Beljić protiv Srbije i MIlinković i drugi protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
3000/16, 7189/16
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
23.01.2024
Članovi
6
8
8-1
8-2
35
P1-1
Kršenje
nije relevantno
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(P1-1) Zaštita imovine
Tematske ključne reči
VS deskriptori
Zbirke
Sudska praksa
Odluka ESLJP
Veće
Sažetak
Naselјe Vreoci se nalazi u kolubarskom uglјonosnom basenu. Ono se nalazina terotiriji gradske opštine Lazarevacu, koja je deo šireg urbanog područja Beograda.

U novembru 1997. godine, Vlada je odredila javni interes za eksproprijaciju zemlјišta u naselјu Vreoci radi eksploatacije uglјa. U maju 2005. godine, Skupština Srbije je prihvatila Strategiju razvoja energetike za period do 2015. godine. Vlada je 2007. godine utvrdila uredbu za ostvarivanje cilјeva strategije, uklјučujući preselјenje naselјa Vreoci. EPS je 2007. godine usvojio program za preselјenje naselјa, koji je Vlada podržala. Ustavni sud je 2012. odbacio inicijativu protiv programa za preselјenje. Vlada je 2009. godine ponovo utvrdila javni interes za eksproprijaciju, a gradske vlasti su odredile preselјenje groblјa. Ustavni sud je 2010. i 2012. odbacio žalbe protiv ovih odluka. Organi su formirale odbor za preselјenje groblјa, a 2010. godine je odobren administrativni prenos zemlјišta. Ustavni sud je delimično odbacio žalbu protiv ove odluke. Upravni sud je 2011. godine poništio odluku Vlade zbog nedostatka konkretnosti. Vlada je 2011. godine ponovo utvrdila javni interes za eksproprijaciju zemlјišta.

U periodu između 30. avgusta i 5. decembra 2011. godine, podnosioci predstavke upućuju prigovor na iskopavanje i preselјenje grobova njihovih srodnika pred Odborom za preselјenje groblјa. U istom periodu, od 21. septembra 2011. do 31. januara 2012. godine, Odelјenje za komunalne poslove Lazarevca dozvolјava iskopavanje i preselјenje grobnih mesta na osnovu odluke o stavlјanju van upotrebe mesnog groblјa u Vreocima. Podnosioci predstavke ulažu žalbu Veću Gradske Opštine Lazarevac koje potvrđuje odluku Odelјenja za komunalne poslove. U periodu od 2. novembra 2011. do 7. marta 2012. godine, Veće potvrđuje sva rešenja, naglašavajući da je preselјenje groblјa deo preselјenja naselјa i u skladu sa zakonom. Odelјenje za komunalne poslove donosi dopunsko rešenje u maju 2012. godine, a Veće ga potvrđuje u junu 2012. godine. Podnosioci predstavke započinju upravni spor pred Upravnim sudom, koji potvrđuje rešenja u periodu od marta do novembra 2012. godine, prihvatajući argumente o javnom interesu u preselјenju grobova.

Podnosioci predstavke podnose ustavne žalbe tvrdeći da je u njihovom slučaju došlo do povrede njihovog prava na pravično suđenje i prava iz člana 8. i člana 1. Protokola broj 1. Četvrti podnosilac predstavke takođe se žali na neujednačenu praksu Upravnog suda.

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu prvog podnosioca predstavke u pogledu prava na pravično suđenje i odbio je pritužbe prema članu 8. i članu 1. Protokola br. 1. On je nalazio da je Upravni sud dao prihvatlјivo obrazloženje za svoj zaklјučak da nije došlo do povrede zakona na štetu podnosioca predstavke. Isto tako, sud je utvrdio da je rešenje o dozvoli administrativnog prenosa zemlјišta bilo u saglasnosti sa zakonom, i da je predloženo na osnovu Vladinog rešenja o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju. S obzirom na ove fakte, sud je odlučio da je pritužba prvog podnosioca predstavke neosnovana. Ustavni sud je takođe odbacio pritužbu prema članu 1. Protokola broj 1, naglašavajući da grobna mesta ne mogu biti predmet pravnog prometa i da je pravo korišćenja grobnog mesta bilo obezbeđeno preselјenjem posmrtnih ostataka na drugo groblјe. Ustavni sud je delimično odbio i delimično odbacio ustavne žalbe ostalih podnosilaca predstavke, prateći obrazloženja data u odnosu na prvog podnosioca predstavke.

Što se tiče žalbe četvrtog podnosioca predstavke, Ustavni sud je našao da se Upravni sud nije bavio pitanjem nedoslednosti obeležja groba u njegovom slučaju. Međutim, s obzirom na to da je braća bila staraoci grobnih mesta i da je Upravni sud poništio odluku u vezi sa njihovim grobnim mestima, smatra se da bi bilo koja nezakonitost u vezi sa njima mogla biti ispravlјena u okviru ponovlјenog postupka.

U vezi sa pritužbom sedmog podnosioca predstavke, sud je nalazio da naličnost dve odluke o iskopavanju ne utiče na pravičnost postupka i pravo podnosioca predstavke na pravično suđenje.

Zaštitnik građana je 21. septembra 2011. godine obavestio Savet Mesne zajednice Vreoci da je, pošto je rešenje Vlade iz februara 2009. godine poništeno, dao preporuku organima gradske opštine Lazarevac da prestane sa donošenjem rešenja i bilo kakvim aktivnostima usmerenim na eksproprijaciju dok Vlada ne donese drugo zakonito rešenje o javnom interesu. On im je takođe ukazao na to da u to vreme nije bilo zakonskog osnova za dalјu eksproprijaciju, iskopavanje ili preselјenje mesnog groblјa.

U periodu od 10. novembra 2011. do 10. jula 2012. godine, sanitarni inspektor Ministarstva zdravlјa je doneo relevantna rešenja kojima su precizirani sanitarni uslovi za sprovođenje iskopavanja, uklјučujući u pogledu posmrtnih ostataka srodnika podnosilaca predstavki. Na ta rešenja nisu uložene žalbe.

Upravni sud je u periodu od 21. juna do 5. jula 2012. godine doneo još najmanje pet presuda u sličnim predmetima, kojima je takođe odbio tužbe tužilaca.

Podnosioci predstavki su se prituživali na: (a) iskopavanje i premeštanje mesnog groblјa, posebno grobova njihovih preminulih srodnika, bez pristanka podnosilaca predstavki i navodno bez da su im pružene adekvatne proceduralne zaštitne mere u vezi sa postupcima, i (b) navodnu povredu njihovih prava na imovinu izazvanu preselјenjem. Oni su se pozvali na čl. 6. i 8. Konvencije i član 1. Protokola broj 1. Pored toga, četvrti podnosilac predstavke se žalio, prema članu 6. Konvencije, na neujednačenu praksu domaćih sudova.

Sud konstatuje da je Odbor za preselјenje groblјa bio ad-hoc telo formirano da se bavi praktičnim i tehničkim pitanjima, i da nije učestvovao u procesu donošenja odluka. Lokalna administrativna vlast je imala svoje predstavnike u Odboru za preselјenje groblјa, čije je naknade za učešće u radu istog plaćao RBK (ibid.). Ovi predstavnici, međutim, ni u jednom trenutku nisu bili uklјučeni u proces donošenja odluka. Sud zaklјučuje da je srpsko pravo obezbedilo dovolјne zaštitne mere protiv proizvolјnosti u pogledu odluka lokalnih vlasti kojima se nalaže iskopavanje i preselјenje grobnih mesta. U skladu sa ovim, Sud je mišlјenja da je mešanje na koje se podnosioci predstavke žale bilo u skladu sa zakonom.

Sud je mišlјenja da je mešanje na koje su se podnosioci predstavke žalili bilo neophodno u demokratskom društvu. Sud smatra da je takvo mešanje predstavlјalo odgovor na nužnu društvenu potrebu, i da je bilo srazmerno legitimnom cilјu kome se težilo. Sud je takođe utvrdio da su razlozi koje su domaći organi naveli kao opravdanje za svoje radnje bili relevantni i dovolјni.

Šro se tiče pritužbi po osnovu člana 6 Konvencije, Sud ne smatra neophodnim da ispita da li je član 6. primenjiv jer, čak i pod pretpostavkom da jeste, smatra da je pritužba podnosioca predstavke nedopustiva.

U odnosu na član 1 Protokola 1, Sud konstatuje da sporna grobna mesta nisu predstavlјala imovinu podnosilaca predstavke niti su mogla biti predmet pravnog prometa. Čak su i formalno priznati korisnici grobnih mesta morali da plate za njihovo korišćenje, ali nisu mogli da ih kupe. Podnosioci predstavke, međutim, nisu osporili da nikada nisu sklopili bilo kakve ugovore koji im dozvolјavaju da koriste grobna mesta, kao i da nikada nisu plaćali za njihovo korišćenje. Iako su naveli da im je Mesna zajednica dozvolila da sami organizuju sahranjivanje, oni nisu dostavili bilo kakve dokaze o tome. Podnosioci predstavke, prema tome, nikada nisu imali bilo kakva imovonska prava u pogledu pojedinačnih grobnih mesta, niti su ikada koristili bilo kakva vlasnička prava u odnosu na njih, niti su mogli imati legitimna očekivanja da će ostvariti prava na imovinu ili bilo koje drugo potraživanje koje je bilo dovolјno utvrđeno i izvršno. Stoga ne mogu tvrditi da su posedovali „imovinu” u smislu člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Shodno tome, činjenice slučaja ne spadaju u delokrug člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Shodno tome, ova pritužba je ratione materiae nespojiva sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3(a), te se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4.

