Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
VELIKO VEĆE
OSMAN PROTIV UJEDINJENOG KRALJEVSTVA
PRESUDA
28. oktobar 1998.
(predstavka br. 23452/94 stari broj 87/1997/871/1083)
SAŽETAK PRESUDE
1. OSNOVNE ČINJENICE
Predstavku su podnijeli britanski državljani koji su živjeli u Londonu. Podnositeljka predstavke, Mulkije Osman, bila je majka podnosioca predstavke, Ahmeta, bivšeg učenika Pola Pedžet-Luisa, nastavnika u školi Homerton House.
Direktor škole Homerton House, g. Prins, 1986. godine primijetio je da je jedan od zaposlenih nastavnika, Pol Pedžet-Luis, razvio naklonost prema Ahmetu Osmanu.
Gđa Grin, majka Leslija Grina, učenika iste škole, januara 1987. godine požalila se g. Prinsu da Pedžet-Luis prati njenog sina kući posle škole i da ga maltretira. Nakon što je sa njim razgovarao g. Perkins, Pedžet-Luis je podnio i pisanu izjavu, koju je g. Perkins smatrao „uznemiravajućom”, jer je jasno ukazivala na to da je on „strašno ljubomoran” na prijateljstvo Ahmeta Osmana i Leslija Grina. G. Perkins mu je predložio da potraži pomoć psihijatra. Ahmet je u jednom drugom razgovoru sa upravom škole izjavio da ga je Pedžet-Luis fotografisao i davao mu poklone.
Uprava škole je u međuvremenu obavila nekoliko razgovora sa relevantnim osobama. Prema dnevniku g. Prinsa od 3. do 17. marta 1987. godine, on se četiri puta susreo sa policajcem Vilijamsom. Po tvrdnjama podnosilaca predstavke, tokom tih sastanaka policiji su prenijete informacije o ponašanju Pedžet-Luisa prema Ahmetu Osmanu.
Opsceni grafiti o Lesliju i Ahmetu pojavili su se na šest mjesta oko škole do 17. marta 1987. Padžet-Luis je porekao da je za to odgovoran.
Tokom pokušaja organizovanja prebacivanja Ahmeta Osmana u drugu školu otkriveno je da su iz kancelarije škole ukradeni dosijei o Ahmetu i Lesliju Grinu. Pedžet-Luis je takođe porekao da je na bilo koji način bio umiješan u tu krađu.
Ahmet Osman je prebačen u drugu školu, ali je 14 dana kasnije morao da se vrati u Homerton House jer mu je bilo teško da prati nastavni plan i program.
Pedžet-Luis je 14. aprila 1987. zvanično promijenio ime u Pol Ahmet Jildirim Osman. G. Prins je o tome obavijestio Odbor za obrazovanje centralnog Londona (Inner London Education Authority, ILEA). Takođe ga je obavestio da je zabrinut za bezbijednost Ahmeta Osmana zbog psihičke neuravnoteženosti Pedžet-Luisa.
G. Prins je 4. maja 1987. razgovarao sa dva službenika policije i ispostavilo se da je Pedžet-Luis ranije zvanično promijenio svoje ime i uzeo prezime učenika koji se preziva Pedžet-Luis.
Pedžet-Luisa je 19. maja 1987. pregledao dr Ferguson, psihijatar ILEA. Dr Ferguson je preporučio da Pedžet-Luis nastavi da predaje u školi, ali da treba da ide na neki oblik savjetovanja i psihoterapiju.
Narednih dana je bačena cigla kroz prozor kuće podnosilaca predstavke. Policajac koji je izvršio uviđaj sačinio je izveštaj o krivičnom djelu. Dva puta tokom juna 1987. namjerno je ispušten vazduh iz guma na automobilu g. Alija Osmana (supruga podnositeljke predstavke i oca podnosioca predstavke). Oba incidenta su prijavljena policiji, ali se nikakva policijska evidencija o ovim djelima nije mogla pronaći.
Pošto je ponovo pregledao Pedžet-Luisa, dr Ferguson je zaključio da on treba da bude uklonjen iz škole Homerton House i on je okvalifikovan kao privremeno nesposoban za rad.
