Kurt protiv Austrije

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

KURT PROTIV AUSTRIJE

Predstavka br. 62903/15

PRESUDA

VELIKO VEĆE

Strazbur, 15.06.2021.

Austrijske vlasti su sprovele proaktivnu i sveobuhvatnu procenu rizika od nasilja u porodici, stoga nije došlo do povrede obaveze zaštite života podnositeljke predstavke i njene dece

SAŽETAK PRESUDE 

ČINJENICE

Podnositeljka predstavke se 2003. godine udala za E. i zajedno su dobili dvoje dece, A (2004) i B (2005). Jula 2010. godine, ona je  prijavila policiji da ju je suprug pretukao. U svojoj izjavi policiji navela je da je par imao problema i da je on već godinama tuče, kao i da se u proteklih nekoliko meseci situacija se prema njenim rečima dodatno pogoršala jer je njen suprug zavisnik od kockanja, zbog čega je upao u dugove i izgubio posao. Tvrdila je da mu je pomagala finansijski ali da je i sama izgubila posao i da zbog toga nije mogla više da mu pomaže u plaćanju dugova. Policija je zabaležila da je podnositeljka pokazala tragove povreda, hematome na podlaktici i nadlaktici, za koje je tvrdila da ih je zadobila kada ju je suprug tukao. Policija ju je u skladu sa zakonom informisala da, između ostalog, ima mogućnost da zatraži privremenu zabranu prilaska.

Kada je njenom suprugu E. u policiji predočeno šta je njeogova supruga izjavila, on je tvrdio da sa svojom suprugom nije imao nikakvih priblema, ali da da se potukao sa svojim bratom noć pre toga i da je zbog toga imao povrede na licu. Ništa nije ukazivalo da E. poseduje oružje.

Doneta je zabrana prilaska koja je značila da E. ne sme da dolazi u u blizinu zajedničkog stana niti u blizinu stana roditelja podnositeljke tokom dve nedelje. Čini se da je E. bio saglasan sa ovom naredbom. Policija je sačinila izveštaj za javnog tužioca koji je podigao optužnicu protiv E., decembra 2010. goidne. Dana 10. januara 2011. godine, Regionalni sud u Gracu osudio je E. zbog nanošenja povreda i zbog upućivanja opasnih pretnji podnositeljki, na tri meseca zatvora, uslovno na tri godine. Iako je podnositeljka odbila da svedoči protiv E., on je proglašen krivim zato što ju je gurnuo na zid i ošamario, kao i za pretnje koje je uputio njenom bratu i bratiću.

Maja 2012. godine, podnositeljka je podnela zahtev za razvod braka od E. U izjavi pred sudijom, navela je da su razlozi za raspad braka stalne pretnje koje dobije od supruga i nasilje koje trpi tokom čitavog trajanja braka, kao i da je došlo do novog incidenta za koji planira da ga prijavi policiji. Istoga dana, ona je u pratnji savetnika iz Centra za zaštitu žrtava nasilja, prijavila svoga supruga za silovanje i pretnje. Prema izjavi koju je podnositeljka predstavke dala u policiji, dana 19.maja 2012. godine, kada se vratila kući sa posla, E. je poslao decu napolje da se igraju, jer je navodno želeo sa njom da razgovara. Optužio ju je da je ona kriva za njegove kockarske probleme, nazivao juje pogrdnim imenima i optužio da se viđa sa drugim čovekom. Rekao je da ne bi mogao da živi bez nje i njihove dece kao i da hoće da odvede decu u Tursku. Počeo je da je davi, nakon čega ju je gurnuo na kauč i silovao. Navela je da se tokom silovanja nije jako opirala iz straha da e je ponovo tući. Tvrdila je da se E. prema njoj nasilno ponašao tokom čitavog braka. Takođe je navela da je on zbog svog ponašanja 2010. dobio zabranu prilaska na dve nedelje. Aplikantkinja je navela da je od 2010. godine u redovnoj komunikaciji sa Centrom za zaštitu od nasilja.

Pošto je njen muž više puta hospitalizovan kako bi se lečio od zavisnosti od kockanja i mentalnih problema, ona mu je praštala, odbijala da svedoči u krivičnim postupcima protiv njega i davala nove šanse. Međutim, situacija se pogoršala februara 2012. godine, a nakon toga je postala još agresivnija. Aplikantkinja je tvrdila da je od početka maja 2012. godine on njoj pretio svakodnevno da će je ubiti, da će ubiti decu pred njom, da će je je toliko povrediti da će ga ona moliti da je ubije, da će povrediti decu njenog brata ukoliko bude proteran u Tursku (pošto njen brat živi u Turskoj sa porodicom), kao i da će se obesiti ispred vrata njenih roditelja. Ona je navela da je ove pretnje ozbiljno shvatila ali ga nije zbog njih prijavljivala jer se plašila da bi mogao da ih ostvari ukoliko ona išta učini. Tvrdila je da ju je redovno tukao, da je ponekad udarao i decu, posebno kad se vrati iz kladionice. Deca uglavnom nisu imala povrede, ali da su ga se plašila. Ona je razmišljala o razvodu već nekoliko meseci, ali se plašila da bi on mogao da povredi nju ili decu ukoliko pokrene postupak za razvod braka. Policija je slikala povrede, međutim lekarskim pregledom nisu utvrđene povrede u genitalnom delu. Prema standardnoj proceduri, policija je proverila policijski dosije i registar imalaca oružja koji je pokazao da E. nema registrovano oružje. Nakon toga, policija ju je odvela do stana, gde su se nalazili E. i deca. U razgovoru sa policijom, deca su potvrdila navode majke da je E. tuče kao i da njih povredmeno udari.

E. je zajedno sa policajcima otišao u policijsku stanicu kako bi dao izjavu, gde je ispitan. On je negirao navode o nasilju, silovanju i pretnjama. Priznao je da su imali seksualni odnos 19. maja 2012. godine, ali da je nakon početnog protivljenja ona na to pristala. Priznao je da je ranije tukao svoju suprugu, ali da to ne radi već tri godine.

Na osnovu prijave o nasilju, izrečena mu je mera udaljenja. To je značilo da mora da napusti stan na dve nedelje, kao i da ne sme da prilazi ni svom stanu niti stanu roditelja aplikantkinje. Ključevi od porodičnog doma su mu oduzeti. Apliakantkinja je dobila uputstvo za žrtve nasilja, u kome je obaveštena, između ostalog, o mogućnosti da se udaljenje proširi na zabranu prilaska kao i proceduri pokretanja krivilnog postupka. Policija ju je obavestila da će njeni podaci biti prosleđeni Centru za zaštitu od nasilja.

Dana 22. maja 2012. godine, policija je obavestila javnog tužioca o događaju, o istoriji sličnih događaja, eskalaciji nasilnih incidenata, faktorima stresa koji mogu biti okidači nasilja, kao i tendenciji da se nasilje negira (odn. da se nasilje percipira kao legitimni način). Istog dana, javni tužilac je pokrenuo krivični postupak protiv E. zbog sumnje da je izvršio silovanje, fizičko nasilje i pretnje nasiljem. U narednih nekoliko sati, deca su ispitivana o odnosima o porodici, pri čemu su potvrdila svoje ranije izjave o nasiljju prema majci i povremenim uradcima koje su dbijali od oca. Policija je u izveštaju navela da u porodici postoji istorija porodičnog nasilja.

Protiv E. je proširena optužnica delom koji se odnosi na zanemarivanje maloletne dece i javni tužilac je zatražio od suda da se unakrsno ispitaju podnositeljka predstavke i deca, kao i da se u proces uključi ekspert, dečiji psiholog.

Dana 25. maja 2021. godine E. je otišao u školu koju su pohađali A. i B. Zamolio je profesorku da razgovara kratko sa svojim sinom, kako bi mu dao nešto novca. Ona je u kasnijoj izjavi navela da je znala da je trebalo platiti neku nadoknadu za nekakav školski događaj, kao i da nije znala za probleme u ovoj porodici. Kako se A. nije vratio na čas, otišla je da ga potraži. Pronašla ga je u podrumu škole, upucanog u glavu. Njegova sestra, koja je bila svedok ovog događaja, nije bila povređena. E. je već otišao. Momentalno je izdat nalog za njegovo hapšenje. Dete je odvedeno u bolnicu, na intenzivnu negu. Istoga dana, E. je pronađen mrtav u svom automobilu. Izvršio je samoubistvo. Iz njegove oproštajne poruke koju je ostavio, vidi se da je planirao da ubije oboje dece i sebe.

Dva dana nakon ovoga, dečak je preminuo u bolnici od posledica ranjavanja u glavu.

