49. Article 32 § 1 provides, inter alia, for a right to a hearing within a reasonable time in the civil context.

50. Article 170 provides that a "constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed."

51. The Constitution entered into force on 8 November 2006.

B. The Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu; published in OG RS nos. 109/07, 99/11 and 18/13)

52. The relevant provisions of this Act read as follows:

Article 82 § 2

"A constitutional appeal may be lodged even if all available remedies have not been exhausted in the event of a breach of an appellant’s right to a trial within a reasonable time."

Article 84 § 1

"A constitutional appeal may be lodged within thirty days of receipt of the individual decision or the date of commission of the actions ... [in question] ..."

C. The Constitutional Court’s case-law

53. The Constitutional Court has routinely awarded compensation for any non-pecuniary damage suffered to appellants whose right to a hearing within a reasonable time had been breached, including in cases where the impugned civil proceedings had been brought before the entry into force of the 2006 Constitution but continued thereafter (see paragraph 51 above). It also took into account the length of the impugned proceedings prior to as well as after this date (see, among many other decisions, Už. nos. 391/08, 143/09, 1387/09, 5466/10, 1063/12, 5660/12 of 9 April 2009, 17 March 2010, 17 February 2011, 20 December 2012, 30 May 2012 and 7 February 2013, respectively).

54. In a number of other cases, not involving complaints about length of proceedings, the Constitutional Court rejected as incompatible ratione temporis appeals regarding judgments/decision rendered before the entry into force of the 2006 Constitution (see, for example, Už. nos. 136/07, 127/08 and 190/07 of 15 May 2008, 12 June 2008 and 15 May 2008, respectively, as well as Už. nos. 157/07, 72/07 and 218/07 of 12 June 2008).

D. The Opinion adopted by the Supreme Court of Cassation on 24 February 2011 with its reasoning of 25 March 2011 (Pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda)

55. In its Opinion the Supreme Court of Cassation held that enforcement proceedings concerning the payment of all work-related pecuniary claims, which have been established by final court judgments, may not be stayed even where the debtor is being restructured as part of the privatisation process. In this respect it referred to, inter alia, Article 18 of the Constitution and the Court’s own earlier case-law on related issues (see paragraph 48 above; see also R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, 15 January 2008; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, 13 January 2009; and Vlahović v. Serbia, no. 42619/04, 16 December 2008).

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

56. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

57. The applicants complained, under Article 6 § 1 of the Convention, about the length of the enforcement proceedings in their cases, respectively.

58. Article 6 § 1, in so far as relevant, reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."

A. Admissibility

1. The parties’ submissions

59. The Government submitted that the applicants had failed to make use of the constitutional avenue of redress. Their complaints should therefore be rejected for non-exhaustion of domestic remedies. The Government specifically referred to the Vinčić judgment, as well as the Marinković and the Milunović and Čekrlić decisions, in this context (Vinčić and Others v. Serbia, no. 44698/06 et seq., 1 December 2009; Milunović and Čekrlić v. Serbia (dec.), nos. 3716/09 and 38051/09, 17 May 2011; and Marinković v. Serbia (dec.) no. 5353/11, 29 January 2013).

60. The Government further noted that although the issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally to be determined in view of the date when the applications were lodged, exceptions could be justified in the specific circumstances of a given case (see, for example, Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001-V (extracts); Brusco v. Italy, (dec.), no. 69789/01, ECHR 2001-IX; and Nogolica v. Croatia (dec.), no. 77784/01, 5 September 2002; see also Marinković, cited above, where, according to the Government, the Court held that, in the context of socially owned companies, a constitutional appeal should be considered as an effective domestic remedy as of 22 June 2012).

61. Finally, the Government recalled that the Constitutional Court hasconsistently been awarding compensation for non-pecuniary damage suffered due to a breach of the appellants’ right to a hearing within a reasonable time, including in matters where the impugned civil proceedings had been brought before the entry into force of the new Constitution but continued thereafter. In such cases the Constitutional Court also took into account the length of proceedings prior to and after the said date (see paragraph 53 above).

62. The applicants maintained that a constitutional appeal could not be deemed effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in the very specific circumstances of their cases. In particular, the Constitutional Court was unwilling to deal with complaints concerning judgments and/or decisions rendered prior to 8 November 2006 as the date when the new Constitution had entered into force (see paragraph 54 above). Also, the first, second, third and sixth applicants submitted that even if a constitutional appeal could be considered as an effective remedy in respect of socially owned companies as of 22 June 2012, the applications giving rise to the present case were lodged before that date (see Marinković, cited above).

2. The relevant principles

63. The Court recalls that, under Article 35 § 1 of the Convention, it may only deal with an application after all domestic remedies have been exhausted. The purpose of Article 35 is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged against them before those allegations are submitted to the Court (see, for example, Mifsud v. France (dec.) [GC], no. 57220/00, § 15, ECHR 2002-VIII).

64. The obligation to exhaust domestic remedies therefore requires an applicant to make normal use of remedies which are effective, sufficient and accessible in respect of his or her Convention grievances. It is not necessary for the Convention right to be explicitly raised in domestic proceedings provided that the complaint is raised at least in substance (see Castells v. Spain, 23 April 1992, § 32, Series A no. 236; and Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 66, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV). The applicants must, however, comply with the applicable rules and procedures of domestic law, failing which their application is likely to fall foul of the condition laid down in Article 35 § 1 (see, for example, Cardot v. France, 19 March 1991, § 34, Series A no. 200; and Akdivar, cited above, § 66).

65. To be effective, a remedy must be capable of remedying directly the impugned state of affairs and must offer reasonable prospects of success (see Balogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004; and Sejdovic v. Italy [GC], no. 56581/00, § 46, ECHR 2006-II). The Court has also frequently underlined the need to apply the exhaustion rule with some degree of flexibility and without excessive formalism (see Ringeisen v. Austria, 16 July 1971, § 89, Series A no. 13; and Akdivar, cited above, § 69).

66. In terms of the burden of proof, it is up to the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, § 27, Series A no. 198, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, § 38, Reports 1998-I). Once this burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003; and Akdivar, cited above, § 68).

67. The issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged with the Court (see Baumann, cited above, § 47). This rule, however, is subject to exceptions which may be justified by the specific circumstances of each case (see, for example, Nogolica, cited above; and Pikić v. Croatia, no. 16552/02, §§ 30-33, 18 January 2005).

3. The Court’s assessment

68. In Vinčić the Court held that "a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced [against Serbia] as of 7 August 2008" (Vinčić and Others, cited above, § 51). This included complaints about length/non-enforcement in general, in which respect the Constitutional Court had routinely awarded compensation for any non-pecuniary damage suffered (see, among many other decisions, Už. nos. 391/08, 143/09, 1387/09, 5466/10, 1063/12, 5660/12 of 9 April 2009, 17 March 2010, 17 February 2011, 20 December 2012, 30 May 2012 and 7 February 2013, respectively; see also Vidaković v. Serbia (dec.), no. 16231/07, 24 May 2011).

69. In Milunović and Čekrlić, however, the Court found that a constitutional appeal "cannot be deemed effective" as regards the non-enforcement of judgments rendered in respect of socially/State owned companies¹ since in cases of this sort "comprehensive constitutional redress, in addition to a finding of a violation where warranted, would have to include compensation for both the pecuniary and the non-pecuniary damage sustained" (Milunović and Čekrlić, cited above). The Court explained that on a number of occasions the Constitutional Court had only established a violation and awarded compensation for the non-pecuniary damage suffered, but had not ordered the State to pay the appellant the pecuniary damages, i.e. the specified sums awarded by the final judgments in question (ibid.; the first among these decisions having been adopted by the Constitutional Court on 16 July 2009).

70. In Marinković, thereafter, the Court opined that a constitutional appeal still cannot be considered effective in cases involving the respondent State’s liability for the non-enforcement of judgments issued against socially/State owned companies "undergoing restructuring". However, as regards such companies undergoing insolvency proceedings and/or those which have ceased to exist, the Court concluded that "a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy" in respect of "all applications lodged from 22 June 2012 onwards" (Marinković, cited above). The Court explained that in the former context the Constitutional Court had still only been prepared to award the appellants compensation for the non-pecuniary damage sustained, but that in the latter context its case-law had evolved, meaning that appellants were being provided with compensation for both the pecuniary and the non-pecuniary damage suffered (ibid.).

71. Finally, in Ferizović, most recently, it was established that the Constitutional Court had ultimately "fully harmonised" its approach towards the non-enforcement of judgments rendered against socially/Stateowned companies undergoing restructuring with the Court’s relevant case-law(see Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, 26 November 2013; see also paragraph 69 above).The constitutional appeal was therefore also to be deemed as an effective domestic remedy in respect of that last remaining category of cases starting with 4 October 2013 (ibid.).

72. In view of the above and in the context of the present case, the Court notes that, on the one hand, since the final judgements in question had been enforced in the meantime, the applicants could have obtained compensation before the Constitutional Court for any non-pecuniary damage suffered (see paragraph 53 above). On the other hand, however, it would be disproportionate to require the applicants to turn to the Constitutional Court for redress more than three and five years, respectively, after they had already lodged their applications with the Court (see, mutatis mutandis, Cvetković v. Serbia, no. 17271/04, § 41, 10 June 2008; and Pikić, cited above). Indeed, should they now be rejected for non-exhaustion, the applicants could no longer file their constitutional appeals due to the deadline set out in Article 84 § 1 of the Constitutional Court Act, which would have expired thirty days following the enforcement of each judgment rendered in favour of the applicants respectively (see paragraph 52 above; compare and contrast to Nogolica and Brusco, both cited above, where there was no such obstacle).

73. There is also the issue of foreseeability. Specifically, as noted above, in Milunović and Čekrlić the Court stated that when it comes tosocially/State owned companies "comprehensive constitutional redress, in addition to a finding of a violation where warranted, would have to include compensation for the pecuniary and the non-pecuniary damage sustained". Of course, unlike in the present case, this referred to a situation where neither kind of compensation had yet been paid, but there is no obvious implication in this decision, or indeed in Marinković thereafter,to the effect that the appellants whose judgments had in the meantime been enforced should subsequently turn to the Constitutional Court for compensation of any non-pecuniary harm suffered (Milunović and Čekrlić, and Marinković, all cited above).It was only in Ferizović, most recently, that the Court unequivocally held that the constitutional appeal should be considered as an effective remedy in respect of all socially/State owned companies as of 4 October 2013, including companies such as the debtor in the present case (i.e. one undergoing restructuring; see Ferizović, cited above).

74. In view of the foregoing, the Court rejects the Government’s objection as to the non-exhaustion of the domestic remedies. It is, however, understood that all cases such as the applicants’ lodged with the Court as of 4 October 2013 would have to be rejected for non-exhaustion if no proper attempt to obtain constitutional redress had been made before that. The applicants’ complaints are also not manifestly ill-founded, within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention, nor are they inadmissible on any other ground. They must therefore be declared admissible.

______________

1 It is understood that the reference to State owned companies in this context has only to do with companies which were initially socially owned but where there has been a subsequent change in their capital share structures resulting in the predominance of Stateowned and sociallyowned capital (see Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 71, 31 May 2011).

B. Merits

75. The applicants reaffirmed their complaints, while the Government made no comment.

76. The Court recalls that the execution of a judgment given by a court must be regarded as an integral part of the "trial" for the purposes of Article 6 (see Hornsby v. Greece, judgment of 19 March 1997, Reports of Judgments and Decisions 1997-II, p. 510, § 40). A delay in the execution of a judgment may be justified in particular circumstances. It may not, however, be such as to impair the essence of the right protected under Article 6 § 1 (see Immobiliare Saffi v. Italy [GC], no. 22774/93, § 74, ECHR 1999-V).

77. The Court has also already held that the respondent State is responsible for the debts of companies predominantly comprised of socially/State owned capital, which is why neither the lack of its own funds nor the indigence of the debtor can be cited as a valid excuse for any excessive delays in this particular enforcement context (see, among many other authorities, R. Kačapor and Others, cited above, § 114; and Crnišanin and Others, cited above, § 124).

78. In view of the above and turning to the present case, the Court notes that the Serbian authorities have advanced no reasons for their failure to take all necessary measures in order to enforce the judgments at issue between 3 March 2004 and 1 June 2006, those being the date of entry into force of the Convention in respect of Serbia and the date of the institution of the enforcement proceedings as regards the sixth applicant respectively, and May, June and July 2011, which was when the applicants were ultimately paid the full amounts awarded in their favour (see, mutatis mutandis, Vlahović, cited above, §§ 77(i), 78 and 87, where a final judgment rendered against a sociallyowned company had been enforced following a three year delay).It is further understood that, as pointed out by the Supreme Court of Cassation, enforcement proceedings concerning the payment of all work-related pecuniary claims should not have been stayed even where the debtor was being restructured as part of the privatisation process (see paragraph 55 above).

79. Accordingly, the applicants have suffered a violation of their rights guaranteed under Article 6 § 1 of the Convention.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

80. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage, costs and expenses

81. The applicants claimed compensation in the amount of 5,000 euros (EUR) each in respect of the respondent State’s failure to enforce the judgments in question in a timely manner. The first, second, third and sixth applicants also claimed EUR 782 each for the costs and expenses incurred before the Court.

82. The Government contested these claims. They additionally maintained that, in any event, the fourth and fifth applicants’ claims were belated.

83. Concerning the latter point, it is noted that the fourth and fifth applicants’ written just satisfaction claims of 9 August 2013 were received by the Court on 14 August 2013, well before its deadline which had been set for 2 September 2013.

84. In view of its case-law (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013), the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to each applicant, which sum is to cover all non-pecuniary damage as well as costs and expenses.

B. Default interest

85. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declaresthe applications admissible;

3. Holdsthat there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay each applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 1 July 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX