Lepojić protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 111/2007 од 4.12.2007. године.

"САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЛЕПОЈИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 13909/05)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
6. новембар 2007. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Лепојић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. ТУЛКЕНС, председник (F. Tulkens),
г. А. Б. БАКА (А. B. BАКА),
г. И. КАБРАЛ БАРЕТО (I. Cabral Barreto),
г. М. УГРЕКХЕЛИДЗЕ (М. UGREKHELIDZE),
г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ (V. ZAGREBELSKY),
гђа А. МУЛАРОНИ (М. MULARONI), судије
г. М. КРЕЋА (М. KREĆA), ad hoc судија
и гђа С. ДОЛЕ, (S. DOLLÉ), секретара Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 2. октобра 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 13909/05) против Државне заједнице Србија и Црна Гора, коју је Суду поднео по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") њен држављанин г. Зоран Лепојић (у даљем тексту звани "подносилац представке"), дана 6. априла 2005. године. Од 3. јуна 2006. године Србија је следбеник Државне заједнице Србија и Црна Гора као Висока страна уговорница по Конвенцији (видети став 38. у даљем тексту).

2. Подносиоца представке, коме је пружена правна помоћ, пред Судом је заступао Београдски центар за људска права, невладина организација за људска права која се налази у Србији. Владу Државне заједнице Србија и Црна Гора а, касније, Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Подносилац представке се жалио да је претрпео повреду његовог права на слободу изражавања због кривичне осуде и касније пресуде парничног суда, којом му је наложено да плати накнаду због истог објављеног чланка.

4. Дана 12. јануара 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције, такође је решено да се донесе одлука да се основаност представке разматра заједно са њеном прихватљивошћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

5. Подносилац представке је рођен 1975. године и тренутно живи у Бабушници. Дана 25. априла 2005. године званично је регистрован као незапослен од стране надлежних државних органа.

А. Чланак и поступак који је уследио

6. Подносилац представке је био председник огранка Демохришћанске странке Србије и члан Главног одбора исте политичке партије.

7. У августу 2002. године, у току изборне кампање, чланак који је написао подносилац представке под насловом Насилнички председник, појавио се у издању бр. 1, на страни 10, листа под насловом Народне лужничке новине. У релевантном делу, овај део гласи како следи:

"Грађани општине Бабушница већ дуже време немају председника Скупштине општине, јер је доскорашњи председник [П. Ј.] искључен из странке ЈУЛ [политичка партија] и тиме му је по сили закона престао мандат ... и поред званичног мишљења Министарства правде и локалне самоуправе да не може да обавља функцију председника СО Бабушница у складу са Законом о локалној самоуправи ... [П. Ј.] ... сматра да није грех да још буде ...[на овој функцији] ... јер је ... неопходан за ... даљи развој и просперитет ... [општине] ...

Зашто се [П. Ј.] на силу гура да статира председника СО Бабушница, притом правећи законске преступе који имају тежину кривичног дела ... Можда му треба функција председника СО да њоме брани свој лични интегритет, који му је озбиљно угрожен кривичним пријавама које су поднешене против њега, у којима постоји индиција да је злоупотребом службеног положаја као директор државног предузећа Лисца себи прибавио енормну материјалну корист? ... [П. Ј.] ... је добро познато да ... [као бивши председник општине] ... ће његова позиција директора Лисце, у којој се сумња да је починио одређена кривична дела, бити такође озбиљно угрожена. Он схвата да ... [као обичан грађанин] ... он више неће ... [имати било какву важност] ... код локалних [шефова полиције и других] ...

Тако, .......у својој јуловској еуфорији, под слоганом "пара врти где бургија неће", зарад своје личне егзистенције, [П. Ј.] сумануто троши новац грађана општине на ... спонзорства ... [и] ... гала ручкове ... несхвативши да му је време истекло и да му је место на политичком сметлишту ..."

8. Као одговор на објављивање овог чланка, дана 12. септембра 2002. године председник општине је поднео приватну кривичну тужбу против подносиоца представке код Општинског суда у Бабушници (у даљем тексту звани "Општински суд").

9. Дана 11. јуна 2003. године Општински суд је утврдио да је подносилац представке крив за клевету и наложио му да плати казну у износу од 15.000 динара ("РСД") плус РСД 11.000 за трошкове, што је тада било једнако вредности од око 400 евра ("ЕУР") укупно. Казна је, међутим, условна и неће бити спроведена уколико подносилац представке не учини неко друго кривично дело у року од годину дана од када пресуда постане правоснажна.

10. У изреци пресуде утврђено је да само следећи текст представља клевету, наиме да је "нетачан" и да је, као такав, "штетан за част и углед" председника општине (г. П. Ј.):

"Тако, ... у својој јуловској еурофији, под слоганом ’пара врти где бургија неће’, зарад своје личне егзистенције, [П. Ј.] сумануто троши новац грађана општине на ... спонзорства ... [и] ... гала ручкове ..."

11. У образложењу, суд је објаснио да подносилац представке није доказао истинитост ове изјаве или да је чак имао оправдану основу да верује да је истинита. Даље, сматрало се да се употреба израза "сумануто" односила на менталну болест председника општине. Суд је због тога утврдио да намера подносиоца представке није да обавести јавност већ да омаловажи председника општине. У закључку, он је приметио да политичари имају посебну обавезу да комуницирају једни са другим и са јавношћу на одговарајући начин и нагласио да условна казна треба да "поучно утиче на оптуженог како би се избегло вршење ... сличних кривичних дела у будућности.

12. Што се тиче осталог дела спорног чланка, међутим, суд је пресудио да није написан са намером да се председник општине понизи и да је стога био законит начин изражавања нечијег политичког мишљења, у складу са чланом 96. Кривичног законика (видети став 27. у даљем тексту).

13. Дана 8. октобра 2004. године Окружни суд у Пироту (у даљем тексту "Окружни суд") је потврдио пресуду Општинског суда по жалби чиме је она постала правоснажна. Окружни суд је у потпуности усвојио разлоге које је изнео Општински суд и додао да се, испод чланка о коме је реч, налазило само име и презиме подносиоца представке без икакве назнаке да га је написао председник локалног огранка Демохришћанске странке Србије.

14. Дана 8. фебруара 2005. године председник општине је поднео посебну грађанску тужбу за накнаду штете Општинском суду, тврдећи да је претрпео менталну патњу као последицу објављивања спорног чланка. Председник општине је тражио РСД 500.000 на име накнаде, што је тада било једнако вредности од око 6.252 евра.

15. Дана 18. марта 2005. године Општински суд је делимично пресудио у корист председника општине и наложио подносиоцу представке да плати РСД 120.000 на име накнаде, заједно са законском каматом плус трошкове у износу од РСД 39.000, што је тада било једнако вредности од око 1.970 евра укупно.

16. Тврдња подносиоца представке да је председник општине, као изабрани политичар, морао да прихвати критику и покаже већи степен толеранције је одбијена, као и његово позивање на релевантне међународне стандарде (видети став 39. у даљем тексту). При томе, Општински суд је нашао: (i) да је подносилац представке већ осуђен за клевету у оквиру кривичног поступка, (ii) да се председник општине може критиковати, али да та критика мора да буде "конструктивна, аргументована и у оквиру пристојности", (iii) да, у сваком случају, критика не може да се састоји од нетачних изјава које "дубоко вређају" нечију "част, углед и достојанство", и (iv) да част, углед и достојанство председника општине, као изабраног функционера и директора веома успешног локалног предузећа, "има више значаја од ... [части, угледа и достојанства] ... обичног грађанина".

17. Дана 24. маја 2005. године Окружни суд је одбио жалбу подносиоца представке, изузев у делу који се односи на трошкове, који су смањени на РСД 24.200,00 што је тада било једнако вредности од око 295 евра. Овај суд је даље приметио да се подносилац представке ослонио на, inter alia, члан 10. Конвенције, али је затим наставио понављањем, у суштини, детаљне изреке Општинског суда, као што је описано у горњем тексту. Најзад, Окружни суд је додао да се, као и у претходном кривичном поступку, испод објављеног чланка налазило само име и презиме подносиоца представке и никаква ознака да га је написао председник локалног огранка Демохришћанске странке Србије. У сваком случају, изјаве које је дао подносилац представке су биле нетачне, а његова намера је била да омаловажи председника општине, а не да обавести јавност или скрене пажњу власти "на њихове обавезе". Изгледа да накнада као и трошкови који су досуђени још нису плаћени.

Б. Додатне чињенице које се тичу листа

18. На страни 1 се налазила изјава г. М. Л., у то време кандидата на председничким изборима кога је подржавао један број коалиционих политичких партија, укључујући и Демократску странку и Демохришћанску странку Србије. На страни 1 се такође налазила кратка биографија г. М. Л.

19. На страни 2 се налазила молба Демократске странке. Она је позивала јавност да подржи лист који је био потребан, inter alia, да се противи личној промоцији председника општине у другим локалним штампаним медијима.

20. На страни 5 се налазило отворено писмо, упућено полицијском одељењу у Бабушници, које је потписао подносилац представке у својству председника општинског огранка Демохришћанске странке Србије.

21. На страни 6 су се налазиле фотографије и слогани кампање у име подршке г. М. Л.

22. На већини осталих страна такође су се налазили чланци који се тичу разних политичких питања, а сам лист је дељен бесплатно.

В. Остале релевантне чињенице

23. Дана 23. маја 2002. године Министарство правде и локалне самоуправе обавестило је општину Бабушница да се, у складу са релевантним законодавством, одборнички мандат мора прекинути ако је одборник о коме је реч избачен из политичке партије на чијој листи је изабран. Министарство је објаснило да исте одредбе треба такође применити и у случају председника општине.

24. Дана 16. септембра 2002. године, у допису достављеном подносиоцу представке, Министарство унутрашњих послова је навело да су, од 1996. године, прегледали одређени број притужби у којима се наводи да је председник општине злоупотребио своја овлашћења директора државног предузећа под називом Lisca. Предузета је такође и додатна истрага као одговор на кривичне пријаве које је поднела финансијска полиција, а извештаји по свакој од њих су затим прослеђени надлежном јавном тужиоцу.

25. Дана 18. децембра 2002. године Канцеларија јавног тужиоца Републике Србије доставила је допис политичкој партији подносиоца представке. У њему је навела да је 2000. године, 2001. године и 2002. године поднето неколико кривичних пријава против председника општине, а све су се односиле на Liscu. Оне које су поднете Канцеларији окружног јавног тужиоца у Пироту полиција и даље истражује док је Канцеларија општинског јавног тужиоца у Бабушници, која је првобитно одбила кривичну пријаву, такође накнадно одлучила да поново покрене истрагу о понашању председника општине.

26. Најзад, дана 19. јуна 2003. године Министарство унутрашњих послова је обавестило политичку партију подносиоца представке да су све своје налазе који се тичу Lisce доставили Канцеларији окружног јавног тужиоца у Пироту.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

А. Кривични закон Републике Србије (објављен у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије - Сл. гласник СРС - бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90, као и у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник - бр. 16/90, 49/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02 и 80/02)

27. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 92.

"Ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части и угледу, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци.

Ако је дело описано у [горњем] ставу учињено путем штампе, радија, телевизије ... [или других средстава јавног информисања] ... или на јавном скупу, учинилац ће се казнити затвором до једне године.

Ако окривљени докаже истинитост свог тврђења или ако докаже да је имао основаног разлога да поверује у истинитост онога што је износио или проносио неће се казнити за клевету, али се може казнити за увреду ... или пребацивање за почињено кривично дело ...

Ко за другог лажно износи или проноси да је учинио кривично дело за које се гони по службеној дужности казниће се за клевету иако је имао основаног разлога да поверује у истинитост оног што је износио или проносио, уколико изношење или проношење није учињено под условима из члана 96. став 2. овог закона. Истинитост чињенице да је неко учинио кривично дело за које се гони по службеној дужности може се доказати само правоснажном пресудом, а другим доказним средствима само ако гоњење или суђење није могуће или није дозвољено."

Члан 96. ставови 1. и 2.

"Неће се казнити ко се увредљиво изрази о другоме у научном, књижевном или уметничком делу, озбиљној критици, вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке или друге друштвене делатности, одбрани неког права или при заштити оправданих интереса, ако из начина изражавања или других околности произилази да то није учињено у намери омаловажавања.

У случајевима из горњег текста, ... [тужени] ... се неће казнити ко за другог износи или проноси да је учинио кривично дело за које се гони по службеној дужности иако не постоји правоснажна пресуда ... ако докаже да је имао основаног разлога да поверује у истинитост ... [тих тврдњи] ..."

Б. Кривични закон Савезне Републике Југославије (објављен у Службеном листу Социјалистичке Савезне Републике Југославије - Сл. лист ССРЈ - бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, као и у Службеном листу Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 35/92, 37/93, 24/94 и 61/01)

28. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 39. ставови 3. и 4.

"Ако се новчана казна не може наплатити, суд ће је извршити тако што ће за сваких 200 динара новчане казне одредити један дан затвора, с тим да затвор не може бити дужи од шест месеци.

Ако осуђени исплати само део новчане казне, остатак ће се сразмерно претворити у затвор, а ако осуђени [накнадно] исплати остатак новчане казне, извршење затвора ће се обуставити."

Члан 51.

"... Сврха условне осуде ... је да се казна ... за мање друштвено опасна дела не примени..., кад ... се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне (условна осуда) ... бити [довољно да се утиче на учиниоца] ... да више не врши кривична дела."

Члан 52. став 1.

"Условном осудом суд учиниоцу кривичног дела утврђује казну и истовремено одређује да се она неће извршити ако осуђени не почини друго кривично дело за ... [одређено] време које не може бити краће од једне ни дуже од пет година (време проверања) ..."

Члан 53. став 4.

"При одлучивању да ли ће изрећи условну осуду, суд ће, водећи рачуна о сврси условне осуде, посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после извршеног кривичног дела."

Члан 54. ставови 1. и 2.

"Суд ће опозвати условну осуду ако осуђени у време проверавања учини једно или више кривичних дела за која је изречена казна затвора од две године или у дужем трајању.

Ако, у време проверавања, осуђени учини једно или више кривичних дела за која је изречена казна затвора мања од две године или новчана казна, суд ће, пошто оцени све околности ... укључујући посебно сродност учињених кривичних дела ... одлучити да ли ће опозвати условну осуду..."

Члан 93. став 2.

"Условна осуда брише се из казнене евиденције после једне године од кад је протекло време проверавања ако за то време осуђени не учини ново кривично дело."

Члан 94. став 3.

"Кад је осуда брисана, подаци о тој осуди могу се ... давати ... [само] ... судовима, јавном тужилаштву и органима унутрашњих послова у вези са кривичним поступком који се води против лица ... [о коме је реч] ..."

В. Закон о кривичном поступку (објављен у Службеном листу СРЈ бр. 70/01 и 68/02)

29. Члан 3. став 1. штити право оптуженог на претпоставку невиности док се кривица не докаже правоснажном судском одлуком.

30. Чланом 419. предвиђено је, inter alia, да надлежни јавни тужилац "може" поднети захтев за заштиту законитости против "правоснажне судске одлуке", у име или против оптуженог, ако је повређено релевантно материјално или процесно право.

31. На основу горе наведеног захтева, према чл. 420, 425. и 426, Врховни суд може потврдити или преиначити оптужбу о којој је реч. Он такође може укинути спорну пресуду, у целини или делимично, и наложити поновно суђење код нижих судова. Ако Врховни суд, међутим, нађе да је дошло до повреде закона у корист туженог, он ће једино имати овлашћење да то констатује, али ће пресуда и даље остати правоснажна.

Г. Закон о облигационим односима (објављен у Сл. листу ССРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 као и у Сл. листу СРЈ бр. 31/93)

32. Према чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима, inter alia, свако ко је претрпео душевну патњу као последицу кршења његовог или њеног "права личности" може, у зависности од њиховог трајања и јачине, поднети тужбу код парничних судова ради новчане накнаде, и, сем тога, тражити друге врсте накнаде "које би могле" обезбедити одговарајуће нематеријално задовољење.

Д. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - Сл. лист СФРЈ - бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91, као и у Службеном листу СРЈ - бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02)

33. Чланови 35-40. предвиђали су општа правила о средствима за утврђивање вредности тужбе у парничном поступку.

34. Члан 382. став 2. предвиђао је, посебно, да ревизија "није допуштена" у споровима за материјалну накнаду где "вредност дела правоснажне пресуде која се оспорава" не "прелази 300.000 ... динара ...".

35. У складу са чл. 383. и 394-397, inter alia, Врховни суд је могао, ако је прихватио ревизију коју је поднела једна од страна о којима је реч, преиначити спорну пресуду или је укинути и наложити поновно суђење код нижих судова.

Ђ. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у Сл. гласнику РС бр. 125/04)

36. Члан 13. предвиђа да је парнични суд везан правоснажном пресудом кривичног суда за извршено кривично дело као и у погледу кривичне одговорности осуђеног лица.

37. Овај закон је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је укинут Закон о парничном поступку из 1977. године. Члан 491. став 4. Закона о парничном поступку из 2004. године, међутим, наводи да се ревизија разматра у складу са релевантним одредбама Закона о парничном поступку из 1977. године кад год је поступак у питању покренут пре 23. фебруара 2005. године.

Е. Суд Србије и Црне Горе и статус Државне заједнице Србија и Црна Гора

38. Релевантне одредбе које се тичу Суда Србије и Црне Горе и статуса Државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13. и 16-25, 19. септембар 2006. године).

III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ СТАНДАРДИ И МИШЉЕЊА НА КОЈА СЕ ПОЗИВАО ПОДНОСИЛАЦ ПРЕДСТАВКЕ

А. Декларација о слободи политичке расправе у средствима јавног информисања, коју је усвојио Савет министара Савета Европе дана 12. фебруара 2004. године на 872. састанку заменика министара

39. Релевантне одредбе ове декларације гласе како следи:

III. Јавна расправа и испитивање политичких личности

"Политичке личности су одлучиле да апелују на поверење јавности и прихватиле да буду изложене јавној политичкој расправи, па су стога предмет детаљног јавног испитивања и потенцијално снажне и јаке јавне критике, начина на који су обављале или обављају своје функције путем средстава јавног информисања."

VI. Углед политичких личности и функционера

"Политичке личности не би требало да уживају већу заштиту свог угледа и других права него остали појединци, па стога озбиљне санкције не би требало изрицати по домаћем закону против средстава јавног информисања када она критикују политичке личности. Ово начело се такође примењује на функционере. Одступања су дозвољена само када су строго неопходна како би се функционерима омогућило да правилно врше своје функције."

Б. Закључна запажања Комитета за људска права Уједињених нација: Србија и Црна Гора, 12. август 2004. године, ЦЦПР/ЦО/81/СЕМО

40. Став 22. ових Запажања гласи како следи:

"Комитет је забринут због великог броја поступака покренутих против новинара за прекршаје у средствима јавног информисања, посебно оних који су резултат тужби које су поднеле политичке личности које сматрају да су предмет клевете због својих функција.

Држава, у примени закона о клевети, треба да узме у обзир, са једне стране начело да су границе прихватљиве критике за јавне личности шире него за приватна лица, а са друге стране одредбе ... које не дозвољавају ограничавање слободе изражавања у политичке сврхе."

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ

41. Подносилац представке се жалио према члану 10. због кршења његовог права на слободу изражавања због кривичне осуде и касније парничне пресуде која је донета против њега у вези са истим објављеним чланком.

42. Члан 10. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:

"1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа.

2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву .... ради заштите угледа или права других ..."

А. Прихватљивост

1. Компатибилност ratione temporis

43. Влада је тврдила да су притужбе подносиоца представке некомпатибилне са одредбама Конвенције ratione temporis. Посебно, он је проглашен кривим а Општински суд га је осудио дана 11. јуна 2003. године, док је тужена држава ратификовала Конвенцију дана 3. марта 2004. године. "Наводно мешање" у слободу изражавања подносиоца представке је стога настало пре ратификације Конвенције, док су касније кривична и парнична пресуда само омогућиле његово остваривање после тога (видети ставове 9, 13, 15 и 17 у горњем тексту).

44. Подносилац представке је навео да су његове притужбе у оквиру надлежности Суда ratione temporis, јер до стварног мешања у његова права није дошло дана 11. јуна 2003. године, када га је првобитно осудио Општински суд, већ дана 8. октобра 2004. године, када је Окружни суд потврдио ову пресуду чиме је она постала и правоснажна и законски обавезујућа. Тврдити другачије представљало би кршење његовог права на претпоставку невиности док се не докаже да је крив у складу са законом (видети став 29. у горњем тексту). Најзад, што се тиче парничног поступка, подносилац представке је подсетио да је он вођен после ратификације Конвенције од стране тужене државе дана 3. марта 2004. године.

45. Суд сматра да главне чињенице овог предмета, наиме мешање тужене државе у слободу изражавања подносиоца представке, леже у правоснажности његове кривичне пресуде и у усвајању правоснажне парничне пресуде против њега, што се све десило после ратификације. Заиста, тада је подносилац представке постао званично обавезан да плати парничну накнаду која је додељена председнику општине и обавезан да његову условну кривичну казну промени у извршну новчану казну (видети Zana против Турске, пресуда од 25. новембра 1997. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-VII, ставови 41. и 42. Видети такође ставове 28. и 29. у горњем тексту). Притужбе подносиоца представке се стога не могу прогласити некомпатибилним ratione temporis према члану 35. став 3. Конвенције. Сходно томе, примедбе Владе у вези са овим се морају одбити.

2. Исцрпљеност домаћих правних средстава

(а) Аргументи које су изнеле стране

46. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва расположива и делотворна домаћа правна средства. На првом месту, што се тиче кривичног поступка, он је пропустио да ургира код јавног тужиоца да уложи захтев за заштиту законитости (ЗЗЗ) у његово име (видети ставове 30. и 31. у горњем тексту). Друго, што се тиче парничног поступка, он није изјавио ревизију (видети ставове 34. и 35. у горњем тексту). Коначно, подносилац представке је пропустио да поднесе жалбу Суду Србије и Црне Горе (видети став 38. у горњем тексту).

47. Подносилац представке је тврдио да сва горе наведена правна средства нису делотворна, у смислу значења утврђене праксе Суда према члану 35. став 1. Конвенције. Посебно, надлежни јавни тужилац је једино могао уложити ЗЗЗ, без обзира на све званичне иницијативе у том смислу. Подносилац представке стога није имао директан приступ овом правном путу накнаде. Даље, ревизија такође није била доступна, пошто је правоснажном парничном пресудом подносиоцу представке наложено да плати мање од РСД 300.000 на име накнаде. Најзад, подносилац представке је тврдио да је жалба Суду Србије и Црне Горе "потпуно неделотворна" и да је, као такву, није потребно исцрпети.

48. Влада је одговорила да јавни тужилац не би имао "потпуно дискреционо право" да ли да уложи ЗЗЗ у име подносиоца представке. Напротив, он би био обавезан да то учини да је сматрао да је дошло до кршења релевантног домаћег законодавства или Конвенције, која је саставни део српског правног система. Влада је такође приметила да је вредност парничне тужбе председника општине РСД 500.000, због чега је подносилац представке могао и требао да уложи ревизију код Врховног суда.

49. Подносилац представке је навео да није одлучујућа вредност првобитног захтева председника општине, већ само износ који је подносиоцу представке наложен за плаћање (наиме, РСД 120.000), када је реч о допуштености наведене ревизије. Он је такође признао да је ЗЗЗ могао да му обезбеди делотворну накнаду, али је поново потврдио да је било искључиво на јавном тужиоцу да одлучи да ли да је прво уложи.

50. Влада је истакла да сама сумња у делотворност датог домаћег правног средства не може да ослободи подносиоца представке од обавезе да му тежи према члану 35. став 1. Конвенције.

(б) Релевантна начела

51. Суд подсећа да је, у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о унутрашњим правним средствима у члану 35. став 1. Конвенције то да се Високим странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре него што се неко због њих обрати Суду. Међутим, једина правна средства које треба исцрпети јесу она која су делотворна. Обавеза је државе када тврди да правна средства нису исцрпљена, да увери Суд да су та средства делотворна, да су и теоријски и практично била на располагању у релевантном времену (видети, између осталог, пресуду у предмету Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27. и у предмету Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-1, стр. 87-88, став 38). Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правно средство на које се држава позвала заправо било исцрпљено, или да је због неког разлога било неадекватно или неделотворно у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети предмет Dankevich против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).

52. Суд наглашава да се приликом примене овог правила мора посветити дужна пажња контексту. Сходно томе, Суд признаје да се члан 35. став 1. мора примењивати уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети предмет Акдивар и остали против Турске, пресуда од 16. септембра 1996. године, Извештаји 1996-4, стр. 1211, став 69).

53. Најзад, Суд подсећа да делотворно правно средство мора чинити део уобичајеног процеса накнаде и да не може бити дискреционог карактера. Подносилац представке према томе мора бити у стању да поступак покрене директно, а да не мора да се ослања на добру вољу државног службеника (видети, mutatis mutandis, Malfatti против Републике Словачке, бр. 38855/97, одлука Комисије од 1. јула 1998. године и V. S. против Републике Словачке, бр. 30894/96, одлука Комисије од 22. октобра 1997. године. Видети такође X. против Ирске, бр. 9136/80, одлука Комисије од 10. јула 1981. године, Одлуке и извештаји (ДР). 26, стр. 242).

(в) Оцена Суда

54. Суд налази да је једино јавни тужилац могао уложити ЗЗЗ у име подносиоца представке и, штавише, да он има потпуно дискреционо право да ли да то учини или не. Док је подносилац представке могао тражити такву меру, он свакако нема право по закону да лично користи ово правно средство (видети став 30. у горњем тексту). ЗЗЗ је стога био неделотворан у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

55. Даље, без обзира на супротне тврдње Владе, текст члана 382. став 2. Закона о парничном поступку из 1977. године је јасан: ревизија није била дозвољена у споровима за материјалну накнаду где "вредност побијаног дела правоснажне пресуде" "није прелазила 300.000,00 динара". Пошто је правоснажном пресудом парничног суда подносиоцу представке наложено да плати РСД 120.000,00 то је управо тај износ који би се оспорио (видети став 34. у горњем тексту). Наведена ревизија према томе такође није била доступна подносиоцу представке у посебним околностима овог предмета.

56. Најзад, што се тиче тврдње Владе да је подносилац представке требало да поднесе жалбу Суду Србије и Црне Горе, Суд подсећа да је он већ утврдио да ово конкретно средство није било расположиво до 15. јула 2005. године и да је, даље, остало неделотворно до распада Државне заједнице Србија и Црна Гора (видети пресуду Матијашевић против Србије, цитирану у претходном тексту, ставови 34-37). Он не налази разлог да одступи од овог става у конкретном предмету и, према томе, закључује да подносилац представке није био обавезан да исцрпи овај конкретан правни пут накнаде.

57. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да се притужбе подносиоца представке не могу прогласити неприхватљивим због неисцрпљења домаћих правних средстава према члану 35. став 1. Конвенције. Сходно томе, Владине примедбе у вези са овим се морају одбити.

3. Закључак

58. Суд сматра да притужбе подносиоца представке нису очигледно неосноване у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције и сматра да не постоји ниједан други основ да их прогласи недопуштеним. Притужбе се стога морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране

59. Влада је опширно потврдила закључке као и мишљења домаћих судова и нагласила да су тврдње подносиоца представке пре чињеничне тврдње, а не вредносни судови, који нису поткрепљени релевантним доказима.

60. Влада је истакла да председник општине никада није осуђиван и да, заправо, није чак ни кривично гоњен упркос чињеници да је против њега поднето неколико кривичних пријава, да је казна подносиоца представке минимална, да председник општине има право на заштиту угледа, и као приватно лице и као јавна личност, и, најзад, да је исход каснијег парничног поступка заснован на претходној кривичној осуди подносиоца представке.

61. Влада је стога закључила да је мешање у слободу изражавања подносиоца представке "предвиђено законом", "неопходно у демократском друштву" и да је предузето ради заштите "угледа или права других".

62. Подносилац представке је изнео да релевантна кривична и парнична пресуда представљају без сумње мешање "од стране државног органа" у његово право на слободу изражавања, како је зајемчено чланом 10. Конвенције. Ово мешање, међутим, није било "у складу са законом" пошто су домаћи кривични судови одбили да третирају све изјаве подносиоца представке као прихватљиво изражавање његовог политичког мишљења, а сама правоснажна пресуда парничног суда је заснована на његовој кривичној осуди. Алтернативно, међутим, подносилац представке је тврдио да је наведено мешање несразмерно.

63. Он је стога приметио да су сви све његове изјаве јасно политичке. Прво, он је био а и даље је председник локалног огранка Демохришћанске странке Србије, као и члан њеног главног одбора. Друго, сама публикација је званични лист локалног огранка Демократске странке и сврха му је била да служи и промовише активности ове партије и неколико других коалиционих политичких партија у предстојећим председничким и општинским изборима. Треће, упркос томе што испод спорног чланка није било политичке функције подносиоца представке, у другим деловима листа је она одређено наведена. Четврто, било је "невероватно" да се само једна од изјава подносиоца представке датих у истом чланку може сматрати да је ван области политичког изражавања.

64. Подносилац представке је подсетио да је председник општине функционер и политичка личност и да, као такав, мора да прихвати критику и покаже већи степен толеранције. Аргументе подносиоца представке по овом питању домаћи судови, међутим, нису узели у обзир, и они су коначно утврдили потпуно супротно.

65. Подносилац представке је остао при ставу да његова намера није да клевета председника општине. Реч "сумануто" није употребљена као придев, да опише ментално стање председника општине, већ као прилог, да објасни начин на који је председник општине трошио новац локалних пореских обвезника. Другим речима, подносилац представке није тврдио да је председник општине умоболан већ да сумануто троши јавни новац, на посебно штетан и неодговоран начин. Реч "сумануто" је стога била израз вредносног суда подносиоца представке и, као таква, није била подложна доказивању.

66. Подносилац представке је навео да има оправдан основ да верује да су његове остале изјаве тачне. Посебно, председник општине је био под сталном полицијском истрагом, а по домаћем закону не постоји захтев да се наводни преступ председника општине доказује путем правоснажне кривичне осуде.

67. Подносилац представке је изнео да је ограничење његове слободе изражавања било значајно. Он је осуђен и кажњен у оквиру кривичног предмета, а у каснијем парничном поступку му је наложено да плати одштету. Заиста, оно што је стварно било важно није што је његова казна била условна већ чињеница што је уопште осуђен. Подносилац представке је због тога жигосан као кривично осуђивано лице, а сама условна осуда је могла бити претворена у извршну казну у складу са релевантним кривичним законодавством.

68. Подносилац представке је тврдио да домаћи судови једноставно нису пружили довољно разлога да оправдају своје одлуке. Заиста, њихова запажања у смислу да политичари имају право на већу заштиту части и достојанства од обичних људи само су појачала повреду.

69. Најзад, подносилац представке је навео да, чак и под претпоставком да је мешање о коме је реч у складу са законом и предузетим остварењем легитимног циља, наиме са "заштитом угледа или права других", јасно је да оно није неопходно у демократском друштву.

70. Влада је поново потврдила њене претходне аргументе и додала да је лист покривао разна локална питања, укључујући и она која се могу описати као политичка.

71. Чак и под претпоставком, да су, међутим, изјаве подносиоца претставке биле политичке, она не може, сама по себи оправдати његов увредљив језик, који је јасно прешао границе слободног изражавања. Заиста, чак и ако се прихвати како подносилац представке преводи реч "сумануто", председник општине је био оптужен за посебно озбиљан преступ, који се своди на кривична дела, а да одговарајући доказ није понуђен.

72. Најзад, Влада је истакла да недостатак политичке функције подносиоца представке у његовом потпису испод наведеног чланка покреће питања у смислу његове скривене мотивације, да није било оправданог основа да подносилац представке верује да су његове изјаве тачне, и да, у сваком случају, правоснажна пресуда парничног суда тек треба да се изврши.

2. Релевантна начела

73. Као што Суд често примећује, слобода изражавања предвиђена чланом 10. представља један од суштинских темеља једног демократског друштва. Према ставу 2, она не важи само за "информације" или "идеје" које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шокира или узнемирава (видети, међу многим другим ауторитетима, пресуду Castells против Шпаније од 23. априла 1992. године, серија А бр. 236, стр. 22, став 42, и пресуду Vogt против Немачке од 26. септембра 1995. године, серија А бр. 323, стр. 25, став 52).

74. Суд је такође више пута потврдио право да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима (видети, mutatis mutandis, Bladet Tromso и Stensaas против Норвешке [ВВ], бр. 21980/93, ЕЦХР 1999-III), и нагласио да су границе прихватљиве критике још увек шире када је циљ политичар (видети Oberschlick против Аустрије (бр. 1), пресуда од 23. маја 1991. године, серија А бр. 204, став 59). Иако је драгоцена за све, слобода изражавања је посебно важна за политичке странке и њихове активне чланове (видети Incal против Турске, пресуда од 9. јуна 1998. године, Извештаји 1998-IV, став 46), као и у току изборних кампања када би требало дозволити да слободно циркулишу мишљења и информације свих врста (видети Bowman против Уједињеног Краљевства, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, став 42).

75. Суд подсећа да се такође мора узети у обзир да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (видети Dalban против Румуније [ВВ], бр. 28114/95, став 50, ЕЦХР 1999-VI). Најзад, Суд примећује да су природа и оштрина одређене казне, као и "важност" и "ваљаност" мишљења националних судова, питања од посебне тежине приликом утврђивања пропроционалности мешања према члану 10. став 2. (видети Cumpana и Mazare против Румуније [ВВ], бр. 33348/96, став 111, ЕЦХР 2004, и Zana против Турске, цитиран у горњем тексту, односно став 51) и подсећа да владе увек треба да покажу суздржаност у прибегавању кривичним казнама, посебно где постоје други расположиви начини накнаде (видети Castells против Шпаније, цитирана у горњем тексту, став 46).

3. Оцена Суда

76. Правоснажна кривична и парнична пресуда о којима је реч без сумње су представљале мешање у право подносиоца представке на слободу изражавања. Упркос супротним мишљењима подносиоца представке, ово мешање је јасно било засновано на тумачењу довољно прецизног и предвидивог домаћег законодавства од стране домаћих судова и, као такво, је било "предвиђено законом" у смислу члана 10. став 2 (видети ставове 27. и 32. у горњем тексту), Најзад, наведене пресуде су усвојене у тежњи ка легитимном циљу, наиме "ради заштите угледа" другог лица. Оно што према томе остаје да се реши је да ли су оне "неопходне у демократском друштву", или, другим речима, да ли су кривична осуда и додељена накнада сразмерне легитимном циљу коме се тежи.

77. У том смислу, Суд примећује да је јасно да је подносилац представке написао спорни чланак у току постојеће изборне кампање и у својству политичара, без обзира на мишљења Владе која се тичу специфичности његовог потписа (видети став 72. и ставове 18-22. у горњем тексту). Мета критике подносиоца представке је био председник општине, као јавна личност, а реч "сумануто" очигледно није употребљена да опише његово ментално стање већ да објасни начин на који је он наводно трошио новац локалних пореских обвезника (видети ставове 10. и 56. у горњем тексту). Иако подносилац представке није могао да докаже пред домаћим судовима да су његове друге тврдње тачне, чак ни под претпоставком да су све изјаве о чињеницама и да су, као такве, подложне доказу, он је јасно имао неки разлог да верује да је председник општине можда био умешан у криминалну радњу и да је, такође, његов мандат незаконит (видети ставове 23 - 26 у горњем тексту). У сваком случају, иако је чланак подносиоца представке садржавао одређени јак језик, то није био произвољан лични напад и био је усресређен на питања од јавног интереса, а не на приватни живот председника општине, што произлази из садржаја чланка, његовог свеопштег тона, као и контекста (видети ставове 7, 10. и 18-22. у горњем тексту). Најзад, мишљења кривичног и парничног суда, при доношењу пресуде против подносиоца представке, су стога била "релевантна" када су утврдила да је углед председника општине био угрожен. То, међутим, није било "довољно", с обзиром на износ накнаде и трошкове који су додељени (једнако приближној вредности осам просечних месечних плата у Србији у релевантном тренутку), као и на условну казну која је, у одређеним околностима, могла бити не само опозвана, већ такође и преиначена у ефективну затворску казну (видети ставове 9. и 15. у горњем тексту. Видети такође став 28. у горњем тексту, посебно члан 54, односно 39. који су у њима цитирани).

78. С обзиром на горе наведено, а посебно имајући на уму озбиљност кривичних казни о којима је реч, као и двосмислено мишљење домаћих судова у смислу да част, углед и достојанство председника општине "имају већу важност од ... [части, угледа и достојанства] ... обичног грађанина" (видети ставове 39, 75, односно 16. у горњем тексту), Суд сматра да мешање о којем је реч није било неопходно у демократском друштву. Сходно томе, дошло је до повреде члана 10. Конвенције.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

79. У својој иницијалној представци Суду, подносилац представке се такође ослонио на члан 6, али му је, при томе, притужба била иста као и она већ разматрана према члану 10. У ствари, пошто се није позвао ни на једно одређено процедурално питање, изгледа да је подносилац представке сматрао да је дошло до "аутоматског" кршења његовог права на правично суђење на основу чињенице да је осуђен за клевету и да му је касније наложено да плати штету. С обзиром на његово мишљење по питању члана 10, Суд проглашава ову притужбу прихватљивом, али сматра да она не захтева посебно разматрање по питању њене основаности (видети, mutatis mutandis, Перна против Италије [ВВ], бр. 48898/99, ставови 33-34, ЕЦХР 2003-V).

80. Дана 15. маја 2006. године, по први пут, подносилац представке се такође жалио на пристрасност председавајућег судије Општинског суда у парничном поступку. Суд, међутим, примећује да је правоснажна домаћа одлука у овом поступку донета 24. маја 2005. године и да је притужба подносиоца представке дата после више од 6 месеци. Према томе, она је застарела и, стога, неприхватљива према члану 35. ставови 1. и 4. Конвенције.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

81. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

82. Подносилац представке је тражио нематеријалну накнаду по нахођењу Суда.

83. Влада је оспорила овај захтев. Она је, међутим, додала да у случају да Суд утврди повреду Конвенције, свака финансијска накнада која се додели треба да буде доследна пракси Суда у другим сличним предметима.

84. Суд сматра да подносилац представке мора да је претрпео нематеријалну штету као последицу кршења његове слободе изражавања, због чега само утврђивање повреде не би представљало довољно правично задовољење у смислу члана 41.

85. С обзиром на природу повреде, додељене износе у случајевима који се могу поредити са овим (видети, mutatis mutandis, Далбан против Румуније [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 59) и на основу правичности, како се захтева чланом 41, Суд подносиоцу представке додељује 3.000 евра у овом делу.

Б. Трошкови

86. Подносилац представке је тражио 230 евра на име трошкова које је имао код домаћих судова. Он је објаснио да је то само 50% онога што би локални адвокат наплатио од њега, да га је ангажовао.

87. Подносилац представке, који је добио правну помоћ од Савета Европе у вези са представљањем свог предмета, тражио је још 1.200 евра на име трошкова које је имао код овог Суда. За то је доставио детаљну спецификацију.

88. Влада је оспорила оба захтева. Посебно, што се првог тиче, она је приметила да подносилац представке, пошто није ангажовао адвоката, није могао имати трошкове, док су, што се тиче овог другог, трошкови које је тражио претерани, посебно с обзиром на чињеницу да је подносилац представке могао слати своје представке Суду редовном поштом, а не путем услуга DHL службе.

89. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заправо и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа (видети, на пример, Iatridis против Грчке (правична накнада) [ВВ], бр. 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI).

90. Пошто је размотрио информације које поседује, горе наведене критеријуме и поднеске страна, Суд одбацује захтев подносиоца представке за исплату трошкова које је наводно имао у кривичном поступку. Међутим, он сматра да је разумно, с обзиром на износ који се додељује у оквиру програма правне помоћи Савета Европе, да се подносиоцу представке досуди додатна сума од 250 евра на име трошкова код овог Суда.

В. Затезна камата

91. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Проглашава једногласно притужбе према члану 10. и 6. Конвенције, које се односе на слободу изражавања подносиоца представке, прихватљивим, а остали део представке неприхватљивим,

2. Утврђује са 5 гласова према 2 да је дошло до повреде члана 10. Конвенције,

3. Утврђује једногласно да није потребно да се посебно разматра притужба по члану 6. Конвенције, која се односи на слободу изражавања подносиоца представке.

4. Утврђује са 5 гласова према 2

(а) да тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 3.000 евра (три хиљаде евра) на име нематеријалне штете и 250 евра (две стотине и педесет евра) за трошкове које је имао код овог Суда, које треба претворити у националну валуту тужене државе по курсу који се примењује на дан исплате плус сваки порез који се може платити на ове износе,

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија једногласно остали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 6. новембра 2007. године у складу са правилом 77. ставови 2. и 3. Пословника Суда. 

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и правилом 74. став 2. Пословника Суда, следећа мишљења су дата у прилогу ове пресуде:

(а) делимично издвојено мишљење г. Загребелског,

(б) делимично издвојено мишљење г. Креће.

Ф.Т. (F.Т.)

С.Д. (S.D)

ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ЗАГРЕБЕЛСКОГ

Не могу да се придружим већини у утврђивању повреде члана 10. Конвенције у овом предмету. Разлог мог издвајања односи се на садржај новинског чланка о коме је реч. Као што је јасно показано у ставовима 10. и 11. пресуде, домаћи суд је утврдио да су клеветнички само они пасуси у којима подносилац представке пише да је председник општине Бабушница потрошио "новац који припада грађанима општине", "за своје егзистенцијалне потребе". Домаћи суд је утврдио да то није тачно и да подносилац представке није доказао да има оправдани основ да верује да је то тачно.

Јасно ми је да се судска пракса Суда по питању "вредносних судова" овде не примењује и да Суд нема разлога да доводи у питање закључке домаћих судова.

Додао бих да су границе прихватљиве критике свакако веома широке када је мета нека политичка личност и признајем да је то посебно тачно у време изборне кампање. Али, овај принцип се не може применити на нетачне изјаве о чињеницама. Штавише, примећујем да је период једне изборне капање веома осетљив, такође и због тога што је обично немогуће да жртве клевете реагују довољно брзо како би се делотворно супротставиле лажним тврдњама.

Из тих разлога ја сам мишљења да домаће пресуде и касније кривичне и парничне казне нису прекршиле члан 10. Конвенције.

ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ КРЕЋЕ

Веома ми је жао што не могу да се придружим закључцима до којих је дошла већина у делу о основаности ове пресуде и користим право да изнесем разлоге свог неслагања.

Мој глас по питању прихватљивости притужбе одражава признавање ограничене надлежности Већа у односу на утврђену јуриспруденцију Суда, мада он изгледа законски осетљив што се тиче приступа правилу исцрпљености домаћих правних средстава.

Питање делотворности домаћих правних средстава: општа запажања

1. Гледано ab intra, у светлу судске праксе Суда, стандард делотворности утврђен in casu чини се правилним.

Ако се, међутим, стандард посматра ab extra, узимајући у обзир "опште призната начела међународног права" о којима је реч у члану 35. став 1. Конвенције као и одговарајућа правна разматрања, ово питање није лишено правних потешкоћа.

2. Питање је да ли "опште призната начела међународног права" у вези са овом ствари уопште постоје.

Као што John Dugard, специјални известилац Комисије за међународно право сматра у свом Трећем извештају о дипломатској заштити, у делу који се односи на домаћа правна средства.

"Члан 22. нацрта чланова о одговорности државе .... захтева исцрпљење само оних правних средстава која су "делотворна". Иако је овај принцип прихваћен, његова прецизна дефиниција подлеже расправи..." (Трећи извештај о дипломатској заштити, John Dugard, специјални известилац, Генерална скупштина УН, док. А/ЦН.4/523, став 23 - посебно истакнуто)

Члан 14. нацрта чланова предложених у извештају, који сумира судске одлуке, правну доктрину, државну праксу и кодификацију правила о домаћим правним средствима, истиче три стандарда делотворности у смислу изузетака од општег начела да се локална правна средства морају исцрпети:

"Домаћа правна средства не морају се исцрпети када су:

(а) домаћа правна средства:

- очигледно бескорисна (1. могућност),

- не нуде разумне изгледе на успех (2. могућност),

- не дају разумну могућност делотворног правног средства (3. могућност)."

Судска пракса Суда је јасно наклоњена стандарду "разумног изгледа на успех" (видети, на пример, Retimag против Савезне Републике Немачке, бр. 712/60, одлука Комисије од 16. децембра 1961. године, Годишњак 4, стр. 385 и стр. 400 и X, Y и Z против Уједињеног Краљевства, бр. 8022/77 и 8027/77, одлука Комисије од 8. децембра 1979. године, Одлуке и извештаји 18, стр. 66 и стр. 74), који је, у смислу изузимања од правила исцпрљења свих домаћих правних средстава, мање захтеван од оног "очигледне бескорисности", који захтева "не само доказ да не постоји разуман изглед на успех домаћег правног средства, већ и да је очигледно и сасвим јасно да домаће правно средство неће бити успешно" (трећи извештај, цитиран у горњем тексту, став 31). Стандард "разумне могућности делотворног правног средства" представља средње решење.

In concreto, интересантно је приметити да "Сви имају одређену подршку међу властима" (исто, став 20) као и у судској пракси међународних судова и трибунала (видети, inter alia, предмет Finnish Ships Arbitration (1934), 3 UNRIAA, стр. 1504, захтев Ambatilos (1956), стр. 119-20, предмет Panevezys-Saldutiskis Railways, 1939, ПЦИЈ, серија А/Б, бр. 76, стр. 19 и предмет ELSI, Извештаји ИЦЈ 1989, стр. 14 и стр. 46-47).

Према томе, изгледа да у међународном праву не постоје опште прихваћена правила која се односе на стандард делотворности домаћег правног средства у смислу "истински јединствене праксе" која изражава опште признање да је обухваћена владавина права (предмет North Sea Continetal Shelf, Извештаји ИЦЈ 1989, став 74).

Далеко од тога да је ово питање небитно, пошто члан 35. став 1. предвиђа да "Суд може да се бави овим питањем само пошто се исцрпе сва домаћа правна средства, према опште признатим начелима међународног права" (посебно наглашено).

3. Судска пракса Суда разлаже стандард делотворности у три посебна услова: расположивост у смислу појединачног права наводне жртве, довољност и делотворност.

Осим таутолошког елемента овог приступа у прилог томе се може навести неколико запажања.

Primo, с обзиром да се Конвенција и опште призната начела међународног права баве само питањем делотворности домаћих правних средстава, и имајући на уму просто и природно значење речи "делотворност", произлази да такво разлагање може имати методолошко, али не и нормативно значење. Јер, ако "делотворност" подразумева продуктивност, постизање резултата, онда је, очигледно, расположивост или доступност само један елемент делотворности као такве. Штавише, онај елемент који је у суштини идеја "делотворности" има техничко а не битно значење, пошто домаће правно средство које је расположиво у смислу појединачног права наводне жртве не мора бити делотворно. На пример, домаће правно средство може бити расположиво као појединачно право, али не и делотворно ако, на пример, судови тужене државе немају надлежност да пруже одговарајуће правно средство наводној жртви.

Secundo, у судској пракси Суда, међутим, расположивост домаћег правног средства у смислу појединачног права наводне жртве се, по правилу, третира као посебан и аутономан захтев делотворности. Такав приступ, оправдан са тачке гледишта бржег решавања предмета достављених Суду ради решавања, може доћи у сукоб са правилном применом правде у битном смислу. Изгледа да он није у складу са текстом члана 13. Конвенције и са одговарајућим правним разматрањима која из њега проситичу.

Члан 13. Конвенције предвиђа "право на делотворно правно средство". Сходно томе, квалитет "делотворан" је, на основу Конвенције, једини аутономни услов што се тиче домаћих правних средстава. Наравно, разумљиво је да у тумачењу и примени одредбе ad casum, Суд није у позицији да разматра конститутивне елементе, укључујући расположивост, у оквиру делотворности као нормативног захтева. Али, третирање расположивости као посебног и независног захтева је једно, а утврђивање расположивости у контексту конститутивних елемената делотворности у целини је нешто друго. Јер, нејасно је зашто би одсуство директног и појединачног приступа домаћим судовима ipso facto и аутоматски дисквалификовало домаће правно средство као делотворно, ако постоји могућност индиректног приступа преко владе, или чак судова, власти и када је правно средство, као такво, суштински способно да омогући накнаду.

Tertio, чак и у случају ab intra приступа делотворности домаћих правних средстава, расположивост у смислу појединачног права не мора бити искључивог карактера.

4. Изгледа да је тумачење према коме "правило исцрпљења домаћих правних средстава мора да се примењује са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма" (видети, inter alia, Azinas против Кипра [ВВ], бр. 56679/00, став 38, ЕЦХР 2004-III) попримило карактеристику добро утврђеног принципа у судској пракси Суда.

Уопштено речено, овај принцип подразумева да се његов ефекат огледа на два начина. Са једне стране, што се тиче судске праксе Суда, он треба да се односи на шире тумачење могућих изузетака од правила исцрпљења свих домаћих правних средстава. С друге стране, он се односи на карактеризацију као делотворних, у сврхе члана 13. и члана 35. став 1. Конвенције, оних домаћих правних средстава која су предвиђена у домаћем праву високих страна уговорница која, упркос одређеној мањкавости у односу на строго тумачење које произлази из судске праксе Суда, могу у суштини да обезбеде делотворну накнаду за наводну повреду.

Ако приступ флексибилности треба разумети као оперативан само у једном правцу - наиме, шире тумачење изузетака од правила исцрпљености свих домаћих правних средстава - онда запажање да је "Европски суд протумачио правило исцрпљености на начин који погодује" наводној жртви (видети Droit européen et international des droits de l`homme, PUF, 2003. година, стр. 538) добија додатну јачину.

5. Природа домаћих правних средстава подржава такав приступ.

Домаћа правна средства су, по својој природи, процедурална средства која не дотичу стварно почињено кршење Конвенције, без икаквог пер се судског утицаја ни на постојање незаконитог дела ни на одговорност која из њега проистиче (видети, на пример, предмет Phosphates in Morocco, ПЦИЈ, Серија А/Б, бр. 74, стр. 28).

Функција домаћих правних средстава је да дозволи Виској страни уговорници да се ослободи својих обавеза дељењем правде на свој сопствени начин у контексту обавеза које је прихватила по Конвенцији. Висока страна уговорница то чини у оквиру свог правног система као свеукупност правила материјалног и процесног права. За разлику од правила материјалног и процесног права којима је Висока страна уговорница везана, у складу са њеним уставним решењем у вези са односом између међународног и интерног права, да би in foro domestico били делотворни, Конвенција није утврдила ни модел ни врсту поступака доступних наводној жртви ради заштите материјалних права и слобода које она гарантује.

Сходно томе, право на домаћа делотворна средства треба третирати као једну врсту затворене правне структуре у оквиру домаћег права Високе стране уговорнице, које једино подлеже услову делотворности како је утврђен чланом 35. Конвенције.

Посебна запажања која се тичу захтева за заштиту законитости

6. Што се тиче захтева за заштиту законитости као могућег правног средства, положај већине се може сумирати на следећи начин. Правно средство је "неделотворно како се разуме према члану 35. став 1. Конвенције" пошто је јавни тужилац имао "потпуно дискреционо право што се тиче тога да ли "да достави захтев, а подносилац представке "није имао никакво право по закону да лично користи ово правно средство" (видети став 54. пресуде).

Заправо, недостатак директне и личне доступности овог пута накнаде се сматра његовом неделотворношћу. Такав приступ може изгледати нефлексибилан и оптерећен претераним формализмом у околностима овог предмета.

Расположивост, као релевантан, првенствено технички елемент делотворности, тешко може бити њена замена или прихватити значење делотворности у њеном пуном обиму. Стандард делотворности, поред техничког елемента расположивости, такође карактеристише његова материјална способност да омогући накнаду за наводне прекршаје. При утврђивању специфичне тежине ова два елемента стандарда делотворности, нејасно је зашто би директна расположивост a priori искључила могућу делотворност посебног правног средства, ако је то правно средство индиректно расположиво кроз законска документа која су у директној вези са или која проистичу из поступака наводне жртве и односе се на правно средство које је материјално способно да обезбеди накнаду. За захтев за заштиту законитости се тешко може рећи да му недостаје ова способност ако, поступајући по захтеву, Врховни суд може преиначити "правоснажну судску одлуку" или је укинути у целини или делимично.

Основа за дисквалификацију једног захтева за заштиту законитости in casu утврђена је у чињеници да је јавни тужилац "имао потпуно дискреционо право" што се тиче тога да ли да достави захтев када је то од њега тражио подносилац представке (видети став 54 пресуде), што изражава општији став да "делотворно правно средство не може бити дискреционог карактера" (став 53).

Чињеница је да јавни тужилац није, на основу закона, везан одговарајућим захтевом подносиоца представке и да се према томе може рећи да он или она поседује дискрециону моћ. Кључно питање у конкретном контексту изгледа, међутим, да је дискреционе природе. In concreto, ми се овде не бавимо discretio generalis, већ се пре бавимо discretio legalis у смислу дискреционог права ограниченог когентним правним разматрањима. Из закона на снази који регулише поступке јавног тужиоца који се односе на захтев за заштиту законитости. Реномирани коментатори сматрају да члан 419. захтева да јавни тужилац мора да "достави (захтев) ако ће захтев произвести промене практичног значаја у корист оптуженог" (видети, на пример, Тихомир Васиљевић, Момчило Грубач, Коментари Закона о кривичном поступку, стр. 744). Сходно томе, изгледа да је захтев за заштиту законитости обезбедио подносиоцу представке разумну могућност да добије делотворно правно средство, имајући у виду да, како је истакао сер Gerald Fitzmaurice, "оно што мора бити разумна могућност је постојање могућег делотворног правног средства, и да сама чињеница да не постоји разумна могућност подносиоца захтева да добије то правно средство ... не представља тип одсуства разумне могућности која ће одбацити правило домаћих правних средстава" (G. Fitzmaurice, ’Hersch Lauterpacht - The Scholar as Judge’’ (1961), 37 BYIL, стр. 1 и стр. 60).

7. Пошто директна расположивост домаћег правног средства у смислу појединачног права подносиоца представке представља само један елеменат њене делотворности, изгледа неприкладно да се она разматра као самодовољна основа за дисквалификацију конкретног домаћег правног средства као неделотворног.

Расположивост, директна или индиректна, треба прво да се провери у ширем оквиру материјалног својства правног средства да обезбеђује одговарајућу накнаду као важан елеменат, мада то не мора бити од одлучујуће важности у сваком појединачном случају.

Супротно томе, тешко је прескочити корак у смеру претераног формализма. У околностима које окружују предмет при руци, ово се може приказати на основу једне хипотезе,

Ако је, према закону тужене државе, захтев за заштиту законитости био директно доступан подносиоцу представке, да ли је он пер се угрозио материјално својство захтева за заштиту законитости за обезбеђење накнаде или је он, по том питању, учинио да постојећа разумна могућност у том смислу буде само сигурнија?

Сходно томе, у светлу ових посебних околности, и имајући у виду функције Суда (видети став 8. у даљем тексту), није само правично већ је и прихватљивије са тачке гледишта важности одговора на питање делотворности одређеног правног средства да прибегне испитивању делотворности на емперијској основи, као што је назначено у речи судија Већа Међународног суда правде у предмету ELSI:

"... да би међународни захтев био прихватљив, довољно је да је суштина захтева изнета пред надлежне трибунале и да се следила у оној мери у којој је то дозвољено према локалном закону и поступцима, а без успеха." (Извештаји ICJ 1989, стр. 15. до 42, став 50)

Овај приступ је такође у складу са граматичким значењем члана 35. став 1, који захтева исцрпљење "свих домаћих правних средстава".

8. На функционисање принципа флексибилности у оба смера у посебним околностима такође указују разматрања правичности на основу општег законског и друштвеног контекста у ком се примењују ова правна средства.

Тужена држава спада у групу Високих страна уговорница које су се недавно обавезале да in foro domestico уграде корпус грађанских и политичких права унетих у Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и да се подвргну надзору од стране Европског суда за људска права.

За потпуно поштовање ове обавезе био је потребан одређени временски период чак и у случају првобитних Високих страна уговорница, које су традиционално већ биле упознате са концептом и са начином правног размишљања, сем у случају Високих страна уговорница које су се саме налазиле у процесу радикалних и свеобухватних промена које не могу спровести uno ictu и аутоматски. Званична обавеза на основу релевантних инструмената неопходно захтева усвајање одговарајућих стандарда правног резоновања у целој структури Високе стране уговорнице, укључујући и судство. У том смислу, улога Суда може бити значајна. Функција Суда као надзорног судског органа не треба да буде успостављена само при решавању конкретних предмета већ и при јачању, кроз његово правно резоновање, доследног спровођења правила материјалног права по Конвенцији од стране Високих страна уговорница.

Ова друга функција судске праксе Суда може се посебно изразити правилним тумачењем делотворних правних средстава као правног средства које је најтешње повезано са допунском природом судске праксе Суда. Сем тога, такав приступ би имао позитиван утицај као израз поверења у домаћи правни поредак у широком оквиру начела bona fidae.

Основаност предмета

9. Када је реч о слободи политичког изражавања, изгледа да је јасно да су стандарди утврђени с тим у вези изузетак од општих стандарда који се односе на слободу изражавања, како је дефинисано чланом 10. Конвенције.

Положај Суда с тим у вези може се сумирати на следећи начин: границе дозвољене критике су шире у односу на политичаре него у односу на приватна лица (видети Castells против Шпаније, пресуда од 23. априла 1992. године, серија А, бр. 236, ставови 46-50. и Lopes gomes da Silva против Португала, бр. 37698/97, ставови 34-36, ЕЦХР 2000-X).

Изузеци од правила морају се, према опште прихваћеним правилима, тумачити рестриктивно (exceptiones sunt strictissime interpretationis).

In concreto, два елемента су битна за утврђивање да ли је текст о коме је реч политички текст који промовише политичке вредности или идеје присутне у домаћем друштву или су то увредљиве, клеветничке чињеничне тврдње.

Чланак у овом конкретном предмету је умногоме или преовлађујуће политички, и изражава политичке идеје и вредности које се односе на политичке трендове, прошле и будуће, у туженој држави. У том смислу, он се може супсумирати, као вредносни суд, уз посебну заштиту политичког изражавања.

У неким деловима он, међутим, садржи елементе фактичких тврдњи. У чланку се каже да је председник општине "у духу слогана "пара врти где бургија неће"... наставио готово сумануто да троши новац који припада грађанима општине на ... спонзорства ... [и] ... гала ручкове ..."

Одлучујуће питање није да ли је његова трошење "скоро сумануто", већ тврдња да је он "наставио са својим скоро суманутим трошењем новца који припада грађанима општине ...", што је исте вредности као кривица за злоупотребу службеног положаја, кривичног дела према члану 242. Кривичног законика Републике Србије. Сходно томе, тај конкретан део је заправо увредљива, клеветничка оптужба која нема основ у светлу достављених доказа. Тврдња да је подносилац представке имао оправдан основ да верује да је председник општине починио кривично дело злоупотребе службеног положаја изгледа климава, првенствено у светлу чињенице да је подносилац представке сам написао кривичну пријаву, и као таква, у светлу основног начела добре намере, не може се узети као оправдан основ да се поверује да је председник општине можда био умешан у кривичну радњу.

Као што је Суд навео у Handyside против Уједињеног Краљевства (пресуда од 7. децембра 1976. године, серија А бр. 24, став 48): "... немогуће је утврдити .... јединствен европски концепт морала. Став који је заузет [домаћим] законима у вези са захтевима морала варира с времена на време и од места до места ... Ради њиховог директног и непрестаног додира са виталним снагама њихових земаља, државни органи су у начелу у бољем положају од међународног судије при давању мишљења о тачном садржају ових захтева."

10. Треба имати у виду да су морални стандарди у патријархалним, претежно традиционалним заједницама, што без сумње укључује заједницу у којој живе и раде председник општине и подносилац представке, специфичне природе.

Посебно значење које увреда има у патријархалном друштву је вероватно најбоље описао велики песник Јован Дучић у свом делу Благо цара Радована:

"Човека више увреде лоше ствари које се за њега кажу него неко зло које му се учини. Људи су склони да забораве лошу крв и лакше је изгладе после свађе или непријатних радњи него после речи које садрже увреду."

Variae

11. У делу (Ж) пресуде (Суд Србије и Црне Горе и статус Државне заједнице Србија и Црна Гора" - видети став 38) највећи део се односи на релевантне одредбе пресуде овог Суда у предмету Матијашевић против Србије. Треба можда приметити две ствари, пошто овим позивањем мишљење Суда у другом случају постаје аутоматски релевантно ин цасу.

Примо, правно мишљење Суда у делу пресуде Матијашевић под насловом "VI. Сукцесија Србије" и његова примена на конкретан предмет изгледа правно двосмислено и контрадикторно само по себи у светлу релевантних правила међународног права и здравог разума. Истина је, међутим, да оно проистиче из одређене конфузије у односу на изразе "држава следбеница" и "држава која има континуитет" у оквиру сложеног појма сукцесије.

Република Србија није држава следбеница, ни један од следбеника, ни "једини следбеник", у односу на Државну заједницу Србија и Црна Гора. У светлу релевантних правила међународног права, као и Уставне повеље Државне заједнице под покровитељством Европске уније, она је држава која има континуитет у односу на Државну заједницу Србија и Црна Гора, њен правни субјективитет и континуитет у смислу међународног субјективитета. У супротном, било би правно немогуће разматрати, као што је наведено у одлуци коју је донео Комитет министара Савета Европе дана 14. јуна 2006. године, да је "(i) Србија ... (наставила) ... чланство [Државне заједнице] Србија и Црна Гора у Савету Европе са важношћу од 3. јуна 2006. године и (ii) да је остала страна у одређеном броју конвенција Савета Европе које је потписала и ратификовала бивша Државна заједница Србија и Црна Гора, укључујући и Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода" (видети предмет Матијашевић, цитиран у горњем тексту, став 25).

Правни положај Србије као државе која има континуитет правног субјективитета Државне заједнице Србија и Црна Гора такође су признале институције Уједињених нација (видети Предмет који се односи на примену Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, пресуда, Извештаји ИЦЈ 2007, ставови 67-79).

У супротном, аутоматски ће искрснути питање locus standi Србије пред Судом (упоредити са Предметом који се односи на примену Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, пресуда, ставови 67-79).

У суштини, док се појам "држава следбеница" тиче суверенитета, појам континуитета тиче се међународног правног субјективитета државе погођене територијалним променама.

Отуда, изразу "једина следбеница" (видети Матијашевић, цитиран у горњем тексту, став 24) недостаје правна суштина у оквиру права сукцесије и, као такав, он одражава давно напуштену аналогију између сукцесије у смислу међународног права и сукцесије у домаћем праву. Он може имати само чињеничну важност у смислу броја нових држава или држава следбеница које су се појавиле у процесу сукцесије. То значи да је, у овом конкретном случају сукцесије, Република Црна Гора "једина следбеница".

Secundo, закључак да је, пошто је Црна Гора прогласила своју независност, "ентитет [Државна заједница Србија и Црна Гора] престао да постоји, као и сва његова тела, укључујући и Суд Србије и Црне Горе (исто, став 36), је правно тешко одржив. У смислу правног субјективитета претходна држава - in concreto, Државна заједница Србија и Црна Гора - наставља да живи кроз државу која има континуитет - in concreto, Републику Србију - која је територијално смањена и, по правилу, задржава све њене институције као и међународна права и обавезе.

Да ли ће неке институције престати да постоје је питање у оквиру искључивог овлашћења државе која има континуитет, што ће се утврдити на основу њене сопствене воље, без обзира на међународно право. У околностима које окружују овај предмет, то доказује чињеница да је Суд Државне заједнице Србија и Црна Гора престао да постоји на основу Уредбе која је издата дана 8. јуна 2006. године (Службени гласник, бр. 49/2006).

SECOND SECTION
CASE OF LEPOJIĆ v. SERBIA
(Application no. 13909/05)

JUDGMENT

STRASBOURG
6 November 2007
FINAL
31/03/2008

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Lepojić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. Tulkens, President,
Mr A.B. Baka,
Mr I. Cabral Barreto,
Mr M. Ugrekhelidze,
Mr V. Zagrebelsky,
Mrs A. Mularoni, judges,
Mr M. Kreća, ad hoc judge,
and Mrs S. Dollé, Section Registrar,
Having deliberated in private on 2 October 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 13909/05) against the State Union of Serbia and Montenegro, lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”), by its national Mr Zoran Lepojić (“the applicant”) on 6 April 2005. On 3 June 2006 Serbia had taken the place of the State Union of Serbia and Montenegro as a High Contracting Party to the Convention (see paragraph 38 below).
2.  The applicant, who had been granted legal aid, was represented before the Court by the Belgrade Centre for Human Rights, a non-governmental human rights organisation based in Serbia. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3.  The applicant complained that he had suffered a breach of his right to freedom of expression stemming from his criminal conviction and the subsequent civil court judgment, ordering him to pay damages in respect of the same published article.
4.  On 12 January 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Under Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5.  The applicant was born in 1975 and currently lives in Babušnica. On 25 April 2005 he was formally certified as unemployed by the respondent State's authorities.
A.  The article and the ensuing proceedings
6.  The applicant was the President of the Babušnica branch of the Demo-Christian Party of Serbia (Demohrišćanska stranka Srbije) and a member of the Central Board (Glavni odbor) of the same political party.
7.  In August of 2002, during an election campaign, an article written by the applicant, entitled “A Despotic Mayor” (Nasilnički predsednik), appeared in issue no. 1, page 10, of a newsletter called Narodne lužnicke novine. In the relevant part, this piece read as follows:
“The citizens of the Municipality of Babušnica have not had a Mayor for quite some time now because the former Mayor [P.J.] has been expelled from JUL [a political party] and has thus lost his mandate by virtue of law ... Despite the official Opinion of the Ministry of Justice and Local Self-Government that he cannot continue being the Mayor in accordance with the Local Government Act ... [P.J.] ... considers it no sin to stay on ... [in this capacity] ... because he is ... indispensable for ... [the Municipality's] ... future development and prosperity ...
Why is [P.J.] pushing so hard to remain as the fictitious Mayor of Babušnica, committing at the same time, as he is, legal infractions amounting to crimes ... Perhaps he needs the position of Mayor to defend his personal integrity which has been seriously threatened by the criminal complaints filed against him, indicating that he had abused his authority as the Director of a State-owned company called Lisca in order to acquire enormous material gain? ... [P.J.] ... well knows that ... [as a former Mayor] ... his position as the Director of ... Lisca, where he is suspected of having committed certain criminal offences, would also be seriously jeopardised. He understands that ... [as an ordinary citizen] ... he would no longer ... [carry any weight] ... with the local [police chiefs and others] ...
Therefore, ... in his 'JUL euphoria', in line with the slogan “money talks” [para vrti gde burgija neće] and for his own existential needs, [P.J.] has continued with his near-insane spending of the money belonging to the citizens of the Municipality [sumanuto troši novac građana Opštine] on ... sponsorships ... [and] ... gala luncheons ... not understanding that his time is up and that his place is in the political dustbin ...”
8.  In response to the publication of this article, on 12 September 2002, the Mayor filed a private criminal action (privatna krivična tužba) against the applicant with the Municipal Court in Babušnica (“the Municipal Court”).
9.  On 11 June 2003 the Municipal Court found the applicant guilty of criminal defamation (kleveta) and ordered him to pay a fine in the amount of 15,000 dinars (“CSD”) plus CSD 11,000 for costs, which was at that time equivalent to approximately 400 euros (“EUR”) in all. The fine, however, was suspended and was not to be enforced unless the applicant committed another crime within a year of the judgment becoming final.
10.  In the operative part of this decision (u izreci presude) only the following text was found to amount to defamation, namely to be “untrue” and, as such, “harmful to the honour and reputation” of the Mayor (Mr P.J.):
“Therefore, ... in his 'JUL euphoria', in line with the slogan “money talks” [para vrti gde burgija neće] and for his own existential needs, [P.J.] has continued with his near-insane spending of the money belonging to the citizens of the Municipality [sumanuto troši novac građana Opštine] on ... sponsorships ... [and] ... gala luncheons ...”
11.  In its reasoning, the court explained that the applicant had failed to prove the veracity of this statement or even that he had reasonable grounds to believe that it was true. Further, the use of the term “near-insane” (sumanuto) was deemed to imply the Mayor's mental illness. The court therefore held that the applicant's intent was not to inform the public but to belittle the Mayor. In conclusion, it noted that politicians have a special duty to communicate with each other and the public appropriately and stressed that a suspended sentence should “educationally influence the defendant so as to avoid committing ... similar crimes” in the future.
12.  Concerning the remainder of the impugned article, however, the court ruled that it was not written with intent to disparage the Mayor and was thus a legitimate way of expressing one's political opinion, in accordance with Article 96 of the Criminal Code (see paragraph 27 below).
13.  On 8 October 2004 the judgment of the Municipal Court was upheld on appeal by the District Court in Pirot (“the District Court”) and thereby became final. The District Court fully accepted the reasons given by the Municipal Court and added that, below the article at issue, there had been only the applicant's name and surname and no indication that it had been written by the President of the local branch of the Demo-Christian Party of Serbia.
14.  On 8 February 2005 the Mayor filed a separate civil complaint for damages with the Municipal Court, alleging that he had suffered mental anguish as a result of the publication of the impugned article. The Mayor sought CSD 500,000 in compensation, which was at that time equivalent to approximately EUR 6,252.
15.  On 18 March 2005 the Municipal Court ruled partly in favour of the Mayor and ordered the applicant to pay CSD 120,000 in compensation, together with default interest plus costs in the amount of CSD 39,000, which was at that time equivalent to approximately EUR 1,970 in all.
16.  The applicant's argument that the Mayor, being an elected politician, had to accept criticism and display a greater degree of tolerance was dismissed, as was his reference to the relevant international standards (see paragraph 39 below). In so doing, the Municipal Court found: (i) that the applicant had already been convicted of defamation within the criminal proceedings; (ii) that the Mayor could be criticised but that such criticism had to be “constructive, argued and within the limits of decency”; (iii) that, in any event, criticism could not consist of untrue statements which “deeply offend” one's “honour, reputation and dignity”; and (iv) that the honour, reputation and dignity of the Mayor, as an elected official and Director of a very successful local company, “had more significance than ... [the honour, reputation and dignity] ... of an ordinary citizen”.
17.  On 24 May 2005 the District Court rejected the applicant's appeal, except for the part concerning costs, which were reduced to CSD 24,200, at that time equivalent to approximately EUR 295. This court, further, noted that the applicant had relied on, inter alia, Article 10 of the Convention but then went on to repeat, in substance, the detailed reasoning of the Municipal Court, as described above. Finally, the District Court, added, as in the earlier criminal proceedings, that below the published article there had only been the applicant's name and surname and no indication that it had been written by the President of the local branch of the Demo-Christian Party of Serbia. In any event, the statements made by the applicant were untrue and his intent was to belittle the Mayor, rather than to inform the public or draw the attention of the authorities “to their obligations”. The compensation as well as the costs awarded would appear not to have been paid as yet.
B.  Additional facts concerning the newsletter
18.  Page 1 contained a statement by Mr M.L., at that time a candidate in the presidential elections supported by a number of allied political parties, including the Democratic Party and the Demo-Christian Party of Serbia. Page 1 also contained Mr M.L.'s short biography.
19.  Page 2 contained an appeal by the Democratic Party. It invited the public to support the newsletter which was needed, inter alia, in order to counter the Mayor's self-promotion in other locally printed media.
20.  Page 5 contained an open letter, addressed to the Babušnica police department, signed by the applicant in his capacity as the President of the municipal branch of the Demo-Christian Party of Serbia.
21.  Page 6 contained photographs and campaign slogans in support of Mr M.L.
22.  Most other pages also carried articles concerning various political issues and the newsletter itself was handed out free of charge.
C.  Other relevant facts
23.  On 23 May 2002 the Ministry of Justice and Local Self-Government informed the Municipality of Babušnica that, in accordance with the relevant legislation, a councillor's mandate in the Municipal Assembly (odbornički mandat) must be terminated if the councillor in question is expelled from the political party on whose list he was elected. The Ministry explained that the same provisions should also be applied in the Mayor's case.
24.  On 16 September 2002, in a letter sent to the applicant, the Ministry of Internal Affairs stated that, as of 1996, they had been looking into a number of complaints indicating that the Mayor had abused his authority as the Director of a State-owned company called Lisca. Additional investigation had also been undertaken in response to the criminal complaints filed by the tax authorities (finansijska policija) and reports concerning each of these have since been forwarded to the competent public prosecutors.
25.  On 18 December 2002 the Office of the Public Prosecutor of the Republic of Serbia sent a letter to the applicant's political party. Therein it stated that in 2000, 2001 and 2002 several criminal complaints, all of which concerned Lisca, were filed against the Mayor. Those lodged with the District Public Prosecutor's Office in Pirot were still being investigated by the local police while the Municipal Public Prosecutor's Office in Babušnica, having initially dismissed the criminal complaint, had also subsequently decided to reopen the investigation into the Mayor's conduct.
26.  Finally, on 19 June 2003 the Ministry of Internal Affairs informed the applicant's political party, that all of their findings concerning Lisca had been sent to the District Public Prosecutor's Office in Pirot.
II.  RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
A.  Criminal Code of the Republic of Serbia (Krivični zakon Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 and 21/90, as well as in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 16/90, 49/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02 and 80/02)
27.  The relevant provisions of this Code read as follows:
Article 92
“Whoever, in relation to another, asserts or disseminates a falsehood which can damage his [or her] honour or reputation shall be fined or punished by imprisonment not exceeding six months.
If an act described in [the above] paragraph has been committed through the press, via radio or television ... [or otherwise through the mass media] ... or at a public meeting, the perpetrator shall be punished by imprisonment not exceeding one year. ...
If the defendant proves his [or her] claims to be true or if he [or she] proves that there were reasonable grounds to believe in the veracity of the claims which he [or she] had made or disseminated, he [or she] shall not be punished for defamation, but may be punished for the offence of insult ... or the offence of reproaching someone for the commission of a criminal offence...
Whoever, in relation to another, falsely claims or disseminates claims to the effect that he [or she] has committed a crime prosecuted ex officio, shall be punished for defamation even if there were reasonable grounds to believe in their veracity, unless such claims have been made or disseminated pursuant to Article 96 § 2 of this Code. The veracity of the claim that someone has committed a crime prosecuted ex officio may be proved only by means of a final court judgment and through other means of proof only if criminal prosecution or a trial are not possible or are legally precluded.”
Article 96 §§ 1 and 2
“... [No one] ... shall ... be punished for insulting another person if he [or she] so does in a scientific, literary or artistic work, a serious critique, in the performance of his [or her] official duties, his [or her] journalistic profession, as part of a political or other social activity or in defence of a right or of a justified interest, if from the manner of his [or her] expression or other circumstances it transpires that there was no [underlying] intent to disparage.
In situations referred to above, ... [the defendant] ... shall not be punished for claiming or disseminating claims that another person has committed a criminal offence prosecuted ex officio, even though there is no final judgment to that effect ... , if he [or she] proves that there were reasonable grounds to believe in the veracity of ... [those claims] ...”
B.  Criminal Code of the Federal Republic of Yugoslavia (Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 and 54/90, as well as in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 35/92, 37/93, 24/94 and 61/01)
28.  The relevant provisions of this Code read as follows:
Article 39 §§ 3 and 4
“If the fine cannot be collected, the court shall order a day of imprisonment for each 200 dinars of the fine, providing that the overall term of imprisonment may not exceed six months.
If the convicted person pays only a part of the fine [imposed], the rest shall accordingly be converted into imprisonment, and if the convicted person [subsequently] pays the remainder of the fine, his [or her] imprisonment shall be discontinued.”
Article 51
“... [T]he purpose of a suspended sentence ... is that punishment ... for socially less dangerous acts not be imposed ... when ... it can be expected that an admonition with a threat of punishment (suspended sentence) ... will ... [be sufficient to deter the offender] ... from committing any [other] criminal acts.”
Article 52 § 1
“In handing down a suspended sentence, the court shall impose punishment on the person who had committed a criminal act and at the same time order that this punishment shall not be enforced if the convicted person does not commit another criminal act for a ... [specified] ... period of time which cannot be less than one nor more than five years in all (period of suspension) ...”
Article 53 § 4
“In deciding whether to impose a suspended sentence, the court shall take into account the purpose of [this] sentence, the personality of the offender, his [or her] conduct prior to and following the commission of the criminal act, the degree of his [or her] criminal liability, as well as other circumstances under which the act has been committed.”
Article 54 §§ 1 and 2
“The court shall revoke the suspended sentence if, during the period of suspension, the convicted person commits one or more criminal acts for which he or she is sentenced to imprisonment for a term of or exceeding two years.
If, during the period of suspension, the convicted person commits one or more criminal acts and is sentenced to imprisonment for a term of less than two years or to a fine, the court shall, upon consideration of all the circumstances ... including the similarity of the crimes committed ... decide whether to revoke the suspended sentence ...”
Article 93 § 2
“A suspended sentence shall be expunged one year following the date of expiry of the period of suspension, if the convicted person does not commit another criminal act during this time.”
Article 94 § 3
“When a conviction has been expunged, information about the conviction may ... be given ... [only] ... to the courts, the public prosecution service and the police in connection with an ongoing criminal case against the person ... [concerned] ... ”
C.  Criminal Procedure Code (Zakonik o krivičnom postupku, published in OG FRY nos. 70/01 and 68/02)
29.  Article 3 § 1 enshrines the defendant's right to be presumed innocent until proved guilty by a final decision of a court of law.
30.  Article 419 provides, inter alia, that the competent public prosecutor “may” (može) file a Request for the Protection of Legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) against a “final judicial decision”, on behalf of or against the defendant, if the relevant substantive and/or procedural “law has been breached” (ako je povređen zakon).
31.  On the basis of the above request, under Articles 420, 425 and 426, the Supreme Court may uphold the conviction at issue or reverse it. It may also quash the impugned judgment, in its entirety or partly, and order a re-trial before the lower courts. If the Supreme Court, however, finds that there has been a violation of the law in favour of the defendant, it shall only be authorised to declare so but shall leave the final judgment standing.
D.  Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in OG SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as in OG FRY no. 31/93)
32.  Under Articles 199 and 200, inter alia, anyone who has suffered mental anguish as a consequence of a breach of his or her honour or reputation may, depending on its duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
E.  Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in OG SFRY nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 and 35/91, as well as in OG FRY nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02)
33.  Articles 35-40 provided general rules as regards the means of establishing the value of a plaintiff's civil claim.
34.  Article 382 § 2 provided, specifically, that an appeal on points of law (revizija) was “not admissible” in pecuniary disputes where the “value of the part of the final judgment being contested” did “not exceed 300,000 ... dinars ...”.
35.  In accordance with Articles 383 and 394-397, inter alia, the Supreme Court could have, had it accepted an appeal on points of law lodged by one of the parties concerned, overturned the impugned judgment or quashed it and ordered a re-trial before the lower courts.
F.  Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS no. 125/04)
36.  Article 13 provides that a civil court is bound by a final decision of a criminal court in respect of whether a crime was committed, as well as concerning the criminal liability of the person convicted.
37.  This Act entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act 1977. Article 491 § 4 of the Civil Procedure Act 2004, however, states that an appeal on points of law (revizija) shall be considered in accordance with the relevant provisions of the Civil Procedure Act 1977, if the proceedings at issue were instituted prior to 23 February 2005.
G.  The Court of Serbia and Montenegro and the status of the State Union of Serbia and Montenegro
38.  The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the status of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).
III. RELEVANT INTERNATIONAL STANDARDS AND FINDINGS REFERRED TO BY THE APPLICANT
A.  Declaration on the freedom of political debate in the media, adopted by the Committee of Ministers of the Council of Europe on 12 February 2004 at the 872nd meeting of the Ministers' Deputies
39.  The relevant provisions of this Declaration read as follows:
III.  Public debate and scrutiny over political figures
“Political figures have decided to appeal to the confidence of the public and accepted to subject themselves to public political debate and are therefore subject to close public scrutiny and potentially robust and strong public criticism through the media over the way in which they have carried out or carry out their functions.”
VI.  Reputation of political figures and public officials
“Political figures should not enjoy greater protection of their reputation and other rights than other individuals, and thus more severe sanctions should not be pronounced under domestic law against the media where the latter criticise political figures. This principle also applies to public officials; derogations should only be permissible where they are strictly necessary to enable public officials to exercise their functions in a proper manner.”
B.  Concluding Observations of the United Nations Human Rights Committee: Serbia and Montenegro, 12 August 2004, CCPR/CO/81/SEMO
40.  Paragraph 22 of these Observations reads as follows:
“The Committee is concerned at the high number of proceedings initiated against journalists for media-related offences, in particular as a result of complaints filed by political personalities who feel that they have been subject to defamation because of their functions.
The State party, in its application of the law on criminal defamation, should take into consideration on the one hand the principle that the limits for acceptable criticism for public figures are wider than for private individuals, and on the other hand the provisions ... which do not allow restrictions to freedom of expression for political purposes.”
THE LAW
I.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 10 OF THE CONVENTION
41.  The applicant complained under Article 10 about the breach of his right to freedom of expression given his criminal conviction and the subsequent civil judgment rendered against him in respect of the same published article.
42.  Article 10 of the Convention, in the relevant part, reads as follows:
“1. Everyone has the right to freedom of expression. This right shall include freedom to hold opinions and to receive and impart information and ideas without interference by public authority and regardless of frontiers ...”
2. The exercise of these freedoms, since it carries with it duties and responsibilities, may be subject to such formalities, conditions, restrictions or penalties as are prescribed by law and are necessary in a democratic society ... for the protection of the reputation or rights of others ...”
A.  Admissibility
1.  Compatibility ratione temporis
43.  The Government argued that the applicant's complaints were incompatible with the provisions of the Convention ratione temporis. In particular, he had been found guilty and sentenced by the Municipal Court on 11 June 2003 and the respondent State had ratified the Convention on 3 March 2004. The “alleged interference” with the applicant's freedom of expression had thus occurred prior to the ratification while the subsequent criminal and civil judgments merely allowed for its subsistence thereafter (see paragraphs 9, 13, 15 and 17 above).
44.  The applicant stated that his complaints were within the Court's competence ratione temporis because the actual interference with his rights had occurred not on 11 June 2003, when he was initially convicted by the Municipal Court, but on 8 October 2004 when the District Court upheld this conviction and it thereby became both final and legally binding. To hold otherwise would amount to a breach of his right to be presumed innocent until proved guilty in accordance with law (see paragraph 29 above). Finally, as regards the civil proceedings, the applicant recalled that they took place after the respondent State's ratification of the Convention on 3 March 2004.
45.  The Court considers that the principal facts of the present case, namely the respondent State's interference with the applicant's freedom of expression, lay in the finality of his criminal conviction and in the adoption of the final civil court judgment against him, all of which occurred after ratification. Indeed, it was then that the applicant became formally obliged to pay the civil compensation awarded to the Mayor and liable to have his suspended criminal sentence converted into an enforceable fine (see Zana v. Turkey, judgment of 25 November 1997, Reports of Judgments and Decisions 1997‑VII, §§ 41 and 42; see also paragraphs 28 and 29 above). The applicant's complaints cannot therefore be declared incompatible ratione temporis under Article 35 § 3 of the Convention. Accordingly, the Government's objections in this respect must be dismissed.
2.  Exhaustion of domestic remedies
(a)  Arguments of the parties
46.  The Government submitted that the applicant had not exhausted all available and effective domestic remedies. In the first place, as regards the criminal proceedings, he had failed to urge the public prosecutor to file a Request for the Protection of Legality (an “RPL”) on his behalf (see paragraphs 30 and 31 above). Secondly, concerning the civil proceedings, he had not filed an appeal on points of law (see paragraphs 34 and 35 above). Lastly, the applicant had failed to make use of the complaint procedure before the Court of Serbia and Montenegro (see paragraph 38 above).
47.  The applicant maintained that all of the above-mentioned remedies were ineffective, within the meaning of the Court's established case-law under Article 35 § 1 of the Convention. In particular, an RPL could only have been filed by the competent public prosecutor, irrespective of any informal initiatives to this effect. The applicant thus had no direct access to this avenue of redress. Further, an appeal on points of law was also not available since the final civil court judgment ordered the applicant to pay less than CSD 300,000 in compensation. Finally, the applicant argued that a complaint with the Court of Serbia and Montenegro was “utterly ineffective” and, as such, clearly not necessary to exhaust.
48.  The Government replied that the public prosecutor would not have had “total discretion” on whether to file an RPL on behalf of the applicant. On the contrary, he would have been obliged to do so if he thought that there had been a breach of the relevant domestic legislation or of the Convention, it being an integral part of the Serbian legal system. The Government also noted that the value of the Mayor's civil claim was CSD 500,000, which is why the applicant could and should have filed an appeal on points of law with the Supreme Court.
49.  The applicant stated that it was not the value of the Mayor's initial claim but only the amount which the applicant was ordered to pay (namely, CSD 120,000) which was decisive as regards the admissibility of the said appeal. He also conceded that an RPL could have provided him with effective redress, but reaffirmed that it was entirely up to the public prosecutor to decide whether to file it in the first place.
50.  The Government pointed out that mere doubt as to the effectiveness of a given domestic remedy could not absolve the applicant from pursuing it under Article 35 § 1 of the Convention.
(b)  Relevant principles
51.  The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule contained in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court. However, the only remedies to be exhausted are those which are effective. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11–12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
52.  The Court notes that the application of this rule must make due allowance for the context. Accordingly, it has recognised that Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism (see the Akdivar and Others v. Turkey judgment of 16 September 1996, Reports 1996-IV, p. 1211, § 69).
53.  Finally, the Court reiterates that an effective domestic remedy must form a part of the normal process of redress and cannot be of a discretionary character. The applicant must, therefore, be able to initiate the proceedings directly, without having to rely on the benevolence of a public official (see, mutatis mutandis, Malfatti v. the Slovak Republic, no. 38855/97, Commission decision of 1 July 1998, and V.S. v. the Slovak Republic, no. 30894/96, Commission decision of 22 October 1997; see, also, X v. Ireland, no. 9136/80, Commission decision of 10 July 1981, Decisions and Reports (DR). 26, p. 242).
(c)  The Court's assessment
54.  The Court finds that it was only the public prosecutor who could have filed an RPL on behalf of the applicant and, moreover, that the former had full discretion in respect of whether to do so. While the applicant could have requested such action, he certainly had no right under law to make use of this remedy personally (see paragraph 30 above). An RPL was thus ineffective as understood by Article 35 § 1 of the Convention.
55.  Further, notwithstanding the Government's submissions to the contrary, the text of Article 382 § 2 of the Civil Procedure Code 1977 was clear: an appeal on points of law was not allowed in pecuniary disputes where “the value of the part of the final judgment being contested” did “not exceed 300,000 ... dinars”. Since the final civil court judgment ordered the applicant to pay CSD 120,000, it is exactly this amount which would have been contested (see paragraph 34 above). The said appeal on points of law was therefore also not available to the applicant in the particular circumstances of the present case.
56.  Lastly, concerning the Government's submission that the applicant should have filed a complaint with the Court of Serbia and Montenegro, the Court recalls that it has already held that this particular remedy was unavailable until 15 July 2005 and, further, that it remained ineffective until the break up of the State Union of Serbia and Montenegro (see Matijašević v. Serbia, cited above, §§ 34-37). The Court sees no reason to depart in the present case from this finding and concludes, therefore, that the applicant was not obliged to exhaust this avenue of redress.
57.  In view of the above, the Court finds that the applicant's complaints cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government's objections in this respect must be dismissed.
3.  Conclusion
58.  The Court considers that the applicant's complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare them inadmissible. The complaints must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
59.  The Government endorsed, at length, the conclusions as well as the reasoning of the domestic courts and emphasised that the applicant's claims were statements of fact, rather than value judgments, which were not corroborated by relevant evidence.
60.  The Government pointed out that the Mayor was never convicted or, indeed, even charged in spite of the fact that several criminal complaints had been filed against him, that the applicant's sentence was minimal, that the Mayor had the right to have his reputation protected, both as a private person and as a public figure, and, lastly, that the outcome of the subsequent civil case was based on the applicant's prior criminal conviction.
61.  The Government thus concluded that the interference with the applicant's freedom of expression was “prescribed by law”, “necessary in a democratic society”, and undertaken for the protection of the “reputation or rights of others”.
62.  The applicant submitted that the relevant criminal and civil judgments undoubtedly constituted an interference “by a public authority” with his right to freedom of expression, as guaranteed by Article 10 of the Convention. This interference, however, was not “in accordance with the law” because the domestic criminal courts had refused to treat all of the applicant's statements as an acceptable expression of his political opinion and the final civil court judgment had itself been based on his criminal conviction. In the alternative, however, the applicant argued that the said interference was disproportionate.
63.  He thus noted that all of his statements were clearly political. First, he was and still is the President of the local branch of the Demo-Christian Party of Serbia, as well as a member of its Central Board. Secondly, the publication itself was an official newsletter of the local branch of the Democratic Party and its purpose was to serve and promote the activities of this party and of several other allied political parties in the upcoming presidential and municipal elections. Thirdly, despite the absence of the applicant's political function below the impugned article, it was specifically stated in other parts of the newsletter. Fourthly, it was “improbable” that only one of the applicant's statements made in the same article could be deemed as falling outside of the realm of political expression.
64.  The applicant recalled that the Mayor was a public official and a political figure and that, as such, he had to accept criticism and display a greater degree of tolerance. The applicant's arguments to this effect, however, were disregarded by the domestic courts which ultimately found exactly the opposite.
65.  The applicant maintained that his intent was not to defame the Mayor. The word “sumanuto” was not used as an adjective, to describe the Mayor's mental State, but rather as an adverb, to explain the manner in which the Mayor had been spending the money of the local taxpayers. In other words, the applicant did not claim that the Mayor was insane but that he had been spending public money insanely, in a particularly wasteful and irresponsible manner. The word “sumanuto” was thus an expression of the applicant's value judgment and, as such, not susceptible of proof.
66.  The applicant stated that he had reasonable grounds for believing that his other statements were true. In particular, the Mayor was under an ongoing police investigation and there was no requirement under domestic law to prove the Mayor's alleged wrongdoing by means of a final criminal conviction.
67.  The applicant submitted that the restriction on his freedom of expression was significant. He was convicted and fined within a criminal case and ordered to pay damages in a subsequent civil suit. Indeed, what really mattered was not that his fine was suspended, but rather the fact that he had been convicted at all. The applicant has therefore been stigmatised as a person with a criminal record and the suspended sentence itself could have been converted into an enforceable fine in accordance with the relevant criminal legislation.
68.  The applicant argued that the domestic courts simply did not adduce sufficient reasons to justify their decisions. Indeed, their observations to the effect that politicians were entitled to more protection of their honour and dignity than ordinary people only added insult to injury.
69.  Finally, the applicant stated that, even assuming that the interference in question was in accordance with the law and undertaken in pursuit of a legitimate aim, namely “the protection of the reputation or rights of others”, it was clearly not necessary in a democratic society.
70.  The Government reaffirmed their previous arguments and added that the newsletter had covered various local issues, including those which could be described as political.
71.  Even assuming, however, that the applicant's statements were political, this could not, in and of itself, excuse his insulting language, which had clearly exceeded the limits of free expression. Indeed, even if the applicant's translation of the word “sumanuto” is accepted, the Mayor was accused of particularly serious transgressions, amounting to crimes, without adequate evidence having been offered.
72.  Finally, the Government noted that the absence of the applicant's political function in his signature below the said article raised issues in terms of his underlying motivation, that there were no reasonable grounds for the applicant to believe that his statements were true, and that, in any event, the final civil court judgment had yet to be enforced.
2.  Relevant principles
73.  As the Court has often observed, the freedom of expression enshrined in Article 10 constitutes one of the essential foundations of a democratic society. Subject to paragraph 2, it is applicable not only to “information” or “ideas” that are favourably received or regarded as inoffensive, but also to those that offend, shock or disturb (see, among many other authorities, the Castells v. Spain judgment of 23 April 1992, Series A no. 236, p. 22, § 42, and the Vogt v. Germany judgment of 26 September 1995, Series A no. 323, p. 25, § 52).
74.  The Court has also repeatedly upheld the right to impart, in good faith, information on matters of public interest, even where this involved damaging statements about private individuals (see, mutatis mutandis, Bladet Tromsø and Stensaas v. Norway [GC], no. 21980/93, ECHR 1999‑III), and has emphasised that the limits of acceptable criticism are still wider where the target is a politician (see Oberschlick v. Austria (no. 1), judgment of 23 May 1991, Series A no. 204, § 59). While precious for all, freedom of expression is particularly important for political parties and their active members (see Incal v. Turkey, judgment of 9 June 1998, Reports 1998‑IV, § 46), as well as during election campaigns when opinions and information of all kinds should be permitted to circulate freely (see Bowman v. the United Kingdom, judgment of 19 February 1998, Reports 1998‑I, § 42).
75.  The Court recalls that account also has to be taken of whether the impugned expressions concerned one's private life or one's behaviour in an official capacity (see Dalban v. Romania [GC], no. 28114/95, § 50, ECHR 1999‑VI). Finally, the Court notes that the nature and severity of the penalty imposed, as well as the “relevance” and “sufficiency” of the national courts' reasoning, are matters of particular gravity in assessing the proportionality of the interference under Article 10 § 2 (see Cumpǎnǎ and Mazǎre v. Romania [GC], no. 33348/96, § 111, ECHR 2004, and Zana v. Turkey, cited above, § 51, respectively) and reiterates that Governments should always display restraint in resorting to criminal sanctions, particularly where there are other means of redress available (see Castells v. Spain, cited above, § 46).
3.  The Court's assessment
76.  The final criminal and civil judgments at issue undoubtedly constituted an interference with the applicant's right to freedom of expression. Despite the applicant's submissions to the contrary, this interference was clearly based on the domestic courts' interpretation of the sufficiently precise and foreseeable domestic legislation and was, as such, “prescribed by law” within the meaning of Article 10 § 2 (see paragraphs 27 and 32 above). Finally, the said judgments were adopted in pursuit of a legitimate aim, namely “for the protection of the reputation” of another. What remains to be resolved, therefore, is whether they were “necessary in a democratic society”, or, in other words, whether the criminal conviction and the compensation awarded were proportionate to the legitimate aim which was being pursued.
77.  In this respect, the Court notes that the applicant had clearly written the impugned article in the course of an ongoing election campaign and in his capacity as a politician, notwithstanding the Government's submission concerning the specifics of his signature (see paragraph 72 and paragraphs 18-22 above). The target of the applicant's criticism was the Mayor, himself a public figure, and the word “sumanuto” was obviously not used to describe the latter's mental state but rather to explain the manner in which he had allegedly been spending the money of the local taxpayers (see paragraphs 10 and 65 above). Although the applicant was unable to prove before the domestic courts that his other claims were true, even assuming that they were all statements of fact and, as such, susceptible of proof, he clearly had some reason to believe that the Mayor might have been involved in criminal activity and, also, that his tenure was unlawful (see paragraphs 23-26 above). In any event, although the applicant's article contained some strong language, it was not a gratuitous personal attack and focused on issues of public interest rather than the Mayor's private life, which transpired from the article's content, its overall tone as well as the context (see paragraphs 7, 10, and 18-22 above). Finally, the reasoning of the criminal and civil courts, in ruling against the applicant, was thus “relevant” when they held that the reputation of the Mayor had been affected. It was not, however, “sufficient” given the amount of compensation and costs awarded (equivalent to approximately eight average monthly salaries in Serbia at the relevant time) as well as the suspended fine which could, under certain circumstances, not only have been revoked but could also have been converted into an effective prison term (see paragraphs 9 and 15 above; see also paragraph 28 above, in particular Articles 54 and 39, respectively, quoted therein).
78.  In view of the above and especially bearing in mind the seriousness of the criminal sanctions involved, as well as the domestic courts' dubious reasoning to the effect that the honour, reputation and dignity of the Mayor “had more significance than ... [the honour, reputation and dignity] ... of an ordinary citizen” (see paragraphs 39, 75 and 16 above, respectively), the Court finds that the interference in question was not necessary in a democratic society. Accordingly, there has been a violation of Article 10 of the Convention.
II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
79.  In his initial application to the Court, the applicant also relied on Article 6 but, in so doing, made exactly the same complaint as the one already examined under Article 10. In fact, having failed to refer to any specific procedural issues, it would appear that the applicant considered that there had been an “automatic” breach of his right to a fair hearing based on the fact that he was convicted of criminal defamation and subsequently ordered to pay damages. Having regard to its finding in respect of Article 10, the Court declares this complaint admissible but considers that it does not require a separate examination on the merits (see, mutatis mutandis, Perna v. Italy [GC], no. 48898/99, §§ 33-34, ECHR 2003‑V).
80.  On 15 May 2006, for the first time, the applicant also complained about the impartiality of the presiding judge of the Municipal Court in the civil suit. The Court, however, notes that the final domestic decision in those proceedings had been rendered on 24 May 2005 and that the applicant's complaint was introduced more than 6 months later. Accordingly, it is out of time and, therefore, inadmissible under Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.
III.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
81.  Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A.  Damage
82.  The applicant claimed non-pecuniary damage at the Court's discretion.
83.  The Government contested that claim. They added, however, that should the Court find a violation of the Convention any financial compensation awarded should be consistent with the Court's jurisprudence in other similar cases.
84.  The Court considers that the applicant must have suffered non-pecuniary harm as a result of the breach of his freedom of expression, which is why a finding of a violation alone would not constitute sufficient just satisfaction within the meaning of Article 41.
85.  Having regard to the nature of the violation, the amounts awarded in comparable cases (see, mutatis mutandis, Dalban v. Romania [GC], cited above, § 59) and on the basis of equity, as required by Article 41, the Court awards the applicant EUR 3,000 under this head.
B.  Costs and expenses
86.  The applicant claimed EUR 230 for the costs incurred before the domestic criminal courts. He explained that this was merely 50% of what a local lawyer would have charged him, had he retained one.
87.  The applicant, who had received legal aid from the Council of Europe in connection with the presentation of his case, claimed another EUR 1,200 for the costs and expenses incurred in the proceedings before this Court. In this respect he offered an itemised calculation.
88.  The Government contested both claims. In particular, as regards the former, they noted that the applicant, having failed to retain a lawyer, could not have incurred any legal costs, while, as regards the latter, the expenses sought were excessive, particularly in view of the fact that the applicant could have sent his submissions to the Court by regular mail rather than by means of a costly overnight courier.
89.  According to the Court's case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI).
90.  Regard being had to all of the information in its possession, the above criteria and the parties' submissions, the Court rejects the applicant's claim for the costs allegedly incurred within the domestic criminal proceedings. However, it considers it reasonable, given the amount granted under the Council of Europe's legal aid scheme, to award him the additional sum of EUR 250 for the proceedings before this Court.
C.  Default interest
91.  The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT
1.  Declares unanimously the complaints under Articles 10 and 6 of the Convention, concerning the applicant's freedom of expression, admissible and the remainder of the application inadmissible;

2.  Holds by 5 votes to 2 that there has been a violation of Article 10 of the Convention;

3.  Holds unanimously that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 6 of the Convention, as regards the applicant's freedom of expression;

4.  Holds by 5 votes to 2

(a)  that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 3,000 (three thousand euros) in respect of non-pecuniary damage and EUR 250 (two hundred and fifty euros) for the costs and expenses incurred in the proceedings before this Court, which sums are to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;
(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5.  Dismisses unanimously the remainder of the applicant's claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 6 November 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
S. Dollé F. TULKENS
Registrar President
In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the following opinions are annexed to this judgment:
(a)  partly dissenting opinion of opinion of Mr Zagrebelsky;
(b)  partly dissenting opinion of Mr Kreća.
F.T.
S.D.PARTLY DISSENTING OPINION OF JUDGE ZAGREBELSKY
I am unable to join the majority in finding a violation of Article 10 of the Convention in this case. The reason for my dissent relates to the content of the press article at issue. As clearly shown in paragraphs 10 and 11 of the judgment, the domestic court found defamatory only those passages in which the applicant wrote that the Mayor of Babušnica had spent “money belonging to the citizens of the Municipality”, “for his own existential needs”. The domestic court found that this was untrue and that the applicant had failed to prove that he had reasonable grounds to believe that it was true.
It is clear to my mind that the Court's case-law on “value judgments” does not apply here and that the Court has no reason to call into question the findings of the domestic courts.
I would add that, certainly, the limits of acceptable criticism are very wide when the target is a political figure and I recognise that this is particularly true during an election campaign. But this principle cannot apply to untrue statements of fact. Moreover, I note that the period of an election campaign is a very sensitive one also because it is normally impossible for defamation victims to react quickly enough in order to counter false allegations effectively.
For these reasons I am of the opinion that the domestic judgments and the consequent criminal and civil sanctions were not in breach of Article 10 of the Convention.

PARTLY DISSENTING OPINION OF JUDGE KREĆA
I much regret that I am unable to associate myself with the conclusions at which the majority have arrived in the merits part of the present judgment and I avail myself of the right to set out the reasons for my dissent.
My vote regarding the issue of admissibility of the complaint reflects an acknowledgment of the limited competence of the Chamber in relation to the established jurisprudence of the Court, although it seems legally vulnerable as regards the approach to the rule of exhaustion of domestic remedies.
The issue of effectiveness of domestic remedies: general observations
1.  Viewed ab intra, in the light of the Court's jurisprudence, the standard of effectiveness established in casu appears to be a proper one.
If, however, the standard is looked upon ab extra, taking into account the “generally recognised rules of international law” referred to in Article 35 § 1 of the Convention as well as proper legal considerations, the matter is not free of legal difficulties.
2.  It is doubtful whether “generally recognised rules of international law” on the matter exist at all.
As John Dugard, Special Rapporteur of the International Law Commission, finds in his “Third Report on Diplomatic Protection”, in the part relating to local remedies:
“Article 22 of the draft articles on State responsibility ... required the exhaustion only of those remedies which are 'effective'. Although this principle is accepted, its precise formulation is subject to dispute ...” (Third Report on Diplomatic Protection by Mr John Dugard, Special Rapporteur, UN General Assembly, Doc. A/CN.4/523, § 23 – emphasis added)
Article 14 of the draft articles proposed in the report, summarising judicial decisions, legal doctrine, State practice and codifications of the local remedy rule, puts forward three standards of effectiveness in terms of exceptions to the general principle that local remedies must be exhausted:
“Local remedies do not need to be exhausted where:
(a)  the local remedies:
- are obviously futile (option 1);
- offer no reasonable prospect of success (option 2);
- provide no reasonable possibility of an effective remedy (option 3).”
The Court's jurisprudence is clearly inclined to the standard of “reasonable prospect of success” (see, for example, Retimag v. the Federal Republic of Germany, no. 712/60, Commission decision of 16 December 1961, Yearbook 4, p. 385 at p. 400, and X, Y and Z v. the United Kingdom, nos. 8022/77 and 8027/77, Commission decision of 8 December 1979, Decision and Reports 18, p. 66 at p. 74), which, in terms of an exception to the rule of exhaustion of all domestic remedies, is less demanding than that of “obvious futility”, which requires “evidence not only that there was no reasonable prospect of the local remedy succeeding, but that it was obviously and manifestly clear that the local remedy would fail” (Third Report, cited above, § 31). The standard of “reasonable possibility of an effective remedy” occupies an intermediate position.
In concreto, it is of interest to note that “All enjoy some support among the authorities” (ibid., § 20) as well as in the jurisprudence of international courts and tribunals (see, inter alia, Finnish Ships Arbitration case (1934), 3 UNRIAA, p. 1504; Ambatilos claim (1956), pp. 119-20; Panevezys-Saldutiskis Railway case, 1939, PCIJ, Series A/B, no. 76, p. 19; and ELSI case, ICJ Reports 1989, p. 14 at pp. 46-47).
It appears, therefore, that there do not exist in international law generally recognised rules as regards the standard of effectiveness of a domestic remedy in terms of a “virtually uniform practice” expressing a general recognition that a rule of law is involved (North Sea Continental Shelf cases, ICJ Reports 1969, § 74).
The matter is far from being irrelevant, since Article 35 § 1 provides that “the Court may only deal with the matter after all domestic remedies have been exhausted, according to the generally recognised rules of international law” (emphasis added).
3.  The jurisprudence of the Court breaks down the standard of effectiveness into three separate conditions: availability in terms of the individual right of the alleged victim; sufficiency; and effectiveness.
A couple of observations may be advanced in that regard, apart from the tautological element of this approach.
Primo, considering that the Convention and the generally recognised rules of international law operate only with the effectiveness of domestic remedies, and bearing in mind the plain and natural meaning of the word “effectiveness”, it transpires that such a breakdown may have a methodological but not a normative meaning. For if “effectiveness” implies being productive, achieving a result, then, obviously, availability or accessibility is but an element of effectiveness as such. Moreover, the element that is in the essence of the notion of “effectiveness” has a technical and not a substantive meaning, since a domestic remedy that is available in terms of an individual right of the alleged victim is not necessarily an effective one. For instance, a domestic remedy may be available as an individual right but not an effective one if, for example, the courts of the respondent State do not have the competence to afford an adequate remedy to the alleged victim.
Secundo, in the Court's jurisprudence, however, availability of the domestic remedy in terms of an individual right of the alleged victim is, as a rule, treated as a separate and autonomous requirement of effectiveness. Such an approach, justifiable from the standpoint of a quicker handling of cases submitted to the Court for adjudication, may come into conflict with the proper administration of justice in substantive terms. It does not appear to be in harmony with the wording of Article 13 of the Convention and with the proper legal considerations deriving from it.
Article 13 of the Convention provides for the “right to an effective remedy”. Consequently, the quality “effective” is, on the basis of the Convention, the only autonomous condition as regards domestic remedies. It is, of course, understandable that in the interpretation and application of the provision ad casum, the Court is in a position to examine constitutive elements, including availability, within the framework of effectiveness as a normative requirement. But the treatment of availability as a separate and independent requirement is one thing, and the assessment of availability in the context of the constitutive elements of effectiveness as a whole is another. For it is unclear why the absence of direct and individual access to the domestic courts would ipso facto and automatically disqualify the domestic remedy as effective if there exists a possibility of indirect access through government, or even judicial, authorities and the remedy, as such, is essentially capable of enabling redress.
Tertio, even in the case of an ab intra approach to the effectiveness of domestic remedies, availability in terms of an individual right need not be of an absolute character.
4.  It appears that the interpretation according to which “the rule of exhaustion of domestic remedies must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism” (see, inter alia, Azinas v. Cyprus [GC], no. 56679/00, § 38, ECHR 2004-III, and İlhan v. Turkey [GC], no. 22277/93, § 51, ECHR 2000-III) has acquired the characteristic of a well-established principle in the jurisprudence of the Court.
Expressed in general terms, this principle implies that its effect is reflected in two ways. On the one hand, as far as the Court's jurisprudence is concerned, it should relate to a broader interpretation of possible exceptions to the rule of exhaustion of all domestic remedies; on the other, it relates to the characterisation as effective remedies, for the purposes of Article 13 and Article 35 § 1 of the Convention, of those domestic remedies provided for in the domestic law of the Contracting Parties which, albeit with certain shortcomings in relation to the strict interpretation resulting from the jurisprudence of the Court, are essentially capable of providing effective redress for the violation alleged.
If the flexibility approach were to be understood as operating only in one direction – that is, a broader interpretation of exceptions to the rule of exhaustion of all domestic remedies – then the observation that “the European Court has interpreted the exhaustion rule in a way that favours” the alleged victim (see Sudre, Droit européen et international des droits de l'homme, PUF, 2003, p. 538) gains additional strength.
5.  The nature of domestic remedies supports such an approach.
Domestic remedies are, by their nature, procedural means that do not touch upon the actual breach of the Convention committed, having no per se juridical effect either on the existence of the unlawful act or on responsibility arising out of it (see, for example, Phosphates in Morocco case, PCIJ, Series A/B, no. 74, p. 28).
The function of domestic remedies is to permit the Contracting Party to discharge its responsibilities by delivering justice in its own way within the context of the obligations assumed under the Convention. The Contracting Party does this within its legal system as a totality of substantive and procedural rules. Unlike the substantive rules which the Contracting Party is bound, in accordance with its constitutional solution as regards the relationship between international and internal law, to make effective in foro domestico, the Convention has not established either the model or the kind of procedures available to the alleged victim with a view to the protection of substantive rights and freedoms guaranteed to it.
Consequently, the right of domestic remedies should be treated as a kind of self-contained legal structure within the domestic law of the Contracting Party, subject only to the condition of effectiveness as established by Article 35 § 1 of the Convention.
Specific observations as regards the request for protection of legality
6.  In respect of the request for the protection of legality as a possible remedy, the position of the majority might be summarised as follows: the remedy is “ineffective as understood by Article 35 § 1 of the Convention” since the public prosecutor had “full discretion in respect of whether” to submit the request and the applicant “had no right under the law to make use of this remedy personally” (see paragraph 54 of the judgment).
In fact, the absence of direct and personal availability of this avenue of redress is seen as its ineffectiveness. Such an approach may appear to be inflexible and burdened with excessive formalism in the circumstances of the case.
Availability, as a relevant, primarily technical element of effectiveness, can hardly be its substitute or assume the meaning of effectiveness in its full scope. The standard of effectiveness, in addition to the technical element of availability, is also characterised by its substantive capability of affording redress in respect of the breaches alleged. In the assessment of the specific weight of these two elements of the standard of effectiveness, it is unclear why the absence of direct availability would a priori rule out the possible effectiveness of the specific remedy if the remedy is indirectly available through legal acts which are directly associated with or which derive from the acts of the alleged victim and relate to a remedy substantially capable of affording redress. A request for the protection of legality can hardly be said to lack this capability if, acting on the request, the Supreme Court may reverse a “final judicial decision” or quash it in its entirety or partly.
The basis for the disqualification of a request for the protection of legality in casu has been found in the fact that the public prosecutor “had full discretion” in respect of whether to submit a request when asked to do so by the applicant (see paragraph 54 of the judgment), expressing a more general position that “an effective domestic remedy cannot be of a discretionary character” (paragraph 53).
It is a fact that the public prosecutor is not, on the basis of the law, bound by a corresponding request by the applicant and that, therefore, it can be said that he or she possesses discretionary power. The key question in the concrete context seems, however, to be the nature of the discretionary power. In concreto, we are not dealing here with discretio generalis, but rather with discretio legalis in terms of discretion limited by cogent legal considerations emanating from the law in force that regulate the acts of the public prosecutor as regards a request for the protection of legality. Renowned commentators maintain that Article 419 requires that the public prosecutor “must submit (a request) if the request is to produce changes of practical significance in favour of the accused” (see, for instance, Tihomir Vasiljević, Momčilo Grubač, Comments on the Criminal Procedure Code, str. 744). Consequently, it appears that the request for the protection of legality provided the applicant with a reasonable possibility of obtaining an effective remedy, bearing in mind that, as Sir Gerald Fitzmaurice pointed out, “what there must be a reasonable possibility of is the existence of a possible effective remedy, and that the mere fact that there is no reasonable possibility of the claimant obtaining that remedy ... does not constitute the type of absence of reasonable possibility which will displace the local remedies rule” (G. Fitzmaurice, 'Hersch Lauterpacht – The Scholar as Judge' (1961), 37 BYIL, p. 1 at p. 60).
7.  As the direct availability of a domestic remedy in terms of an individual right of the applicant constitutes only one element of its effectiveness, it seems improper to treat it as a self-contained basis for the disqualification of a concrete domestic remedy as being ineffective.
Availability, direct or indirect, should first be tested within the broader frame of the remedy's substantive capacity to provide adequate redress as the important element, although this need not be of decisive importance in each particular case.
Conversely, it is difficult to escape a step in the direction of excessive formalism. In the circumstances surrounding the case at hand, this can be demonstrated by a hypothesis.
If, under the law of the respondent State, the request for the protection of legality was directly accessible to the applicant, would that per se affect the substantive capacity of the request for the protection of legality to provide adequate redress or would it, for that matter, make the existing reasonable possibility in that regard only more certain?
Accordingly, in the light of these specific circumstances, and bearing in mind the functions of the Court (see paragraph 8 below), it appears not only fair but also more acceptable from the standpoint of the validity of the answer to the question of effectiveness of a particular remedy to resort to the testing of effectiveness on an empirical basis, as indicated by the dictum of the Chamber of the International Court of Justice in the ELSI case:
“... for an international claim to be admissible, it is sufficient if the essence of the claim has been brought before the competent tribunals and pursued as far as permitted by local law and procedures, and without success.” (ICJ Reports 1989, p. 15 at p. 42, § 50)
This approach is also in accordance with the grammatical meaning of Article 35 § 1, requiring exhaustion of “all domestic remedies”.
8.  The operation of the flexibility principle in both directions in the specific circumstances is also suggested by considerations of equity based on the general legal and social context in which these remedies are applied.
The respondent State falls within the group of Contracting Parties which undertook not long ago to incorporate in foro domestico a corpus of civil and political rights enshrined in the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms and to submit to the supervisory power of the European Court of Human Rights.
Full compliance with this obligation required a certain period of time even in the case of the original Contracting Parties, which by tradition were already familiar with the concept and with the manner of legal reasoning, let alone in the case of the Contracting Parties which have found themselves in a process of radical and comprehensive changes that cannot be implemented uno ictu and automatically. Being formally bound by relevant instruments necessarily requires the adoption of proper standards of legal reasoning in the entire structure of the Contracting Party, including the judiciary. In that regard, the role of the Court can be significant. For the function of the Court as a supervisory judicial body is to be found not only in adjudicating on concrete cases but also in enhancing, through its legal reasoning, the consistent implementation of the substantive rules of the Convention by the Contracting Parties.
This latter function of the jurisprudence of the Court might be expressed in particular through the proper interpretation of effective legal remedies as a legal weapon most closely associated with the subsidiary nature of the jurisdiction of the Court. Besides, such an approach would have a positive impact as the expression of confidence in the domestic legal order in the wider frame of the bona fidae principle.
The merits of the case
9.  As regards the freedom of political expression, it seems clear that the standards established in that regard are an exception to the general standards regarding the freedom of expression as defined by Article 10 of the Convention.
The position of the Court in this regard may be summarised as follows: the limits of permissible criticism are wider in relation to politicians than in relation to private citizens (see Castells v. Spain, judgment of 23 April 1992, Series A no. 236, §§ 46-50, and Lopes Gomes da Silva v. Portugal, no. 37698/97, §§ 34-36, ECHR 2000-X).
Exceptions to the rule must, according to the generally accepted principle, be interpreted restrictively (exceptiones sunt strictissime interpretationis).
In concreto, two elements are essential for the assessment as to whether the text in question is a political one promoting political values or ideas inherent in a democratic society or offensive, defamatory factual allegations.
The article in the instant case is largely or prevalently a political one, expressing political ideas and values concerning political trends, past and future, in the respondent State. To that extent, it can be subsumed, as a value judgment, under the special protection of political expression.
In some parts, however, it contains elements of factual allegations. It is said in the article that the mayor “in line with the slogan 'money talks' ... has continued with his near-insane spending of the money belonging to the citizens of the Municipality on ... sponsorships ... [and] ... gala luncheons ...”
The decisive issue is not whether his spending was “near-insane”, but the allegation that he had “continued with his near-insane spending of the money belonging to the citizens of the Municipality ...”,which is tantamount to a charge of abuse of official position, an offence under Article 242 of the Criminal Code of the Republic of Serbia. Consequently, that particular part is in fact an offensive, defamatory accusation devoid of foundation in the light of the evidence presented. The claim that the applicant had reasonable grounds to believe that the mayor had committed the criminal offence of abuse of official position seems shaky, primarily in the light of the fact that the applicant himself wrote the criminal charge, and as such, in the light of the fundamental principle of good faith, it cannot be taken as a reasonable ground for believing that the mayor might have been involved in criminal activity.
As the Court stated in Handyside v. United Kingdom (judgment of 7 December 1976, Series A no. 24, § 48): “... it is not possible to find ... a uniform European conception of morals. The view taken by [domestic] laws of the requirements of morals varies from time to time and from place to place ... By reason of their direct and continuous contact with the vital forces of their countries, State authorities are in principle in a better position than the international judge to give an opinion on the exact content of these requirements.”
10.  It should be borne in mind that the moral standards in patriarchal, tradition-dominated communities, which undoubtedly include the community where the mayor and the applicant live and work, are of a specific nature.
The special weight that insult has in a patriarchal society was probably best described by the great poet Jovan Dučić in his work entitled Tzar Radovan's Treasure:
“A man feels more offended by bad things you said about him than by any wrong you did to him. People tend to forget bad blood and make it up more easily after a fight or unpleasant actions than after words which contain insult.”
Variae
11.  In part II (G) of the judgment (“The Court of Serbia and Montenegro and the status of the State Union of Serbia and Montenegro” – see paragraph 38) the majority refer to the relevant provisions of the Court's judgment in Matijašević v. Serbia. Two points should, perhaps, be noted, since by that reference the reasoning of the Court in the latter case becomes automatically relevant in casu.
Primo, the legal reasoning of the Court in the part of the Matijašević judgment entitled “VI. The succession of Serbia” and its application to the instant case seem legally dubious and self-contradicting in the light of the relevant rules of international law and common sense respectively. The truth is, however, that it derives from a certain confusion with regard to the notions of “successor State” and “continuing State” within the succession complex.
The Republic of Serbia is not the successor State, whether one of the successors or the “sole successor”, in relation to the State Union of Serbia and Montenegro. In the light of the relevant rules of international law, as well as of the Constitutional Charter of the State Union sponsored by the European Union, it is a continuing State in relation to the State Union of Serbia and Montenegro, its legal identity and continuity in terms of international personality. Otherwise, it would be legally impossible to consider, as stated in the decision taken by the Committee of Ministers of the Council of Europe on 14 June 2006, that “(i) Serbia ... (had continued) ... membership of [the State Union of] Serbia and Montenegro in the Council of Europe with effect from 3 June 2006 and (ii) that it had remained a party to a number of Council of Europe conventions signed and ratified by the former State Union of Serbia and Montenegro, including the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms” (see Matijašević, cited above, § 25).
The legal position of Serbia as the continuator of the legal personality of the State Union of Serbia and Montenegro has also been recognised by the United Nations institutions (see Case Concerning the Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, Judgment, ICJ Reports 2007,§§ 67-79).
Otherwise, the issue of the locus standi of Serbia before the Court would automatically arise (compare the Case concerning the Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, §§ 67-79).
In essence, while the notion of “successor State” concerns sovereignty, the notion of continuity concerns the international legal personality of the State affected by territorial changes.
Hence, the term “sole successor” (see Matijašević, cited above, § 24) is devoid of legal substance within the law of succession and, as such, it reflects the long-abandoned analogy between succession in terms of international law and inheritance in domestic law. It may possess factual significance only in the sense of the number of new States or successor States which have emerged in the process of succession. This means that, in this particular case of succession, the Republic of Montenegro is the “sole successor”.
Secundo, the conclusion that, after Montenegro had declared its independence, “the ... entity [State Union of Serbia and Montenegro] ceased to exist, as did all of its bodies, including the Court of Serbia and Montenegro” (ibid., § 36) is legally hardly tenable. In terms of legal personality a predecessor State – in concreto, the State Union of Serbia and Montenegro – continues to live through a continuing State – in concreto, the Republic of Serbia – which is territorially reduced and, as a rule, retains all its institutions as well as its international rights and duties.
Whether or not some institutions will cease to exist is a matter within the exclusive power of the continuing State, to be determined on the basis of its own will, irrespective of international law. In the circumstances surrounding the case at hand, this is evidenced by the fact that the Court of the State Union of Serbia and Montenegro ceased to exist on the basis of the Decree issued on 8 June 2006 (Official Gazette, no. 49/2006).