Samardžić i AD Plastika protiv Srbije

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 28443/05 - Самарџић и АД Пластика против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 72/2007 од 31.7.2007. године.

САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ САМАРЏИЋ И АД ПЛАСТИКА против СРБИЈЕ
(Представка бр. 28443/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
17. јул 2007. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Самарџић и АД Пластика против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. ТИЛКЕНС, председник, (F. TULKENS)

г. И. КАБРАЛ БАРЕТО, (I. CABRAL BARRETO)

г. Р. ТУРМЕН, (R. TÜRMEN)

г. М. УГРЕКХЕЛИДЗЕ, (M. UGREKHELIDZE)

г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ, (V. ZAGREBELSKY)

гђа А. МУЛАРОНИ (A. MULARONI)

г. Д. ПОПОВИЋ, судије

и гђа С. ДОЛЕ, (S. DOLLÉ), секретара Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 26. јуна 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 2844/05) против Републике Србије коју је Суду поднео по члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") држављанин Србије, г. Љубомир Самарџић и предузеће основано по српском закону, АД Пластика (у даљем тексту звани "подносиоци представке"), дана 27. јула 2005. године.

2. Подносиоце представке је заступао г. П. Савић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Дана 28. августа 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29 став 3 Конвенције, решио је да донесе одлуку о прихватљивости и основаности представке истовремено.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Први подносилац представке је рођен 1975. године и живи у Београду. Други подносилац представке је акционарско друштво са седиштем у Београду.

5. Дана 11. октобра 1991. године други подносилац представке је директно покренуо поступак извршења у Трговинском суду у Новом Саду против извесног предузећа В.

6. Дана 30. октобра 1991. године суд је издао решење о извршењу. Пошто је В. изјавио приговор, овај предмет је преведен у парнични поступак.

7. Други подносилац представке је четири пута мењао свој тужбени захтев: дана 4. маја и 19. новембра 1993. године, 9. фебруара и 12. октобра 1994. године.

8. Дана 15. фебруара 1995. године суд је донео пресуду у корист другог подносиоца представке, делимично прихватајући његов тужбени захтев. Дана 6. октобра 1995. године суд је донео допунску пресуду у овом предмету.

9. Дана 30. маја 1996. године Виши трговински суд у Београду је поништио првостепену пресуду и вратио предмет нижем суду због недостатка чињеница.

10. До тог времена четворо различитих судија је одређено да воде предмет другог подносиоца представке, а последња промена судија десила се дана 23. јануара 2003. године.

11. Дана 11. новембра суд је именовао стручњака коме је дао налог да припреми своје мишљење у року од 30 дана. Овај стручњак је своје мишљење доставио дана 14. октобра 2005. године.

12. Суд је накнадно одржао рочишта дана 30. новембра 2005. године, 25. јануара и 13. фебруара 2006. године. Рочиште заказано за 20. децембар 2005. године је одложено пошто се други подносилац представке није појавио.

13. Дана 13. фебруара 2006. године суд је закључио главну расправу и донео пресуду којом се тужбени захтев другог подносиоца представке одбија.

14. По жалби, дана 3. новембра 2006. године Виши трговински суд у Београду је поново поништио првостепену пресуду и вратио предмет нижем суду.

15. У обновљеном поступку, дана 8. децембра 2006. године Трговински суд у Новом Саду је обуставио поступак зато што је, у међувремену, дана 22. марта 2006. године Трговински суд у Зрењанину отворио стечајни поступак против другог подносиоца представке.

16. Поступак је обновљен дана 16. фебруара 2007. године, када је Трговински суд у Новом Саду саопштио да више нема територијалну надлежност у овом питању и послао судски спис Трговинском суду у Зрењанину.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Закон о парничном поступку; објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник РС - бр. 125/04)

17. Члан 10 предвиђа да "[с]транке имају право да се одлука суда донесе у разумном року у вези са њиховим тужбеним захтевима и предлозима" и да је, такође, "[о]бавеза суда да спроведе поступак без одлагања ..."

