EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
Predmet Van de Hurk v. the Netherlands
broj predstavke 16034/90
Presuda
19.4.1994
Član 6
Član 6-1
Pravo na pravično suđenje
Jednakost strana
Nezavisni sud
I. OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac predstavke je državljanin Holandije koji se bavi stočarstvom. On je bio vlasnik štale za krave u kojoj je prvobitno bilo 90 mesta za mlečne krave i 63 mesta za telad i junice. U periodu od 1981. do 1983. godine, broj mlečnih krava varirao je od 90 do 102, a količina mleka proizvedenog u tom periodu iznosila je od 445,571 do 488,026 kilograma. Nakon što je 19. aprila 1984. objavljen Pravilnik br. J 1731 o dodatnoj taksi na mleko, podnosiocu je dodeljena referentna količina mleka koju će proizvoditi od 445,813 kilograma mleka. Za mleko preko ove količine trebalo je da plaća dodatnu taksu.
Dana 29. juna 1984. godine, on je podneo zahtev za povećanje količine mleka koja bi bila oslobođena od takse, na osnovu ulaganja u proširenje štale. Naveo je da je već u januaru 1984. godine započeo izgradnju nove štale, čime je planirao da proširi kapacitet štale za krave koej daju mleno sa 90 na 130, što je povećanje od više od 25%.
Direktor Okružne kancelarije za poljoprivredu i snabdevanje hranom provincije Noord-Brabant, je ovaj zahtev odbio, jer podnosilac nije mogao da dokaže da je to zaista bio njegov prvobitni plan. Podnosilac predstavke se žalio na ovu odluku Ministru za poljoprivredu i ribarstvo, navodeći navodeći da je zaista imao plan za povećanje broja mesta od početka 1984. godine. Ministar za poljoprivredu i ribarstvo odbio je žalbu 11. novembra 1985. godine, navodeći da je broj mesta za mlečne krave povećan samo sa 118 na 130, što predstavlja povećanje od oko 10%, a ne minimalnih 25% kako je to predviđeno Pravilnikom iz 1984. godine.
Podnosilac je 3. decembra 1985. godine uložio žalbu na ovu odluku pred Industrijskim žalbenim sudom (College van Beroep voor het Bedrijfsleven), tvrdeći da je broj mesta povećan za 40, te da je Ministar pogrešno uzimao u obzir početni broj mesta od 118. Dana 30. decembra 1986. godine podnosilac je tražio privremenu meru da se ne obračunava dodatna taksa za 1984, 1985.godine i za naredne godine dok postupak ne bude okončan. Ministar je ovaj zahtev odbio, tvrdeći da ulaganje podnosioca nije dostiglo minimalni iznos potreban za oslobađanje od takse. Podnosilac je 18. maja 1987. godine izneo primedbe na proračun ministra, tvrdeći da su ulaganja u izgradnju nove štale bila veća od iznosa koji je Ministar naveo. Dana 7. jula 1987. godine, predsednik Tribunala je odlučio da se ne odobri privremena mera, jer nije postojala dovoljno jaka osnova za povratak na prethodnu odluku ministra. Podnosilac je u pismu od 25. septembra ponovo izrazio želju da nastavi postupak, navodeći da proračuni ministra nisu tačni. U novembru 1988. godine, Ministar je podneo pisano saopštenje, a tokom javnog saslušanja u aprilu 1989. godine, podnosilac je ponovo osporio izračune ministra.
Tribunal je doneo odluku 16. juna 1989. godine, prihvatajući proračune ministra i odbijajući tvrdnje podnosioca.
Tribunal je inače pravosudno telo, koje je uspostavljeno kako bi razmatralo žalbe na rad različitih ekonomskih regulatornih tela, ali je postepeno njegova nadležnost proširena na odluke vlade i drugih vladinih nezavisnih tela čiji rad je regulisan posebnim zakonima.
Sudije Tribunala se biraju na doživotnu funkciju od strane Krune. Oni moraju imati iste kvalifikacije kao sudije apelacionog suda i na njih se primenjuju iste procedure nadzora nad radom i razrešenja. Sednice Tribunala su javne.
Podnosilac se žalio Komisiji na povredu člana 6, stav 6 sav 1.
On je tvrdio da njegov slučaj nije bio rešavan od strane „nezavisnog i nepristrasnog“ suda, jer je Kruna, a samim tim i Ministar, mogao odlučiti da presuda Tribunala ne bude sprovedena ili da se izvršenje presude odloži.
Drugo, tvrdio je da mu nije obezbeđeno „fer suđenje“ od strane Tribunala, jer je Tribunal ignorisao njegove argumente, dopuštajući ministru da podnese dodatne tvrdnje u kasnijoj fazi, a pored toga, Tribunal je odstupio od prvobitnog pitanja koje je podnosilac izložio u žalbi na ministarsku odluku (broj mesta za krave) i doneo presudu samo o iznosu koji je podnosilac uložio.
Treće, tvrdio je da Tribunal u svojoj presudi nije, ili nije dovoljno, obradio različite argumente koje je izneo.
I. ČLAN 6. STAV 1. KONVENCIJE
A. "Nezavisni tribunal"
Ovlašćenje da se donese obavezujuća odluka koju nesudski organ ne može menjati na štetu pojedinačne stranke inherentno je samom pojmu „tribunala“ – da li su ispunjeni uslovi iz člana 6 ili ne, ne može se proceniti samo na osnovu šansi podnosioca predstavke za uspeh, pošto ova odredba ne garantuje nikakav konkretan ishod.
U relevantno vreme, član 74 Zakona o industrijskim žalbama iz 1954. dozvoljavao je ministru da delimično ili potpuno poništi dejstvo presude Tribunala na štetu pojedinačne strane; jedan od osnovnih atributa „tribunala“ je stoga izostao – ovaj nedostatak nije otklonjen nikakvom naknadnom odlukom.
Zaključak: povreda (šest glasova za tri).
B. Pravičnost postupka
Podnosilac predstavke je podeo podatak o uloženim sredstvima tek u najkasnijoj mogućoj fazi, odnosno na usmenoj raspravi nakon što je ministar pismeno odgovorio na njegove pismene izjave — s obzirom na ove okolnosti, odbijanje Tribunala da razmotri novi iznos navodnog ulaganja podnosioca predstavke ne predstavlja kršenje principa „jednakosti stranaka“.
Podnosilac se žalio da Tribunal nije ispitao njegove navode i dokaze.
Tribunal je svoju odluku zasnovao na proceni ulaganja po kvadratnom metru koji je ranije sam podnosilac dostavio, u okviru dopisa koje je podneo. Tribunal je međutim, primenio drugačiji princip računanja od onog koji je podnosilac predložio, stoga je rezultat bio po njega nepovoljniji. Evropski sud za ljudska prava nije pozvam da oceni pravičnost ovog izbora – isključivu nadležnost za procenu modela izračunavanja ima lokalni sud. Tačno je da je Tribunal odbio da razmatra novi proračun koji je dostavio podnosilac.
Međutim, on je ovaj proračun dostavio tek u finalnoj fazi procesa, na usmenom izlaganju, nakon što je Ministart odgovorio pisanim putem na njegove podneske. Imajući ovu okolnost u vidu, odbijanje Tribunala da razmotri nove kalkulacije podnosioca, ne presstavlja povredu člana 6 stav 1.
Podnosilac predstavke je na kraju izneo niz pritužbi koje se mogu sažeti kao pritužba da se u svojoj presudi Industrijski žalbeni sud nije uopšte, ili nije dovoljno, pozabavio raznim argumentima koje je on izneo.
Član 6. st. 1 (čl. 6-1) obavezuje sudove da daju razloge za svoje odluke, ali se ne može shvatiti kao da zahteva detaljan odgovor na svaki argument. Ni Evropski sud nije pozvan da ispita da li su argumenti adekvatno ispunjeni.
Dajući opštu ocenu, Sud ne nalazi da je presuda Industrijskog žalbenog suda nedovoljno obrazložena. Shodno tome, nema povrede člana 6 st. 1 (čl. 6-1) u ovom aspektu.
baza unakrsnih veza