Podnositeljka je navela da je on u više navrata tražio da se vidi sa njom i sa decom, i da je ona rekla deci da mogu da se vide sa ocem kad god požele, ali da je bolje da susretu prisustvuje i deda, a da ona nije želela da se porodica sama sastane jer se upravo bojala toga da će ubiti decu pred njom. Izjavila je i da je tog jutra, pre pucnjave, videla E. u automobilu ispred škole. Takođe je navela da je planirala da razgovara sa profesorkom 26. maja o porodičnim problemima. Takođe je navela da je E. bio takav da se pred drugim ljudima sasvim drugačije prikazivao – pred strancima je bio ljubazan i prijateljskog stava, sasvim drugačiji nego u krugu porodice.

Podnositeljkina savetnica iz Centra za zaštitu žrtava nasilja izjavila da nikada nije mislila da bi E. mogao da počini ovakav zločin. Profesorka je navela da na dečaku nikada nije primetila ništa što bi ukazalo na porodično nasilje.

Podnositeljka je 11. februara 2014. godine pokrenula postupak za utvrđivanje službene odgovornosti, tvrdeći da su nadležna tela napravila propust jer E. nisu zadržala u istražnom zatvoru iako je postojala stvarna i neposredna opasnost da će počiniti nasilno krivično delo protiv svoje porodice. Regionalni sud je odbio njen zahtev, a potom je i Žalbeni sud odbio žalbu koju je podnela, navodeći da su nadležna tela ispravno postupila jer nije bilo nikakvih naznaka o postojanju rizika od takvog nasilja, posebno na javnom mestu kao što je bila škola.

POSTUPAK PRED EVROPSKIM SUDOM ZA LJUDSKA PRAVA

U obraćanju Evropskom sudu za ljudska prava, podnositeljka predstavke je prigovorila da austrijske vlasti nisu zaštitile nju i njenu decu od nasilja u porodici, što je rezultovalo ubistvom njenog sina. Pozvala se na članove 2., 3. i 8. Konvencije. Naglasila je da je eksplicitno u svojoj prijavi policiji rekla da se plaši za živote dece. Međutim, deca nisu saslušana u policiji kao osobe od interesa. Navela je da su vlasti imale sve relevantne informacije kako bi se obratilka pažnja na povećan rizik da će E. izvršiti neko krivično delo prema članovima porodice, ali nikakve efektiven mere nisu preduzete i da je njen muž morao biti stavljen u pritvor.

Dalje, ona je navela da na nepotpuni pravni okvir za zaštitu dece u kontekstu nasilja u porodici, jer se mere udaljenja i zabrane prilaska ne odnose na institucije u kojima deca borave, čime su deca u školi ostala nezaštićena. Ovo je bila omaška proistekla iz nemara i kao takva predstavlja kršenje člana 2.

U presudi veća od 4. jula 2019. godine, sud je odlučio da je poredstavka prihvatljiva u odnosu na član 2, kao i da povrede člana 2 nije bilo.

Podnositeljka je zahtevala da se predmet uputi Velikom veću, što je panel Velikog veća prihvatio novembra 2019. godine.

Vlada je navela da je pitanje koje su pokrenuli i pred većem bilo pitanje prihvatljivosti predstavke, budući da podnositeljka nije iskoristila sve dostupne pravne lekove. Podnositeljka je navela da je iskoristila sve domaće pravne lekove i formalno (pokrećući postupak za utvrđivanje odgovornosti koji je vodila do Vrhovnog suda) i suštinski (iznoseći argumente pred domaćim sudovima). Ona nije bila u obavezi da zahteva posebno da se zabrana pristupa odnosi i na školu koju deca pohađaju. Oblasni sud je imao četiri nedelje da odluči o ovom zahtevu i ovaj zahtev ne bi mogao biti smatran efikasnim pravnim sredstvom koje bi obezbedilo neohodnu zaštitu dece koja bi odmah delovala. Čak i da je tražila privremenu zabranu prilaska istog dana kada je predala zahtev za razvod braka, oblasni sud ne bi odlučio u roku od tri dana, kada je njen sin ubijen. Pored ovog, kada je predala zahtev za razvid braka, u sudu o ovom pravu nije obaveštena, i pored svih navoda i nasilnom karakteru supruga.

Veliko veće primećuje da je glavno pitanje u vezi sa preliminarnim prigovorom Vlade da li je podnosilac predstavke, u vezi sa njenom pritužbom koja se odnosi na navodni nedostatak pravnog okvira, propustila da iskoristi dostupne pravne lekove u domaćem zakonu. Veliko veće smatra da Vladin preliminarni prigovor nije striktno pitanje iscrpljivanja domaćih pravnih lekova, jer je svrha dotičnih odredbi sprečavanje buduće štete, a ne ispravljanje štete koja je već nastala. Veliko veće stoga konstatuje da je ovo pitanje neraskidivo povezano sa pitanjem adekvatnosti pravnog okvira u pružanju dovoljne zaštite podnosiocu predstavke i njenoj deci od nasilja u porodici, kao i sa pitanjem moguće obaveze nadležnih organa da budu pažljivi. Shodno tome, pridružuje ovo pitanje meritumu i ispitaće ga u skladu sa članom 2. Konvencije.

Deca koja su žrtve nasilja u porodici su posebno ranjive osobe i imaju pravo na zaštitu države od tako ozbiljnih povreda ličnog integriteta, posebno kao posledica pozitivnih obaveza država prema članu 2. Konvencije. Nasilje nad decom koja pripadaju zajedničkom domaćinstvu, uključujući i smrtonosno nasilje, počinioci mogu koristiti kao krajnji oblik kazne protiv svog partnera.

Sud naglašava da države moraju preduzeti odgovarajuće korake kako bi zaštitile život pojedinaca pod njihovom jurisdikcijom. Ta pozitivna obaveza uključuje obavezu uspostavljanja odgovarajućeg pravnog okvira, obavezu preduzimanja preventivnih operativnih mera i obavezu sprovođenja efikasne istrage.

Postojanje stvarnog i neposrednog rizika po život mora se proceniti uzimajući u obzir poseban kontekst nasilja u porodici. U takvoj situaciji pre svega se radi o uzimanju u obzir ponavljanja uzastopnih epizoda nasilja unutar porodične jedinice. Sud stoga smatra da je neophodno razjasniti šta znači uzeti u obzir specifičan kontekst i dinamiku nasilja u porodici prema Osmanovom testu.

U pogledu obaveze preduzimanja preventivnih operativnih mera, ESLJP je u predmetu Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva (23452/94, 28.10.1998.) razvio test na temelju koga se može utvrditi jesu li države ispunile tu obavezu:

a)    jesu li vlasti znale ili su morale znati za postojanje stvarne i neposredne opasnosti po život određene osobe zbog kriminalnih radnji treće osobe,

b)    jesu li vlasti u okviru svojih ovlašćenja preduzele mere od kojih bi se moglo očekivati da se opasnost koja postoji izbegne.

Sud naglašava da su uzastopni ciklusi nasilja u porodici, sa povećanjem učestalosti, intenziteta i opasnosti tokom vremena, često uočeni obrasci u tom kontekstu. Objašnjenje člana 52 Istanbulske konvencije navodi da se izraz „neposredna opasnost“ u toj odredbi odnosi na sve situacije nasilja u porodici u kojima je nemonivno da će se događaj koji predstavlja opasnost već desio ili je verovatno će se desiti opet. Sud je u brojnim drugim slučajevima primetio da je počinilac sa dosijeom nasilja u porodici predstavljao značajan rizik od daljeg i moguće smrtonosnog nasilja.

Na osnovu onoga što se danas zna o dinamici nasilja u porodici, ponašanje nasilnika može postati predvidljivije u situacijama jasne eskalacije takvog nasilja. Ovo opšte znanje o nasilju u porodici i sveobuhvatna istraživanja koja su dostupna u ovoj oblasti nadležni organi moraju na odgovarajući način uzeti u obzir kada procenjuju rizik od dalje eskalacije nasilja, čak i nakon izdavanja naloga za zabranu i zaštitu.

Sa druge strane, izraz „neposredan“ ne podleže preciznoj definiciji. U predmetu Opuz protiv Turske (33401/02, 9.6.2009), na primer, Sud je zaključio u vezi sa postojanjem neposrednog rizika da su vlasti mogle da predvide smrtonosni napad na majku podnosioca predstavke zbog eskalacije nasilja, koje je takođe bilo bio poznat vlastima i bio dovoljno ozbiljan da zahteva preventivne mere. Na osnovu duge istorije nasilja u vezi (šest prijavljenih epizoda) i činjenice da ju je suprug podnositeljke predstavke maltretirao i nosio noževe i oružje, Sud je utvrdio da je „očigledno“ da je počinilac predstavljala opasnost od daljeg nasilja.

