(Čl. 10) Sloboda izražavanja - Opšta
(Čl. 10-1 / ICCPR-19) Sloboda izražavanja
(Čl. 10-2) Neophodno u demokratskom društvu
(Čl. 10-2) Zaštita ugleda drugih
(Čl. 10-2) Zaštita prava drugih
(Čl. 10-2) Propisano zakonom
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte

Tematske ključne reči

VS deskriptori

Zbirke

Sudska praksa
Pravni sažeci

Sažetak

Anne Nikula je advokat. Tokom 1992. i 1993. godine je bila pravni zastupnik odbrane u krivičnom postupku pred Gradskim sudom u vezi sa zatvaranjem preduzeća, u kome je njen klijent bio optužen za pomaganje i podsticanje prevare i zloupotrebu položaja poverenja. Javni tužilac T. je pozvao jednog od bivših osumnjičenih da svedoči. Podnosilac predstavke je uložila prigovor na to i podnela dokument u kome je tvrdila da taktika tužioca T. predstavlja "zloupotrebu položaja i nezakonito iznošenje dokaza", i "povredu njegovih zvaničnih dužnosti". Prvostepeni Građanski sud, koji je razmatrao slučaj, odbacio je njene primedbe i njen klijent je na kraju osuđen.

Tužilac T. je kasnije izvestio o izjavama podnosioca predstavke tužioca pred Apelacionim sudom radi razmatranja moguće optužbe za klevetu. Tužilac pred Apelacionim sudom je smatrao da je podnosilac predstavke kriva za klevetu, ali je odlučio da ne podnese tužbu pošto je krivično delo bilo male težine. Tužilac T. je podneo privatnu tužbu, po kojoj je podnosilac osuđena na novčanu kaznu.

Podnosilac predstavke se žalila po članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Evropski sud nije mogao da zaključi da je kritikovanje tužioca od strane podnosioca predstavke, pošto je bilo procesnog karaktera, predstavljalo ličnu uvredu.

Po mišljenju Evropskog suda, nije pokazano da postoje razlozi za ograničenje slobode izražavanja gđe Nikula niti je ono predstavljalo odgovor na bilo kakvu "hitnu društvenu potrebu". Sud je stoga zaključio da je došlo do povrede člana 10. Evropske konvencije u tome da presuda Vrhovnog suda, kojom je potvrđena osuda podnosioca predstavke i izdat nalog da isplati nadoknadu štete i troškova postupka, nije bila srazmerna opravdanom cilju čijem se postizanju težilo.

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ČETVRTO ODELJENJE

Presuda u slučaju

Nikula protiv Finske

21. mart 2002.

(predstavka broj 31611/96)

SAŽETAK PRESUDE

1. Činjenično stanje

Anne Nikula, finski državljanin, rođena je 1962. godine i živi u Helsinkiju. Ona je advokat. Tokom 1992. i 1993. godine je bila pravni zastupnik odbrane u krivičnom postupku pred Gradskim sudom u vezi sa zatvaranjem preduzeća, u kome je njen klijent bio optužen za pomaganje i podsticanje prevare i zloupotrebu položaja poverenja.

Javni tužilac T. je pozvao jednog od bivših osumnjičenih da svedoči. Podnosilac predstavke je uložila prigovor na to i podnela dokument u kome je tvrdila da taktika tužioca T. predstavlja "zloupotrebu položaja i nezakonito iznošenje dokaza", i "povredu njegovih zvaničnih dužnosti". Prvostepeni Građanski sud, koji je razmatrao slučaj, odbacio je njene primedbe i njen klijent je na kraju osuđen.

Tužilac T. je kasnije izvestio o izjavama podnosioca predstavke tužioca pred Apelacionim sudom radi razmatranja moguće optužbe za klevetu. Tužilac pred Apelacionim sudom je smatrao da je podnosilac predstavke kriva za klevetu, ali je odlučio da ne podnese tužbu pošto je krivično delo bilo male težine.