Pedžet-Luis je suspendovan do okončanja istrage koju je ILEA protiv njega vodio zbog „neprofesionalnog ponašanja” prema Ahmetu Osmanu. ILEA je 7. avgusta 1987. godine poslao dopis Pedžet-Luisu u kojem ga je zvanično ukorio i ozbiljno upozorio, ali i ukinuo suspenziju. U dopisu je takođe navedeno da ne treba da se vrati u Homerton House. Uskoro je počeo da radi kao nastavnik na zamjeni u dve druge lokalne škole.
Na imovinu porodice Osman su tokom avgusta i septembra 1987. izvršeni brojni napadi, uključujući sipanje motornog ulja i petroleja po njihovoj kući, razbijanje šoferšajbne na automobilu g. Osmana, začepljivanje brave na ulaznim vratima superlijepkom i razmazivanje psećeg izmeta po njihovom pragu i automobilu.
Policajac Adams je došao u kuću Osmanovih, a zatim je o vandalskim aktima razgovarao sa Pedžet-Luisom. Pedžet-Luis je u jednom kasnijem iskazu policiji tvrdio da je policajcu Adamsu rekao da je toliko uznemiren zbog gubitka posla da osjeća postojanje opasnosti da će u stanju neuračunljivosti izvršiti neko krivično djelo. Država je poricala da je to rečeno i pozvala se na činjenicu da je Pedžet-Luis tokom razgovora sa policajcem Adamsom porekao bilo kakvu umiješanost u vandalske akte i oštećenje tuđe imovine.
Na dan 7. decembra 1987. došlo je do sudara automobila koji je vozio Pedžet-Luis i kombija u kojem je Lesli Grin bio putnik.
Po tvrdnjama podnosilaca predstavke, policajci su im posle sudara u brojnim prilikama pružali uvjeravanja da će štititi njihovu porodicu, ali je država porekla da su takva uvjeravanja pružena.
Sa Pedžet-Luisom su na njegov zahtjev 15. decembra 1987. godine razgovarali službenici ILEA. U bilješci ILEA koja je nosila isti datum navedeno je da je raspoloženje Pedžet-Luisa u potpunosti autodestruktivno, da za sve svoje probleme krivi g. Perkinsa, ali da navodi da neće izvršiti „Hangerford”[1] u školi, već da će ga posjetiti u njegovom domu.
Policajci su došli do kuće Pedžet-Luisa 17. decembra 1987. sa namjerom da ga uhapse za oštećenje tuđe imovine, ali je on bio odsutan. Policija nije znala da tog dana predaje u školi Haggerston.
ILEA je narednog dana obavestio policiju da Pedžet-Luis nije došao u školu Haggerston. Nije se više vratio u tu školu.
Policija je početkom januara 1988. pokrenula postupak u cilju krivičnog gonjenja Pedžet-Luisa za neopreznu i nepažljivu vožnju. Pored toga, njegovo ime je unijeto u Policijski nacionalni kompjuter uz napomenu da se traži zbog sudara i jer se sumnja da je odgovoran za oštećenje tuđe imovine.
Lesli Grin je 1, 4. i 5. marta 1988. blizu kuće podnosilaca predstavke video Pedžet-Luisa sa crnim šlemom na glavi. Po riječima podnosilaca predstavke, gđa Grin je o tome svaki put obavijestila policiju, ali joj policija nijednom nije uzvratila poziv.
Pedžet-Luisa su 7. marta 1988. blizu kuće podnosilaca predstavke vidjeli mnogi ljudi. Pedžet-Luis je oko 11 uveče pucao i ubio Alija Osmana i teško ranio Ahmeta Osmana. Zatim se odvezao do kuće g. Perkinsa, u koga je takođe pucao i kog je ranio, a ubio je njegovog sina. Pedžet-Luis je uhapšen rano ujutru sledećeg dana.
Pedžet-Luis je priznao da je pucao u g. Osmana i Ahmeta Osmana. Porekao je da je ranije razbio prozor na kući Osmanovih, ali je priznao da je u šali ispustio vazduh iz guma njihovog automobila. Takođe je poricao odgovornost za grafite i uzimanje dosijea iz kancelarije škole.
Pedžet-Luis je 28. oktobra 1988. proglašen krivim po dvijema optužbama za ubistvo iz nehata, pošto je priznao krivicu za djela izvršena u stanju smanjene uračunljivosti. Određena mu je kazna lišenja slobode u bezbjednoj psihijatrijskoj bolnici na neodređeno vreme.
Podnosioci predstavke su 28. septembra 1989. pokrenuli postupke protiv, između ostalog, direktora londonske policije, optužujući ga za nemar jer policija nije uhapsila ni saslušala Pedžet-Luisa, nije pretresla njegov stan niti ga optužila za krivično djelo prije marta 1988, iako je bila svjesna njegovih aktivnosti od maja 1987.
Direktor londonske policije je 19. avgusta 1991. podnio zahtjev za odbacivanje tužbe jer je neosnovana. Apelacioni sud je kasnije potvrdio da, shodno pravilu o izuzeću iz odluke Doma lordova u predmetu Hil protiv šefa policije Zapadnog Jorkšira iz 1989, policija se ne može optužiti za nemar u istraživanju i suzbijanju kriminala jer interesi javne politike nalažu da ona ima imunitet od gonjenja.
2. ODLUKA SUDA
Podnosioci predstavke su se obratili Evropskoj komisiji za ljudska prava 10. novembra 1993, tvrdeći da su im prekršena prava iz članova 2, 6, 8 i 13, jer država nije zaštitila život Alija i Ahmeta Osmana i spriječila zlostavljanje njihove porodice i zato što nijesu imali pristup sudu ili djelotvornom pravnom lijeku u vezi sa tim propustima. Komisija je utvrdila da nijesu prekršeni članovi 2 i 8, ali da je prekršen član 6 stav 1, kao i da se ne otvara posebno pitanje povrede člana 13 Konvencije.
Podnosioci predstavke su tvrdili u obraćanju Sudu da su činjenice predmeta ukazivale na to da je tužena država prekršila svoje obaveze iz članova 2, 6, 8 i 13.
ČLAN 2
Podnosioci predstavke su tvrdili da organi nijesu ispunili svoju pozitivnu obavezu iz člana 2, jer nijesu preduzeli adekvatne i odgovarajuće korake kako bi zaštitili živote podnosioca predstavke i njegovog oca, Alija Osmana, od stvarne i poznate opasnosti koju je Pedžet-Luis predstavljao.
Sud je prvo ponovio da on u slučaju navoda da su organi prekršili svoju pozitivnu obavezu da štite pravo na život u kontekstu dužnosti sprječavanja i suzbijanja krivičnih djela mora da se uvjeri da su organi u to vrijeme znali ili da je trebalo da znaju da je život identifikovanog pojedinca ili pojedinaca u stvarnoj ili neposrednoj opasnosti od krivičnih akata trećeg lica i da nijesu preduzeli mjere iz svoje nadležnosti za koje bi se razumno moglo očekivati da će preduprijediti tu opasnost.
Iako se tvrdilo da je u fazi u kojoj je policija bila obaviještena o svim relevantnim povezanim događajima, uključujući incident sa grafitima, krađu školskih dosijea i promjenu prezimena Pedžet-Luisa, ona već trebalo da bude svjesna potrebe da dodatno istraži navodnu umiješanost Pedžet-Luisa u ove incidente ili da ga pomnije nadzire, Sud nije bio uvjeren da propust policije da to čini u ovoj fazi može biti sporan sa tačke gledišta člana 2, imajući u vidu stanje njenih saznanja u to vrijeme. Prema mišljenju Suda, iako su policajci koji su obilazili školu mogli da sa profesionalne tačke gledišta osuđuju naklonost koju je Pedžet-Luis osjećao prema Ahmetu Osmanu, nikad nije bilo nikakvih naznaka da se Ahmet Osman nalazi u opasnosti da će ga Pedžet-Luis seksualno zlostavljati, a još manje da će mu dovesti život u opasnost.
Budući da je Pedžet-Luis u razgovoru sa g. Perkinsom poricao umiješanost i da ga ništa nije povezivalo bilo sa prvim bilo sa drugim incidentom, Sud je smatrao da se procjena situacije od strane policije i njena odluka da stvar posmatra kao unutrašnju stvar škole ne mogu smatrati nerazumnim.
Kada je reč o aktima vandalizma prema kući i imovini Osmanovih i tvrdnji da policija nema evidenciju prijavljenih incidenata, Sud je izjavio da se ne može reći da je ovaj propust policiju spriječio da u ranijoj fazi shvati da postoji bilo kakva stvarna opasnost po život članova porodice ili da se u nerazumnom ponašanju Pedžet-Luisa skriva predispozicija ka ubijanju. Sud je u tom pogledu takođe primijetio da kada je konačno donijeta odluka da se Pedžet-Luis uhapsi, ona nije bila zasnovana na bilo kakvoj uočenoj opasnosti po život porodice Osman, već na sumnji da je umiješan u akte manjeg oštećenja tuđe imovine.
Kada je reč o navodnoj činjenici da je Pedžet-Luis u tri navrata, bilo posredno bilo neposredno, policiji predočio svoje namjere da izvrši ubistvo, Sud je zaključio da se nije moglo osnovano smatrati da su ovi iskazi ukazivali na to da je porodica Osman meta njegovih prijetnji i da su policiju na to upozoravali.
Stoga je Sud zaključio da podnosioci predstavke nijesu ukazali ni na jednu odlučujuću fazu u nizu događaja koji su doveli do očeve smrti i sinovljevog ranjavanja, na osnovu koje bi se moglo reći da je policija znala ili je trebalo da zna da su im životi u stvarnoj i neposrednoj opasnosti od Pedžet-Luisa. Sud stoga nije utvrdio povredu člana 2.
ČLAN 8
Podnosioci predstavke su tvrdili da je prekršen član 8 usled propusta policije da, prvo, okonča kampanju maltretiranja, vandalizma i viktimizacije koju je Pedžet-Luis vodio protiv njihove imovine i porodice i, drugo, još važnije, da spriječi ranjavanje podnosioca predstavke.
Sud je podsjetio na to da nije zaključio da je utvrđeno da je policija znala ili je trebalo da zna da Pedžet-Luis predstavlja stvarnu i neposrednu opasnost po život Ahmeta Osmana i da je njena reakcija na događaje kako su se odvijali bila razumna u datim okolnostima i da nije bila protivna obavezi države shodno članu 2. Po mišljenju Suda, taj zaključak podjednako potkrepljuje zaključak da nije prekršena nijedna pozitivna obaveza iz člana 8.
Kada je reč o tvrdnji podnosilaca predstavke da policija nije istražila napade na njihovu kuću u cilju okončanja kampanje maltretiranja porodice Osman, Sud je ponovio da je policija prvobitno zauzela stav da nema dokaza da je Pedžet-Luis umiješan, da bi kasnije, u svjetlu novih događaja, zapravo pokušala 17. decembra 1987. da uhapsi i sasluša Pedžet-Luisa zbog sumnje da je oštetio tuđu imovinu. Sud je stoga zaključio da vlasti nijesu prekršile nijednu pozitivnu obavezu iz člana 8.
ČLAN 6 STAV 1
Podnosioci predstavke su tvrdili da je odbacivanje njihove tužbe za nemar protiv policije od strane Apelacionog suda zbog interesa javne politike predstavljalo ograničenje njihovog prava na pristup sudu iz člana 6 stava 1.
Primjenljivost člana 6 stava 1
Država je tvrdila da podnosioci predstavke nijesu mogli da se pozovu ni na jedno značajno pravo na osnovu kojeg bi tužili policiju zbog njenog navodnog propusta da spriječi Pedžet-Luisa da hicima iz vatrenog oružja ubije Alija Osmana i teško rani podnosioca predstavke. Da li se može smatrati da je policija dužna da pridaje posebnu pažnju tužiocu zavisi ne samo od dokaza o bliskosti strana i predvidljivosti štete već i od odgovora na pitanje da li je pravično, pravedno i razumno policiji nametnuti dužnost pridavanja posebne pažnje. Apelacioni sud je negativno odgovorio na potonje pitanje, jer je bio uvjeren da ne postoje drugi interesi javne politike koji bi ga naveli na drugačiji zaključak.
Sud je prihvatio da pravilo o izuzeću ne znači da je takva tužba osuđena na propast od samog početka, već da domaćem sudu u načelu dozvoljava da sprovede, na osnovu argumenata koji su mu predočeni, pomnu procjenu da li je u konkretnom predmetu prikladno primijeniti ovo pravilo.
Sud je stoga smatrao da podnosioci predstavke na osnovu propisa o nemaru imaju pravo da od suda traže da odluči o dopuštenosti i meritumu dokazive tvrdnje da su sa policijom bili u bliskom odnosu, da je prouzrokovana šteta bila predvidljiva i da je u datim okolnostima pravično, pravedno i razumno da se ne primijeni pravilo o izuzeću uspostavljeno u odluci u predmetu Hill.
Poštovanje člana 6 stava 1
Sud je konstatovao da su razlozi koji su naveli Dom lordova da u odluci u predmetu Hill ustanovi pravilo o izuzeću kako bi policiju zaštitio od tužbi za nemar bili zasnovani na stanovištu da interesima zajednice u cjelini najbolje služi policija čija efikasnost i djelotvornost u borbi protiv kriminala nije ugrožena stalnom opasnošću od izloženosti deliktnoj odgovornosti za politiku i operativne odluke.
Iako bi se cilj takvog pravila mogao prihvatiti kao legitiman u smislu Konvencije, s obzirom na to da je usmjeren na očuvanje djelotvornosti policije, a time i na sprječavanje nereda ili kriminala, Sud je akcenat stavio na načelo srazmjernosti i izjavio da je Apelacioni sud pošao od toga da ovo pravilo policiji pruža neprobojnu odbranu i da je nemoguće odstupiti od imuniteta od tužbi koji policija uživa u vezi sa svojim postupanjem i nepostupanjem u istraživanju i suzbijanju kriminala.
Sud je primijetio da primena ovog pravila na ovakav način, bez daljeg istraživanja postojanja suprotstavljenih faktora javnog interesa, služi samo da policiji pruži potpuni imunitet za njeno postupanje i nepostupanje tokom istraživanja i suzbijanja kriminala i da predstavlja neopravdano ograničenje prava podnosioca predstavke na odlučivanje o meritumu njegove tužbe protiv policije u predmetima koji to zaslužuju.
Po mišljenju Suda, ne može se reći da korišćenje drugih mogućnosti za koje je država tvrdila da stoje podnosiocima predstavke na raspolaganju kako bi dobili zadovoljenje može da ublaži gubitak njihovog prava da pokrenu pravni postupak protiv policije zbog nemara i da dokazuju istinitost svojih tvrdnji. Sud je stoga zaključio da je primjena pravila o izuzeću u ovom predmetu predstavljala nesrazmjerno ograničenje prava podnosilaca predstavke na pristup sudu, te da je prekršen član 6 stav 1.
ČLAN 13
Sud je smatrao da nije otvoreno nijedno posebno pitanje shodno članu 13 s obzirom na njegov zaključak da je prekršen član 6 stav 1, pri čemu je konstatovao da su zahtjevi iz člana 13 manje strogi od onih iz člana 6 i da su u ovom predmetu njima obuhvaćeni.
ČLAN 50 (SADA ČLAN 41)
Sud je i podnositeljki predstavke i podnosiocu predstavke dosudio po 10.000 GBP na ime štete i 30.000 GBP, uključujući PDV, na ime troškova i izdataka, umanjen za iznos koji je Savjet Evrope već platio za pravnu pomoć.
[1] U Hangerfordu je 1987. izvršen masakr, kada je jedan čovjek ubio 16 ljudi iz vatrenog oružja, a zatim izvršio samoubistvo.
Sažetak je preuzet iz publikaije "Nasilje u porodici Pregled međunarodnih standarda i jurisprudencije Evropskog suda za ljudska prava", AIRE centar, 2019, godine
baza unakrsnih veza