Preuzmite presudu u pdf formatu

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

 ОДЛУКА

 Представке бр. 3000/16 и 7189/16

Чедомир БЕЉИЋ против Србије
и Мирољуб МИЛИНКОВИЋ и други против Србије

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању Већа 23. јануара 2024. године у саставу:

Gabriele Kucsko-Stadlmayer, председник,
Tim Eicke,
Branko Lubarda,
Armen Harutyunyan,
Ana Maria Guerra Martins,
Anne Louise Bormann,
Sebastian Răduleţu, судије,
и Ilse Freiwirth, секретар Одељења,

С обзиром на горе наведене представке поднете 4. јануара и 22. јануара 2016. године, тим редом,

Имајући у виду запажања која је доставила тужена Влада и запажања у одговору подносилаца представке,

Након већања, одлучује како следи:

УВОД

  1. Ови предмети се, пре свега, тичу притужбе подносилаца представки, према чл. 6. и 8. Конвенције, на ископавање посмртних остатака њихових сродника, пресељење гробова на друго гробље и недостатак процедуралних заштитних мера у сродним поступцима. Они су се такође притуживали, на основу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, на наводну повреду њихових имовинских права узроковану пресељењем гробова њихових сродника.

ЧИЊЕНИЦЕ

  1. Списак подносилаца представки је дат у прилогу. Подносиоце представке је заступао господин П. Савић, адвокат из Београда.
  2. Владу Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступала њена заступница госпођа З. Јадријевић Младар.
  3. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране у спору, се могу сумирати на следећи начин.

А. Основне информације

  1. Насеље Вреоци се налази у колубарском угљоносном басену. Оно се налази у Лазаревцу (градска општина), који је део ширег урбаног подручја Београда.
  2. Дана 25. новембра 1997. године, Влада је утврдила да постоји јавни интерес за експропријацију одређених земљишних парцела у Вреоцима, укључујући и извесне парцеле на месном гробљу, у циљу даље експлоатације тамошњих резерви угља. Корисник експропријације је било предузеће у државном власништву „Електропривреда Србије” (у даљем тексту: „ЕПС”) – Рударски басен Колубара (у даљем тексту: „РБК”).
  3. У мају 2005. године, Скупштина Србије је усвојила Стратегију развоја енергетике Републике Србије за период до 2015. године.
  4. Влада је 2007. године донела уредбу која се односи на остваривање циљева Стратегије развоја енергетике Републике Србије у периоду од 2007. до 2012. године. Њоме је посебно наглашено да се хитно мора обезбедити пресељење насеља Вреоци и припадајућег гробља, најкасније до 2011. године, с обзиром да би од 2012. године могло доћи до значајног дефицита у количинама угља добијеног из другог дела копа.
  5. ЕПС је 12. новембра 2007. године усвојио Програмске основе за пресељење насеља Вреоци, на које је Влада дала сагласност 22. новембра 2007. године. У њима је посебно наведено да је експропријација земљишта, укључујући пресељење насеља и месног гробља, неопходна како би се обезбедило проширење постојећег рударског подручја и одговорило на очекивано повећање потрошње електричне енергије, јер би у супротном последице биле нарочито несагледиве. Њима је такође прецизирано да ће РБК обезбедити организовано пресељење гробља Вреоци, и да ће сносити трошкове његовог пресељења. Уставни суд је 29. новембра 2012. године одбацио иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости Програмске основе за пресељење насеља Вреоци као очигледно неосновану.
  6. Влада је 19. фебруара 2009. године донела још једно решење којим је утврдила да постоји јавни интерес за експропријацију, односно административни пренос земљишта у насељу Вреоци ради даље експлоатације резерви угља. Корисник експропријације је био РБК.
  7. Дана 30. марта 2009. године, органи градске општине Лазаревац су донели Одлуку о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима (видети став 65. у наставку), одлуком која је ступила на снагу 14. априла 2009. године. У њој је истакнуто да ће се пресељење целих гробних места – посмртних остатака, надгробних споменика и других елемената гроба – извршити организовано и да ће се иста поставити у оквиру новоизграђеног гробља, Л., у Лазаревцу, или на друго гробље по избору стараоца гробних места (за даља објашњења, видети став 26. у наставку). Све трошкове везане за горенаведено премештање би сносио РБК. Истог дана је одлучено да се део гробља Л. искористи за пресељење месног гробља Вреоци. Одлуком је прецизирано да се за коришћење нових гробних места неће плаћати било каква накнада нити закупнина, и да она не могу бити предмет правног промета. Уставни суд је 27. јануара 2010. године одбацио иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости Одлуке о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима, коју је поднела Месна заједница.
  8. У априлу 2009. године, органи градске општине Лазаревац, ЕПС и РБК су формирали Одбор за пресељење гробља из насеља Вреоци (у даљем тексту: „Одбор за пресељење гробља”), састављен од десет чланова који представљају ова три правна лица и Месну заједницу Вреоци. РБК је обезбедио накнаду за представнике Управе градске општине Лазаревац и Месне заједнице који су били чланови Одбора за пресељење гробља. Одбор за пресељење гробља је био задужен за планирање, спровођење и контролу пресељења. Обезбеђивао је контакт са стараоцима гробних места и надлежним службама, и координисао њихово учешће у пресељењу.
  9. Дана 5. августа 2010. године, Одељење за имовинско – правне послове Управе градске општине Лазаревац је донело решење којим се дозвољава административни пренос извесних земљишних парцела (бр. 1457/1 и 1457/2), које су биле у власништву државе, а чији је корисник била Месна заједница, на ЕПС – РБК у циљу проширења рударске делатности. Предлог за административни пренос су поднели ЕПС – РБК у мају 1998. године, а он се односио на јавни интерес утврђен 1997. године (видети став 6. горе). Министарство финансија и Управни суд су решење од 5. августа 2010. потврдили 22. децембра 2010. и 19. јула 2012. године, наведеним редом. Они су се посебно позвали на члан 70. Закона о експропријацији (видети став 51. у наставку), и сматрали су да је оспорено решење законито. Уставни суд је 25. јуна 2015. године делимично одбацио и делимично одбио уставну жалбу коју је поднела Месна заједница.
  10. Управни суд је 4. августа 2011. године поништио решење Владе из фебруара 2009. године (видети став 10. горе), сматрајући да она није била довољно конкретна и да власници неких од земљишних парцела нису могли да учествују у поступцима.
  11. Влада је 29. септембра 2011. године донела ново решење којим је утврдила да постоји јавни интерес за експропријацију, односно административни пренос земљишта, ради даље експлоатације резерви угља у складу са Стратегијом развоја енергетике и Програмском основом за пресељење насеља Вреоци (видети ст. 7. и 9. горе). Корисник експропријације је био РБК.

B. Пресељење гробова сродника подносилаца представки

  1. У периоду од 30. августа до 5. децембра 2011. године, сви подносиоци представке су уложили приговор на ископавање и пресељење гробова њихових сродника пред Одбором за пресељење гробља.
  2. У периоду од 21. септембра 2011. до 31. јануара 2012. године, Одељење за заштиту и унапређење животне средине, комуналне послове и комуналну инспекцију Управе градске општине Лазаревац (у даљем тексту: „Одељење за комуналне послове”) је дало дозволу за ископавање и пресељење посмртних остатака и обележја гробних места сродника подносилаца представки. Оно се притом заснивало на Одлуци о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима (видети став 11. горе и став 65. у наставку).
  3. Сви подносиоци представки су уложили жалбу на та решења Већу Градске Општине Лазаревац (у даљем тексту: „веће”), које је деловало као другостепени орган. Четврти подносилац представке је навео, између осталог, да су два тела његових сродника већ била незаконито ископана (видети ст. 37–38. у наставку), у вези чега је поднео кривичну пријаву (видети став 39. у наставку). Седми подносилац представке је навео да се првостепено решење не односи на сва гробна места чији је он био старалац.
  4. У периоду од 2. новембра 2011. до 7. марта 2012. године, сва решења су потврђене од стране већа. Конкретно, исто је утврдило да је пресељење гробља било део пресељења насеља, и да је било у складу са релевантним документима и законодавством (видети ст. 9. и 11. горе, као и ст. 44. и 54. у наставку). РБК је могао да затражи ископавање пошто су релевантне земљишне парцеле биле одређене за проширење рударског басена. Такође је констатовало да Одлука о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима предвиђа да ће његово пресељење бити обављено на организован начин, те да стога стараоци гробних места не могу да утичу на то да ли ће се ископавање вршити или не, већ могу само да одаберу где би нови гробови били постављени. Веће је даље констатовало да рок обавезног почивања, на који се позивају неки од подносилаца представки, значи да посмртни остаци морају почивати у гробном месту, што је обезбеђено њиховим сахрањивањем на другом гробљу. Такође је констатовано да је Заштитник грађана 15. јуна 2011. године обавестио Управу градске општине Лазаревац да је његова препорука (видети став 46. у наставку) испоштована. Даље је сматрало да писмо Заштитника грађана из септембра 2011. године (видети став 47. у наставку) не садржи било какве препоруке упућене Управи градске општине Лазаревац да обустави ископавање и пресељење месног гробља.
  5. Веће је даље сматрало да је решење од 5. августа 2010. године, којом је дозвољен административни пренос земљишта, донета на основу решења Владе од 25. новембра 1997. године (видети став 13. горе).
  6. Што се тиче одвојене притужбе четвртог подносиоца представке (видети став 18. горе), веће је утврдило да није донесена ниједна одлука о ископавању у погледу два лица која је именовао подносилац представке. Када је реч о притужби седмог подносиоца представке (видети став 18. in fine горе), веће је утврдило да су се два друга лица већ изјаснила као стараоци дотичних гробних места.
  7. Одељење за комуналне послове је 28. маја 2012. године донело допунско решење у вези са осталим гробним местима на које се позива седми подносилац представке (ibid.), с обзиром на то да су се лица која су се првобитно прогласила стараоцима одрекла истих. Веће је 20. јуна 2012. године потврдило ту одлуку.
  8. Сви подносиоци представки су покренули управни спор против другостепених решења пред Управним судом (видети ст. 56–59. у наставку). Четврти подносилац представке је поново потврдио своју притужбу да су посмртни остаци двоје његових сродника незаконито ископани (видети став 18. горе), и навео да је било неправилности при нумерисању њихових гробова у захтеву РБК за ископавање.
  9. Управни суд је у периоду од 29. марта до 29. новембра 2012. године одржао усмену јавну расправу у оквиру које је потврдио другостепена решења, у суштини подржавајући образложење дато у њима. Конкретно, он је утврдио да су решења о ископавању била у складу са релевантним законодавством (видети ст. 54. и 65. у наставку), те да стараоци гробних места нису могли да утичу на то да ли ће ископавања бити извршена или не, већ су само могли да бирају где ће посмртни остаци бити похрањени. Он је сматрао је да је РБК корисник већине земљишних парцела на којима се налазило гробље, док је у погледу осталих земљишних парцела постојао јавни интерес за њихову експропријацију у корист РБК-а. РБК стога има активну легитимацију, и могао би да захтева ископавање. РБК је тражио пресељење гробова како би задовољио јавни интерес, који се тицао обезбеђивања стабилности снабдевања електричном енергијом, што је био легитиман циљ.
  10. Суд се сложио да члан 18. Закона о о сахрањивању и гробљима (видети став 53. у наставку) предвиђа да посмртни остаци морају да почивају у гробном месту током одређеног периода, што би се обезбедило сахрањивањем истих у ново гробно место. Суд је сматрао да не може донети другачију одлуку на основу чл. 19. и 20. истог закона (видети ст. 54. и 55. у наставку). У неким од својих одлука суд је такође прецизирао да чл. 18. до 20. Закона о о сахрањивању и гробљима (видети ст. 53–55. у наставку) не предвиђају никакав конкретан период током којег ископавање неће бити дозвољено, већ су наведени детаљи у вези са употребом гробних места и периода у коме се могло вршити сахрањивање. Такође је одбацио приговор подносилаца представки у вези са поништавањем решења Владе из фебруара 2009. године (видети ст. 10. и 14. горе), пошто је Влада донела ново решење са истим закључком 29. септембра 2011. године и, у сваком случају, такође је постојало решење о јавном интересу за експропријацију из 1997. године (видети ст. 15. и 6. горе). Суд је у неким случајевима такође утврдио да је правни основ за ископавање и пресељење Одлука о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима (видети став 65. у наставку).
  11. Суд се такође позвао на члан 22. Одлуке о уређењу и одржавању гробља и сахрањивању (видети став 62. у наставку), налазећи да гробље Вреоци није било законски уређено, јер није постојао писани уговор о коришћењу гробних места, тј. да није било формално признатих корисника гробних места у смислу те одлуке. Из тог разлога је дефинисан појам „старалац гробног места”, те је Одбор за пресељење гробља препорученом поштом позивао све потенцијалне стараоце гробних места да се јаве како би идентификовали гробна места у погледу којих су они стараоци, те како би изабрали нове локације за њихово пресељење.
  12. Суд се није посебно бавио додатном притужбом четвртог подносиоца представке (видети ст. 21. и 23. горе), али је генерално сматрао да су његови други поднесци неосновани и позивао се на разлоге које је у том погледу утврдило веће.
  13. Када је реч о седмом подносиоцу представке, суд је утврдио да раније решење о ископавању његових породичних гробних места није утицала на законитост допунског решења (видети став 22. горе), пошто је претходни старалац одустао од предметних гробних места, док се седми подносилац представке изјаснио као њихов прави старалац, када је уручено допунско решење о ископавању (ibid.).
  14. Подносиоци представки су поднели своје уставне жалбе, жалећи се на повреду њиховог права на правично суђење и на повреду њихових права из члана 8. и члана 1. Протокола број 1. Поред тога, четврти подносилац представке се жалио на неуједначену праксу Управног суда, пошто је, у истом низу околности, тај суд донео другачију одлуку у погледу његовог захтева и захтева његовог брата (видети став 40. у наставку).
  15. Уставни суд је 2. септембра 2015. године одбацио уставну жалбу првог подносиоца представке у погледу права на правично суђење и одбио је у вези са притужбама према члану 8. и члану 1. Протокола бр. 1.
  16. Конкретно, Уставни суд је утврдио да је Управни суд дао прихватљиво образложење за свој закључак да није дошло до повреде закона на штету подносиоца представке. Уставни суд је утврдио да је потврђеном одлуком од 5. августа 2010. године дозвољен административни пренос земљишта на коме се гробље налази у корист ЕПС-РБК, и да је предлог за административни пренос дат на основу Владиног решења о утврђивању јавног интереса за експропријацију из 1997. године (видети став 13. горе). Иако је решење Владе из фебруара 2009. године поништено, Влада је 29. септембра 2011. године донела још једно решење којом се утврђује јавни интерес за административни пренос спорног земљишта. Суд је стога сматрао неоснованим тврдњу подносиоца представке да је поништењем решења из фебруара 2009. године Одлука о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима постала ништавна, и да РБК није био овлашћен да захтева ископавање посмртних остатака и пресељење гробних места. Такође је утврдио да је први подносилац представке био позван да учествује у управном поступку, те да је дао изјаву о пресељењу посмртних остатака својих сродника. Даље је утврдио да се први подносилац представке није позвао на десетогодишњи рок обавезног почивања у својој тужби поднетој Управном суду, те да се стога не може жалити да тај суд није пружио разлоге у том погледу. С обзиром на своје налазе, суд је одлучио да је притужба првог подносиоца представке о повреди његовог права на правично суђење неоснована.
  17. Уставни суд је даље утврдио да се притужба првог подносиоца представке на основу члана 8. Конвенције, да су постојале индиције да ће гробље одмах бити пренамењено пре истека десетогодишњи рока обавезног почивања, „не може довести у везу са садржајем првостепене одлуке о ископавању посмртних остатака или пресудом Управног суда”.
  18. Суд је одбацио притужбу поднету према члану 1. Протокола број 1 и поновио да гробна места не могу бити предмет правног промета (видети ст. 52. и 62. у наставку) и да је право коришћења гробног места било, у сваком случају, обезбеђено пресељењем посмртних остатака на друго гробље.
  19. У периоду од 22. септембра до 15. октобра 2015. године, Уставни суд је делимично одбио и делимично одбацио уставне жалбе осталих подносилаца представки, позивајући се на разлоге дате у односу на првог подносиоца представке.
  20. У вези са притужбом четвртог подносиоца представке (видети став 29. горе), Уставни суд је утврдио да се Управни суд није бавио питањем недоследности обележја гроба приликом одлучивања о његовој тужби јер он то питање није покренуо у својој тужби пред тим судом. У сваком случају, пошто су браћа била стараоци гробних места и пошто је Управни суд поништио одлуку у вези са одређеним гробним местима у поступку против брата четвртог подносиоца представке, било каква незаконитост у вези са њима би се могла исправити у оквиру поновљеног поступка. Суд је закључио да четврти подносилац представке није пружио аргументе који би указивали на то да су различите пресуде донете у предметима двојице браће представљале повреду права на правично суђење.
  21. У погледу притужбе седмог подносиоца представке да су на снази биле две одлуке о ископавању, пошто одлука у погледу претходног стараоца није поништена, Уставни суд је утврдио да, с обзиром на то да је подносилац представке именован за стараоца релевантних гробних места и да је ископавање извршено, та околност није утицала на правичност поступка и право подносиоца представке на правично суђење.

С. Остале релевантне чињенице

1. Остале релевантне чињенице везане за четвртог подносиоца представке

  1. Одељење за комуналне послове је 3. новембра 2011. године одобрило ископавање и пресељење четири гробна места, укључујући и пресељење посмртних остатака Матић Стојадина из гробног места број 2002 за које није било идентификованих старалаца. Они су требали да буду пресељени на једно гробно место (А22-2/6 број 9) на гробљу Л. Из материјала у спису предмета се може видети да је истог дана донета и одлука о ископавању и премештању посмртних остатака Митровић Зорке из гробног места број 1996, којом је наложено да се исти преместе на друго гробно место (А22-2/6 број 10) на гробљу Л.
  2. Одељење за комуналне послове је 16. јануара 2012. године одобрило ископавање и пресељење посмртних остатака и надгробних обележја сродника четвртог подносиоца представке, укључујући и оне Мостић Стојадина1 са гробног места број 2002 и Митровић Зорке са гробног места број 1996. И четврти подносилац представке и његов брат су уложили жалбу на ову одлуку (видети став 18. горе и став 40. у наставку).
  3. Четврти подносилац представке је 1. фебруара 2012. године поднео кривичну пријаву Републичком јавном тужилаштву у Београду против три особе због незаконитог ископавања посмртних остатака његова два сродника, Мостић Стојадина и Мостић Зорке. Чини се да је та пријава одбачена неутврђеног датума током 2013. године.
  4. Дана 17. јула 2012. године, у поступку који је покренуо брат четвртог подносиоца представке, Управни суд је поништио другостепено решење, донето у погледу његове жалбе у вези са ископавањем и пресељењем његових преминулих сродника, и вратио случај на поновно одлучивање. Он је утврдио, између осталог, да идентификациони бројеви гробних места наведени у захтевима за ископавање у вези са „Мостић Стојадином” и „Митровић (Мостић) Зорком”, бр. 5010 и 5014, нису одговарали идентификационим бројевима наведеним у првостепеним решењима, тј. гробним местима бр. 2002 и 1996.
  5. РБК је 19. априла 2013. године затражио ископавање „Мостић Стојадина, идентификациони број 2002, и Митровић Зорке, идентификациони број 1996” са њихових постојећих гробних места на гробљу Л. и њихово пресељење на друга гробна места на истом гробљу. У захтеву је наведено да је утврђено да се решење од 3. новембра 2011. године (видети став 37. горе) заправо односило на „Мостић Стојадина, идентификациони број 2002” и да су се четврти подносилац представке и његова браћа прогласили стараоцима гробних места „Мостић Стојадина, идентификациони број 2002, и Митровић Зорке, идентификациони број 1996”.

2. Остале релевантне чињенице

  1. Гробље Л. је од насеља Вреоци удаљено око 6,5 km.
  2. Један од сродника првог подносиоца представке и двоје сродника другог подносиоца представке су сахрањени 2003, 2004. и 2007. године, односно мање од десет година пре доношења одлука о пресељењу посмртних остатака и гробова. Сви преминули сродници других подносилаца представки су сахрањени више од десет година пре ископавања и пресељења њихових гробова.
  3. Планом генералне регулације за насеље Вреоци из 2008. године (објављеним у „Службеном листу града Београда”, број 54/08), који су усвојили органи градске општине Лазаревац, предвиђено је пресељење месног гробља Вреоци и пописане су све активности које је неопходно предузети у том погледу. Истим је такође предвиђено да организовано пресељење гробова значи да ће РБК у потпуности преместити гробове и да ће сносити све повезане трошкове.
  4. Одбор за пресељење гробља је од јула 2010. године разним средствима (матичним књигама рођених и умрлих, црквеним списима, историјским архивским списима, саопштењима мештана и јавним позивима објављеним у новинама и на огласним таблама Управе градске општине Лазаревац) позивао сва лица која би могла бити потенцијални стараоци гробних места да се јаве како би идентификовали конкретна гробна места у вези са њиховим пресељењем.
  5. Заштитник грађана је 21. априла 2011. године, поступајући по притужби Савета Месне заједнице Вреоци, утврдио да су активности Управе градске општине Лазаревац и РБК као корисника експропријације спречавале становнике општине Вреоци да у миру користе гробље, нарочито услед ископавања и принудног пресељења месног гробља без њихове сагласности и упркос томе што нису успостављени услови за пресељење насеља. Заштитник грађана је дао препоруку да се гробље измести на начин на који би се решили проблеми са којима се становници насеља суочавају. Конкретно, требало би да се постигне договор са корисницима гробних места о томе како да се реше питања у вези са пресељењем посмртних остатака њихових сродника. Премештање гробља и насеља не треба посматрати само из перспективе јавног интереса, већ је такође неопходно обезбедити да испуњење тог јавног интереса не буде на штету Уставом и законом загарантованих права мештана.
  6. Заштитник грађана је 21. септембра 2011. године обавестио Савет Месне заједнице Вреоци да је, пошто је решење Владе из фебруара 2009. године поништено (видети став 14. горе), дао препоруку органима градске општине Лазаревац да престане са доношењем решења и било каквим активностима усмереним на експропријацију док Влада не донесе друго законито решење о јавном интересу. Он им је очигледно такође указао на то да у то време није било законског основа за даљу експропријацију, ископавање или пресељење месног гробља.
  7. У периоду од 10. новембра 2011. до 10. јула 2012. године, санитарни инспектор Министарства здравља је донео релевантна решења којима су прецизирани санитарни услови за спровођење ископавања, укључујући у погледу посмртних остатака сродника подносилаца представки. На та решења нису уложене жалбе.
  8. Управни суд је у периоду од 21. јуна до 5. јула 2012. године донео још најмање пет пресуда у сличним предметима, којима је такође одбио тужбе тужилаца.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

А. Закон о експропријацији (објављен у „Службеном гласнику РС” – „СГРС” – бр. 53/95, 16/01, 20/09, 55/13 и 106/16)

  1. Чланови 2, 8, 9. и 20, узети заједно, прописују да јавни интерес за експропријацију мора бити утврђен законом или решењем Владе у том смислу. Ово се може учинити ради задовољења потреба, између осталог, Републике Србије, града, општине или јавних предузећа. Корисник експропријације сȃмом експропријацијом стиче право коришћења предметне непокретности у сврхе за које је експропријација извршена. Влада може утврдити јавни интерес за експропријацију ако је, између осталог, потребна за енергетску инфраструктуру или за експлоатацију минералних сировина.
  2. Члан 70. прописује да се права на непокретности у друштвеној или државној својини могу одузети или ограничити и пренети на другог носиоца права на непокретности у друштвеној или државној својини, ако то захтева јавни интерес („административни пренос”).

В. Закон о сахрањивањима и гробљима (објављен у „Службеном гласнику СРС” – „СГСРС” – бр. 20/77, 24/85 и 6/89 и „СГРС”, бр. 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 120/12 и 84/13)

  1. Чланом 17. је прописано да организација удруженог рада или месна заједница која врши послове погребне делатности и уређивања и одржавања гробља мора дати на коришћење гробна места (земљишне парцеле) под условима и на начин утврђен одлуком скупштине општине. Гробна места која су дата на коришћење се не могу стављати у правни промет.
  2. Члан 18. прописује да посмртни остаци сахрањених морају да почивају у гробном месту најмање десет година од дана сахрањивања. Породица, сродници и друга лица која за то имају интерес имају право да, по истеку рока почивања, продужују рок почивања посмртних остатака под условима које утврди скупштина општине. У исто гробно место се не може вршити друго сахрањивање уколико наведени рок почивања није истекао, осим у случајевима које утврди скупштина општине.
  3. Члан 19. прописује да се посмртни остаци сахрањеног лица могу ископати и пренети на друго гробље, по претходно прибављеном одобрењу општинског надлежног органа и одобрењу органа надлежног за послове санитарне инспекције, ако је на другом гробљу обезбеђено гробно место за сахрану. У ставу 2. је прецизирано да када се врши ископавање и пренос посмртних остатака пре истека рока којим је продужено почивање посмртних остатака, трошкове ископавања и преноса посмртних остатака, гробних обележја, споменика и других предмета тих гробних места сноси општина чији је орган наредио ископавање и пренос посмртних остатака.
  4. Чланом 20. је прописано да се гробље које је стављено ван употребе, или део таквог гробља, може користити за друге намене, према урбанистичком плану и њиме одређеним условима, после истека обавезног рока почивања за сва гробна места, или након извршеног преноса посмртних остатака из оних гробних места за које још није истекао рок којим је продужено почивање посмртних остатака.

С. Закон о управним споровима из 2009. године (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 111/09)

  1. Чланови 4. и 6. прописују, између осталог, да је „управни акт” одлука коју доноси државни орган приликом утврђивања нечијих права и обавеза у вези са „управном ствари”.
  2. Члан 8. став 1. прописује да управне спорове решава Управни суд.
  3. Чланом 33. прописано је да Управни суд одлучује о управном спору на основу чињеница утврђених на одржаној усменој јавној расправи.
  4. Члан 42. став 1. прописује, између осталог, да уколико суд пресуди у корист тужиоца, оспорени управни акт мора бити поништен, у целини или делимично, док се предмет мора вратити надлежном органу управе на поновно одлучивање (спор ограничене јурисдикције). Међутим, члан 43. став 1. прописује да надлежни суд може одлучити о основаности тужбе ако утврђено чињенично стање и природа спора у питању дозвољавају овај конкретан ток радње (спор пуне јурисдикције). Члан 41. ст. 1. до 4. и чл. 61. и 62. пружају детаље у вези са другим ситуацијама у којима се о захтеву тужиоца може одлучивати мериторно.

Д. Одлука о уређивању и одржавању гробља и сахрањивању (објављена у „Службеном листу града Београда”, бр. 27/02, 30/03, 11/05, 18/11, 17/12, 44/14, 11/15 и 61/15)

  1. Чланом 5. Одлуке је предвиђено да сахрањивање и уређивање и одржавање гробља врши јавно комунално предузеће које за ту сврху образује општина или општински орган управе. Општина или орган управе може неке од послова у вези са тим поверити другом предузећу или предузетнику.
  2. Члан 9. предвиђа да предузеће или предузетник мора да води евиденцију о гробним местима, гробовима и именима људи који су у њима сахрањени и друге релевантне евиденције.
  3. Чланом 22. је одређено да се права и обавезе оних којима је дато право коришћења гробног места и релевантног предузећа морају регулисати писменим уговором, који мора бити потписан одмах, а најкасније у року од шест месеци од дана када је покојник сахрањен. Истим је такође прецизирано да гробна места дата на коришћење не могу бити предмет правног промета.
  4. Члан 25. предвиђа да у случају смрти корисника гробног места право на коришћење истог прелази на његовог наследника.
  5. Члан 26. предвиђа да посмртни остаци морају почивати у гробу најмање десет година након сахрањивања („рок обавезног почивања”). У исти гроб пре истека тог рока могу бити сахрањени само сродници наведени у овој одлуци, уз писмену сагласност корисника гробног места.

Е. Одлука о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима (објављена у „Службеном листу града Београда”, број 13/09)

  1. Чланом 2. став 2. Одлуке је предвиђено да се гробљанско земљиште може користити у сврхе утврђене Планом генералне регулације за насеље Вреоци (видети став 44. горе) тек након премештања посмртних остатака из свих гробних места на нове локације и након уклањања, тј. премештање свих надгробних споменика и свих осталих делова гробова у складу са важећим законима. Чланом 3. је предвиђено да ће посмртни остаци и надгробни споменици бити организовано премештени на новоизграђено гробље Л. или на друга гробља по избору старалаца гробних места. Члан 5. предвиђа да ће РБК сносити све трошкове у вези са пресељењем.

Ф. Правилник о условима и начину ископавања и преношења умрлих лица

  1. Члан 4. Правилника из 1976. године, објављеног у „Службеном листу СРС”, бр. 56/76 и 52/82, који је био на снази у то време, је предвиђао да се, под условом да је покојник сахрањен у дрвеном сандуку, исти може пребацити у други гроб у истом граду искључиво у металном сандуку, док се у други град може пребацити само ако се дрвени сандук стави у метални сандук, а затим у други дрвени сандук. Пренос покојника који је био сахрањен више од десет година се могао обавити у дрвеном или металном сандуку.
  2. Члан 4. Правилника из 1985. године, објављеног у „Службеном листу СФРЈ”, број 42/85 и „Службеном листу СЦГ”, број 1/03, а који је био на снази у предметно време, је предвиђао да се умрло лице које је било сахрањено може пренети само у металном сандуку који је стављен у дрвени сандук, без обзира на то којим се превозним средством преноси. Уколико је умрло лице било сахрањено у дрвеном сандуку, тело је након ископавања било потребно ставити у метални сандук који је морао бити залемљен и стављен у дрвени сандук. Посмртни остаци који су ископани ради преношења након десет година од дана сахране су морали бити смештени у метални или дрвени сандук.
  3. Оба правилника су била на снази од 4. фебруара 2003. године до 10. децембра 2016. године.

ПРИТУЖБЕ

  1. Подносиоци представки су се притуживали на: (а) ископавање и премештање месног гробља, посебно гробова њихових преминулих сродника, без пристанка подносилаца представки и наводно без да су им пружене адекватне процедуралне заштитне мере у вези са поступцима, и (б) наводну повреду њихових права на имовину изазвану пресељењем. Они су се позвали на чл. 6. и 8. Конвенције и члан 1. Протокола број 1. Поред тога, четврти подносилац представке се жалио, према члану 6. Конвенције, на неуједначену праксу домаћих судова.

ПРАВО

А. Здруживање представки

  1. Имајући у виду сличност предмета наведених представки, Суд сматра да је примерено да их испита заједно и да донесе једну спојену одлуку (правило 42. став 1. Пословника Суда).

Б. Члан 8. Конвенције

  1. Подносиоци представке су се жалили да ископавање посмртних остатака њихових сродника и пресељење њихових гробова без сагласности подносилаца представке и без могућности да се таква радња ефективно оспори у оквиру било ког поступка, представља незаконито мешање у њихов приватни и породични живот према члану 8. Конвенције. Они су такође изнели притужбу о наводном недостатку адекватних процедуралних заштитних мера према члану 6. Конвенције.
  2. Суд, као господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета (видети Radomilja и др. против Хрватске [Вв], бр. 37685/10 и 22768/12, став 126, од 20. марта 2018. године), сматра да сва питања која су подносиоци представке покренули у овом контексту треба испитати на темељу члана 8. Конвенције (видети, mutatis mutandis, Adžić против Хрватске (број 2), број 19601/16, ст. 68–69., од 2. маја 2019. године). Релевантни део члана 8. гласи:

„1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота...

2. Јавне власти се неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.”

1. Поднесци странака

(а) Влада

  1. Влада је признала да је дошло до мешања у права подносилаца представке према члану 8. Конвенције. Она је, међутим, тврдила да је мешање било законито и да је представљало одговор на јавни интерес и нужну друштвену потребу – производњу електричне енергије за домаћинства – и да је било пропорционално.
  2. Она је навела да су сви неопходни прописи и правни акти који предвиђају пресељење гробља донети пре спорних догађаја (видети ст. 6, 10, 11, 13, 15. и 44. горе) и да су уредно објављени у релевантним Службеним листовима/гласницима. Иако је решење Владе из фебруара 2009. године заиста поништено (видети став 14. горе), то није учинило пресељење гробља незаконитим, јер су постојале друга решења Владе којима се утврђује јавни интерес за експропријацију (видети став 15. горе). Поред тога, Управа градске општине Лазаревац је у августу 2010. године донела одлуку о административном преносу предметног земљишта на РБК (видети став 13. горе), чиме је РБК добио директан правни основ за покретање поступка ископавања и пресељења гробља. Влада је тврдила да десетогодишњи рок обавезног почивања није прекинут, и позвала се на релевантне законске одредбе и образложење домаћих органа у вези с тим (видети ст. 25. и 66. горе). Поред тога, само први и други подносилац представке су били погођени овом околношћу, док у погледу осталих то није био случај. Такође је навела да Заштитник грађана није утврдио било какве правно релевантне неправилности у априлу 2011. године.
  3. Влада је тврдила да се предметним мешањем тежило легитимном циљу производње електричне енергије и снабдевању домаћинства и правних лица истом, чиме се обезбеђује економско благостање земље. За тим је постојала нужна друштвена потреба, како је наведено у релевантној уредби (видети став 8. горе). Оно је такође било сразмерно, пошто су подносиоци представке могли да бирају гробље на које ће бити пресељени њихови преминули сродници, при чему је све трошкове ископавања и пресељења сносио РБК, док они нису били у обавези да плаћају коришћење нових гробних места која су се налазила на оближњем гробљу. Влада је тврдила да су пресељена гробна места била идентична првобитним гробним местима у насељу Вреоци, само што је земљишна парцела на којој су се налазила била другачија.
  4. Влада је навела да је пресељење гробља било неизбежно, јер је земљиште експроприсано за даљу експлоатацију резерви угља, те да је циљ управног поступка био да се идентификују стараоци појединих гробних места и да им се пружи могућност избора где ће гробови бити пресељени. Појам „стараоци гробних места” заиста није био предвиђен законом, већ је приписан подносиоцима представке управо због тога што гробље није било законски уређено, као и да би се обезбедила заштита њихових легитимних и разумних интереса током пресељења гробља.
  5. Влада је такође тврдила да су подносиоцима представке пружене неопходне процедуралне заштитне мере. Конкретно, њима је омогућена правична расправа пред домаћим органима, којима није недостајало независности нити непристрасности и чије образложење није било произвољно.

(b) Подносиоци представке

  1. Подносиоци представке су тврдили да је ископавање посмртних остатака њихових сродника и премештање њихових гробова представљало противправно мешање у њихова права према члану 8. Конвенције. Конкретно, ископавање и пресељење су спроведени без њиховог пристанка и уз кршење чл. 18, 19. и 20. релевантног законодавства (видети ст. 53–55. горе). Ископавање и пресељење су такође били незаконити јер је решење Владе из фебруара 2009. године о јавном интересу за експропријацију поништено, што је потврдио и Заштитник грађана (видети став 47. горе). Такође су тврдили да РБК није био овлашћен да захтева ископавање и да би, када Одбор за пресељење гробља није могао да утврди идентитет посмртних остатака сахрањених на гробним местима, такви посмртни остаци били сахрањени у колективној гробници на гробљу Л. што се и догодило некима од сродника четвртог подносиоца представке (видети ставове 37–38. горе).
  2. Они су даље тврдили да им нису пружене неопходне процедуралне заштитне мере. Конкретно, они нису могли делотворно да оспоре ископавање у оквиру поступка, већ су могли само да бирају где ће бити смештени посмртни остаци њихових сродника, што су домаћи органи потврдили (видети ст. 19. и 24. горе). Они нису саслушани пред првостепеним и другостепеним органима у управном поступку, а надлежни органи нису били непристрасни, њихово образложење је било произвољно, док је тумачење релевантних законских одредби било неприхватљиво. Конкретно, десетогодишњи рок обавезног почивања за посмртне остатке није испоштован у односу на неке од сродника првог и другог подносиоца представке, те је тумачење предметног рока обавезног почивања од стране домаћих органа – да умрло лице није морало почивати на истом месту – било апсурдно. Подносиоци представке су даље тврдили да чињеница да су Управни суд и Уставни суд прихватили појам „старалац гробног места”, који није постојао у законодавству и који су органи власти измислили, такође указује на недостатак непристрасности са њихове стране. Навели су да је Месна заједница овластила своје грађане, односно кориснике гробних места, да сȃми обезбеде сахрањивање, због чега им Месна заједница није наплатила коришћење гробних места, али да то није оповргло њихов правни статус корисника гробних места.
  3. Подносиоци представке су такође тврдили да предметно мешање није било у јавном интересу, већ да је било искључиво у финансијском интересу рударске компаније, пошто је произведена електрична енергија извожена.

2. Оцена Суда

(а) Примена члана 8. Конвенције

  1. Влада није оспорила примењивост члана 8. у предметним случајевима који се тичу ископавања умрлих лица мимо воље чланова њихових породица и њиховог пресељења на другу локацију. Имајући у виду своју судску праксу у вези са живим члановима породице, Суд сматра да чињенице овог случаја спадају под делокруг права на поштовање приватног и породичног живота (видети, mutatis mutandis, Solska и Rybicka против Пољске, бр. 30491/17 и 31083/17, ст. 101–08, од 20. септембра 2018. године и изворе наведене у њему; видети и Драшковић против Црне Горе, број 40597/17, став 48, од 9. јуна 2020. године, посебно у погледу захтева блиског сродника за ископавање посмртних остатака преминулог члана породице ради пресељења на ново место почивања).

(b) Да ли је било мешања

  1. Влада је признала да ископавање посмртних остатака и пресељење гробова сродника подносилаца представке представља мешање у њихова права према члану 8. Конвенције (видети став 73. горе).
  2. Суд се слаже да се ископавање посмртних остатака сродника подносилаца представке и пресељење њихових гробова, спроведено упркос приговорима подносилаца представке, може сматрати као задирање у њихову сферу односа на такав начин и у толикој мери да чине мешање у њихово право на поштовање њиховог приватног и породичног живота (видети Solska и Rybicka, цитиран горе, став 110.).

(с) Да ли је мешање било оправдано

  1. Да би било оправдано према члану 8. став 2. Конвенције, свако мешање мора бити у складу са законом, мора тежити једном од легитимних циљева из наведеног става и мора бити неопходно у демократском друштву (видети Pretty против Уједињеног Краљевства, број 2346/02, став 68, ЕСЉП 2002-III, и Glass против Уједињеног Краљевства, број 61827/00, став 73, ЕСЉП 2004-II).

(i) Да ли је мешање било у складу са законом

  1. Релевантна начела у вези с тим су изложена у случају Solska и Rybicka (цитираном горе, ст. 112–13). Конкретно, формулација „у складу са законом” захтева да спорна мера има извесну основу у домаћем праву и да буде компатибилна са владавином права (видети Roman Zakharov против Русије [ВВ], број 47143/06, став 228. in limine, ЕСЉП 2015, и изворе који су у њему цитирани). Суд понавља да се појам „закон”, онако како се појављује у фразама „у складу са законом” и „прописан законом” у чл. 8. до 11. Конвенције, треба схватити у његовом „суштинском” смислу, а не у „формалном” смислу. Стога укључује, између осталог, „писани закон”, не ограничавајући се на примарно законодавство, већ укључујући и правне акте и инструменте нижег ранга. Укратко, „закон” јесте одредба на снази онако како су га тумачили надлежни судови (видети Vavřička и др. против Чешке Републике [Вв], број 47621/13 и 5 др., став 269, од 8. априла 2021. године, и изворе цитиране у њему).
  2. Мешање у право на поштовање приватног и породичног живота мора бити засновано на „закону” који гарантује одговарајуће заштитне мере од произвољности. Морају постојати заштитне мере како би се осигурало да се дискреционо право, које је препуштено извршној власти, спроводи у складу са законом и без злоупотребе овлашћења. Захтеви члана 8. у вези са заштитним мерама ће зависити, макар у извесној мери, од природе и обима спорног мешања. У бројним случајевима који укључују притужбе према члану 8, Суд је утврдио да би одговарајуће правне мере заштите од произвољности захтевале пружање судске или друге независне провере релевантних мера које утичу на појединце (видети Solska и Rybicka, цитиран горе, став 113, и изворе који су у њему цитирани).
  3. Суд констатује да су одлуке о ископавању и пресељењу посмртних остатака сродника подносилаца представке биле засноване на релевантном домаћем законодавству, нарочито на Закону о сахрањивању и гробљима и Одлуци о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима (видети ст. 17 in fine, ст. 19, 24, 25 in fine, и ст. 53. и 64. горе). Он такође констатује да су захтеви за ископавање и пресељење, као и статус РБК-а да подноси такве захтеве, засновани на релевантним решењима о експропријацији и решењима о административном преносу земљишта (видети ст. 6, 13, 19, 24. и 31. горе). С обзиром на то, Суд је мишљења да мешање на које се подносиоци представке жале има правни основ у српском праву.
  4. Суд даље примећује да се домаћим законодавством не захтева сагласност корисника гробних места за ископавање посмртних остатака и пресељење гробова, нити исто прецизира ко може да захтева ископавање, осим у кривичном контексту. За то је потребна само сагласност релевантних органа (видети став 54. горе), при чему су све сагласности у предметном случају прописно добијене.
  5. Што се тиче аргумента да десетогодишњи рок обавезног почивања није испоштован (видети став 79. горе), Суд прво констатује да се само у погледу првог и другог подносиоца представке могло сматрати да су били погођени тим питањем (видети став 43. горе). Друго, Суд констатује да су домаћи судови испитали експлицитне аргументе подносилаца представке у том погледу, те да су утврдили да домаће законодавство није прецизирало период у којем се ископавање не би могло вршити, већ да је њиме регулисано накнадно сахрањивање на истом гробном месту (видети ст. 25. и 53. in fine горе). Суд не налази никакве назнаке произвољности у тумачењу домаћих судова, као ни у погледу релевантних правилника који су били на снази у предметно време, а који су предвиђали различите услове за пресељење умрлог лица у зависности од тога да ли је пресељење обављено пре или након истека десетогодишњег рока обавезног почивања (видети ст. 66–67. горе), што имплицитно указује на то да су ископавање и пресељење умрлих особа били могући и пре истека десетогодишњег рока обавезног почивања. На крају, Суд констатује да су домаћи органи такође сматрали да је за релевантне одредбе била потребна само сагласност релевантних органа (видети став 19. и ст. 24–25. горе), за коју ниједна од страна у спору није тврдила да није добијена у предметном случају. Суд понавља да његов задатак није да заузме место домаћих судова, већ је првенствено на домаћим властима, нарочито на судовима, да решавају проблеме тумачења домаћег законодавства. (видети, међу осталим изворима, и Nejdet Şahin и Perihan Şahin против Турске [Вв], број 13279/05, став 49, од 20. октобра 2011. године).
  6. Међутим, подносиоци представке се нису сложили са ископавањем и пресељењем гробова и сматрали су исто незаконитим, што су била питања која су захтевала појашњење од стране домаћих органа (за разлику од предмета Драшковић, цитираног горе, став 54.). Они су такође оспорили правичност релевантног поступка (видети став 79. горе). У овом контексту, Суд ће испитати да ли је закон обезбедио одговарајуће заштитне мере против произвољности (видети став 86. горе).
  7. Суд с тим у вези констатује да су, упркос томе што првостепени и другостепени управни органи очигледно нису одржали расправу, подносиоци представке дали изјаве о ископавању и пресељењу појединачних гробова и изнели своје приговоре пред Одбором за пресељење гробља (видети став 16. горе). Такође им је дата прилика да изнесу свој случај у писаној форми у својим жалбама и управним тужбама (видети ст. 18. и 23. горе; видети такође, mutatis mutandis, Vilho Eskelinen и др. против Финске [Вв], број 63235/00, став 74, ЕСЉП 2007-II). У сваком случају, међутим, првостепене и другостепене управне одлуке су биле предмет накнадне контроле од стране Управног суда, који је имао пуну јурисдикцију (видети став 59. горе) и који је одржао усмену расправу у свим њиховим предметима (видети став 24. горе), тиме исправљајући сваки потенцијални недостатак у том погледу (упореди, иако у контексту члана 6, Denisov против Украјине [Вв], број 76639/11, ст. 65. и 67, од 25. септембра 2018. године; De Haan против Холандије, од 26. августа 1997. године, ст. 52–55, Извештаји 1997-IV; Helle против Финске, од 19. децембра 1997. године, став 46, Извештаји 1997-VIII; и Crompton против Уједињеног Краљевства, број 42509/05, став 79, од 27. октобра 2009. године).
  8. Управни суд је разматрао све релевантне поднеске подносилаца представке тачку по тачку, укључујући и конкретне притужбе четвртог и седмог подносиоца представке (видети ст. 24–28. горе), а да није одбио надлежност да одговара на исте (видети, mutatis mutandis, Potocka и др. против Пољске, број 33776/96, став 57, ЕСЉП 2001-X). Такође је дао образложење за своје налазе, које Суд не сматра произвољним нити неразумним. Коначно, када је суд то нашао оправданим, поништио је претходно решење и наложио поновни поступак (видети став 40. горе). Суд још једном понавља, као што је горе наведено, да његов задатак није да заузме место домаћих судова, већ је првенствено на домаћим властима, нарочито на судовима, да решавају проблеме тумачења домаћег законодавства (видети став 89. in fine горе). У спису предмета такође нема ничега што би указивало на то да је било који од судија показивао личну пристрасност или да су постојали објективно оправдани страхови да било којем од укључених судија, или самом суду, недостаје непристрасности.
  9. Суд констатује да је Одбор за пресељење гробља био ad-hoc тело формирано да се бави практичним и техничким питањима, и да није учествовао у процесу доношења одлука (видети став 12. горе). Локална административна власт је имала своје представнике у Одбору за пресељење гробља, чије је накнаде за учешће у раду истог плаћао РБК (ibid.). Ови представници, међутим, ни у једном тренутку нису били укључени у процес доношења одлука.
  10. Узимајући у обзир горенаведена разматрања, Суд закључује да је српско право обезбедило довољне заштитне мере против произвољности у погледу одлука локалних власти којима се налаже ископавање и пресељење гробних места.
  11. С обзиром на горенаведена разматрања, Суд је мишљења да је мешање на које се подносиоци представке жалбе било у складу са законом.

