Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
VELIKO VEĆE
Predmet Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske
predstavka br. 41615/07
Presuda doneta dana 6.7.2010.
SAŽETAK PRESUDE
Prva podnositeljka predstavke, švajcarska državljanka, jevrejske veropispovesti, nastanila se u Izraelu 1991. godine, gde je upoznala izraelca, takođe jevrejske veroispovesti za koga se udala 2001. godine u Izraelu. Dve godine kasnije (2003), rodio se njihov sin, koji je dobio i izraelsko i švajcarsko državljanstvo
Prema navodima podnosialaca predstave, otac deteta se priključio ultra-ortodoksnom jevrejskom pokretu “Lubavitch”, poznatom po svom revnosnom prozelitizmu.
Ubrzo su počele bračne razmirice i prva podnositeljka je, zbog bojazni da će otac odvesti dete (drugog podnosioca predstavke) u “Chabad-Lubavitch”, ekstremno ortodoksnu jevrejsku zajednicu u inostranstvu, poznatu po svojim strogim stavovima, podnela zahtev Porodičnom sudu u Tel Avivu za izdavanje naloga za sprečavanje detetovog odvođenja iz Izraela. Sud je 20. juna 2004. godine doneo odluku o izvršenju isteka roka važenja kada dete postane punoletno, odnosno 10. juna 2021. godine, osim ako je sud u međuvremenu ne poništi.
Privremenom merom od 27. juna 2004. isti sud je dodelio majci „privremeno starateljstvo” nad detetom i zatražio od socijalne službe Tel Aviva da sastavi hitan izveštaj o socijalnoj zaštiti. „Starateljstvo” nad detetom trebalo je da zajednički vrše oba roditelja. Odlukom od 17. novembra 2004. godine, sud je, na preporuku socijalnog radnika, potvrdio starateljstvo prvog podnosioca predstavke nad detetom i odobrio pravo poseta ocu. Izraelske socijalne službe su, pri intervenciji 10. januara 2005. gdoine uputili roditelje da žive odvojeno, u interesu deteta. Istog dana, podnositeljka je prijavila policiji da ju je muž napao.
Naredbom od 12. januara 2005. godine, nadležni sudija Porodičnog suda u Tel Avivu, po hitnom zahtevu koji je ranije tog dana podnela podnositeljka predstavke, zabranio je ocu da uđe u vrtić ili stan podnisteljke, da je uznemirava na bilo koji način, kao i da nosi ili poseduje oružje. Ograničenja su takođe uvedena u pogledu prava viđanaj sa detetom, tako da je sada imao dozvolu da viđa dete samo dva puta nedeljno pod nadzorom socijalne službe u kontakt centru u Tel Avivu.
Razvod bračnog para okončan je 10. februara 2005. godine bez promene u pripisivanju starateljstva.
Pošto je otac propustio da plati izdržavanje prvom podnosiocu predstavke, protiv njega je 20. marta 2005. izdat nalog za hapšenje. Odlukom od 27. marta 2005. godine, sudija Porodičnog suda u Tel Avivu odbacio je zahtev koji je podneo prvi podnosilac predstavke za poništenje naredbe o zabrani udaljenja drugog podnosioca predstavke iz Izraela. Sudija je posebno utvrdio da postoji ozbiljan rizik da se majka ne vrati u Izrael sa detetom nakon posete porodici u inostranstvu, s obzirom na to da nije imala veze u toj zemlji. Ipak, dana 24. juna 2005. godine, aplikantkinja je tajno otišla iz Izraela u Švajcarsku sa svojim sinom.
Dana 27. juna 2005. otac je kontaktirao izraelsku centralnu vlast, koja nije mogla da locira dete sve do 21. maja 2006. godine, kada mu je Interpol Jerusalim prosledio belešku Interpola u Bernu u kojoj se navodi da je prvi podnosilac predstavke u Švajcarskoj.
Dana 22. maja 2006. godine, izraelsko ministarstvo pravde poslalo je Švajcarskoj saveznoj kancelariji za pravosuđe zahtev za povratak deteta u skladu sa Haškom konvencijom o građanskim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. U prilog svojoj prijavi naveli su, između ostalog, da ga je Interpol Bern samo dan ranije obavestio da dete i njegova majka žive u Lozani i da je potonja podnela zahtev za obnavljanje njenog švajcarskog pasoša.
U odluci od 30. maja 2006. godine, dostavljenoj na zahtev oca deteta, Porodični sud u Tel Avivu je primetio da dete ima prebivalište u Tel Avivu, da su odlukom suda roditelji su bili zajednički staratelji svog sina, pri čemu je majka imala privremeno starateljstvo, a otac pravo pristupa. Sud je smatrao da je uklanjanje deteta iz Izraela bez pristanka oca bilo nezakonito u smislu člana 3 Haške konvencije.
