Dana 22. decembra 1973. godine, podnosilac predstavke i njegova supruga kupili su zemljište površine 586 kvadratnih metara koje se nalazi u opštini Gravina di Puglia. Raspravom Opštinskog veća Gravina di Pulje broj 42 od 19. januara 1976. godine, zemljište podnosioca predstavke je klasifikovano kao zona „B 1-2”, odnosno građevinska zona.

U izveštaju istrage broj 1129 od 18. marta 1976. godine, Sektor za urbanizam regije Pulja je podvukao zahtev poboljšanja dotacija primarnih i sekundarnih urbanističkih radova u tom području i podredio je odobravanje građevinskih dozvola po naplati, od strane zainteresovanih lica, troškova koji se na to odnose. Podnosilac predstavke je 2. novembra 1981. godine zatražio od gradonačelnika Gravina di Pulje da odobri projekat za izgradnju zgrade na njegovom zemljištu. Dana 13. novembra 1982. godine, komisija za urbanizam opštine Gravina di Pulja dala je pozitivno mišljenje o projektu koji je predstavio podnosilac predstavke. Međutim, uprkos zahtevima zainteresovanog lica, građevinska dozvola nije odobrena. Podnosilac predstavke je 3. marta 1987. godine podneo novi zahtev za izdavanje dozvole, navodeći da se obavezuje da će platiti troškove urbanizacije. Uprava se nije izjasnila o ovom zahtevu.

U aprilu 1989. godine, supruga podnosioca predstavke, gđa Galtieri, napala je ćutanje administracije i implicitno odbijanje građevinske dozvole pred regionalnim administrativnim sudom („TAR”) u Pulji. Zatražila je i usvajanje privremene mere u njenu korist. Ovu meru je, međutim, TAR odbio i supruga podnosioca predstavke više nije vodila postupak o meritumu.

Dana 20. juna 1994. godine Regionalni savet Pulje odobrio je novi urbanistički plan, prema kojem je zemljište podnosioca predstavke rezervisano za „privatni park”, kao zona tipa „G2”, gde su postojale zgrade „umetnute u kontekst od interesa za životnu sredinu”. Nakon ove nove namene, na zemljištu podnosioca predstavke nametnuta je apsolutna zabrana gradnje.

Gospodin D'Ecclesis, koji je prodao predmetno zemljište podnosiocu, i koji ima na sudenoj parceli porodičnu vilu, suprotstavio se urbanističkom planu, ali je odbijen zbog karakteristika područja i privatne vile koja je izgrađena na njegovom zemljištu. Podnosilac predstavke tvrdi da je podneo sličan prigovor, koji je odbijen iz sličnih razloga.

Podnosilac predstavke je 12. novembra 1994. godine izjavio žalbu TAR-u Pulje da dobije poništenje urbanističkog plana u delu koji je rezervisao njegovo zemljište za „privatni park”. On je posebno naveo da je predmetno zemljište jasno odvojeno od Vile D’Ecclesis i da ni na koji način nije deo zavisnog stambenog kompleksa. Presudom od 11. decembra 1996. godine TAR Pulje je uvažio žalbu podnosioca predstavke. Opština Gravina in Pulja uložila je žalbu na presudu od 11. decembra 1996. godine. Presudom od 12. decembra 2000. godine, Državni savet je usvojio žalbu opštine i odbio žalbu podnosioca predstavke.

Državni savet je naglasio da je rezervisanje nekog područja za privatni park imalo za cilj očuvanje prirode, stvaranje zelenih „pluća” u gradu. S obzirom na to da su u ovom slučaju razlozi koji opravdavaju izbor za nametanje ove namene bili jasno očigledni iz tehničkih izveštaja, nikakva mana obrazloženja se nije mogla otkriti. Pored toga, nije napravljena nijedna činjenična greška od strane uprave, čiji izbori nisu bili proizvoljni. Naprotiv, njihov cilj bio je da zaštite zgrade od istorijske ili kulturne vrednosti. Nije bilo važno što je zemljište podnosioca predstavke bilo odvojeno od Vile D'Ecclesis: ono što je bilo odlučujuće je bila blizina između zgrade koju treba sačuvati i one na kojoj je izrečena zabrana izgradnje.