Koristeći svoje nezavisno pravo da podnese privatnu tužbu, tužilac T. je i pored toga pred Apelacionim sudom pokrenuo krivični postupak protiv podnosioca predstavke. Ona je 22. avgusta 1994. godine osuđena zbog klevete "bez loše namere", to jest samo zbog iznošenja mišljenja o nečijem ponašanju, a ne za pripisivanje dela drugom licu iako se zna da nije počinjeno. Dosuđena je novčana kazna i podnosiocu predstavke je naloženo da isplati nadoknadu štete tužiocu i nadoknadu troškova postupka državi. I podnosilac predstavke i tužilac su se žalili Vrhovnom sudu, koji je potvrdio zaključke Apelacionog suda, ali je ukinuo kaznu imajući u vidu da je krivično delo bilo male težine; obaveza da se isplati nadoknada štete i troškova postupka je, međutim, potvrđena.

2. Odluka Suda

Podnosilac predstavke se žalila po članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Član 10.

Sud je ponovio da pravnim zastupnicima njihov poseban položaj, kao posrednika između javnosti i sudova, daje centralno mesto u primeni pravde. Takav položaj objašnjava uobičajeno regulisanje ponašanja članova Advokatske komore. Štaviše, sudovi - jemci pravde, čija je uloga ključna u državi zasnovanoj na vladavini prava - moraju uživati poverenje javnosti. Imajući u vidu ključnu ulogu pravnih zastupnika na ovom polju, opravdano je od njih očekivati da doprinesu odgovarajućoj primeni pravde i da time održavaju javno poverenje.

Evropski sud za ljudska prava je dalje podsetio da član 10. Konvencije štiti ne samo suštinu ideja i informacija koje se izražavaju, već i oblik u kome su prenesene. Iako i pravni zastupnici sigurno imaju pravo na javni komentar primene pravde, njihove kritike ne smeju prekoračiti izvesne granice. U vezi sa tim, mora se voditi računa o potrebi da se uspostavi pravična ravnoteža između različitih interesa u vezi sa tim, koji uključuju pravo javnosti da primi obaveštenja o pitanjima koja su posledica sudskih presuda i da zahteva odgovarajuću primenu pravde i dostojanstvo pravne profesije. Domaće vlasti imaju određenu slobodu odlučivanja pri proceni neophodnosti mešanja, ali ova sloboda je podložna evropskom nadzoru i u pogledu relevantnih pravila i u pogledu odluka kojima se ona primenjuju.

Sud je primetio da granice prihvatljive kritike mogu u nekim okolnostima biti šire u pogledu državnih službenika, koji koriste svoja ovlašćenja, nego u pogledu privatnih pojedinaca. Ne može se medjutim smatrati da državni službenici sebe svesno izlažu bliskom ispitivanju svake svoje reči u istom stepenu kao političari, i da stoga treba da budu tretirani na isti način kao i oni, kada je u pitanju kritikovanje njihovih postupaka. Naprotiv, može se pokazati neophodnom zaštita državnih službenika od uvredljivih i neprijatnih verbalnih napada, kada su na dužnosti.

Podnosilac predstavke u ovom slučaju je bila osuđena zbog kritikovanja tužioca zbog odluka donesenih u njegovom svojstvu strane u krivičnom postupku u kome je podnosilac predstavke zastupala jednog od optuženih. Istina je da je podnosilac predstavke optužila tužioca T. za nezakonito ponašanje, ali je ova kritika bila usmerena na strategiju optužbe namerno izabranu od strane T., to jest, dve određene odluke koje je doneo pre suđenja i koje su, po mišljenju podnosioca predstavke, predstavljale "zloupotrebu položaja i ... povredu njegovih zvaničnih dužnosti". Iako su neki od izraza bili nepodesni, njena kritika je bila strogo ograničena na delovanje T. kao tužioca u postupku protiv klijenta podnosioca predstavke, a nije bila usresredjena na opšte profesionalne ili druge osobine T. U kontekstu samog postupka T. je morao da toleriše veoma ozbiljnu kritiku od strane podnosioca predstavke u njenom svojstvu pravnog zastupnika odbrane. Sud je, štaviše, primetio da su tvrdnje podnosioca predstavke bile ograničene na sudnicu, za razliku od kritika sudije ili tužioca iznetih, na primer, u medijima. Evropski sud takodje nije mogao da zaključi da je kritikovanje tužioca od strane podnosioca predstavke, pošto je bilo procesnog karaktera, predstavljalo ličnu uvredu.

Sud je dalje ponovio da, čak i ako podnosilac predstavke nije bila član Advokatske komore i stoga nije bila podložna njenim disciplinskim postupcima, ona je i pored toga bila podložna sudskom nadzoru i upravljanju. Nije bilo naznaka da je tužilac od sudije na suđenju zahtevao da reaguje na kritike podnosioca predstavke na bilo koji drugi način nego odlukom u pogledu procesnog prigovora odbrane u vezi sa svedokom tužbe, koji je bio u pitanju. Građanski sud se zaista ograničio na odbacivanje te primedbe. Ipak, sudija na suđenju je mogao da prekine izlaganje podnosioca predstavke i da je prekori i pored nepostojanja takvog zahteva od strane tužioca. Gradski sud je čak mogao da ukine njeno postavljenje za pravnog zastupnika po službenoj dužnosti ili da je isključi kao pravnog zastupnika na suđenju. U ovom kontekstu Evropski sud je naglasio da je uloga sudova i sudija na suđenju da upravljaju postupkom na način koji će osigurati odgovarajuće postupanje strana u sporu i iznad svega pravičnost suđenja, a ne da ostave ispitivanje prikladnosti izjava strana u sporu u sudnici za kasniji postupak.

Nakon privatne tužbe koju je podneo tužilac T., podnosilac predstavke je osuđena samo za klevetu "bez loše namere". Vrhovni sud je ukinuo kaznu, smatrajući da je krivično delo male težine. Iako je nametnuta kazna ukinuta, njena obaveza da isplati nadoknadu štete i troškove postupka je ostala. Čak i takvoj situaciji, opasnost od ex post facto preispitivanja kritike pravnog zastupnika druge strane u krivičnom postupku - što se bez sumnje mora smatrati da je javni tužilac bio - je teško pomiriti sa dužnošću pravnog zastupnika odbrane da revnosno brani interese svog klijenta. Sledi da prvenstveno sami pravni zastupnici, pod nadzorom sudije, treba da procene relevantnost i korisnost tvrdnji u odbrani, bez straha od moguće, makar i relativno lake, krivične kazne ili obaveze da se plati nadoknada pretrpljene štete ili troškova postupka.

Stoga samo u izuzetnim slučajevima ograničenje - čak i putem blage krivične kazne - slobode izražavanja pravnog zastupnika odbrane može biti prihvaćeno kao neophodno u demokratskom društvu. I odluka tužioca pred Apelacionim sudom da ne pokrene postupak protiv podnosioca predstavke i mišljenje Vrhovnog suda da je krivično delo imalo malu težinu ukazuju na to da su i domaće vlasti bile u nedoumici po pitanju postojanja dovoljnih razloga za mešanje, koje je u pitanju. Po mišljenju Evropskog suda, nije pokazano da postoje takvi razlozi i ograničenje slobode izražavanja gđe Nikula dakle nije predstavljalo odgovor na bilo kakvu "hitnu društvenu potrebu". Sud je stoga zaključio da je došlo do povrede člana 10. Evropske konvencije u tome da presuda Vrhovnog suda, kojom je potvrđena osuda podnosioca predstavke i izdat nalog da isplati nadoknadu štete i troškova postupka, nije bila srazmerna opravdanom cilju čijem se postizanju težilo.

Član 41.

Evropski sud za ljudska prava je podnosiocu predstavke dodelio 5042 € na ime nematerijalne štete, 1900 € na ime materijalne štete i 6500 € na ime troškova postupka.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 10 | DIC | Axel Springer AG protiv Nemačke

Presuda Axel Springer AG v. Germany ima ogroman značaj u evropskoj sudskoj praksi jer:
- Utvrđuje jasan test za balans između slobode medija i prava na privatnost.
- Postavlja referentni standard koji se citira u desetinama kasnijih presuda
- Jača zaštitu novinarskog rada i istakla da javne ličnosti moraju imati viši prag tolerancije prema objavama o njima.

Ova presuda je postavila šest kriterijuma koje se danas rutinski koriste u svim slučajevima gde treba uravnotežiti član 8 (privatnost) i član 10 (sloboda izražavanja):
1. Doprinos raspravi od javnog interesa – da li informacija doprinosi društveno relevantnoj debati?
2. Koliko je poznata osoba na koju se tekst odnosi – da li je reč o javnoj ličnosti ili privatnom licu?
3. Predmet izveštavanja i ponašanje te osobe pre objave – da li se sama osoba izložila javnosti?
4. Način pribavljanja informacija i njihova verodostojnost – da li su informacije tačne i pribavljene zakonito?
5. Sadržaj, forma i posledice objavljivanja – da li je ton teksta senzacionalistički ili objektivan?
6. Težina sankcija izrečenih novinarima/medijima – da li su kazne bile proporcionalne?

Član 10 | DIC | Medžlis Islamske Zajednice Brčko i drugi protiv Bosne i Hercegovine

Predmet prosledjen Velikom veću. Odluka doneta 2017. godine

Član 10-2 | DIC | Delfi AS protiv Estonije

Presuda "Delfi AS protiv Estonije" važna je jer tretira pitanje odgovornosti internet portala za objavljene informacije i komentare koje ostavljaju korisnici portala u odnosu na lice na koje se objavljena vest i komentari odnose.

Ovo je bio prvi predmet u kojem je Sud morao da razmotri pritužbu u vezi sa izražavanjem korisnika interneta i pitanjima govora mržnje.

Imajući u vidu važne prednosti koje internet može doneti u ostvarivanju slobode izražavanja, Sud je ponovio da pravna odgovornost za klevetu i druge vrste nezakonitog govora, u načelu, mora biti zadržana i predstavljati delotvoran pravni lek za povrede prava ličnosti.

Ova presuda je često citirana u predmetima koji se odnose na slobodu izražavanja, ograničenje slobode izražavanja i prava trećeg lica da njihova prava ne budu povređena.

Član 10-2 | DIC | Filipović protiv Srbije

Presuda je navedena u rešenju Gž 1786/2018 od 28.05.2018. godine Apelacionog suda u Krgujevcu, kojim se ukida presuda Višeg suda u Kruševcu P.br.8/13 od 22.1.2014. godine u stavu prvom i četvrtom izreke i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Višeg suda u Kruševcu P.br.8/13 od 22.1.2014. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca „AA“ iz …, pa je obavezan tuženi „BB“ iz …, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrplјenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, plati iznos od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 22.01.2014. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „AA“ iz …, u delu u kome je tražio da se tuženi „BB“ iz …, obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrplјenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda plati iznos od još 350.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos. Stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužba tužioca „AA“ iz …, podneta sudu 18.05.2012. godine, protiv „VV“ iz …, povučena. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi „BB“ iz … da tužiocu „AA“ iz …, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.100,00 dinara.

Tužilac „AA“ je po zanimanju diplomirani sociolog, i u toku 2006. godine i u vreme kada je realizovana adaptacija …., a i sada obavlјa poslove sekretara Crvenog krsta opštine …. Tuženi „BB“ je novinar i glavni i odgovorni urednik mesečnog lista … i dopisnik dnevnog lista ….

U mesečnom listu …, broj 34 iz novembra 2011. godine, objavlјen je članak pod naslovom: “MUP da ispita adaptaciju … u …, u kome je navedeno: da je za adaptaciju … u … potrošeno preko 80.000 evra; da je adaptacija … išla preko Crvenog krsta u …; da je opština … za rekonstrukciju odvojila 4,6 miliona dinara, a da je rekonstrukciju pomogla i američka nevladina organizacija … sa više od 60.000 dolara, te se navodi i procena vrednosti radova koja je znatno niža. U istom listu …, broj 35, decembar/januar 2011/2012 godine, objavlјen je članak u kome je navedeno: da se iz dokumentacije o izgradnji … koja je dospela u posed redakcije … jasno vidi da je na pomolu još jedna župska afera, koju su godinama brižlјivo skrivali čelnici opštine …; da je u tekstu dalјe naznačeno da je „AA“, sekretar organizacije Crvenog krsta tvrdio da je adaptacija … koštala oko 14.000 evra i da opština … za taj posao nije izdvojila ni dinar… Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaklјučio da je tužilac zbog objavlјivanja navedenih članaka trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i da je za tu štetu odgovoran tuženi.

Sloboda izražavanja zagarantovana je i članom 10 stav 1 Evropske konvencije za zaštitu lјidskih prava i osnovnih sloboda, a Evropski sud za lјudska prava kroz svoje odluke utvrdio je opšta načela koja se primenjuju da bi se ocenilo da li je mešanje u ostvarivanje prava na slobodu izražavanja „neophodno u demokratskom društvu“ u smislu člana 10 stav 2 Konvencije.

Svaka informacija koja je objavlјena smatra se da je pripremlјena s dužnom pažnjom kada je novinar u dobroj veri, uložio napore da proveri elemente svoje priče, čije je objavlјivanje u javnom interesu (Koprivica protiv Crne Gore, br. 41158/09). Potrebno je napraviti pažlјivu razliku između činjenica i vrednosnih sudova. Postojanje činjenica se može dokazati, dok istinitost vrednosnih sudova nije dokaziva ( Lingens protiv Austrije,1986,tačka 46). Čak i kada neka izjava predstavlјa vrednosni sud, srazmernost mešanja može zavisiti od toga da li postoji dovolјna činjenična osnova za spornu izjavu, budući da vrednosni sud bez činjenične osnove koja bi ga potkrepila može biti preteran. Imajući u vidu da mediji igraju naročito važnu ulogu u društvu kao „čuvari javnog interesa“, iako mediji prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova je dužnost da saopštavaju „ na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima“, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Prema stavovima Evropskog suda za lјudska prava, redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od funkcije informisanja javnosti, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačan slučaj, već na medije u celini (Tolstoy Mloslavski protiv Velike Britanije, br.18139/91; Tešić protiv Srbije, br.4678/07 i 50591/12; Filipović protiv Srbije, br.27935/05)).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde i ovde

Član 10-2 | DIC | Koprivica protiv Crne Gore

Član 10-2 | Miljević protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom u javnoj bazi sudske prakse Vrhovnog suda jer se obe presude odnose na obavezu domaćih sudova da uspostave pravičnu ravnotežu između slobode izražavanja i prava drugih na zaštitu ugleda

Član 10-2 | DIC | Tešić protiv Srbije

Član 41 | DIC | Pogosjan i Bagdasarjan protiv Jermenije

U javnoj bazi sudske prakse, presuda je povezana sa rešenjima VKS po zahtevu za revizijom za premete koji su se ticali razumnog roka

Član 41 | DIC | Stojanović protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3050/2019 od 18.09.2019. godine godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1751/18 od 13.11.2018. godine i odbija kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 22/17 od 09.02.2018. godine, obavezana je tužena da tužiocu plati na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Vranju
I br. 1012/09 (ranije I. br. 850/05) iznose sa zateznom kamatom od dospeća pa do isplate bliže navedene u izreci pod 1. Tužana je obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 24.000,00 dinara.
Viši sud u Vranju je presudom Gž 1751/18 od 13.11.2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju Prr1 22/17 od 09.02.2018. godine. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde