Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
ČETVRTO ODELJENJE
KONTROVA PROTIV SLOVAČKE
predstavka br. 7510/04
SAŽETAK PRESUDE
donete 31.05.2007
Podnositeljka predstavke je bila udata i u braku je dobila dvoje dece: kćerku rođena 1997. i sina rođenog 2001. godine.
Ona je 2. novembra 2002. godine podnela krivičnu prijavu protiv svog supruga Policijskoj upravi Mihalovce. Optužila ga je da ju je prethodnog dana napao i tukao električnim kablom. Ona je predala lekarski izveštaj specijaliste u kojem je navedeno da je zbog povreda onesposobljena da radi sedam dana. Takođe je navela da postoji duga istorija fizičkog i psihičkog zlostavljanja od strane njenog supruga.
U neodređeno vreme između 15. i 18. novembra 2002. podnositeljka predstavke i njen suprug otišli su u Okružnu policijsku stanicu. Oni su tražili da povuku krivičnu prijavu podnositeljke koju je 2. novembra predala zbog nasilja u porodici. Po savetu policijskog službenika, ona je stoga modifikovala pritužbu tako da su navodne radnje njenog supruga tretirane kao manji prekršaj koji nije zahtevao dalje postupanje. Dana 26. novembra 2002. godine policijski službenik koji je sa njima razgovarao kada su došli da povuku krivičnu prijavu, odlučio je da se gore navedeno pitanje rešava u skladu sa Zakonom o prekršajima i, prema članu 60(3)(a) tog zakona, odlučio da se dalje radnje ne preduzimaju.
U noći sa 26. na 27. decembra 2002. rođak podnositeljke predstavke pozvao je hitnu službu Okružnog odeljenja policije da prijavi da je njen suprug došao nauružan sačmaricom i da preti da će ubiti sebe i decu. I sama podnositeljka je obavila sličan telefonski poziv kasnije te noći. Telefonske pozive primio je policajac, g. B., koji je uputio policajca, g. P.Š., da organizuje obilazak policijske patrole. Patrola je pronašla podnosioca predstavke u selu Tušicka Nova Ves. Suprug podnositeljke predstavke napustio je lice mesta pre njihovog dolaska. Policajci su odveli podnositeljku predstavke u kuću njenih roditelja i pozvali je da dođe u policijsku stanicu sledećeg jutra kako bi se sačinio zvanični zapisnik o incidentu. Ona je ujutro, u pratnji svog brata otišla u Okružnu policijsku stanicu Trhovište, gde je razgovarala sa policijskim službenikom.
Ujutro 31. decembra 2002. podnositeljka predstavke i njen brat otišli su u policijsku stanicu Mihalovce, gde je razgovarala sa policajcem H. Ona se raspitivala o svojoj krivičnoj prijavi od 2. novembra 2002. godine i takođe spomenula incident u noći 26. 27. decembar 2002.
Istog dana, između 11:00 i 11:15 časova, njen muž je ubio njihovo dvoje dece i sebe.
Domaći sudovi su utvrdili da je pucnjava bila direktna posledica nepostupanja policijskih službenika. U 2006. godini uključeni policajci su osuđeni za nesavesno nepoštovanje dužnosti. Žalbe podnosioca predstavke Ustavnom sudu kojima se traži naknada za nematerijalnu štetu proglašene su neprihvatljivim zbog nenadležnosti.
U predstavci Evropskom sudu za ljudska prava, podnositeljka je navela da policija nije preduzela odgovarajuće mere da zaštiti živote njene dece i njen privatni i porodični život uprkos tome što je znala za nasilno ponašanje i pretnje njenog pokojnog muža i da joj je bilo nemoguće da dobije odštetu za nematerijalnu štetu koju je pretrpela u postupcima pred domaćim sudovima. Pozvala se na članove 2, 6 i 8 Konvencije. Sud je takođe odlučio da ispita primenu na osnovu člana 13. Konvencije, uzetu u vezi sa članovima 2. i 8. Konvencije.
U odnosu na navodnu povrednu člana 2 Konvencije:
Situacija u porodici podnosioca predstavke bila je poznata lokalnoj policiji s obzirom na krivičnu prijavu iz novembra 2002. i hitne telefonske pozive iz decembra 2002. Kao odgovor, prema važećem zakonu, policija je bila obavezna da: registruje krivična prijava podnosioca predstavke; odmah pokrenuti krivičnu istragu i krivični postupak protiv supruga podnosioca predstavke; vodite odgovarajuću evidenciju hitnih poziva i savetujete sledeću smenu situacije; i da preduzme mere u vezi sa tvrdnjom da je suprug podnosioca predstavke imao sačmaricu i da je pretio da će je upotrebiti. Međutim, jedan od uključenih policajaca čak je pomogao podnosiocu predstavke i njenom suprugu da modifikuju njenu krivičnu prijavu iz novembra 2002. godine tako da se ona može tretirati kao manji prekršaj koji ne zahteva dalje radnje. Kako su domaći sudovi utvrdili i Vlada je priznala, policija nije ispunila svoje obaveze i direktna posledica tih propusta bila je smrt dece podnosioca predstavke.
Zaključak: povreda (jednoglasno).
U odnosu na navodnu povredu člana 13:
Podnosilac predstavke je trebalo da ima mogućnost da podnese zahtev za naknadu nematerijalne štete, ali joj takav pravni lek nije bio dostupan.
Zaključak: povreda (jednoglasno).
Komentar:
U ovoj presudi Evropskog suda, reafirmisana je pozitivna obaveza države da „preduzme odgovarajuće korake da bi zaštitila života osoba pod njenom nadležnošću“, kao i primarnu obavezu da obezbedi pravo na život tako što će uspostaviti efikasne krivičnopravne odredbe da bi sprečila krivične akte protiv privatnih lica, uz odgovarajuće policijske i sudske mehanizme za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje prekršilaca krivičnog zakonodavstva.
Nadalje, Sud je utvrdio da pozitivna obaveza države obuhvata i obavezu državnih vlasti da preduzmu operativne preventivne mere da bi zaštitile pojedince/ke čiji je život u opasnosti od kriminalnih radnji drugih privatnih lica. Ova obaveza mora da se tumači na takav način da ne stvara nemoguć ili disproporcionalan teret državnim vlastima, to jest, da se ne odnosi na bilo koju tvrdnju o ugroženosti života: „Da bi postojala pozitivna obaveza države, mora se ustanoviti da su vlasti znale ili morale znati u trenutku kada su se događaji dešavali da postoji stvaran i neposredni rizik da život identifikovane individue bude ugrožen od strane trećeg lica, a da nisu preduzele mere u okvirima svojih nadležnosti koje bi, na osnovu razumne procene, mogle da dovedu do toga da rizik po život bude izbegnut.“
Sud je reafirmisao stav da je, u ovom slučaju, jedan od glavnih zadataka policije bio da zaštiti fundamentalna prava i slobode, život i zdravlje, a da je lokalna policijska stanica bila upoznata sa situacijom (na osnovu prethodne komunikacije i telefonskih poziva hitnoj policijskoj službi) da postoje ozbiljne optužbe da se odvija dugotrajno fizičko i psihičko nasilje, uz teško premlaćivanje električnim kablom i pretnje puškom. Policija je imala specifične obaveze: da primi i evidentira krivičnu prijavu žrtve, da vodi propisnu evidenciju o telefonskim pozivima policijskoj službi, da prosledi informacije narednoj smeni policajaca/ki o situaciji, kao i da preduzme akciju u vezi sa optužbom da suprug ima pušku i preti supruzi njome. Policija je propustila da ispuni ove obaveze, a jedan od policijskih službenika je čak pomogao žrtvi i njenom suprugu da promeni svoju prvobitnu krivičnu prijavu da bi bila tretirana kao prekršaj, što je sve zajedno dovelo do ubistva dece.
Ovaj propust policije predstavlja, prema presudi Evropskog suda, kršenje člana 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na život).
baza unakrsnih veza