Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
ZASEDANJE U PLENUMU
Presuda u slučaju
Ozturk protiv Nemačke
Predstavka broj 8544/79
SAŽETAK PRESUDE
1. Činjenično stanje
Podnosilac predstavke Ozturk je svojim automobilom udario drugi automobil koji je bio parkiran, i prouzrokovao je štetu na oba vozila. Pošto je stigla na mesto događaja, policija je obavestila podnosioca predstavke obaveštenjem napisanim na turskom jeziku između ostalog i o tome da ima pravo da odbije da da bilo kakvu izjavu i pravo na kontakt sa advokatom. On je iskoristio ova prava, i policija je potom prosledila izveštaj upravnim organima. Odlukom od 6. aprila 1978. godine, upravni organi su mu naložili da plati novčanu kaznu u iznosu od 60 DM zbog prouzrokovanja saobraćajne nezgode, i iznos od 13 DM na ime troškova i taksi. G. Ozturk je uložio žalbu na ovu odluku. Okružni sud je odlučio da g. Ozturk treba da snosi sopstvene troškove kao i sudske troškove, i blagajna okružnog suda je utvrdila troškove u iznosu od 184.70 DM, od čega je 63,90 DM predstavljalo troškove prevođenja. G. Ozturk je potom uložio žalbu na odluku o troškovima postupka u pogledu troškova prevođenja, pozivajući se pritom na član 6. Konvencije. Okružni sud je odbio ovu žalbu i napomenuo da je obaveza snošenja troškova prevođenja bila zasnovana na članu 464. (a) Zakona o krivičnom postupku. Okružni sud je smatrao da je ova obaveza u skladu sa članom 6., stav 3. (e) Konvencije, i pozvao se pritom na odluku Apelacionog suda Kolonje od 1975. godine.
Podnosilac se Komisiji žalio na odluku da mu se naplati trošak prevođenja čime jepovrređen član 6-3-e Konvencije, po kome je svakome ko je optužen neophodno obeybediti minimal prava koje uključuju besplatnu pomoć prevodioca ukoliko ne razume ili ne govori jezik kojim se govori u sudnici.
Prema navodima vlade, član 6., stav 3. (e) se pod ovim okolnostima ne može primeniti, jer g. Ozturk nije bio "optužen za krivično delo". Postavlja se pitanje da li je ova klasifikacija dela od odlučujućeg značaja u smislu Konvencije. Konvencija se ne suprotstavlja tome da države, vršeći svoj zadatak zaštitnika javnog interesa, stvaraju ili zadržavaju postojeću razliku između različitih kategorija kažnjivih dela u domaćem pravu i da ih međusobno razgraničavaju, ali iz toga ne sledi da je klasifikacija dela koju države primenjuju od odlučujućeg značaja u pogledu primene Konvencije. Time što će određene oblike ponašanja izuzeti iz kategorije krivičnih dela, zakonodavac može zaštititi interese pojedinca kao i potrebu za pravičnim deljenjem pravde, posebno time što su sudski organi rasterećeni od zadatka gonjenja i kažnjavanja za dela kršenja saobraćajnih propisa koja su brojna ali nisu od velikog značaja. Konvencija se ne suprotstavlja koracima koji vode ka "dekriminalizaciji" i koji se odvijaju na različite načine u državama članicama Saveta Evrope. Bez obzira na to, ako bi države imale mogućnost da, time što će po sopstvenom nahođenju klasifikovati delo kao prekršajno umesto kao krivično, isključe primenu osnovnih stavova članova 6. i 7., primena ovih članova bila bi podređena njihovoj suverenoj volji. Ovakva sloboda mogla bi dovesti do rezultata koji nisu u skladu sa ciljem i svrhom Konvencije. Sud je dakle potvrdio "samostalnost" pojma "krivični" u okviru člana 6. Konvencije, i ono što je trebalo da utvrdi je da li prekršaj koji je počinio g. Ozturk ima "krivični" karakter u okviru značenja ovog člana.