(ii) Да ли је мешање имало легитиман циљ

  1. Влада је тврдила да је предметно мешање имало легитиман циљ, односно производњу електричне енергије и одговор на повећану потрошњу електричне енергије, и да је као такво служило економским интересима земље у целини.
  2. Суд је већ утврдио да, у складу са чланом 8. став 2, економска добробит земље представља легитиман циљ (видети, mutatis mutandis, Hatton и др. против Уједињеног Краљевства [Вв], број 36022/97, став 121, ЕСЉП 2003-VIII).

(iii) Да ли је мешање било неопходно у демократском друштву

  1. Релевантна начела у овом погледу су изложена у, на пример, предмету Vavřička и др. (цитираном горе, ст. 273–75). Конкретно, мешање ће се сматрати „неопходним у демократском друштву” за постизање легитимног циља уколико одговара „нужној друштвеној потреби” и, нарочито, уколико су разлози које наводе домаће власти како би исто оправдали „релевантни и довољни” и ако је сразмерно легитимном циљу коме се тежи (ibid., став 273. in limine). Првенствено је одговорност домаћих власти да направе почетну процену о томе где лежи правична равнотежа у процени потребе за мешањем у јавном интересу у права појединаца према члану 8. Конвенције. Сходно томе, приликом усвајања законодавства чији је циљ успостављање равнотеже између супротстављених интереса, државама се начелно мора дозволити да одреде средства за која сматрају да су најпогоднија за постизање циља да се помире ти интереси (ibid.). Таква процена домаћих власти остаје да се подвргне испитивању од стране Суда, који даје коначну оцену о томе да ли је мешање у одређеном случају било „неопходно”, како тај израз треба разумети у смислу члана 8. Конвенције (ibid.). Суд понавља да ће поље слободне процене Тужене државе обично бити широко ако се од ње захтева да се успостави равнотежа између супротстављених приватних и јавних интереса или права из Конвенције (ibid., став 275.).
  2. Суд констатује да је у предметном случају интерес подносилаца представке да обезбеде светост/неповредивост гробова својих сродника морао бити одмерен у односу на интерес друштва да обезбеди стабилност снабдевања електричном енергијом у земљи. По мишљењу Суда, ово је толико важно и осетљиво питање да би државама требало омогућити широко поље слободне процене (упоредити са Elli Poluhas Dödsbo против Шведске, број 61564/00, став 25, ЕСЉП 2006-I). Суд такође констатује да могу постојати околности у којима је ископавање оправдано, упркос противљењу породице (видети Solska и Rybicka, цитиран горе, став 121. in fine).
  3. Суд примећује да је, на основу Стратегије развоја енергетике из 2005. године коју је усвојила Народна скупштина Републике Србије, усвојена релевантна уредба 2007. године којом је прописано да је потребно пресељење целог насеља, укључујући и месно гробље, како би се омогућила експлоатација резерви угља зарад обезбеђивања неопходне електричне енергије за домаћинства (видети ст. 7–8. горе). У релевантним домаћим документима је прецизирано да је то било неопходно јер су количине угља, које су биле расположиве у другом делу басена, биле на измаку, као и услед повећања потрошње електричне енергије коју је требало хитно подмирити, јер би у супротном последице могле бити несагледиве (видети ст. 8–9. горе). У околностима предметног случаја, проширење басена за експлоатацију угља се није могло постићи мање рестриктивним средствима, јер је то било предодређено смањењем резерви угља у другом делу басена и локацијом додатних резерви угља. Иако су домаћи органи сматрали да подносиоци представке не могу да уложе приговор на ископавање и пресељење као такве, они су ипак узели у обзир интересе подносилаца представке у погледу изабраног оквира. Они су испитали све релевантне поднеске подносилаца представке и размотрили како законитост оспорених одлука, тако и неопходност оспорене мере (видети ст. 19–21. и ст. 24–28. горе). Управни суд је нарочито утврдио да је предметно пресељење имало за циљ да обезбеди стабилност снабдевања електричном енергијом, што је сматрао легитимним циљем (видети став 24. горе). Такође је детаљно испитао законитост мешања и утврдио да је законит (видети ст. 25–28. горе). Суд сматра да су домаће власти деловале у оквиру широког поља слободне процене које им је било дато у таквим стварима, с обзиром на то да су узеле у обзир све релевантне околности и да су их пажљиво одмериле једну наспрам друге, пружајући притом релевантне и довољне разлоге за своју одлуку (упоредити са Elli Poluhas Dödsbo, цитираним горе, став 28.). Такође је постојао и низ пратећих мера које су имале за циљ да ублаже утицај спорних мера. Конкретно, још једно новоизграђено гробље – које се налази на разумној удаљености – је додељено за пресељење месног гробља Вреоци (видети ст. 11, 42. и 65. горе). Подносиоци представке су такође могли да се одлуче за било које друго гробље по сопственом избору (видети став 11, став 26. in fine и став 65. горе). Такође, корисник експропријације је организовао ископавање и пресељење и сносио све трошкове везане за исто (видети ст. 9, 11. и 65. in fine горе). Такође је предузео мере за отклањање утврђених неправилности (видети став 37. и ст. 40–41. горе). Надлежни санитарни инспектор је издао сва потребна упутства у вези са санитарним условима релевантним за пресељење (видети став 48. горе), на шта није било примедби ни на домаћем нивоу, ни пред Судом. Није било питања о томе да ли су ископавање и пресељење, у практичном смислу, могући и/или лаки за извођење и нити питања која су се тицала интереса јавног здравља.
  4. С обзиром на горенаведена разматрања, Суд је мишљења да је мешање на које су се подносиоци представке жалили било неопходно у демократском друштву. Суд сматра да је такво мешање представљало одговор на нужну друштвену потребу, и да је било сразмерно легитимном циљу коме се тежило. Суд је такође утврдио да су разлози које су домаћи органи навели као оправдање за своје радње били релевантни и довољни.

(д) Оцена Суда

  1. Имајући у виду горенаведена разматрања, посебно да је предметно мешање било у складу са законом, да је тежило легитимном циљу и да је било неопходно у демократском друштву, Суд сматра да је ова притужба очигледно неоснована и да мора бити одбијена у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

С. Члан 6. Конвенције

  1. Четврти подносилац представке се притуживао на неуједначену праксу домаћих судова. Он се позвао на члан 6. Конвенције, чији релевантни део гласи:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама..., има право на правичну... расправу... пред... судом ...”

1. Поднесци странака

  1. Влада је навела да члан 6. није примењив у предметном случају и да је, у сваком случају, притужба четвртог подносиоца представке очигледно неоснована.
  2. Четврти подносилац представке је поново потврдио своју притужбу, и посебно навео да је Управни суд донео другачију одлуку у поступку који је покренуо његов брат у вези са истим сплетом околности (видети став 40. горе).

2. Оцена Суда

  1. Суд не сматра неопходним да испита да ли је члан 6. примењив јер, чак и под претпоставком да јесте (видети Драшковић, цитиран горе, став 61.), сматра да је притужба подносиоца представке недопустива из следећих разлога.
  2. Релевантна начела у погледу неуједначене праксе домаћих судова су наведена, на пример, у предметима Nejdet Şahin и Perihan Şahin (цитираном горе, ст. 49–58.) и Грчко-католичка парохија Lupeni и др. против Румуније ([ВВ], број 76943/11, став 116, од 29. новембра 2016. године). Конкретно, Суд је утврдио да само дубоке и дуготрајне разлике у пракси највишег домаћег суда могу саме по себи бити супротне начелу правне сигурности (видети Nejdet Şahin и Perihan Şahin, цитиран горе, став 53.).
  3. Враћајући се се на предметни случај, Суд констатује да је четврти подносилац представке указао на само једну другачију одлуку, тј. на ону коју је Управни суд донео у случају његовог брата (видети став 40. горе). Конкретна тачка у којој су се спорне одлуке разликовале се односила на два посебна гробна места специфична за четвртог подносиоца представке и његову породицу. Суд такође примећује да је Управни суд пресуђивао у предметима других подносилаца представке и у неким другим случајевима, доносећи притом доследне одлуке (видети став 49. горе). Међутим, Управни суд у другим случајевима није морао да се бави питањем специфичним за четвртог подносиоца представке, па су те пресуде небитне за испитивање одвојене притужбе четвртог подносиоца представке. Како се у конкретном случају само једна одлука Управног суда разликовала од оне донете у случају четвртог подносиоца представке, Суд сматра да она није представљала „дубоке и дуготрајне разлике” које би биле у супротности са начелом правне сигурности.
  4. Сходно томе, притужба четвртог подносиоца представке према члану 6. Конвенције је очигледно неоснована, те се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

Д. Члан 1. Протокола бр. 1

  1. Подносиоци представке су се притуживали да су пресељењем гробова њихових сродника повређена њихова права из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, који гласи:

„Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”

1. Поднесци странака

(а) Влада

  1. Влада је навела да је притужба подносилаца представке на основу члана 1. Протокола број 1 ratione materiae неспојива, пошто подносиоци представке нису имали имовинске нити финансијске интересе у погледу гробних места и с обзиром да гробна места нису могла бити предмет правног промета. Она је тврдила да нико од подносилаца представке није имао склопљен уговор са Месном заједницом, нити било који други правни акт на који би се могли ослонити у погледу коришћења гробних места, нити су плаћали накнаду за њихово коришћење. Влада је оспорила тврдњу подносилаца представке да је Месна заједница овластила становнике да врше сахрањивање, јер нису доставили било какву одлуку у том смислу.

(б) Подносиоци представке

  1. Подносиоци представке су поново потврдили своју притужбу. Они су тврдили да је право на коришћење гробних места врста права на имовину, нарочито из разлога што је наслеђено (видети став 63. горе), и да је пресељење гробних места представљало противправно мешање у њихово право на имовину. Подносиоци представке су даље тврдили да су гробна места била власништво Месне заједнице или неког од локалних погребних предузећа, али да су корисници гробних места имали одређена имовинска права јер су на месечном нивоу плаћали њихово коришћење. Месна заједница је у конкретном случају овластила своје становнике, односно кориснике гробних места да сами обезбеде сахрањивање, због чега им Месна заједница није наплаћивала коришћење гробних места. Међутим, то није оповргло њихов правни статус корисника гробних места.

(2) Оцена Суда

  1. Суд понавља да подносилац представке може да тврди да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 само у оној мери у којој се оспорене одлуке односе на његову или њену „имовину” у смислу ове одредбе. Концепт „имовине” има аутономно значење које је независно од формалне класификације у домаћем праву (видети Бивши краљ Грчке и др. против Грчке [Вв], број 25701/94, став 60, ЕСЉП 2000-XII). „Имовина” у смислу члана 1. Протокола број 1 може бити или „постојећа имовина” или имовина, укључујући потраживања, у вези које подносилац/подноситељка представке може тврдити да он или она имају макар „легитимно очекивање” да ће бити остварена, односно да ће остварити ефективно уживање права на имовину. Потраживање се може сматрати имовином само када је довољно утврђено да може бити извршено (видети Kopecký против Словачке [Вв], број 44912/98, став 49, ЕСЉП 2004-IX). Никакво „легитимно очекивање” не може бити разматрано у одсуству потраживања за које је довољно утврђено да представља имовину (видети Bata против Чешке Републике (одл.), број 43775/05, став 70. in fine, од 24. јуна 2008. године).
  2. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да спорна гробна места нису представљала имовину подносилаца представке нити су могла бити предмет правног промета (видети став 52. in fine, став 62. in fine и став 112. горе). Чак су и формално признати корисници гробних места морали да плате за њихово коришћење, али нису могли да их купе. Подносиоци представке, међутим, нису оспорили да никада нису склопили било какве уговоре који им дозвољавају да користе гробна места, као и да никада нису плаћали за њихово коришћење. Иако су навели да им је Месна заједница дозволила да сами организују сахрањивање, они нису доставили било какве доказе о томе. Подносиоци представке, према томе, никада нису имали било каква имовонска права у погледу појединачних гробних места, нити су икада користили било каква власничка права у односу на њих, нити су могли имати легитимна очекивања да ће остварити права на имовину или било које друго потраживање које је било довољно утврђено и извршно. Стога не могу тврдити да су поседовали „имовину” у смислу члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Сходно томе, чињенице случаја не спадају у делокруг члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Сходно томе, ова притужба је ratione materiae неспојива са одредбама Конвенције у смислу члана 35. став 3(а), те се мора одбацити у складу са чланом 35. став 4.

 

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

Одлучује да представке здружи;

Проглашава представке неприхватљивим.

 

Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 15. фебруара 2024. године.

Ilse Freiwirth
секретар Одељења

Gabriele Kucsko-Stadlmayer
председник

 

 

 

Прилог

 

Списак случајева:

 

Број

Представка бр.

Назив случаја

Поднета

Подносилац представке
Година рођења
Место становања
Држављанство

1.

3000/16

Бељић против Србије

понедељак, 4. јануар 2016. године

Чедомир БЕЉИЋ
(први подносилац представке)
1973. године
Београд
Српско

2.

7189/16

Милинковић и други против Србије

петак, 22. јануар 2016. године

Мирољуб МИЛИНКОВИЋ
(други подносилац представке)
1962. године
Вреоци
Српско
Небојша МИТРОВИЋ
(трећи подносилац представке)

1970. године
Вреоци
Српско
Гвозден МОСТИЋ
(четврти подносилац представке)

1947. године
Вреоци
Српско
Дејан РАНКОВИЋ
(пети подносилац представке)
1976. године
Вреоци
Српско
Љиљана СТОЈАНОВИЋ
(шеста подноситељка представке)

1956. године
Вреоци
Српско
Михаило СТОЈАНОВИЋ
(седми подносилац представке)
1958. године
Вреоци
Српско
Жељко СТОЈКОВИЋ
(осми подносилац представке)
1975. године
Вреоци
Српско

 

 

 

_______________

 

1 Једна умрла особа је сахрањена на гробном месту број 2002. У одлуци од 3. новембра 2011. године, име релевантног покојника је наведено као „Матић Стојадин”, док је у решењу од 16. јануара 2012. године, као и у наредним одлукама, наведено као „Мостић Стојадин” (видети ст. 37–41).

 

Nema povezane prakse za ovu presudu.
Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2
Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.
Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije
Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde
Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva
Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije
Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije
Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije
Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde
Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije
Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije
Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije
Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije
Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije
Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije
Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije
Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije
Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije
Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.



Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.


Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.
Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore
Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.


Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske
Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije
Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku
Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.


Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.


Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije
Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije
U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske
U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde
Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije
Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije
Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije
Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije
Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije
U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije
Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde
Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke
Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke
Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke
Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije
Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.
Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske
Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske
Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde
Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske
Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore
Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije
Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.
Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije
Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine
Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine
Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde