Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
VELIKO VEĆE
PREDMET VAVŘIČKA I DRUGI PROTIV REPUBLIKE ČEŠKE
(Predstavka br. 47621/13)
SAŽETAK PRESUDE
izrečene 8. aprila 2021. godine
Činjenice
G. Pavel Vavřička, gđa. Markéta Novotná, g. Pavel Hornych, g. Radomír Dubský, g. Adam Brožík i g. Prokop Roleček bili su češki državljani. Prema Zakonu o javnom zdravlju Republike Češke, sva lica sa stalnim boravkom moraju redovno da se vakcinišu u skladu s podzakonskim aktima. Ovim Zakonom je takođe propisano da predškolske ustanove smeju da upišu samo decu koja su primila sve propisane vakcine ili koja predoče potvrdu da nisu vakcinisana iz zdravstvenih razloga.
Podnosioci predstavke su ovu zakonsku obavezu osporavali pred upravnim organima i Ustavnim sudom, tvrdeći da je obaveza vakcinisanja dece protivna njihovim osnovnim pravima i slobodama, naročito pravu da odbiju medicinsku intervenciju i pravu da imaju i ispoljavaju verska i filozofska uverenja. Osporavanja podnosilaca predstavke su odbačena, između ostalog, jer interesi očuvanja javnog zdravlja pretežu nad njihovim pravima da ispoljavaju svoju veru ili uverenja.
Podnosioci predstavke su tvrdili da različite konsekvence koje su trpeli zbog neispunjenja zakonske obaveze vezane za vakcinaciju nisu saglasne s njihovim pravom na poštovanje privatnog života zajemčenim članom 8 Konvencije.
Sud je ispitao da li obavezna vakcinacija, kao mešanje u pravo na poštovanje privatnog života, može biti opravdana kao neophodna u demokratskom društvu. Sud je potvrdio da pitanja politike zdravstvene zaštite potpadaju pod polje slobodne procene države budući da se domaći organi nalaze u najboljem položaju da procenjuju prioritete, upotrebu resursa i društvene potrebe. Konstatovao je da među stranama ugovornicama postoji opšti konsenzus da vakcinacija predstavlja jednu od najuspešnijih i najekonomičnijih zdravstvenih intervencija i da svaka država treba da nastoji da ostvari visoke nivoe vakcinacije svog stanovništva.
Sud je priznao da ne postoji jedinstven model vakcinacije dece u državama potpisnicama Konvencije. Naprotiv, postoji čitav spektar politika, od onih kojima se vakcinacija samo preporučuje, preko onih u kojima je obavezna vakcinacija protiv jedne ili nekoliko bolesti, do onih u kojima je obaveza potpune vakcinacije dece propisana zakonom. Republika Češka spada među države s većim stepenom regulacije.
Sud je konstatovao da među državama ugovornicama raste trend propisivanja obavezne vakcinacije radi povećanja imuniteta krda koji je smanjen usled režima dobrovoljne vakcinacije. Sud je smatrao da obaveza vakcinacije predstavlja odgovor države na goruću društvenu potrebu zaštite zdravlja pojedinaca i javnosti od bolesti i da za cilj ima sprečavanje trenda smanjenja stope vakcinacije dece. Ovaj pristup obavezne vakcinacije podupiru relevantni i dovoljni razlozi. Usvajanje ove politike zasnovano je na važnim razlozima očuvanja javnog zdravlja, konkretno u pogledu efikasnosti i bezbednosti vakcinacije u detinjstvu. Stoga, kada država smatra da je dobrovoljna vakcinacija nedovoljna za ostvarenje i očuvanje imuniteta krda, domaći organi mogu opravdano da uvedu politiku obavezne vakcinacije kako bi ostvarili odgovarajući nivo zaštite od teških bolesti.
Sud je utvrdio da je mešanje u prava podnosilaca predstavke zajemčenih članom 8 bilo srazmerno cilju čijem se ostvarenju težilo.
Nacionalni sistem vakcinacije je dozvoljavao izuzeće od vakcinacije dece sa stalnim kontraindikacijama, kao i pravo na „sekularni prigovor savesti“, na koje se lice moglo pozvati kako bi osporavalo novčanu kaznu ili odluku kojom se odbija upis deteta u vrtić. Pored toga, premda je vakcinacija predstavljala zakonsku obavezu, poštovanje ove dužnosti nije bilo neposredno nametnuto, na primer, prisilnom vakcinacijom. Ova dužnost je pak nametnuta posredno, putem sankcija i administrativnih novčanih kazni, koje je Sud smatrao relativno umerenim.
Sud je stao na stanovište da se ne može kao nesrazmeran oceniti zahtev države onima koji se nalaze u maloj opasnosti da će im zdravlje biti ugroženo vakcinacijom da prihvate ovu univerzalno prihvaćenu zaštitnu meru kao zakonsku obavezu i u ime društvene solidarnosti, za dobro malog broja ugrožene dece koja ne mogu da se vakcinišu.
Sud je zaključio da država nije izašla iz polja slobodne procene te da se sporne mere mogu smatrati „neophodnim u demokratskom društvu“. Stoga je konstatovao da nije došlo do povrede člana 8.
Komentar
S obzirom na pandemiju COVID-19, postavlja se pitanje da li i kako je ova presuda od značaja za moguću odluku država ugovornica da propišu da je vakcinacija protiv ovog oboljenja obavezna.
Ova presuda ne daje jednostavan odgovor na to pitanje, budući da je sam Sud ukazao na to da se ovaj predmet odnosi na standardnu i rutinsku vakcinaciju dece protiv bolesti koje su dobro poznate u medicinskoj nauci, dok se za oboljenje COVID-19 još uvek ne može reći da je dobro poznato.
Ne postoji jedinstven model programa vakcinacije, već spektar politika država ugovornica. Sud je, međutim, priznao da postoji opšti konsenzus da vakcinacija predstavlja jednu od najuspešnijih i najekonomičnijih zdravstvenih intervencija i da svaka država treba da nastoji da ostvari najviši mogući nivo vakcinacije svog stanovništva. Sud je jasno izneo stavove koji se mogu smatrati ustaljenim kriterijumima za procenu nužnosti obavezne vakcinacije i smernice o usaglašenosti obavezne vakcinacije s evropskim standardima.
U ovoj presudi se razjašnjava da država može da uvede politiku obavezne vakcinacije pod uslovom da je ta politika razumna i srazmerna ciljevima čijem se ostvarenju teži, na primer kada su domaćim pravom predviđene procesne garantije. Pored toga, budući da je potrebno ostvariti ravnotežu između interesa pojedinaca i javnog interesa, Sud je u ovoj presudi naveo da države uživaju široko polje slobodne procene u pogledu odluke da li će propisati obaveznu vakcinaciju protiv određene bolesti.
U okolnostima pandemije COVID-19, ovo ukazuje na to da će od ključnog značaja biti procena neophodnosti mera u demokratskom društvu i procena srazmernosti svih interesa o kojima se radi od strane država ugovornica. Pored toga, sudeći po obrazloženju Suda u ovoj presudi, kada neka država odluči da uvede obaveznu vakcinaciju od ključnog su značaja naučni pristup i mere preduzete radi zaštite javnog zdravlja koje su zasnovane na nauci, naročito kada je naučno dokazano da bi opasnost po zdravlje pojedinaca i javno zdravlje bila veća ako bi vakcinacija bila samo preporučena. Imajući u vidu mišljenje stručnih tela, obavezna vakcinacija u ovom predmetu predstavljala je odgovor domaćih organa na goruću društvenu potrebu zaštite zdravlja pojedinaca i javnosti od bolesti i imala je za cilj sprečavanje trenda smanjenja stope vakcinacije dece. Dakle, Sud u ovoj presudi ukazuje na to da moraju da postoje relevantni i dovoljni razlozi za politiku obavezne vakcinacije ako država zaključi da politika dobrovoljne vakcinacije nije dovoljna za ostvarenje i očuvanje imuniteta krda kako bi se dostigao odgovarajući nivo zaštite.
Sud je zaključio da postojanje alternativa s manjim stepenom regulacije ne bi bilo odlučujuće prilikom procene neophodnosti obavezne vakcinacije u demokratskom društvu, ali da prilikom ocene srazmernosti pridaje značaj postojanju mogućnosti izuzeća pojedinaca od ove obaveze usled mogućih kontraindikacija ili zbog prigovora savesti, na osnovu procene adekvatnosti vakcinacije u svakom pojedinačnom predmetu i raspoloživosti naknade za zdravstvene tegobe prouzrokovane vakcinacijom.
baza unakrsnih veza