U svojoj sudskoj praksi po ovom pitanju, Sud je stoga već primenio koncept „neposredne opasnosti“ na fleksibilniji način nego u tradicionalnim situacijama tipa Osman, uzimajući u obzir zajedničku putanju eskalacije u slučajevima nasilja u porodici, čak i ako tačno vreme i mesto napada nije bilo moguće predvideti u datom slučaju. Sud, međutim, naglašava da vlastima ne smije biti nametnut nemoguć ili nesrazmeran teret.

Sud naglašava da je od vlasti potreban hitan odgovor na navode o nasilju u porodici. Vlasti moraju utvrditi da li postoji stvarni i neposredni rizik po život jedne ili više identifikovanih žrtava nasilja u porodici tako što će sprovesti autonomnu, proaktivnu i sveobuhvatnu procenu rizika. Realnost i neposrednost rizika moraju se proceniti uzimajući u obzir poseban kontekst slučajeva nasilja u porodici. Ako je rezultat procene rizika da postoji stvarni i neposredni rizik po život, pokreće se obaveza vlasti da preduzmu preventivne operativne mere. Takve mere moraju biti adekvatne i proporcionalne nivou procenjenog rizika.

Sud se uverio da se može smatrati da je procena rizika od strane vlasti izvršena autonomno i na proaktivan način, pošto se policija nije oslanjala samo na događaje koje je navela podnositeljka predstavke, već je svoju procenu zasnivao na nekoliko drugih faktora i dokaza. Na sam dan prijave podnositeljke predstavke policija je ispitala sve direktno uključene osobe, odnosno podnositeljku, njenog muža i njihovu decu, i sačinila detaljne zapise o njihovim izjavama. Takođe su uzeli dokaze u vidu slika vidljivih povreda koje je podnositeljka zadobila. Ona je takođe prošla lekarski pregled.

Policija je dalje izvršila onlajn pretragu evidencije o prethodnim zabranama i zaštitnim naredbama i privremenim zabranama i zabranama izrečenim protiv E. Znali su da je ranije osuđivan zbog nasilja u porodici i opasnog pretećeg ponašanja, te da je doneta naredba o zabrani prilaska i zaštiti oko dve godine ranije. Štaviše, policija je proverila da li je bilo kakvo oružje registrovano na ime supruga podnositeljke predstavke, pri čemu je provera dala negativan rezultat. U tom kontekstu, Sud ponavlja da je važno za vlasti da provere da li navodni počinilac ima pristup ili poseduje vatreno oružje.

Pozivajući se na pretnje, a posebno na pretnje smrću koje je izrekao E., Sud primećuje da su sve one bile usmerene na podnositeljku predstavke, bilo direktno ili indirektno pretnjom da će je povrediti ili ubiti, njenim najbližima ili njemu samom (pretio je da će se obesiti ispred vrata stana njenih roditelja). Sud u tom kontekstu ponavlja da pretnje smrću treba ozbiljno shvatiti i proceniti njihovu verodostojnost. Napominje da policija nije zanemarila činjenicu da je E. pretio smrću podnositeljki predstavke i da ju je gušio, kao što je vidljivo iz izveštaja koji je kasno uveče istog dana poslat javnom tužilaštvu, gde su ovi faktori eksplicitno pomenuti.

Sud smatra da je dežurni javni tužilac imao na raspolaganju i najrelevantnije činjenice slučaja prilikom odlučivanja o daljim koracima. On je istog dana telefonom obavešten o navodima protiv E. i okolnostima izdavanja naredbe o zabrani i zaštiti, odmah po njenom izdavanju. U belešci za spis je sumirao glavne elemente slučaja, naložio dalje istražne radnje (saslušanje dece, dostavljanje izveštaja o istragama) i pokrenuo krivični postupak protiv E. za krivična dela za koja je bio osumnjičen. Još iste večeri, dežurni javni tužilac je primio izveštaje koje je tražio. Sud se stoga uverio da je procena rizika koju su izvršile vlasti u vezi sa podnosiocem predstavke, iako nije sledila bilo kakav standardizovani postupak procene rizika, ispunila zahteve da bude autonomna, proaktivna i sveobuhvatna. Stoga ostaje na Sudu da utvrdi da li je, uprkos izdavanju naloga za zabranu i zaštitu, bio uočljiv stvarni i neposredan rizik po život sina podnositeljke predstavke.

Sud ističe da su deca podnosioca predstavke bila povremeno izložena šamarima ili psihičkom pritisku od strane oca. Takođe su svedočila nasilju nad majkom. Međutim, prema informacijama koje su vlasti imale da predaju u ovom slučaju, deca nisu bila glavna meta nasilja ili pretnji E. Sve pretnje su bile usmerene na podnositeljku predstavke, bilo direktno ili indirektno. Preovlađujući razlog za prijavu koji je podnositeljka podnela policiji 22. maja 2012. godine bilo je navodno silovanje i gušenje prethodnog vikenda, kao i nasilje u porodici i pretnje upućene njoj.

Vlada je navela da iako u policijskom izveštaju o izdavanju zabrane i zaštite deca nisu eksplicitno navedena kao ugrožena lica, u izveštaju za sprovođenje istrage koji je prosleđen tužiocu istog dana u 23.20 časova, ona su eksplicitno navedena kao „žrtve“ navedenih zločina. Sud ističe da su stoga Vlasti mogle legitimno pretpostaviti da su deca bila zaštićena u domaćoj sferi od potencijalnih nesmrtonosnih oblika nasilja i uznemiravanja od strane njihovog oca u istoj meri kao i podnositeljka predstavke, putem naloga za udaljenje ili zabrane prilaska. Nije bilo naznaka rizika za decu u njihovoj školi, a kamoli rizika od smrtnog ishoda. Takođe se čini – iako to samo po sebi nije odlučujuće – da podnositeljka predstavke i njen savetnik iz Centra za zaštitu od nasilja, ni sami nisu smatrali da je nivo pretnje opravdan da se zahteva potpuna zabrana kontakta između oca i dece (majka je dozvoljavala da deca viđaju oca ali je napominjala da zbog pretnji ona treba da budu u pratnji dede).

Sud se slaže sa Vladom da, na osnovu onoga što je vlastima bilo poznato u to vreme, nije bilo naznaka stvarnog i neposrednog rizika od daljeg nasilja nad sinom podnositeljke predstavke van područja za koja izdata je zabrana, a kamoli opasnost od smrti. Procena vlasti je identifikovala određeni nivo nesmrtonosnog rizika za decu u kontekstu nasilja u porodici koje je počinio otac, čija je primarna meta bila podnositeljka predstavke. Čini se da su mere koje su naložile vlasti, u svetlu rezultata procene rizika, bile adekvatne da obuzdaju svaki rizik od daljeg nasilja nad decom. Nadležni su bili temeljni i savesni u preduzimanju svih potrebnih zaštitnih mera. Pod Osmanovim testom primenjenim u kontekstu nasilja u porodici nije uočen stvarni i neposredni rizik od napada na živote dece. Prema tome, nije bilo obaveze vlasti da preduzmu dalje preventivne operativne mere posebno u vezi sa decom, bilo u privatnim ili javnim prostorima, kao što je izdavanje naredbe o zabrani prilaska dečijoj školi.

Sud zaključuje da su vlasti pokazale potrebnu posebnu marljivost u brzom reagovanju na navode podnositeljke predstavke o nasilju u porodici i da su propisno uzeli u obzir specifičan kontekst nasilja u porodici u ovom slučaju. Oni su sproveli autonomnu, proaktivnu i sveobuhvatnu procenu rizika, čiji rezultat ih je naveo da izdaju nalog za zabranu i zaštitu. Međutim, procena rizika nije ukazala na stvarnu i neposrednu smrtonosnu opasnost za sina podnosioca predstavke. Dakle, nije bila pokrenuta obaveza preduzimanja preventivnih operativnih mera u tom pogledu.

Prema tome, nije došlo do povrede člana 2 Konvencije u njegovom materijalnom delu.

Podnositeljka predstavke je tvrdila da je država diskriminisala nju kao ženu time što je nije zaštitila od nasilja u porodici, kršeći član 14. Konvencije. Sud, međutim, primećuje da ona nije iznela ovu pritužbu u svojoj prvobitnoj predstavci Sudu (koja je podneta 16. decembra 2015. godine), navodeći je prvi put u svojim podnescima Velikom veću 10. januara 2020. godine. Pošto je poslednja domaća odluka uručena podnositeljki predstavke 16. juna 2015. godine, ova pritužba je podneta van roka od šest meseci predviđenog članom 35. stav 1. Konvencije i stoga se mora proglasiti neprihvatljivom.