Podnosilac predstavke je bio pukovnik Vojske Republike Srbije u periodu od trideset godina do 16. aprila 2005. godine, kada je penzionisan usled trajne nesposobnosti za obavlјanje profesionalne vojne službe. U trenutku prestanka službe imao je ukupno 30 godina, 9 meseci i 4 dana službe. Invalidska penzija mu je obračunata na osnovu priznatih beneficiranih (uvećanih) godina radnog staža i iznosila je 38 godina, 9 meseci i 28 dana. Prema navodima podnosioca predstavke, on je u trenutku odlaska u penziju mogao da bira da li će početi da prima prevremenu starosnu ili invalidsku penziju, pri čemu je on izabrao drugu opciju.

Podnosilac predstavke je 16. aprila 2005. godine imenovan za zamenika javnog tužioca pri Republičkom javnom tužilaštvu – Vojno odelјenje, na poziciji na kojoj je ostao do 30. juna 2010. godine. Za to vreme je plaćao obavezne doprinose u PIO Fond Republike Srbije u trajanju od ukupno 5 godina, 2 meseca i 15 dana. Nakon prestanka javne službe, podnosilac predstavke je 20. marta 2012. godine zatražio od Fonda da mu preračuna penziju, uzimajući u obzir radni staž koji je ostvario kao zamenik javnog tužioca. Fond je 18. septembra 2012. godine odbio njegov zahtev navodeći da, u skladu sa članom 121. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, samo korisnici starosne, ali ne i invalidske penzije, imaju pravo da zahtevaju ponovno određivanje penzije po prestanku naknadnog zaposlenja, pod uslovom da su bili osigurani najmanje godinu dana. Žalba podnosioca predstavke na prvostepenu odluku je odbijena po istom osnovu. Upravni sud je 7. februara 2013. godine odbio naknadnu upravnu tužbu podnetu od strane podnosioca predstavke. Podnosilac predstavke je potom podneo ustavnu žalbu, žaleći se da je bio diskriminisan na osnovu invaliditeta u odnosu na korisnike starosne penzije. Ustavni sud je 19. oktobra 2015. godine odbacio ustavnu žalbu.

U predstavci ESLJP, podnosilac predstavke se prituživao da je bio diskriminisan jer u njegovom slučaju, za razliku od korisnika starosne penzije, nije bilo moguće izvršiti ponovno određivanje invalidske penzije kako bi se uklјučio naknadni period od pet godina tokom kojih je uplaćivao doprinose u sistemu obaveznog penzijskog osiguranja. Pozvao se na član 14. Konvencije, član 1. Protokola br. 1 i član 1. Protokola br. 12 uz Konvenciju.

Vlada je navela da, prema domaćem zakonu, samo profesionalni vojni i policijski službenici mogu da ostvare pravo na invalidsku penziju po prestanku njihove sposobnosti za obavlјanje vojne ili policijske službe, ali to ne znači da je došlo do potpunog gubitka sposobnosti za rad na drugim poslovima. Za sve ostale osobe, invaliditet bi značio da uopšte više nisu sposobne da obavlјaju bilo kakav posao. Relevantno zakonodavstvo je stoga već sadržalo pozitivnu diskriminaciju u korist vojnih lica, omogućavajući im da, za razliku od svih drugih lica koja ispunjavaju uslove za invalidsku penziju, nađu drugo zaposlenje, iako su ostvarili pravo na invalidsku penziju.

Vlada je dalјe istakla da invalidska penzija ne predstavlјa standardnu penziju, i da se njen iznos ne zasniva isklјučivo na stažu ili zbiru uplaćenih doprinosa za osiguranje. Umesto toga, invalidska penzija se izračunava primenom posebne formule definisane u zakonu usled čega je njen iznos određen povolјnije od ostalih iznosa penzija. Dakle, nije postojao osnov za pružanje mogućnosti naknadnog ponovnog obračuna iznosa invalidskih penzija. U situaciji kada su vojni službenici već imali povolјniji tretman time što su imali pravo na ponovno zapošlјavanje, nakon što su ostvarili pravo na invalidsku penziju, nije bilo opravdano da i ova lica imaju mogućnost povećanja već povolјno obračunate invalidske penzije. Vlada je zaklјučila iz ovih razloga invalidski i starosni penzioneri nisu uporedive kategorije, jer se ova dva prava značajno razlikuju u načinu određivanja visine penzija.

Podnosilac predstavke je tvrdio da je u vreme kada je penzionisan zbog invaliditeta zakon dozvolјavao ponovni obračun visine invalidskih penzija. Međutim, kada su vojne penzije postale regulisane zakonodavstvom koje reguliše i civilne penzije, on, za razliku od starosnih penzionera, više nije uživao takvo pravo da se njegov naknadni period zaposlenja uračunava u penziju i time se izvrši korekcija iznosa njegove penzijske naknade.

Sud konstatuje da podnosilac predstavke pripada prilično uskoj grupi lica koja su, uprkos tome što su ispunjavala uslove za invalidsku penziju, prema srpskom zakonu imala pravo i da se naknadno zaposle. U ovom kontekstu, bespredmetno je da li je država usvojila posebno zakonodavstvo koje reguliše moguća dodatna prava drugih korisnika invalidskih penzija (civilna lica), kako tvrdi podnosilac predstavke, jer on sȃm nije bio u tom položaju. Sud navodi da je podnosilac predstavke svojevremeno bio kvalifikovan i za ostvarivanje prevremene starosne penzije i za ostvarivanje invalidske penzije - bilo mu je dozvolјeno da izabere pod kojim režimom želi da se penzioniše, pri čemu je on izabrao drugu opciju. Bez obzira na razloge za njegov izbor u relevantno vreme, podnosilac predstavke teško ne može da uporedi, kao što je tražio, svoju situaciju sa situacijom drugog penzionisanog vojnog oficira sa sličnim radnim iskustvom, ali koji je izabrao drugačiji plan penzionisanja.

Sud dalje konstatuje da se prema srpskom zakonu invalidske i starosne penzije ne obračunavaju na isti način - invalidska penzija je obično povolјnija za dotičnu osobu. Shodno tome, podnosilac predstavke je već imao koristi od povolјnijeg obračuna penzije. U takvim okolnostima, Sud smatra da bi bilo teško, ako ne i nemoguće, kombinovati metod obračuna i invalidske i starosne penzije za isto lice.

U odnosu na tvrdnje podnosioca da neće ostavriti nikakvu korist iz značajnih iznosa obaveznih doprinosa koje je isplatio tokom pet godina radnog staža na poziciji zamenika javnog tužioca, Sud primećuje da je penzijski sistem Republike Srbije zasnovan na načelu solidarnosti i da u svakom slučaju osobe koje su osigurane prema takvoj penzijskoj šemi nemaju automatsko pravo na primanje naknada u ekvivalentnom iznosu doprinosa koje su isplatile penzijskom sistemu tokom trajanja svog zaposlenja. Sud je već ispitao slične penzijske sisteme zasnovane na načelu solidarnosti između obveznika doprinosa i korisnika i zaklјučio da obaveza plaćanja doprinosa za zakonsko starosno osiguranje nije bila nesrazmerna niti je predstavlјala diskriminatorno postupanje.

Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da svrha mere kojom se pravi razlika između starosnih i invalidskih penzionera, u konkretnom slučaju, nema za nameru da jednu od kategorija stavi u nepovolјniji položaj, niti da se određena grupa lica diskriminiše na osnovu njihovog invaliditeta, već da umesto toga odražava različitu prirodu dve vrste penzije, i da doprinese pažlјivom balansiranju iznosa naknada koje se pružaju različitim grupama korisnika u sistemu socijalnog osiguranja države. Sud dakle nije uveren da je podnosilac predstavke uspeo da pokaže da je bio u relevantno sličnom ili analognom položaju sa grupom sa kojom je želeo da se uporedi. Iz toga sledi da je ova pritužba očigledno neosnovana u smislu člana 35. stav 3, te se stoga mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка бр. 11944/16

Радосав МИЛИВОЈЕВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа 5. јула 2022. године у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Pauliine Koskelo,
Jovan Ilievski,
Gilberto Felici,
aadet Yüksel, судије,
и Hasan Bakırcı, секретар Одељења,

Узимајући у обзир горе наведену представку поднесену 24. фебруара 2016. године,

имајући у виду Запажања које је поднела Тужена Влада и запажања подносиоца представке као одговор на иста, након разматрања, одлучује како следи:

ЧИЊЕНИЦЕ

Подносилац представке, г. Радосав Миливојевић, је српски држављанин, рођен 1955. године и живи у Смедереву. Пред Судом га је заступао г. Р. Којић, адвокат из Београда.
Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступала њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар.

Околности предмета

Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.
Подносилац представке је био пуковник Војске Републике Србије тридесет година до 16. априла 2005. године, када је пензионисан услед трајне неспособности за обављање професионалне војне службе. У тренутку престанка службе имао је укупно 30 година, 9 месеци и 4 дана службе. Инвалидска пензија му је обрачуната на основу признатих бенефицираних (увећаних) година радног стажа и износила је 38 година, 9 месеци и 28 дана. Према наводима подносиоца представке, он је у тренутку одласка у пензију могао да бира да ли ће почети да прима превремену старосну или инвалидску пензију, при чему је он изабрао другу опцију.
Подносилац представке је 16. априла 2005. године именован за заменика јавног тужиоца при Републичком јавном тужилаштву – Војно одељење, на позицији на којој је остао до 30. јуна 2010. године. За то време је плаћао обавезне доприносе у ПИО Фонд Републике Србије (у даљем тексту: „Фонд”) у трајању од укупно 5 година, 2 месеца и 15 дана.
Након престанка јавне службе, подносилац представке је 20. марта 2012. године затражио од Фонда да му прерачуна пензију, узимајући у обзир радни стаж који је остварио као заменик јавног тужиоца.
Фонд је 18. септембра 2012. године одбио његов захтев наводећи да, у складу са чланом 121. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, само корисници старосне, али не и инвалидске пензије, имају право да захтевају поновно одређивање пензије по престанку накнадног запослења, под условом да су били осигурани најмање годину дана.
Дана 12. новембра 2012. године, жалба подносиоца представке на првостепену одлуку је одбијена по истом основу. Управни суд је 7. фебруара 2013. године одбио накнадну управну тужбу поднету од стране подносиоца представке.
Подносилац представке је 20. марта 2013. године поднео уставну жалбу, жалећи се да је био дискриминисан на основу инвалидитета у односу на кориснике старосне пензије. Уставни суд је 19. октобра 2015. године одбацио уставну жалбу. Релевантни делови ове одлуке гласе:

„...Устав не познаје начело равноправности као општи, апстрактни појам који се подједнако примењује на различита правна лица у свакој правној ситуацији, већ гарантује равноправност унутар исте категорије правних лица, односно исте врсте права...

Уставни суд даље напомиње да је на ... седници од 22. децембра 2014. године одбацио захтев за оцену уставности члана 121. став 1. ПИО... наводећи да наведеним законом није утврђена посебна категорија ’корисника војних инвалидских пензија’, већ да уместо тога само члан 21. Закона, који се односи на утврђивање инвалидности, предвиђа да инвалидност постоји када код осигураника настане потпуни губитак радне способности, односно када код професионалног војног лица настане потпуни губитак способности за обављање професионалне војне службе ... Такође је истакнуто и да Уставни суд може да оцењује искључиво уставност постојећих законских одредби, али не и неуспех Народне скупштине да законом регулише одређена питања, јер је доношење закона део законодавне власти која је, према Уставу, у искључивој надлежности Народне скупштине...”

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

A. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС, брoj 98/06)

Члан 21. утврђује да су „пред Уставом и законом сви једнаки” и да „свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације”. „Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета”. Посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима се не сматрају дискриминацијом.
Члан 170. утврђује да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства [за њихову заштиту].”

B. Закон о пензионом и инвалидском осигурању (објављен у „Службеном гласнику РС” – СГ РС, брoj 34/03, са изменама и допунама)

Члан 5. прописује да се права из пензијског и инвалидског осигурања стичу и остварују зависно од дужине улагања и висине основице на коју је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање и уз примену начела солидарности.
Чланом 21. је прописано да се особа сматра инвалидом када код ње настане потпуни губитак радне способности, односно кад код професионалног војног лица настане потпуни губитак способности за професионалну војну службу и када код полицијског службеника настане потпуни губитак радне способности за професионално вршење полицијских послова, због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом.
Према члану 69, између осталог, при одређивању висине инвалидске пензије, уколико је узрок инвалидности повреда на раду, при утврђивању личних бодова се рачуна 40 година пензијског стажа. За одређивање висине инвалидске пензије, уколико је узрок инвалидности болест или повреда ван рада, додају се године пензијског стажа од дана престанка осигурања тако што се: осигуранику млађем од 53 године живота додаје 2/3 пензијског стажа који му недостаје до навршених 53 године живота и 1/2 пензијског стажа која недостаје осигуранику жени од 53 године живота до навршених 58 година живота, а осигуранику мушкарцу од 53 године живота до навршених 63 године живота. Осигураницима старијим од 53 године живота се додаје 1/2 пензијског стажа која недостаје осигуранику жени до навршених 58 година живота, а осигуранику мушкарцу до навршених 63 године живота.
Према члану 121, између осталог, корисници старосне пензије или превремене старосне пензије који се запосле имају право по престанку тог запослења на поновно одређивање пензије и повољнији износ пензије уколико су били у осигурању најмање годину дана.

ЖАЛБА

Подносилац представке се притуживао да је био дискриминисан јер у његовом случају, за разлику од корисника старосне пензије, није било могуће извршити поновно одређивање инвалидске пензије како би се укључио накнадни период од пет година током којих је уплаћивао доприносе у систему обавезног пензијског осигурања.

ПРАВО

Подносилац представке се позвао на члан 14. Конвенције, члан 1. Протокола бр. 1 и члан 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију. Будући да је господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета (види, на пример, Радомиља и др. против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114. и 126, од 20. марта 2018. године), Суд сматра да жалба подносиоца представке треба бити размотрена у складу са чланом 14. у вези са чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, који гласи:

Члан 14.

„Уживање права и слобода предвиђених у [овој] Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.”

Члан 1. Протокола бр. 1

„Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”

A. Аргументација страна у спору

1. Влада

Влада је објаснила да, према домаћем закону, само професионални војни и полицијски службеници могу да остваре право на инвалидску пензију по престанку њихове способности за обављање војне или полицијске службе, али не и услед потпуног губитка способности за рад на другим пословима. За све остале особе, инвалидитет би значио да уопште више нису способне да обављају било какав посао. Релевантно законодавство је стога већ садржало позитивну дискриминацију у корист војних лица, омогућавајући им да, за разлику од свих других лица која испуњавају услове за инвалидску пензију, нађу друго запослење.
Влада је даље истакла да инвалидска пензија не представља стандардну пензију, и да се њен износ не заснива искључиво на стажу или збиру уплаћених доприноса за осигурање. Уместо тога, инвалидска пензија се израчунава применом посебне формуле дефинисане у закону (види став 14. горе), услед чега је њен износ одређен повољније од осталих пензија. Дакле, није постојао основ за пружање могућности накнадног поновног обрачуна износа инвалидских пензија. У ситуацији када су војни службеници већ имали повољнији третман тиме што су имали право на поновно запошљавање, није било оправдано да и ова лица имају могућност повећања већ повољно обрачунате инвалидске пензије. Напротив, то би све друге кориснике инвалидских пензија довело у неравноправан положај.
Влада је даље истакла да се у Србији права на пензијско и инвалидско осигурање остварују према начелу солидарности. То је значило да се исплата пензија углавном врши из доприноса тренутно запослених генерација, као и да одређени осигураник није уплаћивао доприносе из којих му је накнадно исплаћена пензија. Ниједан запослени не може бити ослобођен плаћања обавезних доприноса, упркос могућем статусу корисника инвалидске пензије. У супротном, остали запослени би били доведени у неравноправан положај јер би запошљавање корисника пензија било повољније за послодавце.
Влада је закључила да из горенаведених разлога инвалидски и старосни пензионери нису упоредиве категорије, јер се ова два права значајно разликују у начину одређивања висине пензија.

2. Подносилац представке

Подносилац представке је тврдио да је у време када је пензионисан због инвалидитета закон дозвољавао поновни обрачун висине инвалидских пензија. Међутим, када су војне пензије постале регулисане законодавством које регулише цивилне пензије, он, за разлику од старосних пензионера, више није уживао такво право да се његов накнадни период запослења урачунава у пензију.
Подносилац представке је даље навео да је у време његовог пензионисања 2005. године испунио оба услова за превремену старосну пензију и за инвалидску пензију, и да је могао да бира под којим режимом жели да се пензионише. Такође је пружио информације о колеги војном официру који је отишао у пензију по систему превременог пензионисања и коме је било дозвољено да му се пензија поново обрачуна на основу накнадних година стажа оствареног у цивилном запослењу, што је довело до значајног повећања износа његове месечне пензије, иако су обојица имали готово исти број година професионалне војне службе и накнадних година радног стажа у цивилном запослењу.
Подносилац представке је тврдио да, упркос томе што је плаћао значајне обавезне доприносе Фонду током свог радног стажа као цивил дуже од пет година, он касније није могао да има користи од тих доприноса услед његовог инвалидитета, тј. неспособности за војну службу.
Коначно, подносилац представке је такође навео да одређене категорије корисника инвалидских пензија такође имају право на посебна права према домаћем закону, али да држава никада није усвојила закон у том погледу. Стога је било неприхватљиво да држава сада тврди да је подносилац представке био позитивно дискриминисан у поређењу са особама смањене радне способности. Подносиоца захтева не треба поредити са другим лицима смањене радне способности, већ са другим лицима која су пружала доприносе у Фонд.

B. Оцена Суда

1. Општа начела

Да би се питање покренуло у складу са чланом 14, мора постојати разлика у поступању према особама у аналогним или релевантно сличним ситуацијама (види, међу многим другим изворима, Fábián против Мађарске, [ВВ], број 78117/13, став 113, од 5. септембра 2017. године). Другим речима, захтев за демонстрирањем аналогног положаја не захтева да групе за поређење буду идентичне. Подносилац представке мора да докаже да је, имајући у виду посебну природу његове или њене жалбе, био у релевантно сличној ситуацији у односу на друге особе према којима је поступано другачије (види Cliftпротив Уједињеног Краљевства, број 7205/07, став 66, од 13. јула 2010. године).
Међутим, неће свака разлика у поступању представљати кршење члана 14. Прво, Суд је утврдио у својој судској пракси да само разлике у поступању заснованом на препознатљивој карактеристици, или „статусу”, може представљати дискриминацију у смислу члана 14. (види Carsonи др.против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 42184/05, став 61, ЕСЉП 2010, и Molla Sali против Грчке [ВВ], број 20452/14, став 134, од 19. децембра 2018. године). Друго, разлика у поступању је дискриминаторна уколико нема објективно и разумно оправдање, или другим речима, ако не следи легитиман циљ или ако нема разумног односа пропорционалности између коришћених средстава и циља који се жели остварити (види Fabris против Француске [ВВ], број. 16574/08, став 56, ЕСЉП 2013 (изводи); и Weller против Мађарске, број 44399/05, став 27, од 31. марта 2009. године).
Државе уговорнице уживају одређено поље слободне процене у оцењивању да ли и у којој мери разлике у иначе сличним ситуацијама оправдавају другачије поступање. Обим поља слободне процене ће варирати у зависности од околности, предмета и контекста (види Stummer против Аустрије [ВВ], број 37452/02, став 88, ЕСЉП 2011), али доношење коначне одлуке о поштовању захтева из Конвенције је у надлежности Суда (види, између осталог, Konstantin Markin против Русије [ВВ], број 30078/06, став 126, ЕСЉП 2012 (изводи)). Прво и најважније, природа статуса на коме се заснива различито поступање има велику тежину у одређивању обима таквог поља (види Bah против Уједињеног Краљевства, број 56328/07, став 47, ЕСЉП 2011). Суд је недавно поновио да ће поље слободне процене бити знатно шире, и да тражено оправдање не мора бити тако озбиљно, уколико је статус у питању подложан елементу личног избора (види Savickisи други против Летоније [ВВ], број 49270/11, став 183, од 9. јуна 2022. године).
Конвенција обично дозвољава држави широко поље слободне процене када је реч о општим мерама економске или социјалне стратегије (види пресуду Fábián, цитирану горе, став 115.). Због њиховог директног познавања сопственог друштва и његових потреба, национални органи су у принципу у бољем положају од међународног судије да процене оно што је у јавном интересу на друштвеним или економским основама, док ће Суд генерално поштовати избор политике законодавца осим уколико је „очигледно без разумног основа” (види пресуду Carsonи други, цитирану горе, став 61.). Све мере предузете по таквим основама, укључујући смањење износа пензије која се иначе исплаћује квалификованој популацији, ипак морају бити спроведене на недискриминаторан начин и у складу са захтевима пропорционалности (види Лакићевић и др. против Црне Горе и Србије, бр. 27458/06 и 3 друге, став 61, од 13. децембра 2011. године, и Stec и др. против Уједињеног Краљевства (одл.) [ВВ], бр. 65731/01 и 65900/01, став 55, EСЉП 2005).
Коначно, што се тиче терета доказивања у вези са чланом 14. Конвенције, став је Суда да је, након што подносилац представке укаже на разлику у поступању, на Влади је да покаже да је разлика у поступању била оправдана (види Поповић и др. против Србије, бр. 26944/13 и др., став 73, од 30. јуна 2020. године).

2. Примена у предметном случају

Суд ће прво испитати да ли се подносилац представке може сматрати у аналогној или релевантно сличној ситуацији са групом са којом је желео да се упореди, односно са пензионерима који примају старосну пензију. Суд је већ закључио да елементи који карактеришу различите ситуације и одређују упоредивост две групе које се пореде морају бити оцењени у светлу предмета и сврхе мере која прави разлику о којој је реч (види пресуду Fábián, цитирану горе, став 121; види и Шпољар и Дјечји вртић Пчелице против Хрватске (одл.), бр. 68320/13, став 39, од 22. септембра 2020. године).
С тим у вези, Суд на почетку констатује да подносилац представке припада прилично уској групи лица која су, упркос томе што су испуњавала услове за инвалидску пензију, према српском закону имала право и да се накнадно запосле. Како је Влада објаснила, само бивши војни и полицијски службеници су могли да стекну право на инвалидску пензију, а да притом нису били потпуно неспособни за рад, па су тако само они могли да се накнадно запосле а да истовремено задрже право на инвалидску пензију (види ст. 13. и 18. горе). У овом контексту, беспредметно је да ли је држава усвојила посебно законодавство које регулише могућа додатна права других корисника инвалидских пензија (невојна/цивилна лица), како тврди подносилац представке (види став 25. горе), јер он сȃм није био у том положају.
Друго, Суд придаје значај чињеници да је, када се пензионисао из војне службе 2005. године, подносилац представке био квалификован и за остваривање превремене старосне пензије и за остваривање инвалидске пензије. Како је сȃм признао, било му је дозвољено да изабере под којим режимом жели да се пензионише, при чему је он изабрао другу опцију (види ст. 4. и 23. горе). Без обзира на разлоге за његов избор инвалидског плана пензионисања у релевантно време, подносилац представке тешко да сада може да упореди, као што је тражио, своју ситуацију са ситуацијом другог пензионисаног војног официра са сличним радним искуством, али који је изабрао другачији план пензионисања (види став 23. горе).
Треће, и можда најважније, Суд констатује да се према српском закону инвалидске и старосне пензије не обрачунавају на исти начин. Како је Влада објаснила, инвалидска пензија је обично повољнија за дотичну особу јер већ садржи издашнији обрачун дотичне накнаде (види став 19. горе). Сходно томе, подносилац представке је већ имао користи од тако повољнијег обрачуна пензије (види став 4. горе). У таквим околностима, Суд сматра да би било тешко, ако не и немогуће, комбиновати метод обрачуна и инвалидске и старосне пензије за исто лице.
У мери у којој је подносилац представке тврдио да никада неће добити заузврат значајне износе обавезних доприноса које је исплатио током пет година радног стажа на позицији заменика јавног тужиоца, Суд примећује да је пензијски систем Републике Србије заснован на начелу солидарности и да у сваком случају особе које су осигуране према таквој пензијској шеми немају аутоматско право на примање накнада у еквивалентном износу доприноса које су исплатиле пензијском систему током трајања свог запослења. Суд је већ испитао сличне пензијске системе засноване на начелу солидарности између обвезника доприноса и корисника, и закључио да обавеза плаћања доприноса за законско старосно осигурање није била несразмерна нити је представљала дискриминаторно поступање (види Ackermann и Fuhrmann против Немачке (одл.), број 71477/01, од 8. септембра 2005. године). Суд не види разлоге да у предметном случају утврди другачије.
Имајући у виду наведено, Суд сматра да сврха мере којом се прави разлика између старосних и инвалидских пензионера, у конкретном случају, нема за намеру да једну од категорија стави у неповољнији положај, нити да се одређена група лица дискриминише на основу њиховог инвалидитета, већ да уместо тога одражава различиту природу две врсте пензије, и да допринесе пажљивом балансирању износа накнада које се пружају различитим групама корисника у систему социјалног осигурања државе.
Укратко, Суд није уверен да је подносилац представке успео да покаже да је био у релевантно сличном или аналогном положају са групом са којом је желео да се упореди.
Из тога следи да је ова притужба очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3, те се стога мора одбацити у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 8. септембра 2022. године.

Hasan Bakırcı секретар

Jon Fridrik Kjølbro председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 14+P1-1 | DIC | Guberina protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Rev 1942/2018 od 27.04.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1776/17 od 13.07.2017. godine.

Predmet se odnosi na, kako je tužilac naveo, diskriminatorno postupanje Privrednog suda u Pačevu i privrednog apelacionog suda, koji su u procesu koji se odnosi na proceduru javne nabavke stali na stranu Opštine Kovin koja je sporni postupak sprovela.

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde