Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
TREĆE ODELJENJE
PREDMET VAN KÜCK PROTIV NEMAČKE
(Predstavka broj 35968/97)
SAŽETAK PRESUDE
donete 12.06.2003.
Podnositeljka predstavke, koji je rođena kao osoba muškog pola i dobila po rođenju ime Bernhard Friedrich, dobila je odobrenje od Okružnog suda 1991. godine da promeni ime u žensko ime Carola Brenda, na osnovu Zakona o transseksualcima.
Ona je potom podnela tužbu protiv privatnog zdravstvenog osiguranja za nadoknadu troškova hormonskog lečenja, budući da je korisnik zdravstvenog osiguranja ove osiguravajuće kuće od 1975. godine. Ona je dalje tražila da sud donese presudu da je tužena kompanija dužna da nadoknadi 50% troškova za operacije promene pola i dalje hormonsko lečenje. Okružni sud je 1993. godine odbio tužbu, zaključivši da, iako bi lečenje poboljšalo socijalno stanje podnosioca predstavke, ono se ne može razumno smatrati neophodnim iz medicinskih razloga. Sud je smatrao da je podnositeljka predstavke prvo trebalo da pokuša sa opsežnom psihoterapijom i dodao da nije ubedljivo pokazano da bi tretman olakšao njenu situaciju. Apelacioni sud je 1995. godine odbio žalbu podnositeljke predstavke, slažući se da neophodnost lečenja nije dokazana. Dalje je smatralo da podnositeljka predstavke nema pravo na nadoknadu jer je sama izazvala bolest. U tom smislu se pozivalo na činjenicu da je ona počela da uzima ženske hormone, bez lekarskog saveta, tek nakon što je otkrila da je kao muškarac neplodna. Podnosilac predstavke je u međuvremenu nastavio sa operacijom promene pola.
Podnositeljka je navela da postupak koji se odnosi na tužbu protiv privatnog zdravstvenog osiguranja pred nemačkim sudovima nije bio pravičan. Pozvala se na član 6 stav 1 Konvencije.
Sud navodi da njegova sudska praksa (npr presuda u predmetu Christine Goodvin od 11. jula 2002) ukazuje da je transsekualizam međunarodno priznat kao medicinsko stanje za koje se pruža lečenje kako bi se priuštilo olakšanje, uključujući i nepovratnu operaciju. Sud međutim u ukazuje da je, budući da je rodni identitet jedan od najintimnijih aspekata privatnog života, izgledalo je nesrazmerno zahtevati od podnosioca predstavke da dokaže medicinsku neophodnost lečenja. U svakom slučaju, pošto je bilo potrebno stručno znanje iz ove oblasti, sudovi su trebali da traže dodatna pojašnjenja od medicinskog veštaka u vezi neophodnosti operacije promene pola. Apelacioni sud nije pribavio nikakav dalji stručni dokaz, te nije imao pravo da zauzme stav da je imao dovoljno informacija da bi mogao da proceni to složeno pitanje. Shodno tome, sudsko tumačenje „medicinske neophodnosti” i njihova ocena dokaza nisu bili razumni. U skladu sa tim, postupak, uzet u celini, nije zadovoljio uslove pravične rasprave.
Podnositeljka je navela da je osporenim sudskim odlukama povređeno njeno pravo na poštovanje privatnog života u smislu člana 8. Konvencije.
Sud ističe da su navodi podnositeljke predstavke u kojima se poziva na povredu člana 8, a koji se odnose na procenu dokaza u vezi sa njenom transseksualnošću, već razmatrani u odnsou na povredu člana 6, te da ih u tom smislu ne treba ponovo razmatrati.
Međutim, Sud je mišljenja da činjenice na koje se prigovara ne samo da su lišile podnosioca predstavke pravičnog saslušanja kako je zagarantovano članom 6 stav 1, već su imale reperkusije i na osnovni aspekt njenog prava na poštovanje privatnog života, odnosno na njeno pravo na rodni identitet i lični razvoj. U ovim okolnostima, Sud smatra prikladnim da ispita na osnovu člana 8 i tvrdnju podnosioca predstavke da su nemački sudovi, rešavajući njene zahteve za nadoknadu medicinskih troškova, propustili da ispune pozitivne obaveze države.
U ovom slučaju, centralno pitanje je odluka nemačkih sudova o primeni postojećih kriterijuma o nadoknadi troškova lečenja na zahtev podnositeljke predstavke za nadoknadu troškova operacije promene pola, a ne legitimnost takvih mera uopšte. Štaviše, ono što je bitno nije pravo na naknadu kao takvo, već uticaj sudskih odluka na pravo podnositeljke predstavke na poštovanje njenog seksualnog samoopredeljenja kao jednog od aspekata njenog prava na poštovanje privatnog života.
Sud primećuje da je Okružni sud uputio podnositeljku predstavke na mogućnost psihoterapije kao manje radikalnog sredstva za lečenje njenog stanja, suprotno izjavama sadržanim u mišljenju veštaka. Štaviše, i Okružni i Apelacioni sud, bez obzira na nedvosmislenu preporuku veštaka, doveli su u pitanje neophodnost promene pola iz medicinskih razloga bez dobijanja dodatnih informacija o ovom pitanju.
Apelacioni sud je takođe zamerio podnositeljki predstavke da je namerno izazvala svoju promenu pola. Procenjujući njen seksualni identitet i razvoj, Apelacioni sud je analizirao njenu prošlost pre uzimanja ženskih hormona i utvrdio da je pokazivala samo muško ponašanje i da je stoga bila istinski muško orijentisana. Pri tome je Apelacioni sud, na osnovu opštih pretpostavki o muškom i ženskom ponašanju, bez ikakve medicinske kompetencije, doneo stavove o najintimnijim osećanjima i iskustvima podnositeljke. Stoga je od nje zahtevao ne samo da dokaže da je ova orijentacija postojala i da je predstavljala bolest koja zahteva hormonsko lečenje i operaciju promene pola, već i da pokaže „istinsku prirodu“ svoje transseksualnosti. Sud primećuje da je, u relevantno vreme, podnositeljka predstavke, u dogovoru sa lekarom koji je leči, bila podvrgnuta predmetnoj operaciji promene pola. U svetlu ovih činjenica, Sud dolazi do zaključka da nije postignuta pravična ravnoteža između interesa privatnog zdravstvenog osiguranja s jedne strane i interesa pojedinca s druge strane.
U ovim okolnostima, Sud smatra da su nemačke vlasti prekoračile polje slobodne procene koje im je dato prema stavu 2 člana 8. Stoga, došlo je do povrede člana 8 stav 1 Konvencije.
Podnosilac predstavke se takođe žalila da je odluka Apelacionog suda predstavljala diskriminaciju protiv nje na osnovu njene transseksualnosti. Pozvala se na član 14. Konvencije.
Po tvrdnji podnosioca predstavke, nalazi Apelacionog suda bili su proizvoljni i narušili su njen lični integritet. S tim u vezi, istakla je da je njena transseksualnost utvrđena u kontekstu postupka pred Okružnim sudom. Vlada je tvrdila da nemački sudovi nisu diskriminisali podnosioca predstavke zbog njene transseksualnosti. Svako ko se zalagao da troškove hirurških operacija snosi zdravstveno osiguranje moralo je da pokaže valjan zahtev i, u slučaju spora, priloži relevantne dokaze. U pogledu medicinskog tretmana transseksualaca, morali su biti dostavljeni dokazi za ovu seksualnu orijentaciju i razloge za to. Potreba da se utvrdi da li je bolest namerno izazvana odnosila se na sve osiguranike. Za transseksualca, hormonski tretman je bio relevantan posredni dokaz. Procena i ocena dokaza Apelacionog suda nije otkrila nikakvu diskriminaciju.
Sud ponavlja da kada domaći sudovi zasnivaju svoje odluke na opštim pretpostavkama koje uvode različit tretman na osnovu pola, može nastati problem prema članu 14. Konvencije. Sud, međutim, smatra da, u okolnostima ovog slučaja, pritužba podnosioca predstavke da je diskriminisana zbog svoje transseksualnosti predstavlja istu pritužbu, iako gledano iz drugog ugla, da je Sud već razmatrano u vezi sa članom 6. stav 1. i, tačnije, članom 8. Konvencije. Shodno tome, Sud smatra da pritužbe podnosioca predstavke ne dovode do bilo kakvog posebnog pitanja prema članu 14. Konvencije uzetom u vezi sa članovima 6. stav 1. i 8.
baza unakrsnih veza