Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
PREDMET VOLODINA PROTIV RUSIJE (br. 2)
(Predstavka br. 40419/19)
SAŽETAK PRESUDE
izrečene 14. septembra 2021. godine
Činjenice i odluka
Predstavku je podnela državljanka Rusije rođena 1985. godine. Ona je novembra 2014. ušla u vezu s državljaninom Azerbejdžana (u daljem tekstu: S.). Nakon što su 2015. godine raskinuli vezu, S. joj je pretio smrću i nanošenjem fizičkih povreda; oteo ju je i fizički napao nekoliko puta.
Propust državnih organa da je zaštite od akata nasilja bio je predmet prve predstavke koju je podnositeljka podnela Evropskom sudu za ljudska prava. Sud je u tom predmetu, Volodina protiv Rusije, utvrdio da je reakcija ruskih organa bila očigledno neadekvatna (presuda od 9.7.2019. godine, predstavka br.41261/17) i da je tom prilikom došlo do kršenja člana 3, kao ćčlana 14 u vezi sa članom 3.
Pored fizičkih napada, podnositeljka predstavke je bila izložena aktima online uznemiravanja. Juna 2016. godine se policiji požalila da su njeno ime i prezime, lični detalji i intimne fotografije iskorišćeni za kreiranje lažnih profila na društvenim mrežama u cilju njene zlonamjerne impersonacije. Školski drugovi i razredni starešina njenog dvanaestogodišnjeg sina su dodati kao prijatelji. Kada je pokušala da se uloguje na svoj profil, podnositeljka predstavke je ustanovila da joj je promenjena šifra. Novi lažni profili pod imenom podnositeljke predstavke pojavili su se u februaru, martu i septembru 2018. godine. Policiji se žalila i na pretnje smrću koje je dobijala preko društvenih mreža, kao i na uređaj za praćenje koji je otkrila u postavi svoje tašne.
Domaći organi su prvo odbili da se bave njenim pritužbama, pozivajući se na teritorijalnu nenadležnost ili nepostojanje krivičnog dela. Krivična istraga lažnih profila na društvenim mrežama je na kraju pokrenuta marta 2018. godine. Policija je u oktobru 2020. godine obustavila istragu zbog zastare. Domaći organi nisu uopšte pokrenuli krivičnu istragu u vezi s pretnjama smrću ili uređajem za praćenje, uz obrazloženje da pretnje nisu bile „stvarne“. Podnositeljka predstavke je tvrdila da je žrtva brojnih akata online nasilja, uključujući osvetničku pornografiju, kao i uznemiravanje i uhođenje preko interneta. Tvrdila je da ruske vlasti nisu ispunile svoje pozitivne obaveze iz člana 8 Konvencije da obezbede poštovanje njenog privatnog života jer joj nisu pružile delotvornu zaštitu od online nasilja, sprečile dodatno online nasilje, niti sprovele delotvornu istragu.
Sud je ponovio da su države u obavezi da uspostave i delotvorno primenjuju sistem za kažnjavanje svih oblika nasilja u porodici, kako u stvarnom tako i virtuelnom svetu, kao i da žrtvama pružaju dovoljne mere zaštite. Sud je prvo ispitao da li je tužena država uspostavila odgovarajući pravni okvir kako bi zaštitila podnositeljku predstavke od akata online nasilja, pri čemu se usredsredio na način na koji je pravni okvir primenjen u odnosu na podnositeljku predstavke.
Sud je smatrao da postojeći pravni okvir ruskim vlastima omogućuje da istražuju akte online nasilja koje je podnositeljka predstavke pretrpela. Međutim, konstatovao je da je Rusija jedna od retkih država članica Vijeća Evrope čijim zakonodavstvom nisu bile propisane mere zaštite od nasilja u porodici, poput naloga o zabrani prilaska ili zaštiti.
Sud je svoj zaključak iz presude u prvom predmetu Volodina primenio na ovu pritužbu, zaključivši da državni organi nisu ni u jednom trenutku razmotrili šta bi se moglo i trebalo učiniti kako bi podnositeljka predstavke bila zaštićena od online nasilja koje se ponavlja. Odgovor državnih organa je očigledno bio neadekvatan, a oni su svojim nečinjenjem i propustom da preduzmu mere odvraćanja omogućili da S. nastavi nekažnjeno da preti, uznemirava i napada podnositeljku predstavke.
Sud je potom ocenio način na koji su vlasti sprovele istragu prijava podnositeljke predstavke. Delotvorna istraga mora da bude blagovremena i podrobna, a vlasti moraju da preduzmu sve razumne mere kako bi obezbedile dokaze. U predmetima nasilja u porodici je potrebno postupati s posebnom savesnošću, a tokom vođenja postupka se mora u obzir uzeti konkretan karakter nasilja u porodici.
Istraga lažnih profila na društvenim mrežama i objavljivanja intimnih fotografija podnositeljke predstavke je dovela samo do podizanja krivične optužbe i to skoro dve godine pošto je podnositeljka predstavke prvi put prijavila lažne profile. Umesto da je uložila ozbiljne i stvarne napore da utvrdi okolnosti prijava podnositeljke predstavke, policija je pre toga nastojala da se na brzinu reši ovog predmeta iz formalnih razloga, tvrdeći da nije nadležna ili da nije učinjeno nijedno krivično djelo. Sporost postupka dovela je do zastare krivičnog gonjenja i obustavljanja krivičnog postupka.
Po mišljenju Suda, iako je tužena država uspostavila pravni okvir koji je omogućavao gonjenje učinilaca akata online nasilja, kojih je podnositeljka predstavke bila žrtva, način na koji su se organi bavili ovim predmetom – naročito njihovo ustezanje da pokrenu krivični postupak i sporost istrage – ukazuje na njen propust da ispunjava svoje pozitivne obaveze. Sud je shodno tome utvrdio povredu člana 8.
Sud je podnositeljki predstavku dosudio 7.500 eura na ime nematerijalne štete i 5.386,46 eura na ime sudskih troškova i izdataka.
Komentar
Sud je u presudi u ovom predmetu potvrdio da se pozitivna obaveza država da uspostave i delotvorno primenjuju sistem kojim se kažnjavaju svi oblici nasilja u porodici, a žrtvama pružaju dovoljne mere zaštite odnosi na sve oblike nasilja u porodici, kako u stvarnom tako i u virtuelnom svetu.
Nepostojanje naloga o zabrani prilaska ili zaštiti ili ekvivalentnih mera koje bi se mogle primeniti kako bi se sprečilo nasilje koje se ponavlja značilo je da Rusija nije pružala zaštitu žrtvama nasilja u porodici.
Značaj ove presude ogleda se u uverenju Suda da je nasilje u virtuelnom svetu podjednako teško i ozbiljno koliko i nasilje u porodici u stvarnom svetu. Ovom presudom se uspostavljaju čvrsti temelji za procenu načina na koji se moraju blagovremeno i delotvorno istraživati incidenti online nasilja i uznemiravanja i zlonamerne impersonacije i u njoj se ukazuje na potrebu postojanja mehanizama kojima se sprečava kontinuirano nasilje nad žrtvom, kao i pravnog sredstva za pozivanje na odgovornost učinilaca tog nasilja.
Podnositeljka ove predstavke bila je žrtva povrede prava na psihički integritet zaštićenog članom 8 i, bilo da se online nasilje posmatra kao samostalno krivično delo ili u kombinaciji s ranijim pritužbama o fizičkim napadima, ono je zavređivalo istragu na istom nivou i potencijalno gonjenje učinioca kao što to zavređuje fizičko nasilje.
Sud je pojasnio nekoliko pitanja vezanih za postupanje u slučajevima online nasilja. Premda je stao na stanovište da su ovi akti online nasilja bili dovoljno ozbiljni da aktiviraju krivičnopravnu reakciju ruskih organa, građanski postupak bi mogao biti adekvatan u manje ozbiljnim situacijama. Kada je reč o načinu na koji je trebalo sprovesti istragu, Sud je konstatovao da je u predmetima nasilja u porodici potrebno postupati s posebnom savesnošću te da domaći organi koji sprovode postupak moraju u obzir da uzimaju specifičnu prirodu nasilja u porodici. Pored toga, načelo delotvornosti podrazumijeva da domaći organi nikada ne smiju dozvoliti da fizička ili psihička patnja prolazi nekažnjeno.
Dupliranje postupka u kontekstu nasilja u porodici nije bilo protivno članu 4 Protokola br. 7
baza unakrsnih veza