Dana 8. juna 2006. otac deteta je podneo zahtev Okružnom sudiji za mir u Lozani tražeći nalog za povratak njegovog sina u Izrael. On je posebno zahtevao, kao izuzetno hitnu meru, da se Uredu za pasoše u Lozani naloži da zadrži švajcarske pasoše podnosilaca predstavke (majke i deteta). Dana 12. juna 2006. godine, Mirovni sudija je doneo nalog kojim se odobrava zahtev Noamovog oca kao izuzetno hitna mera. Nakon nove molbe za izuzetno hitnu meru, koju je otac deteta poslao faksom 27. juna 2006. godine, Mirovni sudija je, u nalogu o privremenoj meri koji je izdat istog dana, naložio prvom podnosiocu predstavke da deponuje svoj pasoš i pasoš deteta odmah u sudski registar Mirovnog sudije, pod pretnjom krivičnih sankcija za odbijanje da se povinuje odluci organa, na koji se podnositeljka žalila. Odlukom od 29. avgusta 2006. godine, nakon saslušanja, molbu oca je odbacio Okružni mirovni sudija u Lozani. Sud je zauzeo stav da, iako je uklanjanje deteta bilo nezakonito u smislu člana 3 Haške konvencije, morao je da primeni član 13, stav (b) te konvencije, pošto je postojao ozbiljan rizik da bi povratak deteta dete izložio fizičkim ili psihičkim traumama ili bi ga na drugi način doveo u nepodnošljivu situaciju.
Otac je 25. septembra 2006. godine uložio žalbu na tu odluku Odeljenju za starateljstvo nadležnog Kantonalnog suda, koji je zatražio nalaz veštaka i u tu svrhu imenovalo dr B., pedijatra i dečijeg psihijatra. U svom izveštaju, dostavljenom 16. aprila 2007., on je naveo da bi povratak deteta u Izrael sa njegovom majkom izložio dete riziku od psihičkih trauma čiji intenzitet ne bi mogao da se proceni bez utvrđivanja uslova tog povratka, da bi povratak deteta bez majke izložio dete riziku od velikih psihičkih trauma; kao i da bi održavanje tekućeg statusa za dete takođe predstavljalo rizik od velikih psihičkih trauma na duži rok.
Dana 30. novembra 2006. nadležni sud u Tel Avivu poništio je optužnicu za nasilje u porodici koju je pokrenula druga žena Noamovog oca, pošto je napustila zemlju.
U presudi od 22. maja 2007. Odjeljenje za starateljstvo nadležnog kantonalnog suda odbacilo je žalbu oca. Nakon sprovođenja dodatne istrage, a uzimajući u obzir nalaz veštaka dr B. od 16. aprila 2007. godine, sud je zauzeo stav da povratak deteta nosi ozbiljan rizik od psihičkih trauma, bez obzira da li je bilo u pratnji majke ili ne, i takođe bi ga doveo u nepodnošljivu situaciju. Stoga je smatrao da su ispunjeni uslovi iz člana 13, podstav (b) Haške konvencije. Nalazeći, međutim, da dete ne može biti lišeno svih odnosa sa ocem, propisalo je mere u cilju obnavljanja ličnog odnosa među njima.
Otac je uložio građansku žalbu Federalnom sudu tražeći ukidanje presude Kantonalnog suda i povratak deteta u Izrael. On je naveo da je sud pogrešno primenio član 13, podstav (b) Haške konvencije, prvenstveno, i član 3 Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, sekundarno. Odlukom od 27. juna 2007. godine, predsednik nadležnog odeljenja Saveznog suda odobrio je zahtev oca za momentalnu suspenziju presude. U presudi od 16. avgusta 2007. godine, uručenoj advokatu prvog podnosioca predstavke 21. septembra 2007. godine, Savezni sud je usvojio žalbu oca.
Dana 20. avgusta 2007. otac deteta je, preko advokata, podneo zahtev Okružnom sudiji za mir u Lozani, koji je bio odgovoran za izvršenje odluke o povratku, tražeći imenovanje ad hoc administratora za dete kome će biti povereno organizaciju njegovog odlaska. On je 1. oktobra 2007. povukao tu predstavku nakon što je Sud 27. septembra 2007. odlučio da ukaže Vladi na privremene mere. Nakon toga, podnosioci predstavke su Sudu preneli lekarsko uverenje koje je 23. februara 2009. godine izdao dr M.-A., pedijatar iz Lozane, koji navodi da bi povratak deteta u Irael bez majke imao ozbiljne spihološke traume po dete. U nalogu o privremenoj meri od 29. juna 2009. godine, predsednik Okružnog suda u Lozani, na zahtev prvog podnosioca predstavke, odlučio je da dete živi na adresi svoje majke u Lozani, suspendovao je ocu pravo na pristup njegovom sinu i dao roditeljsko ovlašćenje majci, kako bi joj se omogućilo da obnovi lične isprave deteta.
U svom podnesku pred Velikim većem, podnosioci predstavke su se žalili na povredu prava na poštovanje njihovog porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije. Osim toga, oni su tvrdili da bi izvršenje povratka drugog podnosioca predstavke bez prvog podnosioca predstavke predstavljalo nečovečno postupanje zabranjeno članom 3 i povredu člana 9, budući da se moglo očekivati da će ga otac drugog podnosioca predstavke podvrgnuti pravilima „Lubavitch” zajednice, koju su podnosioci predstavke opisali kao „ultraortodoksnu” i iz koje je prva podnosilac predstavke želela da trajno udalji svoje dete.
Sud, međutim, primećuje da je Veće proglasilo neprihvatljivim pritužbe po članovima 3 i 9 Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova. Shodno tome, Veliko veće ih ne može ispitati.
Što se tiče navode povrede člana 8, Sud primećuje da je presuda Saveznog suda od 16. avgusta 2007. bila zasnovana uglavnom na Haškoj konvenciji, koja je ugrađena u švajcarski zakon. Međutim, podnosioci predstavke su osporili primenljivost tog instrumenta u ovom slučaju jer, po njihovom mišljenju, odvođenje deteta iz Izraela nije bilo nezakonito. Sud stoga mora ispitati da li Haška konvencija predstavlja dovoljan pravni osnov da bi se naaredio povratak deteta u Izrael.
U ovom slučaju, odvođenje deteta iz Izraela ispitala su tri domaća suda koji su svi zaključili, u propisno obrazloženim odlukama, da je to bilo nezakonito u smislu Haške konvencije. Tu ocenu je Veće potvrdilo iz dva glavna razloga: prvo, iako je prvi podnosilac predstavke imao starateljstvo, barem na privremenoj osnovi, otac je imao starateljstvo zajedno sa majkom po izraelskom zakonu; drugo, odvođenje detata u drugu državu je u praksi učinilo iluzornim pravo na pristup koje je dodeljeno ocu.
Takođe treba primetiti da koncept prava na starateljstvo, u smislu Haške konvencije, ima autonomno značenje pošto se mora primeniti na sve države potpisnice te konvencije i može biti različito definisano u različitim pravnim sistemima država potpisnica. U ovom slučaju, čini se da je u izraelskom zakonu institucija starateljstva uporediva sa pravima starateljstva prema članu 5, prvi stav, (a) Haške konvencije, koja se u svojoj definiciji poziva na pravo „odrediti mesto detetovog prebivališta”. Takvo pravo je takođe uključeno u starateljstvo. U ovom slučaju to pravo je prekršeno jer su ga oba roditelja trebala zajednički koristiti; štaviše, nema naznaka da to nije delotvorno sprovođeno do odvođenja deteta, kao što se zahteva članom 3, prvi stav, (b) te konvencije.
Pored toga, važno je napomenuti da je majka odvela dete u Švajcarsku kršeći naredbu o zabrani njegovog udaljenja iz Izraela koju je doneo nadležni izraelski sud na njen lični zahtev. Čini se da sudovi u određenim državama smatraju da kršenje takvih naloga dovodi do primene Haške konvencije.
Na kraju, iako se u principu Haška konvencija primenjuje samo na povrede prava na starateljstvo, može se videti iz njene preambule, člana 1 (b) i člana 21 da ona takođe nastoji da zaštiti prava pristupa. U ovom slučaju nema sumnje da je odvođenje deteta (drugog podnosioca predstavke) ometalo moguće ostvarivanje prava na pristup koje je odobreno ocu.
Imajući u vidu navedeno, Sud nalazi da je prva podnositeljka predstavke svoje dete iz Izraela u Švajcarsku odvela „nepropisno“, u smislu člana 3. Haške konvencije. Ona je tako počinila otmicu za potrebe te Konvencije, koja je stoga primenljiva u ovom slučaju. Shodno tome, da bi se naložilo vraćanje deteta prema članu 12 Haške konvencije, sporna mera je imala dovoljan pravni osnov.
Po mišljenju Veća, mešanje koje bi predstavljalo povratak deteta ne bi bilo nesrazmerno. S tim u vezi, Veće je primetio da su nadležni organi u Izarelu primenili brojne mere kako bi zaštitili podnosioce predstavke dok su još uvek živeli u toj zemlji. Povratak u Izrael mogao bi se predvideti i za majku i za dete, s obzirom na to da je ono još uvek bilo u savršeno prilagodljivom uzrastu. Što se tiče rizika od krivične sankcije protiv majke, Veće nije našlo razloga da sumnja u verodostojnost uveravanja koje su izraelske vlasti dale u vezi s tim, imajući posebno u vidu napore koje su uložili za majku i dete pre nego što su polazak za Švajcarsku. Veće je dalje naglasilo da je u „najboljem interesu“ svakog deteta da odrasta u okruženju koje mu ili njoj omogućava da održava redovan kontakt sa oba roditelja. Pored toga, nije bilo dokaza koji bi ukazivali na to da prva podnositeljka predstavke neće moći da utiče na versko obrazovanje svog sina ili da izraelske vlasti i sudovi neće moći da spreče oca da ga pošalje u versku školu „Heder“.
