Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
ČETVRTO ODELJENJE
Presuda u slučaju
Nikula protiv Finske
21. mart 2002.
(predstavka broj 31611/96)
SAŽETAK PRESUDE
1. Činjenično stanje
Anne Nikula, finski državljanin, rođena je 1962. godine i živi u Helsinkiju. Ona je advokat. Tokom 1992. i 1993. godine je bila pravni zastupnik odbrane u krivičnom postupku pred Gradskim sudom u vezi sa zatvaranjem preduzeća, u kome je njen klijent bio optužen za pomaganje i podsticanje prevare i zloupotrebu položaja poverenja.
Javni tužilac T. je pozvao jednog od bivših osumnjičenih da svedoči. Podnosilac predstavke je uložila prigovor na to i podnela dokument u kome je tvrdila da taktika tužioca T. predstavlja "zloupotrebu položaja i nezakonito iznošenje dokaza", i "povredu njegovih zvaničnih dužnosti". Prvostepeni Građanski sud, koji je razmatrao slučaj, odbacio je njene primedbe i njen klijent je na kraju osuđen.
Tužilac T. je kasnije izvestio o izjavama podnosioca predstavke tužioca pred Apelacionim sudom radi razmatranja moguće optužbe za klevetu. Tužilac pred Apelacionim sudom je smatrao da je podnosilac predstavke kriva za klevetu, ali je odlučio da ne podnese tužbu pošto je krivično delo bilo male težine.
Koristeći svoje nezavisno pravo da podnese privatnu tužbu, tužilac T. je i pored toga pred Apelacionim sudom pokrenuo krivični postupak protiv podnosioca predstavke. Ona je 22. avgusta 1994. godine osuđena zbog klevete "bez loše namere", to jest samo zbog iznošenja mišljenja o nečijem ponašanju, a ne za pripisivanje dela drugom licu iako se zna da nije počinjeno. Dosuđena je novčana kazna i podnosiocu predstavke je naloženo da isplati nadoknadu štete tužiocu i nadoknadu troškova postupka državi. I podnosilac predstavke i tužilac su se žalili Vrhovnom sudu, koji je potvrdio zaključke Apelacionog suda, ali je ukinuo kaznu imajući u vidu da je krivično delo bilo male težine; obaveza da se isplati nadoknada štete i troškova postupka je, međutim, potvrđena.
2. Odluka Suda
Podnosilac predstavke se žalila po članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Član 10.
Sud je ponovio da pravnim zastupnicima njihov poseban položaj, kao posrednika između javnosti i sudova, daje centralno mesto u primeni pravde. Takav položaj objašnjava uobičajeno regulisanje ponašanja članova Advokatske komore. Štaviše, sudovi - jemci pravde, čija je uloga ključna u državi zasnovanoj na vladavini prava - moraju uživati poverenje javnosti. Imajući u vidu ključnu ulogu pravnih zastupnika na ovom polju, opravdano je od njih očekivati da doprinesu odgovarajućoj primeni pravde i da time održavaju javno poverenje.
Evropski sud za ljudska prava je dalje podsetio da član 10. Konvencije štiti ne samo suštinu ideja i informacija koje se izražavaju, već i oblik u kome su prenesene. Iako i pravni zastupnici sigurno imaju pravo na javni komentar primene pravde, njihove kritike ne smeju prekoračiti izvesne granice. U vezi sa tim, mora se voditi računa o potrebi da se uspostavi pravična ravnoteža između različitih interesa u vezi sa tim, koji uključuju pravo javnosti da primi obaveštenja o pitanjima koja su posledica sudskih presuda i da zahteva odgovarajuću primenu pravde i dostojanstvo pravne profesije. Domaće vlasti imaju određenu slobodu odlučivanja pri proceni neophodnosti mešanja, ali ova sloboda je podložna evropskom nadzoru i u pogledu relevantnih pravila i u pogledu odluka kojima se ona primenjuju.
Sud je primetio da granice prihvatljive kritike mogu u nekim okolnostima biti šire u pogledu državnih službenika, koji koriste svoja ovlašćenja, nego u pogledu privatnih pojedinaca. Ne može se medjutim smatrati da državni službenici sebe svesno izlažu bliskom ispitivanju svake svoje reči u istom stepenu kao političari, i da stoga treba da budu tretirani na isti način kao i oni, kada je u pitanju kritikovanje njihovih postupaka. Naprotiv, može se pokazati neophodnom zaštita državnih službenika od uvredljivih i neprijatnih verbalnih napada, kada su na dužnosti.
Podnosilac predstavke u ovom slučaju je bila osuđena zbog kritikovanja tužioca zbog odluka donesenih u njegovom svojstvu strane u krivičnom postupku u kome je podnosilac predstavke zastupala jednog od optuženih. Istina je da je podnosilac predstavke optužila tužioca T. za nezakonito ponašanje, ali je ova kritika bila usmerena na strategiju optužbe namerno izabranu od strane T., to jest, dve određene odluke koje je doneo pre suđenja i koje su, po mišljenju podnosioca predstavke, predstavljale "zloupotrebu položaja i ... povredu njegovih zvaničnih dužnosti". Iako su neki od izraza bili nepodesni, njena kritika je bila strogo ograničena na delovanje T. kao tužioca u postupku protiv klijenta podnosioca predstavke, a nije bila usresredjena na opšte profesionalne ili druge osobine T. U kontekstu samog postupka T. je morao da toleriše veoma ozbiljnu kritiku od strane podnosioca predstavke u njenom svojstvu pravnog zastupnika odbrane. Sud je, štaviše, primetio da su tvrdnje podnosioca predstavke bile ograničene na sudnicu, za razliku od kritika sudije ili tužioca iznetih, na primer, u medijima. Evropski sud takodje nije mogao da zaključi da je kritikovanje tužioca od strane podnosioca predstavke, pošto je bilo procesnog karaktera, predstavljalo ličnu uvredu.
Sud je dalje ponovio da, čak i ako podnosilac predstavke nije bila član Advokatske komore i stoga nije bila podložna njenim disciplinskim postupcima, ona je i pored toga bila podložna sudskom nadzoru i upravljanju. Nije bilo naznaka da je tužilac od sudije na suđenju zahtevao da reaguje na kritike podnosioca predstavke na bilo koji drugi način nego odlukom u pogledu procesnog prigovora odbrane u vezi sa svedokom tužbe, koji je bio u pitanju. Građanski sud se zaista ograničio na odbacivanje te primedbe. Ipak, sudija na suđenju je mogao da prekine izlaganje podnosioca predstavke i da je prekori i pored nepostojanja takvog zahteva od strane tužioca. Gradski sud je čak mogao da ukine njeno postavljenje za pravnog zastupnika po službenoj dužnosti ili da je isključi kao pravnog zastupnika na suđenju. U ovom kontekstu Evropski sud je naglasio da je uloga sudova i sudija na suđenju da upravljaju postupkom na način koji će osigurati odgovarajuće postupanje strana u sporu i iznad svega pravičnost suđenja, a ne da ostave ispitivanje prikladnosti izjava strana u sporu u sudnici za kasniji postupak.
Nakon privatne tužbe koju je podneo tužilac T., podnosilac predstavke je osuđena samo za klevetu "bez loše namere". Vrhovni sud je ukinuo kaznu, smatrajući da je krivično delo male težine. Iako je nametnuta kazna ukinuta, njena obaveza da isplati nadoknadu štete i troškove postupka je ostala. Čak i takvoj situaciji, opasnost od ex post facto preispitivanja kritike pravnog zastupnika druge strane u krivičnom postupku - što se bez sumnje mora smatrati da je javni tužilac bio - je teško pomiriti sa dužnošću pravnog zastupnika odbrane da revnosno brani interese svog klijenta. Sledi da prvenstveno sami pravni zastupnici, pod nadzorom sudije, treba da procene relevantnost i korisnost tvrdnji u odbrani, bez straha od moguće, makar i relativno lake, krivične kazne ili obaveze da se plati nadoknada pretrpljene štete ili troškova postupka.
Stoga samo u izuzetnim slučajevima ograničenje - čak i putem blage krivične kazne - slobode izražavanja pravnog zastupnika odbrane može biti prihvaćeno kao neophodno u demokratskom društvu. I odluka tužioca pred Apelacionim sudom da ne pokrene postupak protiv podnosioca predstavke i mišljenje Vrhovnog suda da je krivično delo imalo malu težinu ukazuju na to da su i domaće vlasti bile u nedoumici po pitanju postojanja dovoljnih razloga za mešanje, koje je u pitanju. Po mišljenju Evropskog suda, nije pokazano da postoje takvi razlozi i ograničenje slobode izražavanja gđe Nikula dakle nije predstavljalo odgovor na bilo kakvu "hitnu društvenu potrebu". Sud je stoga zaključio da je došlo do povrede člana 10. Evropske konvencije u tome da presuda Vrhovnog suda, kojom je potvrđena osuda podnosioca predstavke i izdat nalog da isplati nadoknadu štete i troškova postupka, nije bila srazmerna opravdanom cilju čijem se postizanju težilo.
Član 41.
Evropski sud za ljudska prava je podnosiocu predstavke dodelio 5042 € na ime nematerijalne štete, 1900 € na ime materijalne štete i 6500 € na ime troškova postupka.
baza unakrsnih veza