Poništi

Korisni linkovi

Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava

Evropska Konvencija o ljudskim pravima

Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima

Vodič za izradu prvostepenih sudskih odluka iz građanske materije sa osvrtom na navođenje presuda ESLJP

Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava

Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja

Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima

Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava

O e-Case aplikaciji

Negovanović i drugi protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
29907/16, 30022/16, 30322/16, 31142/16
Stepen važnosti
2
Jezik
Srpski
Datum
25.01.2022
Članovi
41
P12-1
Kršenje
P12-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje
(Čl. 41) Nematerijalna šteta
(Čl. 41) Materijalna šteta
(P12-1) Opšta zabrana diskriminacije
Unutrašnje polje slobodne procene
Tematske ključne reči
diskriminacija
prava osoba sa invaliditetom
pravo na pravično zadovoljenje
VS deskriptori
1.14 Član 14. - zabrana diskriminacije
1.14.1 Osnovi za diskriminaciju
1.15 Član 41. - pravično zadovoljenje
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Predstavke se odnose na navodnu diskriminaciju koja je Tužena država sprovela prema slepim šahistima, njenim državlјanima, koji su osvajali medalјe na velikim međunarodnim takmičenjima, u poređenju sa svim drugim srpskim sportistima i šahistima, sa ili bez invaliditeta, koji su osvajali slična priznanja, u kontekstu uživanja određenih finansijskih beneficija i nagrada za svoja dostignuća, kao i formalnog priznanja istih.

Podnosioci predstavki su između 1961. i 1992. godine kao deo nacionalnog tima osvojili niz medalјa za Jugoslaviju na šahovskim olimpijadama slepih. Najveći uspeh četvrtog podnosioca predstavke, g. Dragolјuba Baretića, na ovom takmičenju bila je zlatna medalјa, dok su najbolјi rezultati prvog, drugog i trećeg, g. Branka Negovanovića, g. Sretka Avrama i g. Žive Markova, bili respektivno srebrne medalјe. Tužena država je 2006. godine donela Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta, kojom je, pod određenim okolnostima, predviđen nacionalni sistem priznanja i nagrađivanja koji se sastoji od počasne diplome, doživotne mesečne novčane naknade i jednokratne novčane isplate.

Neutvrđenog datuma 2007. godine, Šahovski savez Srbije je preporučio da Ministarstvo prosvete i sporta formalno predloži Vladi Republike Srbije da određeni šahisti koji su osvajali medalјe na međunarodnim takmičenjima, uklјučujući i podnosioce predstavki, budu proglašeni licima koji imaju pravo na državna sportska priznanja zbog svojih dostignuća. S obzirom na to da, za razliku od šahista sa vidom sa sličnim priznanjima, podnosioci predstavki nisu formalno predloženi kao osobe koje imaju pravo na ovakva priznanja i nagrade, Savez slepih Srbije je 27. februara 2007. godine uputio dopis navedenom ministarstvu u kom se zahteva ravnopravno tretiranje slepih šahista u odnosu na sve ostale sportiste i šahiste, sa ili bez invaliditeta, koji su postigli iste ili slične sportske rezultate. Šahovski savez Srbije i podnosioci predstavki su podneli dodatne zahteve u istom kontekstu Ministarstvu omladine i sporta 30. jula 2009. godine, navodeći da su podnosioci predstavki bili diskriminisani, s obzirom na to da do tog trenutka još uvek nisu primili nacionalna sportska priznanja. Ministarstvo omladine i sporta je 10. oktobra 2009. godine obavestilo podnosioce predstavki da ne ispunjavaju pravne uslove propisane Uredbom o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta i da zbog toga Vladi nisu date preporuke u vezi sa tim.

Podnosioci predstavki su 23. oktobra 2009. godine podneli građansku tužbu zbog diskriminacije protiv Republike Srbije. Podnosioci predstavki su, između ostalog, tvrdili da su bili diskriminisani i obeščašćeni u poređenju sa drugim sportistima ili igračima sa sličnim sportskim dostignućima. Konkretno, svim šahistima sa zdravim vidom su dodelјene dotične nagrade nacionalnog priznanja, dok su njihovi zahtevi u tom pogledu ignorisani. Podnosioci predstavki su stoga zahtevali od suda da utvrdi diskriminaciju i da im obezbedi naknadu materijalne i nematerijalne štete koju su pretrpeli u vezi sa tim. Osnovni sud u Novom Sadu je 1. aprila 2010. godine presudio u korist podnosilaca predstavki i pri tome utvrdio da su zaista bili diskriminisani u poređenju sa šahistima sa zdravim vidom i osvajačima paraolimpijskih medalјa i dosudio svakom podnosiocu predstavki po 300.000 dinara, što je u to vreme iznosilo približno 2.995 evra, na ime pretrplјenih duševnih bolova u vezi s navedenim i štete nanete njihovoj časti i ugledu, kao i zakonske zatezne kamate. Sud je priznao da svaki podnosilac predstavki ima pravo na počasnu diplomu kao priznanje za svoja dostignuća i doživotnu mesečnu novčanu naknadu od 23. oktobra 2009. godine, koja se sastoji od obračunatih i budućih beneficija, prva sa zakonskom zateznom kamatom, a druga sve dok su relevantni propisi predviđali takvu mogućnost i naložio da se prvom, drugom i trećem podnosiocu predstavki isplati po 45.000 evra a četvrtom podnosiocu 60.000 evra u dinarima na ime novčane nagrade za njihova dostignuća, sa domicilnom kamatom od 23. oktobra 2009. godine.

Nakon uložene žalbe, Apelacioni sud u Novom Sadu je 5. jula 2011. godine ukinuo osporenu presudu i naložio ponovno suđenje. Apelacioni sud je odbacio tužbe podnosilaca predstavki kao nedopustive, smatrajući da su se odnosile na pitanja administrativne prirode o kojima ne može odlučivati građanski sud.

Nakon ponovlјenog postupka, Osnovni sud u Novom Sadu je 14. novembra 2011. godine delimično presudio u korist podnosilaca predstavki. Konkretno, još jednom je utvrđeno da su bili diskriminisani u poređenju sa šahistima sa zdravim vidom i osvajačima paraolimpijskih medalјa; svakom podnosiocu predstavke je dosuđeno po 500.000 dinara, što je u to vreme iznosilo približno 4.870 evra, na ime pretrplјenih duševnih bolova u vezi sa navedenim i štete nanete njihovoj časti i ugledu, kao i zakonsku zateznu kamatu. Apelacioni sud u Novom Sadu je 14. juna 2012. godine preinačio osporenu presudu i doneo presudu koja nije bila u korist podnosilaca predstavke. Apelacioni sud je, između ostalog, naveo da šahovska olimpijada slepih nije bila među takmičenjima navedenim u Uredbi o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta. Dakle, nije bilo diskriminacije s obzirom da je Ministarstvo omladine i sporta obavestilo podnosioce predstavki o navedenom. Štaviše, država je imala prerogativ da izabere takmičenja koja je smatrala najvažnijim na osnovu popularnosti sporta o kojem je reč, njegovog međunarodnog značaja i „realnih finansijskih resursa” zemlјe. Apelacioni sud u Novom Sadu je na kraju naveo da su, u svakom slučaju, podnosioci predstavki mogli da iskoriste postupak upravnog spora, ali da to nisu učinili.

Republiko javno tužilaštvo je odbilo da u ime podnosilaca predstavki podnese zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je 6. marta 2013. godine odbio reviziju podnosilaca predstavki. Kao i Apelacioni sud u Novom Sadu pre toga, i ovaj sud je konstatovao da šahovska olimpijada slepih nije bila među takmičenjima navedenim u relevantnim propisima i da podnosioci predstavki stoga nisu imali pravo na predmetna nacionalna sportska priznanja. Štaviše, nije bilo dokaza da je bilo koji drugi slepi šahista ikada dobio takvu nagradu, što takođe znači da nije bilo različitog tretmana ni među samim slepim šahistima.

Podnosioci predstavki su 8. maja 2013. godine podneli žalbu Ustavnom sudu koji je decembra 2015. godine konstatovao da, prema osporenim odlukama parničnih sudova, podnosioci predstavki nisu pretrpeli diskriminaciju jer su osvojili medalјe na takmičenjima koja nisu navedena u Uredbi o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta. Pored toga, Ustavni sud je naveo da je već 9. jula 2013. godine odbio predlog kojim se osporava ustavnost i zakonitost navedene uredbe.

U obraćanju Evropskom sudu za lјudska prava, podnosioci predstavke su se žalili da su ih srpske vlasti diskriminisale tako što su im uskraćene određene novčane nagrade, odnosno doživotna mesečna novčana primanja, kao i jednokratna novčana nagrada, za razliku od svih drugih sportista i šahista, uklјučujući šahiste sa zdravim vidom, odnosno druge sportiste ili igrače sa invaliditetom, koji su osvojili slična međunarodna priznanja. Oni su se isto tako žalili da su kao deo gorenavedene navodne diskriminacije, uklјučujući propust srpskih vlasti da formalno priznaju njihova dostignuća dodelom počasne diplome, pretrpeli štetne posledice po svoju reputaciju.

Sud primećuje da domaći zakon, kako ga tumače domaći sudovi, predviđa da su samo šahisti koji su osvojili medalјe na šahovskoj olimpijadi, inače organizovanoj samo za šahiste sa zdravim vidom, imali pravo na određene finansijske nagrade, čime su efektivno bili diskvalifikovani svi ostali šahisti, uklјučujući i oni koji su, poput podnosilaca predstavke, osvojili svoje medalјe na šahovskoj olimpijadi slepih. Iz toga proizilazi da su srpske vlasti, kada su odlučivale da usvoje ovakvu zakonsku regulativu, jasno iskoristile svoje diskreciono pravo na način da različito tretiraju slepe šahiste i zdrave šahiste, uprkos tome što su osvojili slična međunarodna priznanja. Shodno tome, Sud ne može a da ne zaklјuči da pritužbe podnosilaca predstavke spadaju u kategoriju potencijalne diskriminacije čime je član 1. Protokola br. 12 je primenlјiv na činjenice iz pritužbi podnosilaca predstavke.

Vlada je tvrdila da podnosioci predstavke nisu iskoristili postojeći i efikasan domaći pravni lek odn. da su podnosioci predstavke trebali propisno da pokrenu upravni spor na osnovu svojih pritužbi u vezi sa nacionalnim nagradama za sportsko priznanje. Podnosioci predstavke su naveli da su ispoštovali uslov iscrplјivanja, naročito zato što su se njihove pritužbe ticale diskriminacije i što su u tom pogledu podneli građansku tužbu.

Sud je često podvlačio potrebu da se primeni pravilo iscrplјenosti sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma. Na primer, kada je više od jednog potencijalno delotvornog pravnog leka dostupan, od podnosioca predstavke se zahteva da koristi samo jedan pravni lek po sopstvenom izboru. Sud primećuje da se, kako su sami podnosioci predstavke izjavili, sama suština njihovih pritužbi odnosila na navode o diskriminaciji. U tim okolnostima ne može se smatrati nerazumnim da su zahtevali obeštećenje na osnovu nacionalnog antidiskriminacionog zakonodavstva, koje je posebno predviđalo različite oblike zabrane i/ili deklaratorne olakšice žrtvama takvog postupanja, kao i kompenzaciju za bilo koju pretrplјenu materijalnu i nematerijalnu štetu. Upravni spor ne bi ponudio, u vrlo specifičnim okolnostima ovog slučaja, razumnije izglede za uspeh u poređenju sa građanskom tužbom. Vlada, sa svoje strane, nije pružila nikakvu relevantnu domaću sudsku praksu koja pokazuje da je bilo koji drugi podnosilac zahteva ikada dobio obeštećenje preduzimanjem sličnog pravnog puta, odnosno pokretanjem tužbe zbog diskriminacije u vezi sa sistemom dodele sportskih priznanja.

Sud primećuje i da su dodnosioci predstavke na kraju, iako neuspešno, testirali obim zaštite osnovnih lјudskih prava i sloboda koju pruža Ustavni sud, uz napomenu da je Sud od 7. avgusta 2008. godine smatrao da je ustavna žalba, u načelu, delotvorni domaći pravni lek u smislu člana 35. stav 1. Konvencije. Ustavnom sudu je tako data mogućnost da proširi ovu zaštitu putem tumačenja, međutim, u ovom slučaju je ustanovlјeno da nije bilo diskriminacije. Međutim, Sud na navedeni način nije odbacio pritužbe podnosilaca predstavke obrazloženjem da nisu na odgovarajući način iscrpeli nijedan drugi, raniji, delotvoran pravni lek, uklјučujući postupak upravnog spora, kao što je mogao da učini. Imajući u vidu navedeno, prigovor Vlade o neiscrplјivanju domaćih pravnih lekova, u smislu člana 35. stav 1. Konvencije, mora se odbaciti.

Sud u pogledu razmatranja zaštite koju pruža čan 14 Konvencije i član 1 Protokola 12 uz Konvenciju, navodi da samo razlike u tretmanu zasnovane na prepoznatlјivoj karakteristici, ili „statusu”, mogu predstavlјati diskriminaciju u smislu člana 14. što uklјučuje diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Štaviše, da bi se pojavilo pitanje prema članu 14, mora postojati razlika u tretmanu osoba u analognim ili relevantno sličnim situacijama. Takva razlika u tretmanu je diskriminatorna ako nema objektivno i razumno opravdanje, ili drugim rečima, ako ne teži legitimnom cilјu ili ako ne postoji razuman odnos srazmernosti između upotreblјenih sredstava i cilјa koji se želi ostvariti. Štaviše, u slučajevima koji se odnose na pritužbu po članu 14. Konvencije uzetim u vezi sa članom 1. Protokola br. 1, iako potonja odredba, na primer, ne uklјučuje pravo na primanje socijalnog osiguranja bilo koje vrste, ako Država odluči da stvori šemu beneficija, ona to mora učiniti na način koji je kompatibilan sa članom 14. Države ugovornice takođe uživaju određeno polјe slobodne procene prilikom ocenjivanja da li i u kojoj meri razlike u inače sličnim situacijama opravdavaju različit tretman. Opseg ovog polјa može varirati u zavisnosti od okolnosti, predmeta i njegove pozadine. U slučajevima koji se tiču invaliditeta, polјe slobodne procene država u uspostavlјanju različitog pravnog tretmana za osobe sa invaliditetom se smatra značajno smanjenim. Pozivajući se posebno na Preporuku 1592 (2003) o punoj socijalnoj inkluziji osoba sa invaliditetom, koju je usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope 29. januara 2003. godine, kao i Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, usvojenu 13. decembra 2006, Sud je izneo mišlјenje da je postojao evropski i svetski konsenzus o potrebi zaštite osoba sa invaliditetom od diskriminatorskog tretmana. Ovo je uklјučivalo obavezu država da obezbede „razumno prilagođavanje” kako bi se osobama sa invaliditetom omogućila mogućnost da u potpunosti ostvare svoja prava, a propust da to učine predstavlјao je diskriminaciju. Kada je reč o teretu dokazivanja, Sud je smatrao da nakon što podnosilac predstavke dokaže da je podvrgnut različitom tretmanom, na Vladi je da pokaže da je razlika u tretmanu bila opravdana.

Sud primećuje da se predmetne pritužbe odnose na odluku Tužene države da podnosiocima predstavke ne obezbedi najmanje jednu finansijsku korist, odnosno doživotnu mesečnu novčanu naknadu, koju bi dobili da su osvojili medalјe na takmičenjima kao osobe zdravog vida, a ne kao slepi šahisti. Konkretno, ova korist je trebalo da se isplaćuje šahistima sa zdravim vidom za osvajanje medalјa na šahovskoj olimpijadi, ali ne i slepim šahistima za osvajanje medalјa na šahovskoj olimpijadi slepih, pri čemu je prvo takmičenje navedeno u uredbi, ali drugo takmičenje u njemu nije izričito spomenuto. Situacija sa jednokratnom isplatom u gotovini, međutim, izgleda manje jasna jer se član 3. Uredbe odnosi samo na osobe koje su osvojile medalјe za Srbiju, a ne i za Srbiju i Jugoslaviju. Prema tome, podnosioci predstavki su barem delimično različito tretirani na osnovu razlike obuhvaćene članom 1. Protokola br. 12, odnosno njihovog invaliditeta.

S obzirom na navedeno, podnosioci predstavki, kao slepi šahisti koji su svoje medalјe osvojili na šahovskoj olimpijadi slepih, s jedne strane, i šahisti zdravog vida koji su svoje medalјe osvojili na šahovskoj olimpijadi, s druge strane, moraju se prema mišlјenju Suda posmatrati kao dve grupe lica koja se bave istom delatnošću, odnosno igranjem šaha, i, pored toga, kao dve grupe čiji su članovi stekli neka od najznačajnija međunarodna priznanja. Iz toga proizilazi da se slepi šahisti i šahisti sa zdravim vidom, u kontekstu ovog slučaja i u smislu sudske prakse Suda, moraju smatrati dvema grupama lica u analognim ili relevantno sličnim situacijama.

Vlada je iznela argumentaciju da je Uredba o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta sledila opravdan cilј, konkretno priznanje samo najviših sportskih dostignuća na najvažnijim takmičenjima. U tom kontekstu, Sud na početku ponavlјa da iako član 1. Protokola br. 12. ne uklјučuje pravo na isplatu bilo koje vrste davanja, ako država odluči da obezbedi određenu beneficiju, ona to mora učiniti na način koji je kompatibilan sa ovom odredbom. Drugim rečima, i u kontekstu ovog predmeta, s obzirom na to da je Tužena država odlučila da uspostavi sistem priznavanja i nagrađivanja sportskih dostignuća, morala je to da učini na način koji bi bio u skladu sa članom 1. Protokola br. 12.

Iako je očigledno bilo legitimno da se srpske vlasti usredsrede na najviša sportska dostignuća i najvažnija takmičenja, Sud primećuje da Vlada nije pokazala zašto bi nesumnjivo značajna priznanja koja su podnosiocima predstavki, kao slepim šahistima, dodelјena bila manje „popularna” ili „međunarodno značajna” od sličnih medalјa koje su osvojili šahisti sa zdravim vidom. U svom pismu upućenom Ministarstvu omladine i sporta, IBCA je, između ostalog, navela da se slepi šahisti, na osnovu svojih rezultata, „nalaze na jedinstvenoj zvaničnoj listi FIDE zajedno sa šahistima bez oštećenja vida” i zatražila da se prema njima postupa „u skladu sa osnovnim postulatima etike i fer-pleja u sportu”. Sud primećuje da je sama uredba dodelila isti značaj Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama i da se stoga smatralo da dostignuća sportista invalida i sportistkinja u dotičnim sportovima zaslužuju jednako priznanje.

Što se tiče budžetskih ograničenja na koja se poziva Vlada, Sud primećuje da je, očigledno, da od svih osvajača medalјa i šampiona tokom godina, što je ukupno oko 400 osoba, uklјučujući i šahiste zdravog vida, samo su slepim šahistima uskraćena nacionalna priznanja u sportu. Stoga, dodavanje ovih četiri podnosilaca predstavki navedenom broju očigledno ne bi moglo da ugrozi finansijsku stabilnost zemlјe, pogotovo zato što isto tako nema nikakvih sugestija da je osvajanje medalјe na Šahovskoj olimpijadi slepih, uopšteno govoreći, lako dostižno dostignuće, koje bi moglo da doprinese dodeli mnogih drugih budućih prava.

Imajući u vidu gore navedeno i bez obzira na polјe slobodne procene države, Sud ne može a da ne zaklјuči da nije bilo „objektivnog i razumnog opravdanja” za različit tretman podnosilaca predstavki samo na osnovu njihovog invaliditeta, pri čemu se podrazumeva da je spomenuto polјe značajno smanjeno u ovom konkretnom kontekstu. Shodno tome, došlo je do kršenja člana 1. Protokola br. 12.