Tomović i drugi protiv Srbije

На основу члана 13. Закона о правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 55/14) објављује се, на српском и енглеском језику, пресудa Европског суда за људска права по представкама број 5327/11, 5352/11, 5364/11, 5370/11, 5381/11, 5389/11, 5390/11, 13351/11, 13353/11, 17353/11, 17376/11, 17396/11, 17399/11, 17404/11, 17418/11, 17420/11, 17422/11, 17427/11 и 17434/11, Томовић и други против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права 

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 44/2015 од 20.5.2015. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ТОМОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ

(Представке бр. 5327/11, 5352/11, 5364/11, 5370/11, 5381/11, 5389/11, 5390/11, 13351/11, 13353/11, 17353/11, 17376/11, 17396/11, 17399/11, 17404/11, 17418/11, 17420/11, 17422/11, 17427/11 и 17434/11)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 
24. фебруар 2015. године

Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редакторских измена.

У предмету Томовић и други подносиоци представки против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Ján Šikuta, председник,

Dragoljub Popović,

Iulia Antoanella Motoc, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 3. фебруара 2015. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу 19 посебних представки (бр. 5327/11, 5352/11, 5364/11, 5370/11, 5381/11, 5389/11, 5390/11, 13351/11, 13353/11, 17353/11, 17376/11, 17396/11, 17399/11, 17404/11, 17418/11, 17420/11, 17422/11, 17427/11 и 17434/11) против Републике Србије поднетих Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"). Сви подносиоци представки су српски држављани, а њихови лични подаци изнети су у Анексу ове пресуде.

2. Све подносиоце представки заступала је госпођа Р. Гарибовић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа В. Родић.

3. Представке су 28. новембра 2013. године прослеђене Влади.

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представки од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Парнични поступак који су покренули подносиоци представки

5. Сви подносиоци представки били су запослени у предузећу Ракета - Путнички Саобраћај АД, са седиштем у Ужицу (у даљем тексту: "дужник").

6. Пошто дужник није испунио своје обавезе према запосленима, подносиоци представки покренули су бројне посебне парнице, тражећи исплату неисплаћених плата и разних доприноса за социјално осигурање.

7. Подносиоци представки добили су правоснажне судске одлуке којима се дужнику налаже да им исплати одређене износе. Битне информације у вези са домаћим поступком за сваког подносиоца представке назначене су у приложеној табели.

Б. Стечајни поступак

8. Привредни суд у Ужицу је 12. јула 2010. године отворио стечајни поступак у односу на дужника. Због тога су сви извршни поступци у току против дужника обустављени.

9. Подносиоци представки су уредно пријавили своја потраживања у стечајном поступку на основу горе наведених судских одлука.

10. Суд је 8. јуна 2011. године усвојио потраживања подносилаца представки.

11. Пуномоћник подносилаца представки је 29. јула 2014. године обавестио Суд да су неке одлуке о којима је реч биле делимично извршене у стечајном поступку.

12. Стечајни поступак у односу на дужника је још у току.

В. Статус дужника

13. Дужник, који је пословао као друштвено предузеће, приватизован је 27. децембра 2002. године.

14. Приватизација је 17. јула 2007. године поништена зато што купац о коме је реч није испунио своје уговорне обавезе.

15. Након поништења дужникове приватизације држава је имала у власништву 58,18% акција предузећа.

16. Држава је 11. децембра 2008. године продала своје акције приватном предузећу.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

17. Релевантно домаће право о статусу друштвених предузећа, извршним и стечајним поступцима изнето је у предметима Р. Качапор и други против Србије, број 2269/06 и друге, ст. 57-64. и ст. 71-76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Штавише, пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама о уставним жалбама и приватизацији друштвених предузећа, изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и ст. 31-44, 29. јануар 2013. године; у пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-32, 22. октобар 2013. године.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

18. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихову заједничку чињеничну и правну основу.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 КОНВЕНЦИЈЕ

19. Подносиоци представки притуживали су се због пропуста Тужене државе да изврши правоснажне судске одлуке донете у њихову корист против дужника и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Релевантне одредбе чл. 6. став 1. и 13. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 гласе како следи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред ... судом, ...."

Члан 1. Протокола број 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

Члан 13.

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

А. Допуштеност

20. Влада је тврдила да су представке некомпатибилне ratione personae са одредбама Конвенције и/или да су недопуштене због неисцрпености правних лекова.

21. Суд подсећа да је већ разматрао сличне аргументе и да их је одбацио (видети, на пример, пресуде у предмету Р. Качапор и друге, став 114. и Маринковић, став 39, обе цитиране у горњем тексту; и одлуке у предмету Маринковић, став 59. и Јовичић и други, став 102, обе цитиране у горњем тексту). Суд не види ниједан разлог да одступи од овог приступа у конкретним предметима. Према томе, Суд одлучује да одбаци примедбе Владе о допуштености.

22. Како представке нису ни очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштене по некoм другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

23. Суд примећује да правоснажне судске одлуке донете у корист подносилаца представки нису до данас извршене.

24. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична питањима у предметном случају (видети Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Марчић и други, број 17556/05, став 60, 30. октобар 2007. године; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-124. и ст. 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 74. и став 79, 31. мај 2011. године и Адамовић, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).

25. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни аргумент који би га могли убедити да усвоји другачији закључак у постојећим околностима. Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

26. Пошто је усвојио овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

27. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета, трошкови

28. Подносиоци представки су тражили да држави буде наложено да им исплати, из сопствених средстава, суме досуђене правоснажним судским одлукама донетим у њихову корист, као и трошкове извршног поступка, и још по 5.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете сваком од њих. Сваки подносилац представке је, такође, тражио по 450 евра за судске трошкове пред Судом.

29. Влада је сматрала да су ови захтеви претерани и неоправдани.

30. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (видети, на пример, Р. Качапор и друге, ст. 123-126. и Црнишанин и други, цитиране у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцима представки суме досуђене правоснажним домаћим одлукама прецизираним у Анексу, умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу.

31. У односу на нематеријалну штету, Суд сматра да су подносиоци представки претрпели одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције у овом предмету. Конкретан тражени износ је, међутим, претеран. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано да се сваком подносиоцу представке досуди по 2.000 евра на име нематеријалне штете, као и трошкова (види Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године).

Б. Затезна камата

32. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

4. Утврђује да нема потребе да се разматра притужба према члану 13. Конвенције;

5. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представки, у року од три месеца, износе досуђене правоснажним домаћим пресудама донетим у њихову корист прецизираним у Анексу, као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за све износе који су можда већ исплаћени по овом основу;

(б) да Тужена држава треба да исплати сваком подносиоцу представке, у истом року, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан исплате;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 24. фебруара 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

АНЕКС

THIRD SECTION

CASE OF TOMOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 5327/11, 5352/11, 5364/11, 5370/11, 5381/11, 5389/11, 5390/11, 13351/11, 13353/11, 17353/11, 17376/11, 17396/11, 17399/11, 17404/11, 17418/11, 17420/11, 17422/11, 17427/11 and 17434/11)

JUDGMENT

STRASBOURG 
24 February 2015

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Tomović and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Ján Šikuta, President,

Dragoljub Popović,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 3 February 2015,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in nineteen separate applications (nos. 5327/11, 5352/11, 5364/11, 5370/11, 5381/11, 5389/11, 5390/11, 13351/11, 13353/11, 17353/11, 17376/11, 17396/11, 17399/11, 17404/11, 17418/11, 17420/11, 17422/11, 17427/11 and 17434/11) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention"). The applicants are all Serbian nationals, and their further personal details are set out in the Annex to this judgment.

2. The applicants were all represented by MsR.Garibović, a lawyer practising in Novi Pazar. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms V. Rodić.

3. On 28 November 2013 the applications were communicated to the Government.

4. The Government objected to the examination of the applications by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

A. Civil proceedings brought by the applicants

5. All the applicants were employed by Raketa-Putnički Saobraćaj AD, a company based in Užice (hereinafter "the debtor").

6. Since the debtor had failed to fulfil its obligations toward its employees, the applicants brought numerous separate civil claims, seeking payment of salary arrears and various social security contributions.

7. The applicants obtained final court decisions ordering the debtor to pay them certain sums.The essential information as to the domestic proceedings in respect of each application is indicated in the annexed table.

B. Insolvency proceedings

8. On 12 July 2010 the Commercial Court (Privredni sud) in Užice opened insolvency proceedings in respect of the debtor. As a result, allof the ongoing enforcement proceedings against the debtor were terminated.

9. The applicants duly reported their respective claims based on the above-mentioned court decisions to the insolvency administration.

10. On 8 June 2011 the court accepted the applicants’ claims.

11. On 29 July 2014 the applicants’ representative informed the Court that some of the decisions at issue had been partially enforced in the insolvency proceedings.

12. The insolvency proceedings in respect of the debtor are still ongoing.

C. The debtor’s status

13. The debtor, which operated as a socially-owned company, was privatised on 27 December 2002.

14. On 17 July 2007 the privatisation was annulled because the buyer in question had failed to fulfil his contractual obligations.

15. Following the annulment of the debtor’s privatisation the State owned 58.18% of shares in the company.

16. On 11 December 2008 the State sold its shares to a private company.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

17. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, enforcement and insolvency proceedings are outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and §§ 71-76, 15 January 2008 and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional appeals and the privatisation of socially-owned companies, are outlined in theadmissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and§§ 31-44, 29 January 2013; and the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-32, 22 October 2013.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

18. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of the Court, the applications should be joined, given their common factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 6 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION

19. The applicants complained of the respondent State’s failure to enforce final court decisions rendered in their favour against the debtor and of the lack of an effective remedy in that connection. The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1 read as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

Article 13

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

A. Admissibility

20. The Government argued that the applications were incompatible ratione personae with the provisions of the Convention and/or that they were inadmissible on non-exhaustion grounds.

21. The Court recalls that it has already considered similar arguments and rejected them (see, for example, the judgmentsin R. Kačapor and Others, § 114 and Marinković, § 39, both cited above; and the decisions in Marinković, § 59 and Jovičić, § 102, both cited above). It sees no reason to depart from this approach in the present cases. Therefore, the Court decides to reject the Government’s admissibility objections.

22. As the applicationsare neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.

B. Merits

23. The Court notes that the final court decisions rendered in the applicants’ favour remain unenforced to the present date.

24. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 60, 30 October 2007; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 74 and § 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).

25. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.

26. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see,mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

27. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage, costs and expenses

28. The applicants requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded by the final court decisions rendered in their favour,as well as the costs of the enforcement proceedings,plus 5,000 euros (EUR)in respect of non-pecuniary damage to each of them. The applicants also claimed EUR 450 each for the legal costs incurred before the Court.

29. The Government considered the claims excessive and unjustified.

30. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (R. Kačapor and Others, §§ 123-26, and Crnišanin and Others, § 139, both cited above), the Court finds that the Government should pay the applicants the sums awarded inthe court decisionsspecified in the Annex, less any amounts which may have already been paid in this regard.

31. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The particular amount claimed, however, is excessive. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable to award EUR 2,000 to each applicant to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses (seeStošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013).

B. Default interest

32. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

4. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the sums awarded in the final domestic judgmentsrendered in their favour specified in the Annex, as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that the respondent State is to pay each applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 24 February 2015, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

ANNEX