Najpre je trebalo utvrditi da li odredba kojom se definiše ovo delo pripada oblasti krivičnog prava u pravnom sistemu tužene države, zatim prirodu dela, i najzad prirodu i stepen oštrosti kazne koja je pretila licu u pitanju, imajući pri tom u vidu cilj i svrhu Konvencije, uobičajeno značenje pojmova u ovom članu kao i zakonodavstvo država ugovornica Konvencije. U nemačkom pravnom sistemu, delo za koje je g. Ozturk okrivljen predstavljalo je prekršaj i nije pripadalo oblasti krivičnog prava. Iako pravni stručnjaci u Nemačkoj nisu bili potpuno saglasni oko toga da li prekršajno pravo i dalje u praksi pripada oblasti krivičnog prava, raprava o nacrtu Zakona iz 1968/1975. godine jasno ukazuje da su dela u pitanju tim Zakonom uklonjena iz oblasti krivičnog prava. Stoga, iako je Evropski sud prihvatio argumente vlade po ovom pitanju on je takođe imao u vidu i to da ne postoji apsolutno čisto razgraničenje između nemačkog krivičnog prava i prekršajnog prava, posebno u situacijama kada postoji bliska veza između krivičnog dela i "prekršaja". Sud takođe nije prevideo ni to da se odredbe kojima se reguliše krivični postupak primenjuju po analogiji na prekršajne postupke u sudskoj fazi ovih postupaka ako se ona dogodi. Osim toga, indikacije koje pruža domaće pravo imaju samo relativan značaj. Sama priroda dela, razmotrena takođe u vezi sa prirodom zaprećene kazne, predstavlja faktor kome treba pridati veći značaj. Sud je najpre napomenuo da prema uobičajenom značenju pojmova oblasti krivičnog prava pripadaju dela za koja je učiniocu zaprećena kazna koja ima za cilj, između ostalog, da odvrati od činjenja dela, i obično se sastoji od novčane kazne i mera lišenja slobode. Osim toga, delo koje je g. Ozturk počinio je u pravnim sistemima većine zemalja ugovornica Konvencije i dalje klasifikovano kao krivično delo, kao što je bio slučaj i u Nemačkoj do stupanja na snagu Zakona od 1968/1975. godine; u ovim zemljama takvo delo, koje se smatra protivpravnim i za osudu, podleže krivičnim sankcijama. Pravna norma koju je g. Ozturk povredio nije izmenila svoj sadržaj. Ova norma nije usmerena prema određenoj grupi lica sa specijalnim statusom na način karakterističan za disciplinske norme, već prema svim građanima u njihovoj ulozi vozača, ona propisuje određeno ponašanje i postavlja zahteve, predviđajući sankciju kaznenog karaktera. Zaista, vlada nije osporavala da je cilj sankcije da kazni i odvrati od činjenja dela. Od malog je značaja da li je pravna norma koju je g. Ozturk povredio imala za cilj zaštitu prava i interesa drugih lica ili isključivo zadovoljavanje potreba javnog saobraćaja, jer ova dva cilja se međusobno ne isključuju. Povrh toga, opšti karakter ove odredbe i svrha sankcije (kažnjavanje kao i odvraćanje od činjenja dela) potvrđuju u dovoljnoj meri da je delo u pitanju bilo krivične prirode u smislu člana 6. Konvencije.
Činjenica da je reč o delu koje je malog značaja tako da bi teško moglo da šteti ugledu g. Ozturka nema uticaja na primenu člana 6. Konvencije, jer ništa ne ukazuje na to da krivično delo o kome Konvencija govori obavezno mora biti određenog stepena ozbiljnosti. U vezi s tim, veći broj država ugovornica i dalje pravi razliku, kao što je i Nemačka činila u trenutku kada je Konvencija bila otvorena za potpisivanje, između najtežih krivičnih dela, krivičnih dela i lakših krivičnih dela, klasifikujući ih međutim sva kao krivična dela. Osim toga, bilo bi u suprotnosti sa ciljem i svrhom člana 6., koji garantuje "svakome ko je optužen za krivično delo" pravo na sud i na pravično suđenje, ako bi državama bilo omogućeno da izdvoje iz oblasti obuhvaćene ovim članom čitavu kategoriju prekršaja isključivo zato što ih smatraju delima od malog značaja.
Vlada je takođe smatrala da g. Ozturk nije imao status lica "optuženog za krivično delo" zbog toga što Zakon od 1968/1975. godine nije govorio o "optužbi" niti koristio termine "osoba optužena" ili "optuženi".
U vezi ovoga, Evropski sud se pozvao na svoju raniju praksu o tome da za potrebe člana 6. "optužba" može u načelu biti definisana kao "službeno obaveštenje dato pojedincu od strane nadležnog organa vlasti o navodima da je to lice počinilo krivično delo" iako "u određenim slučajevima ona može imati formu drugih mera koje ukazuju na takve navode i koje na sličan način značajno utiču na položaj osumnjičenog". U ovom slučaju, g. Ozturk je bio "optužen" najkasnije od početka aprila 1978. godine kada mu je dostavljena odluka organa uprave. Član 6. stav 3. (e) se zbog toga primenjuje u ovom slučaju.
Sud je istakao da pravo zaštićeno članom 6, stav 3 (e) podrazumeva, za svakoga ko ne govori ili ne razume jezik koji se koristi na sudu, pravo da dobije besplatnu pomoć prevodioca, a da se naknadno od njega ne traži da izvrši plaćanje troškova koji su time nastali“ te da je u predmetom slučaju došlo do kršenja ovog prava.
Evropski sud je naglasio da iz ovoga ni u kom slučaju ne sledi da se dovodi u pitanje sam princip na kom je zasnovan sistem koji je usvojen u nemačkom pravu. Imajući u vidu veliki broj dela malog značaja u oblasti saobraćajnih propisa, države ugovornice mogu imati valjane razloge da rasterete svoje sudove od zadatka gonjenja i kažnjavanja. Poveravanje gonjenja i kažnjavanja za dela malog značaja organima uprave nije u neskladu sa Konvencijom, pod uslovom da osoba u pitanju ima mogućnost da se na bilo koju odluku koja se donese protiv njega žali pred tribunalom koji pruža garancije predviđene članom 6. Konvencije.
baza unakrsnih veza