Aplikanti su međutim naveli da bi povratak deteta u Izrael predstavljao neopravdano mešanje u ostvarivanje njihovog prava na poštovanje njihovog porodičnog života, kako je zaštićeno članom 8. Konvencije.
Sud navodi da, što se tiče deteta, da ono ima švajcarsko državljanstvo i da je stigao u zemlju juna 2005. godine sa dve godine i da od tada tamo neprekidno živi. Prema navodima podnosilaca predstavke, on se dobro snašao i 2006. je počeo da pohađa opštinski sekularni vrtić i privatni jevrejski vrtić koji je odobrila država. On ide u školu u Švajcarskoj i govori francuski. Iako je u godinama u kojima još uvek ima određene sposobnosti za adaptaciju, činjenica da je ponovo iseljen iz svog uobičajenog okruženja verovatno bi imala ozbiljne posledice po njega, posebno ako se sam vrati, kako se navodi u medicinskim izveštajima. Stoga se njegov povratak u Izrael ne može smatrati korisnim.
Shodno tome, značajan poremećaj koji bi prinudni povratak drugog podnosioca predstavke mogao da izazove u njegovom umu mora se odmeriti u odnosu na bilo kakvu korist koju on može imati od toga. S tim u vezi, vredi napomenuti, kako je Okružni sud primetio, da su izraelski sudovi, čak i pre otmice, nametnuli ograničenja na pravo oca na pristup, dozvoljavajući mu da viđa svoje dete samo dva puta nedeljno pod nadzorom socijalne službe u kontakt centru u Tel Avivu. Štaviše, podnosioci predstavke su naveli, a da im Vlada nije osporila, da se otac ponovo oženio 1. novembra 2005. i da se razveo samo nekoliko meseci kasnije, dok je njegova nova žena bila trudna. Tada se oženio treći put. Protiv njega je 2008. godine pokrenut novi postupak, ovoga puta od strane njegove druge supruge, zbog neplaćanja izdržavanja za njegovu ćerku. Sud sumnja da bi takve okolnosti, pod pretpostavkom da su utvrđene, bile pogodne za dobrobit i razvoj deteta.
Što se tiče problema koje bi povratak majke izazvao za nju, ona bi mogla biti izložena riziku od krivičnih sankcija, čiji obim, međutim, ostaje da se utvrdi. Pred Sudom su se podnosioci predstavke pozvali na pismo izraelske centralne vlasti od 30. aprila 2007. godine, koje je pokazalo da bi mogućnost da izraelske vlasti ne procesuiraju prvu podnositeljku predstavke zavisila od niza uslova koji se odnose na njeno ponašanje. U tim okolnostima, takav krivični postupak, koji bi eventualno mogao da dovede do zatvorske kazne, ne može se u potpunosti isključiti. Jasno je da takav scenario ne bi bio u najboljem interesu deteta, jer je prvi podnosilac verovatno jedina osoba na koju se odnosi. Zbog toga se majčino odbijanje da se vrati u Izrael ne čini potpuno neopravdanim. Imajući švajcarsko državljanstvo, ona ima pravo da ostane u Švajcarskoj. Čak i pod pretpostavkom da je pristala da se vrati u Izrael, postojalo bi pitanje ko će se brinuti o detetu u slučaju krivičnog postupka protiv nje i njenog kasnijeg zatvaranja. Očeva sposobnost da to učini može biti dovedena u pitanje, s obzirom na njegovo ponašanje u prošlosti i ograničena finansijska sredstva, a posebno imajući u vidu da nikada nije živeo sam sa detetom i nije ga video od njegovog odlaska.
U svetlu svih navedenih razmatranja, posebno naknadnog razvoja situacije u kojoj se nalaze podnosioci predstavke, kao što je posebno naznačeno u nalogu o privremenim merama od 29. juna 2009. godine, Sud nije uveren da bi to bilo u u najboljem interesu deteta da se vrati u Izrael. Što se tiče majke, ona bi pretrpela nesrazmerno mešanje u svoje pravo na poštovanje njenog porodičnog života ako bi bila primorana da se vrati sa sinom u Izrael. Shodno tome, došlo bi do povrede člana 8. Konvencije u odnosu na oba podnosioca predstavke ako bi se izvršila odluka kojom se nalaže povratak drugog podnosioca predstavke u Izrael.
baza unakrsnih veza