Б. Кривични закон Републике Србије из 1977. године; објављен у Сл. гласнику РС бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90, 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03)

18. Члановима 242, 243. и 245. овог закона инкриминише се "злоупотреба службеног положаја", "кршење закона од стране судије", односно "несавестан рад у служби".

В. Кривични законик; објављен у Сл. гласнику РС бр. 85/05, 88/05 и 107/05)

19. Суштина чланова 359, 360 и 361 одговара суштини одредби Кривичног законика из 1977. године који је наведен у горњем тексту.

20. Овај закон је ступио на снагу 1. јануара 2006, чиме је стављен ван снаге Кривични законик из 1977. године.

Г. Закон о облигационим односима; објављен

у Сл. листу СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Сл. листу СРЈ бр. 31/93)

21. Члан 172 став 1 предвиђа да је правно лице, што укључује и државу, одговорно за сваку штету коју неки "његов орган" нанесе "трећем лицу".

22. По члану 199. и 200. Закона о облигационим односима, између осталог, свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу као последицу кршења "права личности" може, у зависности од њиховог трајања и јачине, поднети тужбени захтев за финансијску накнаду код парничних судова и, такође тражити друге облике накнаде "која може бити у стању" да пружи одговарајуће нематеријалне задовољење.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

23. Подносиоци представке су се жалили да је дужина поступка била некомпатибилна захтеву "разумног рока" из члана 6. став 1. Конвенције, који у релевантном делу гласи како следи:

"Током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... расправу у разумном року пред [једним] ... судом..."

24. Влада је оспорила тај аргумент.

25. Суд примећује да је поступак почео дана 11. октобра 1991. године, када је други подносилац представке поднео захтев за извршење. Према информацијама које се налазе у списима предмета, он још није био решен на дан када је предметна пресуда усвојена. Сходно томе, он траје дуже од петнаест година и девет месеци.

26. Међутим, период који спада под надлежност Суда почео је 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију, али очигледно још није завршен. Стога он траје преко три године и четири месеца за два нивоа судске надлежности.

27. Упркос томе, како би се утврдила оправданост дужине времена у питању, треба такође узети у обзир стање предмета на дан 3. марта 2004. године (видети, међу другим ауторитетима, предмет Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII, стр. 3376, став 46). До тог датума, предмет већ није био решен дванаест и по година и даље се налази код првостепеног суда после враћања.

А. Прихватљивост

1. Компатибилност ratione personae

28. Влада је прво позвала Суд да прогласи предмет неприхватљивим ratione personae у односу на првог подносиоца представке. Она је изнела да се, пошто други подносилац представке води домаћи поступак, први подносилац представке не може сматрати жртвом наводне повреде.

29. Подносиоци представке нису дали никакв коментар с тим у вези.

30. Суд подсећа да је занемаривање правног субјективитета неког предузећа једино оправдано у изузетним околностима, посебно где је јасно утврђено да је предузећу немогуће да се обрати Суду преко органа предвиђених његовим оснивачким актом или - у случају ликвидације - преко његових ликвидатора (видети предмет Agrotexim и други против Грчке, пресуда од 24. октобра 1995. године, серија А бр. 330-А, стр. 25-26, ст. 66 и 71).

31. У овом предмету, предузеће се само обратило Суду преко његовог директора, првог подносиоца представке.

32. Због тога се не може сматрати да први подносилац представке лично има право да се обрати Суду. Произилази да је овај аспект предмета заиста некомпатибилан ratione personae одредбама Конвенције, у смислу значења члана 35. став 3, и мора се одбацити у складу са чланом 35. став 4.

2. Исцрпљеност домаћих правних средстава

33. Влада је затим навела да подносиоци представке нису исцрпели сва расположива, делотворна домаћа правна средства. Посебно, они су пропустили да поднесу кривичну тужбу по чл. 242, 243. и 245. Кривичног закона из 1977. године или, по ново усвојеном законодавству, тужбу по чл. 359, 360. и 361. Кривичног законика из 2004. године. Даље, Влада је остала при ставу да су подносиоци представке пропустили да покрену посебан парнични поступак по чл. 154, 199. и 200. Закона о облигационим односима.

34. Подносиоци представке се са овим нису сложили, оспоравајући делотворност тих правних средстава.

35. Суд подсећа да је, у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о унутрашњим правним средствима у члану 35. став 1. Конвенције то да се високим странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре но што се неко због њих обрати Суду. Међутим, једина правна средства које треба исцрпети јесу она која су делотворна. Обавеза је државе када тврди да правна средства нису исцрпљена, да увери Суд да су та средства делотворна, да су и теоријски и практично била на располагању у релевантном времену (видети, између осталог, пресуду у предмету Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27 и предмет Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-1, стр. 87-88, став 38). Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правно средство на које се држава позвала заправо било исцрпљено, или да је због неког разлога било неадекватно или неделотворно у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети предмет Dankevich против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).

36. Суд поново наглашава да је одлучујуће питање приликом процене делотворности неког правног средства у вези са жалбом због дужине поступка то да ли постоји или не постоји могућност да се подносиоцу представке обезбеди непосредно и брзо правно задовољење, а не посредна заштита права која је зајемчена чланом 6 (видети, уз неопходне измене, предмет Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, став 195, ЕЦХР 2006, и предмет Sürmeli против Немачке [ВВ], бр. 75529/01, став 102, 8. јун 2006. године). То конкретно значи да ће правно средство бити "делотворно" ако се може користити било за убрзање одлуке судова који одлучују о предмету, било за то да подносиоцу тужбе пружи одговарајуће задовољење за закашњења која је већ претрпео (видети, уз неопходне измене, предмет Kudla против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, ставови 157-159, ЕЦХР 2000-11, предмет Mifsud против Француске (одлука) [ВВ], бр. 57220/00, став 17, ЕЦХР 2002-8, и предмет Sürmeli против Немачке [ВВ], наведене у горњем тексту, став 99).

37. Суд сматра да посебна кривична тужба или посебан захтев за накнаду штете због процесног одлагања не би био делотворан у овом предмету. Чак и под претпоставком да би предузеће подносилац представке могло добити накнаду због претходног одлагања, Влада је пропустила да покаже да би такав поступак био бржи него други "редован" парнични поступак који би могао трајати годинама и проћи неколико нивоа судске надлежности (видети, уз неопходне измене, предмет Merit против Украјине, бр. 66561/01, став 59, 30. март 2004. године, и предмет Scordino против Италије (бр. 1), цитирани у горњем тексту, став 195). Шта више и из истог разлога, наведени захтев јасно није могао убрзати поступак у питању.

38. Због тога се аргументи Владе у вези са овим морају одбацити.

3. Закључак

39. Суд примећује да жалба другог подносиоца представке на дужину поступка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције. Он даље примећује да она није неприхватљива по неком другом основу. Због тога се она мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

40. Суд истиче да се разумност дужине трајања поступка мора процењивати у светлости околности предмета и позивајући се на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представке и понашање надлежних органа власти, као и која је важност предмета за подносиоце представке (видети, међу многим другим ауторитетима, предмет Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).

41. Према утврђеној пракси Суда, хронична пренатрпаност и заостајање са предметима није ваљано објашњење за прекомерно одлагање поступка (видети предмет Probstmeier против Немачке, пресуда од 1. јула 1997. Извештаји1997-4, стр. 1138, став 64). Штавише, члан 6. став 1. намеће Државама уговорницама дужност да организују своје судске системе на такав начин да њихови судови могу испунити сваки њихов захтев, укључујући обавезу да се предмети саслушају у разумном року (видети предмет Portington против Грчке, пресуда од 23. септембра 1998. године, Извештаји 1998-ВИ. Стр. 2633, став 33).

42. Влада је навела да је предмет покренуо одређени број сложених питања за која су потребна стручна мишљења. Она је даље навела да је други подносилац представке допринео дужини поступка тиме што је мењао свој тужбени захтев неколико пута и што се није појавио на одређеним рочиштима, посебно на оном заказаном за 20. децембар 2005. године (видети ставове 7. и 12). Даља одлагања настала су због неколико промена судија именованих да воде предмет (видети став 10). Најзад, Влада је истакла да је други подносилац банкротирао, што је даље одложило поступак.

43. Предузеће подносилац представке није се сложило са Владом.

44. Што се тиче аргумената Владе да је до одређених одлагања поступка дошло због тога што је други подносилац представке често мењао свој тужбени захтев и због тога што је судија мењан више пута, Суд примећује да су се ове чињенице догодиле пре ратификације Конвенције од стране Србије (видети ставове 7. и 10. у горњем тексту). Шта више, накнадни стечајни поступак који је отворен против другог подносиоца представке изгледа да није одложио поступак за више од два месеца (од 8. децембра 2006. године, када је суд обуставио поступак, до 16. фебруара 2007. године, када је поступак обновљен). Једина процесна грешка која се може приписати другом подносиоцу представке била би његов пропуст да присуствује рочишту заказаном за 20. децембар 2005. године. Међутим, Суд овој чињенице не даје неку посебну важност, пошто је следеће рочиште одржано убрзо после тога.

45. Суд примећује да су, после ратификације Конвенције, надлежни домаћи судови донели две одлуке у конкретном предмету - првостепену пресуду о основаности и другостепену одлуку којом се предмет враћа нижем суду. Као последица тога, поступак је сада поново нерешен пред првостепеним судом. С тим у вези, Суд подсећа да се враћање предмета нижем суду ради поновног разматрања обично налаже као последица грешака које су направили нижи судови и може да открије недостатак у процесном систему (видети, уз неопходне измене, предмет Wierciszewska против Пољске, бр. 41431/98, став 46, 25. новембар 2003. године).

46. Даље, Влада није доставила никакво објашњење за продужени период неактивности првостепеног суда, који је трајао дуже од годину и по дана, између ступања Конвенције на снагу 3. марта 2004. године и достављања стручног мишљења 14. октобра 2005. године.

47. Суд је често нашао повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу питања слична ономе у овом конкретном предмету (видети предмет Frydlender, цитиран у горњем тексту).

48. Пошто је размотрио све материјале који су му достављени, Суд сматра да Влада није истакла ни једну чињеницу ни аргумент који би га могли убедити да у конкретном предмету донесе другачији закључак. С обзиром на његову судску праксу по овом питању, период у коме је предмет био нерешен пре а посебно после ратификације Конвенције, Суд сматра да је дужина поступка прекомерна и да није испуњен захтев "разумног рока".

Према томе дошло је до повреде члана 6 став 1.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

49. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или Протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

50. Други подносилац представке је тражио 20.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете.

51. Влада је оспорила овај захтев.

52. Суд сматра да други подносилац представке мора да је претрпео нематеријални штету. Судећи на основу правичности, он додељује предузећу 1.000 евра у овом делу тужбеног захтева.

Б. Трошкови

53. Предузеће подносилац представке је такође тражило 1.200 евра на име трошкова које је имало пред Судом.

54. Влада је оспорила овај захтев.

55. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заправо и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа. У овом предмету, с обзиром на информације које поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно да се у овом делу тужбеног захтева додели сума од 1.000 евра.

В. Затезна камата

Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава жалбу другог подносиоца представке на дужину поступка прихватљивом, а преостали део представке неприхватљивим.

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

3. Утврђује

(а) да тужена држава треба да исплати предузећу подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, износ од 1.000 евра (једна хиљада евра) на име претрпљене нематеријалне штете и 1.000 евра (једна хиљада евра) на име трошкова, који ће бити претворени у националну валуту тужене државе по курсу који ће важити на дан исплате, плус све таксе које се могу наплатити;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија остатак захтева другог подносиоца представке за правично задовољење.

Израђено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 17. јула 2007. године у складу са правилом 77. ставовима 2. и 3. Пословника Суда.

COUR EUROPÉENNE DES DROITS 
DE L’HOMME

EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION
CASE OF SAMARDŽIĆ AND AD PLASTIKA v. SERBIA
(Application no. 28443/05)

JUDGMENT

STRASBOURG
17 July 2007

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Samardžić and AD Plastika v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Mrs F. TULKENS, President,

Mr I. CABRAL BARRETO,

Mr R. TÜRMEN,

Mr M. UGREKHELIDZE,

Mr V. ZAGREBELSKY,

Mrs A. MULARONI,

Mr D. POPOVIĆ, judges,

and Mrs S. DOLLÉ, Section Registrar,

Having deliberated in private on 26 June 2007,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 28443/05) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Ljubomir Samardžić, and a company incorporated under Serbian law, AD Plastika ("the applicants"), on 27 July 2005.

2. The applicants were represented by Mr P. Savić, a lawyer practising in Beograd. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. On 28 August 2006 the Court decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

4. The first applicant was born in 1975 and lives in Beograd. The second applicant is a joint stock company with its seat in Beograd.

5. On 11 October 1991 the second applicant directly instituted enforcement proceedings in the Novi Sad Commercial Court (Trgovinski sud u Novom Sadu) against a certain company V.

6. On 30 October 1991 the court issued an enforcement order. Since V. filed an objection, the case was transformed into civil proceedings.

7. The second applicant amended its claim on four occasions: on 4 May and 19 November 1993, 9 February and 12 October 1994.

8. On 15 February 1995 the court gave a judgment in the second applicant's favour, accepting its claim in part. On 6 October 1995 the court gave a supplementary judgment (dopunska presuda) in the case.

9. On 30 May 1996 the Beograd High Commercial Court (Viši Trgovinski sud u Beogradu) quashed the first-instance judgment and remitted the case because of factual shortcomings.

10. By this time, four different judges had been assigned to hear the second applicant's case, the last change of judges having occurred on 23 January 2003.

11. On 11 November 2004 the court appointed an expert, ordering him to prepare his opinion within 30 days. This expert submitted his opinion on 14 October 2005.

12. The court subsequently held hearings on 30 November 2005, 25 January and 13 February 2006. The hearing scheduled for 20 December 2005 was adjourned because the second applicant failed to appear.

13. On 13 February 2006 the court closed the main hearing and gave a judgment dismissing the second applicant's claim.

14. On appeal, on 3 November 2006 the Beograd High Commercial Court again quashed the first-instance judgment and remitted the case.

15. In the resumed proceedings, on 8 December 2006 the Novi Sad Commercial Court stayed the proceedings because, meanwhile, on 22 March 2006 the Zrenjanin Commercial Court (Trgovinski sud u Zrenjaninu) had opened bankruptcy proceedings against the second applicant.

16. The proceedings resumed on 16 February 2007, when the Novi Sad Commercial Court declared that it no longer had territorial jurisdiction in the matter and sent the case file to the Zrenjanin Commercial Court.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Civil Procedure Act (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 125/04)

17. Article 10 provides that "[t]he parties have the right to have the ruling of the court in respect of their claims and proposals within a reasonable time" and, further, that "[i]t is incumbent upon the court to conduct the proceedings without undue delay ..."

B. Criminal Code 1977 (Krivični zakon Republike Srbije; published in OG RS nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90, 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03)

18. Articles 242, 243 and 245 of this Code incriminate "abuse of office" (zloupotreba službenog položaja), "judicial malfeasance" (kršenje zakona od strane sudije) and "official malfeasance" (nesavestan rad u službi), respectively.

C. Criminal Code 2005 (Krivični zakonik; published in OG RS nos. 85/05, 88/05 and 107/05)

19. The substance of Articles 359, 360 and 361 corresponds to that of the provisions of the Criminal Code 1977 mentioned above.

20. This Code entered into force on 1 January 2006, thereby repealing the Criminal Code 1977.

D. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in OG SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and OG FRY no. 31/93)

21. Article 172 § 1 provides that a legal entity ("pravno lice"), which includes the State, is liable for any damage caused by one of "its bodies" ("njegov organ") to a "third person".

22. Under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, inter alia, anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of "personal rights" ("prava ličnosti") may, depending on their duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress "which may be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

23. The applicants complained that the length of the proceedings had been incompatible with the "reasonable time" requirement of Article 6 § 1 of the Convention, which reads insofar as relevant as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal..."

24. The Government contested that argument.

25. The Court notes that the proceedings started on 11 October 1991, when the second applicant lodged its enforcement request. According to the information available in the case file, they were still pending on the date of adoption of the present judgment. Consequently, they have lasted more than fifteen years and nine months.

26. However, the period falling within the Court's jurisdiction began on 3 March 2004, when the Convention entered into force in respect of Serbia, and apparently has not yet ended. It has thus lasted over three years and four months for two levels of jurisdiction.

27. Nevertheless, in order to determine the reasonableness of the length of time in question, regard may also be had to the state of the case on 3 March 2004 (see, among other authorities, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII, p. 3376, § 46). By that date, the case had already been pending twelve and a half years and was still pending at first instance after a remittal.

A. Admissibility

1. Compatibility ratione personae

28. The Government first invited the Court to declare the case inadmissible ratione personae in respect of the first applicant. They submitted that, since it was the second applicant conducting the domestic proceedings, the first applicant could not be considered a victim of the alleged violation.

29. The applicants made no comments in this respect.

30. The Court recalls that disregarding a company's legal personality is justified only in exceptional circumstances, in particular where it is clearly established that it is impossible for a company to apply to the Court through the organs set up under its articles of incorporation or - in the event of liquidation - through its liquidators (see Agrotexim and Others v. Greece, judgment of 24 October 1995, Series A no. 330-A, pp. 25-26, §§ 66 and 71).

31. In the present case, the company itself applied to the Court through its manager, the first applicant.

32. Consequently, the first applicant cannot be regarded as being personally entitled to apply to the Court. It follows that this aspect of the case is indeed incompatible ratione personae with the provisions of the Convention, within the meaning of Article 35 § 3, and must be rejected in accordance with Article 35 § 4.

2. Exhaustion of domestic remedies

33. The Government next submitted that the applicants had not exhausted all available, effective domestic remedies. In particular, they had failed to lodge a criminal complaint under Articles 242, 243 and 245 of the Criminal Code 1977 or, under the newly enacted legislation, a complaint under Articles 359, 360 and 361 of the Criminal Code 2004. Further, the Government maintained that the applicants had failed to bring a separate civil lawsuit under Articles 154, 199 and 200 of the Obligations Act.

34. The applicants disagreed, contesting the effectiveness of such remedies.

35. The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court. However, the only remedies to be exhausted are those which are effective. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11-12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).

36. The Court reiterates that the decisive question in assessing the effectiveness of a remedy concerning a complaint about procedural delay is whether or not there is a possibility for the applicant to be provided with direct and speedy redress, rather than an indirect protection of the rights guaranteed under Article 6 (see, mutatis mutandis, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 195, ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 101, 8 June 2006). In particular, a remedy of this sort shall be "effective" if it can be used either to expedite the proceedings at issue or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see, mutatis mutandis, Kudla v. Poland [GC], no. 30210/96, §§ 157-159, ECHR 2000-XI, Mifsud v. France (dec.), [GC], no. 57220/00, § 17, ECHR 2002-VIII, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).

37. The Court considers that a separate criminal complaint or a separate claim for damages caused by procedural delay would not have been effective remedies in the present case. Even assuming that the applicant company could have obtained compensation for the past delay, the Government have failed to show that such proceedings would have been speedier than any other "ordinary" civil or criminal case which could have lasted for years and gone through several levels of jurisdiction (see, mutatis mutandis, Merit v. Ukraine, no. 66561/01, § 59, 30 March 2004, and Scordino v. Italy (no. 1), cited above, § 195). Moreover, for the same reason, the said claim was clearly not capable of expediting the proceedings at issue.

38. The Government's arguments in this respect must therefore be rejected.

3. Conclusion

39. The Court notes that the second applicant's length complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

40. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicants in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).

41. According to the Court's established case-law, a chronic backlog of cases is not a valid explanation for excessive delay (see Probstmeier v. Germany, judgment of 1 July 1997, Reports 1997-IV, p. 1138, § 64). Moreover, Article 6 § 1 imposes on the Contracting States the duty to organise their judicial systems in such a way that their courts can meet each of its requirements, including the obligation to hear cases within a reasonable time (see Portington v. Greece, judgment of 23 September 1998, Reports 1998-VI, p. 2633, § 33).

42. The Government submitted that the case raised a number of complex factual issues requiring expert opinions. They further submitted that the second applicant contributed to the length of the proceedings by amending its claim on several occasions and by failing to appear at certain hearings, notably the one scheduled for 20 December 2005 (see paragraphs 7 and 12). Further delays occurred due to several changes in the judges appointed to hear the case (see paragraph 10). Finally, the Government pointed out that the second applicant had gone bankrupt, which further prolonged the proceedings.

43. The applicant company disagreed with the Government.

44. As regards the Government's arguments that certain delays in the proceedings occurred due to the second applicant's frequent amendments to its claim and the repeated change of judge, the Court observes that these facts took place prior to Serbia's ratification of the Convention (see paragraphs 7 and 10 above). Moreover, the subsequent bankruptcy proceedings opened against the second applicant appear not to have prolonged the proceedings for more than two months (from 8 December 2006, when the court stayed the proceedings, until 16 February 2007, when the proceedings resumed). The only procedural fault attributable to the second applicant would be its failure to attend the hearing scheduled for 20 December 2005. However, the Court attaches no particular importance to that fact, as the next hearing took place shortly afterwards.

45. The Court observes that, following the ratification of the Convention, the competent domestic courts gave two decisions in the present case - a first-instance judgment on the merits and a second-instance decision remitting the case. Consequently, the proceedings are now again pending before the first-instance court. In this connection, the Court recalls that the remittal of a case for re-examination is usually ordered as a result of errors committed by lower instances and may disclose a deficiency in the procedural system (see, mutatis mutandis, Wierciszewska v. Poland, no. 41431/98, § 46, 25 November 2003).

46. Furthermore, the Government have provided no explanation for the prolonged period of inactivity of the first-instance court, amounting to more than one and a half years, between the entry into force of the Convention on 3 March 2004 and the submission of the expert opinion on 14 October 2005.

47. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).

48. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject, the period during which the case was pending prior to and in particular after the ratification of the Convention, the Court considers that the length of the proceedings has been excessive and has failed to meet the "reasonable time" requirement.

There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

49. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

50. The second applicant claimed 20,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

51. The Government contested this claim.

52. The Court considers that the second applicant must have sustained non-pecuniary damage. Ruling on an equitable basis, it awards award the company EUR 1,000 under this head.

B. Costs and expenses

53. The applicant company also claimed EUR 1,200 for the costs and expenses incurred before the Court.

54. The Government contested this claim.

55. According to the Court's case-law, an applicant is entitled to reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the information in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,000 under this head.

C. Default interest

56. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the second applicant's length complaint admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant company, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,000 (one thousand euros) in respect of non-pecuniary damage and EUR 1,000 (one thousand euros) for costs and expenses, which sums are to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4. Dismisses the remainder of the second applicant's claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 17 July 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
 

"