Pozivajući se na član 1 Protokola br. 1, podnosilac predstavke smatra da zabrana izgradnje koja je izrečena na njegovom zemljištu predstavlja povredu njegovih imovinskih prava.

Sud primećuje da podnosilac predstavke osporava meru klasifikacije predviđenu urbanističkim planom jer je dovela do nemogućnosti izgradnje. Podnosilac predstavke nije naveo da mu je osporenom merom zabranjeno da na drugi način koristi zemljište. Sud takođe ukazuje na to da je podnosilac predstavke kupio sporno zemljište 22. decembra 1973. godine. Nešto više od dve godine kasnije, 19. januara 1976. godine, predmetno zemljište je klasifikovano kao građevinska zona. Međutim, tek pet godina i devet meseci kasnije, podnosilac predstavke je preduzeo neophodne korake sa opštinom da dobije odobrenje za projekat izgradnje zgrade, čime je rizikovao da u međuvremenu može doći do promene namene zemljišta.

Sud smatra da je sam podnosilac predstavke doprineo gubitku šanse u pogledu mogućnosti izgradnje na svom zemljištu.

Sud navodi da bi, za razliku od klasifikacije kao zone tipa „G2”, eksproprijacija podnosiocu predstavke dala pravo na nadoknadu. Sud, međutim, smatra da je, kada je u pitanju mera koja reguliše korišćenje imovine, odsustvo naknade jedan od faktora koji treba uzeti u obzir da bi se utvrdilo da li je pravična ravnoteža poštovana, ali ne može samo po sebi da predstavlja kršenje člana 1 Protokola br. 1. Sa druge strane, u onoj meri u kojoj proporcionalnost mešanja u pravo na mirno uživanje imovine može zavisiti i od postojanja proceduralnih garancija kako bi se osiguralo da implementacija sistema i njegov uticaj na vlasnika nisu ni proizvoljni ili nepredvidivi.

Imajući u vidu posebne okolnosti u vezi sa dodeljivanjem zemljišta podnosioca predstavke zoni privatnog parka, i nakon što je izvršio sveobuhvatnu procenu činjenica u ovom predmetu, Sud ne može zaključiti da je sporno mešanje narušilo pravičnu ravnotežu koju mora da vlada, u smislu regulisanja upotrebe dobara, između javnog i privatnog interesa.

Iz toga sledi da je predstavka očigledno neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35 stavovi 3 i 4 Konvencije.

Preuzmite presudu u pdf formatu

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ČETVRTO ODELJENJE

ODLUKA O PRIHVATLJIVOSTI

predstavke br. 72864/01

koju je podneo Tommaso GALTIERI protiv Italije

Evropski sud za ljudska prava (četvrto odeljenje), odlučujući 24. januara 2006. godine u veću koje su činili:

Sir Nicolas BRATZA, predsednik,
Gospoda J. CASADEVALL,
G. BONELLO,
V. ZAGREBELSKY,
S. PAVLOVSCHI,
L. GARLICKI,
J. BORREGO BORREGO, sudije,
i g. M. O’BOYLE, zapisničar odeljenja,

imajući u vidu gorenavedenu predstavku podnetu 31. 7. 2001, imajući u vidu odluku Suda da se pozove na član 29 paragraf 3 Konvencije i da zajedno ispita prihvatljivost i osnovanost predmeta,

imajući u vidu zapažanja koja je podnela tužena vlada i ona koja je u odgovoru podneo podnosilac predstavke, nakon razmatranja, donosi sledeću odluku:

ČINJENIČNO

Podnosilac predstavke g. Tomazo Galtieri je italijanski državljanin, rođen 1941. sa prebivalištem u Gravini di Pulja (Gravina di Puglia)(Bari). Pred Sudom ga zastupa g. di Cagno, advokat u Bariju. Tuženu vladu je zastupao njen koagent, g. F. Crisafulli. Činjenice predmeta, kako su ih iznele strane, mogu se sažeti na sledeći način.

Dana 22. decembra 1973. godine, podnosilac predstavke i njegova supruga kupili su zemljište površine 586 kvadratnih metara koje se nalazi u opštini Gravina di Puglia od g. D'Ecclesisa. Predmetno zemljište je rezultat podele imovine prodavca. Prema tome, pored zemljišta podnosioca predstavke, odvojenog zidom, nalazio se ostatak imovine g. D'Ecclesisa, poznat kao „Villa D'Ecclesis”, od približno 4000 m², uključujući privatnu vilu okruženu parkom.

Raspravom Opštinskog veća Gravina di Pulje broj 42 od 19. januara 1976. godine, zemljište podnosioca predstavke je klasifikovano kao zona „B 1-2”, odnosno građevinska zona. U izveštaju istrage broj 1129 od 18. marta 1976. godine, Sektor za urbanizam regije Pulja je podvukao zahtev poboljšanja dotacija primarnih i sekundarnih urbanističkih radova u tom području i podredio je odobravanje građevinskih dozvola po naplati, od strane zainteresovanih lica, troškova koji se na to odnose.

Podnosilac predstavke je 2. novembra 1981. godine zatražio od gradonačelnika Gravina di Pulje da odobri projekat (piano di sistemazione planovolumetrica) za izgradnju zgrade na njegovom zemljištu.

Dana 13. novembra 1982. godine, komisija za urbanizam (commissione edilizia) opštine Gravina di Pulja dala je pozitivno mišljenje o projektu koji je predstavio podnosilac predstavke. Međutim, uprkos zahtevima zainteresovanog lica, građevinska dozvola nije odobrena.

Podnosilac predstavke je 3. marta 1987. godine podneo novi zahtev za izdavanje dozvole, navodeći da se obavezuje da će platiti troškove urbanizacije. Uprava se nije izjasnila o ovom zahtevu.

U aprilu 1989. godine, supruga podnosioca predstavke, gđa Galtieri, napala je ćutanje administracije i implicitno odbijanje građevinske dozvole pred regionalnim administrativnim sudom („TAR”) u Pulji. Zatražila je i usvajanje privremene mere u njenu korist. Ovu meru je, međutim, TAR odbio i supruga podnosioca predstavke više nije vodila postupak o meritumu.

Dana 20. juna 1994. godine Regionalni savet (giunta regionale) Pulje odobrio je novi urbanistički plan (piano regolatore generale), prema kojem je zemljište podnosioca predstavke rezervisano za „privatni park” (parco privato), kao zona tipa „G2”, gde su postojale zgrade „umetnute u kontekst od interesa za životnu sredinu” (inseriti in un contesto dotato di interesse ambientale). Nakon ove nove namene, na zemljištu podnosioca predstavke nametnuta je apsolutna zabrana gradnje.

Gospodin D'Ecclesis se suprotstavio urbanističkom planu, ali je odbijen zbog karakteristika područja i privatne vile koja je izgrađena na njegovom zemljištu.

Podnosilac predstavke tvrdi da je podneo sličan prigovor, koji je odbijen iz sličnih razloga.

Podnosilac predstavke je 12. novembra 1994. godine izjavio žalbu TAR-u Pulje da dobije poništenje urbanističkog plana u delu koji je rezervisao njegovo zemljište za „privatni park”. On je posebno naveo da je predmetno zemljište jasno odvojeno od Vile D’Ecclesis i da ni na koji način nije deo zavisnog stambenog kompleksa.

Presudom od 11. decembra 1996. godine TAR Pulje je uvažio žalbu podnosioca predstavke. On je primetio da je teritorijalno planiranje u nadležnosti upravnih organa i da je na njima da procene da li treba nametnuti ograničenja (vincoli) na pravo izgradnje. Njihovu diskrecionu procenu sud nije mogao cenzurisati, osim ako je očigledno da je nelogična i/ili kontradiktorna. Konkretno, od opštine se nije zahtevalo da obrazloži svoje izbore u ovom pitanju, osim ako oni nisu u suprotnosti sa dobro utvrđenim situacijama (consolidate), onako kako proističe iz prethodnih operacija ili administrativnih akata.

Namenjivanje zemljišta privatnom parku je očigledno usmereno na zaštitu područja koja imaju prirodnu ili ekološku vrednost, i stoga je garantovano poštovanje individualnih i kolektivnih interesa u vezi sa uređenjem zemljišta. Međutim, jednostavna činjenica da se zemljište podnosioca predstavke nalazilo u blizini područja rezervisanog za privatni park nije opravdala njegovo podvrgavanje istoj nameni. Stoga je izbor opštine da odstupi od opštih principa koji regulišu ovu materiju trebalo da bude valjano opravdan. S obzirom na to da takvo obrazloženje u konkretnom slučaju nije dato, bilo je potrebno poništiti osporene akte.

TAR je na kraju primetio da obaveza davanja obrazloženja ne može proisteći iz namene koje je zemljište imalo pre usvajanja urbanističkog plana iz 1994. godine, budući da nijedan upravni akt nije stvorio legitimna očekivanja kod podnosioca predstavke. Opština Gravina in Pulja uložila je žalbu na presudu od 11. decembra 1996. godine.

Presudom od 12. decembra 2000. godine, čiji je tekst zaveden u Sekretarijatu 1. februara 2001. godine, Državni savet je usvojio žalbu opštine i odbio žalbu podnosioca predstavke. On je primetio da upravni akti opšteg sadržaja (a contento generale) ne zahtevaju nikakvo obrazloženje. Ovo se posebno odnosilo na opšte i diskrecione izbore administracije prilikom usvajanja urbanističkog plana. Dodeljivanje određenih površina zelenim površinama ili privatnim parkovima opravdavano je, po opštem pravilu, jednostavnim pozivanjem na tehnički izveštaj koji prati svaki projekat u ovoj oblasti. S druge strane, bilo je razloga da se navedu razlozi kada su izmene urbanističkog plana bile protivne legitimnim očekivanjima pojedinaca, stvorenim upravnim aktom ili povoljnom sudskom odlukom.

Državni savet je naglasio da je rezervisanje nekog područja za privatni park imalo za cilj očuvanje prirode, stvaranje zelenih „pluća” u gradu. S obzirom na to da su u ovom slučaju razlozi koji opravdavaju izbor za nametanje ove namene bili jasno očigledni iz tehničkih izveštaja, nikakva mana obrazloženja se nije mogla otkriti. Pored toga, nije napravljena nijedna činjenična greška od strane uprave, čiji izbori nisu bili proizvoljni. Naprotiv, njihov cilj bio je da zaštite zgrade od istorijske ili kulturne vrednosti. Nije bilo važno što je zemljište podnosioca predstavke bilo odvojeno od Vile D'Ecclesis: ono što je bilo odlučujuće je bila blizina između zgrade koju treba sačuvati i one na kojoj je izrečena zabrana izgradnje.

RAZLOG ŽALBE

Pozivajući se na član 1 Protokola br. 1, podnosilac predstavke smatra da zabrana izgradnje koja je izrečena na njegovom zemljištu predstavlja povredu njegovih imovinskih prava.

PRAVNO

Podnosilac predstavke se žali na namenjivanje njegovog zemljišta zoni privatnog parka i na zabranu izgradnje koja je iz toga proistekla. On se poziva na član 1 Protokola br. 1, koji glasi:

„Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na poštovanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine osim iz javnih korisnih razloga i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe ne krše pravo država da sprovode zakone koje smatraju neophodnim da regulišu upotrebu imovine u skladu sa opštim interesom ili da obezbede plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili novčanih kazni.”

A. Izuzeća neiscrpljivanja pravnih lekova Vlade

1. Argumenti strana

(a) Vlada

Vlada prvo tvrdi da domaći pravni lekovi nisu iscrpljeni. Ona primećuje da podnosilac predstavke nije dobio nikakav odgovor na svoj zahtev za građevinsku dozvolu. Stoga je trebalo da obavesti upravu da odredi rok za razmatranje. Da je uprava ustrajala u ćutanju, ovo bi se smatralo implicitnim odbijanjem dozvole, što bi podnosilac predstavke mogao da ospori pred upravnim sudovima.

Podnosilac predstavke nije preduzeo ovaj korak, što je pokušala samo njegova supruga; međutim, suočena sa odbijanjem TAR-a da usvoji privremenu meru, gđa Galtieri je odustala od zakonskog postupka. U svetlu gorenavedenog, Vlada smatra da se ne može smatrati da je podnosilac predstavke iscrpeo mogućnosti žalbe koje su mu otvorene. S jedne strane, on nije preduzeo ništa u svoje ime da ospori inerciju uprave; s druge strane, njegova supruga je odustala od svoje pravne inicijative, koja nije prejudicirana privremenom odlukom TARa.

Vlada je takođe primetila da se podnosilac predstavke nikada, pred domaćim sudovima, nije pozivao na član 1 Protokola br. 1 ili prava koja odgovaraju onima sadržanim u toj odredbi. Naime, u svojoj žalbi TAR-u i u svom žalbenom podnesku, zainteresovana strana bi raspravljala isključivo o tumačenju tehničkih pravila za primenu urbanističkog plana i pojma „privatnog parka”.

(b) Podnosilac predstavke

Podnosilac predstavke se protivi argumentima Vlade. On primećuje da jurisdikcijski i upravni nedostaci pre 1994. godine nisu relevantni za potrebe ispitivanja njegovog zahteva u Strazburu. U ovom okviru, navedena povreda njegovih imovinskih prava proizilazi iz usvajanja urbanističkog plana iz 1994. godine. Okolnost da do ovog datuma opština nije dala traženu građevinsku dozvolu je jednostavna prethodna činjenica koju je podnosilac predstavke pomenuo da bi bolje razumeo pitanje koje je predmet njegovog zahteva. Stoga je nebitno da li je gospođa Galtieri podnela žalbu TAR-u protiv ćutanja uprave ili je postupak napušten. Pored toga, 16. januara 1990. godine, opština Gravina di Pulja usvojila je, na opštinskom nivou, urbanistički plan, koji je od nje zahtevao da suspenduje svaku odluku o zahtevima za građevinsku dozvolu koja nije u skladu sa zahtevima navedenog plana. Iz toga sledi da je žalba gospođe Galtieri TAR-u, posle tog datuma, bila predodređena na neuspeh.

Podnosilac predstavke takođe naglašava da je ponovio, kako na internom tako i na evropskom nivou, istu pritužbu, odnosno da su opština Gravina di Pulja i regija Pulja pogrešno koristile svoja ovlašćenja. Ovo bi ispraznilo njena vlasnička prava od bilo kakvog korisnog sadržaja bez ikakve stvarne koristi za zajednicu.

2. Ocena Suda

Sud podseća da pravilo o iscrpljivanju domaćih pravnih lekova ima za cilj da državama ugovornicama pruži mogućnost da spreče ili isprave povrede za koje se terete pre nego što mu se podnesu ovi navodi (videti, između mnogih drugih, Selmouni protiv Francuske [GC], broj 25803/94, paragraf 74, CEDH 1999-V, i Remli protiv Francuske, 23. april 1996, Zbirka presuda i odluka 1996-II, str. 571, paragraf 33). Ovo pravilo je zasnovano na hipotezi, koja je predmet člana 13 Konvencije – i sa kojom ima bliske veze – da domaći poredak nudi efikasan pravni lek za navodnu povredu (Selmouni, citirano gore, ibidem). Na ovaj način, ono predstavlja važan aspekt principa da zaštitni mehanizam uspostavljen Konvencijom ima supsidijarni karakter u odnosu na nacionalne sisteme za garantovanje ljudskih prava (Akdivar i drugi protiv Turske, presuda od 16. septembra 1996. godine, Zbirka 1996- IV, str. 1210, paragraf 65).

Dakle, razlozi žalbe pred Sudom moraju se prvo podneti, barem suštinski, u oblicima i rokovima propisanim domaćim zakonom, pred odgovarajućim nacionalnim sudovima. Međutim, obaveza koja proizilazi iz člana 35 je ograničena na uobičajenu upotrebu pravnih lekova koji su verovatno efikasni, dovoljni i dostupni (Sofri i drugi protiv Italije (odl.), br. 37235/97, CEDH 2003 – VIII). Posebno, Konvencija zahteva samo iscrpljivanje pravnih lekova koji su relevantni za povrede na koje se žali, koji su dostupni i adekvatni. Oni moraju postojati sa dovoljnim stepenom sigurnosti ne samo u teoriji već i u praksi, inače im nedostaje željena efikasnost i dostupnost (Akdivar i drugi, citirano gore, str. 1210, paragraf 66). Međutim, sama činjenica da se sumnja u izglede za uspeh datog pravnog leka koji očigledno nije osuđen na neuspeh ne predstavlja valjan razlog da se opravda neupotreba domaćih pravnih lekova (Akdivar i drugi, citirano gore, str. 1212 , paragraf 71, vidi i Brusco protiv Italije (odl.), br. 69789/01, CEDH 2001-IX).

U konkretnom slučaju, Vlada pre svega prigovara podnosiocu predstavke što nije zvanično obavestio upravu i što nije osporio pred upravnim sudovima moguće implicitno odbijanje njegovog zahteva za izdavanje građevinske dozvole.

Sud primećuje da se razlozi žalbe podnosioca predstavke ne odnose na inerciju uprave pred njegovim zahtevom za izdavanje građevinske dozvole ili na implicitno odbijanje iste, već na dodeljivanje njegovog zemljišta zoni privatnog parka i zabranu gradnje koja je iz toga proistekla. Pravni lekovi na koje je Vlada ukazala stoga se ne odnose na inkriminisano kršenje. Štaviše, kako je podnosilac predstavke pravilno primetio, nakon donošenja urbanističkog plana svaki postupak u cilju dobijanja navedene dozvole bio bi osuđen na neuspeh.

Što se tiče argumenta Vlade zasnovanog na propustu da se pred domaćim sudovima pozove na član 1 Protokola br. 1, Sud primećuje da je podnosilac predstavke podneo žalbu TAR-u Pulje tražeći poništenje urbanističkog plana jer je on njegovo zemljište namenio za privatni park. Na taj način, podnosilac predstavke je pokušao da izdejstvuje, na domaćem nivou, brisanje akta koje prijavljuje pred Sudom. Pored toga, radnja podnosioca predstavke je bila jasno usmerena na zaštitu njegovih imovinskih prava, a posebno na mogućnost da gradi na svom zemljištu. U ovim okolnostima, nije važno što se podnosilac predstavke nije eksplicitno pozvao na član 1 Protokola br. 1 pred italijanskim sudovima.

Iz toga sledi da se izuzeci neiscrpljivanja koje je istakla Vlada ne mogu prihvatiti.

B. Osnovanost predmeta

1. Argumenti strana

(a) Vlada

Vlada primećuje da su domaće vlasti smatrale da su privatna vila i privatni park g. D'Ecclesisa od arhitektonskog i ekološkog interesa, i da se zemljište podnosioca predstavke ne može smatrati potpuno odvojenim od Vile D’Ecclesis. Ne bi bilo na Sudu da preispita takvu ocenu činjeničnih elemenata i njihovih posledica u domaćem pravu. Ovo bi još više važilo u oblasti kao što je planiranje uređenja zemljišta, koje ima reperkusije na životnu sredinu, kvalitet života i zdravlje stanovnika.

Vlada takođe podseća da odluka TAR-a, povoljna za podnosioca predstavke, nije potvrdila nelegitimnost izbora opštine, već se ograničila na traženje detaljnijeg obrazloženja. Na kraju sudskog postupka prema načelu kontradiktornosti, Državni savet je smatrao da se takvo obrazloženje u ovom slučaju ne nameće. Ovaj predmet bi se stoga razlikovao od onih u kojima je Sud zaključio da je došlo do povrede Konvencije zbog propusta države da ispoštuje pravosnažnu presudu upravnih sudova.

Pored toga, sporna mera nije uključivala ni de facto eksproprijaciju niti predviđanje buduće eksproprijacije. Podnosilac predstavke ostaje vlasnik svog zemljišta i može ga koristiti u bilo koju svrhu u skladu sa zabranom izgradnje. Za razliku od slučajeva Elia S.r.l. protiv Italije (br. 37710/97, CEDH 2001-IX), i Sporrong i Lönnroth protiv Švedske (presuda od 23. septembra 1982, serija A br. 52), podnosilac predstavke nije bio podvrgnut nikakvoj dugoročnoj neizvesnosti u pogledu sudbine svoje imovine.

Po mišljenju Vlade, mera koju kritikuje podnosilac predstavke analizira se u „propisu korišćenja imovine” donete u skladu sa opštim interesom. Ona se nije ciljano odnosila na podnosioca predstavke pojedinačno, već se, umetnuta kao deo urbanističkog plana, odnosila na čitavu oblast čiji je deo zemljište imenovanog. Ona je pratila legitimne ciljeve očuvanja određene ravnoteže između izgrađenih površina i zelenih površina, očuvanja „zelenih pluća” u gradu, očuvanja rezidencije i parka koji imaju interes za pejzaž i arhitekturu, kao i njihovu neposrednu okolinu.

Vlada smatra da bi bilo „vrlo neprikladno” tvrditi da je princip prema kojem je vrsta propisa koji se primenjuje u predmetu podnosioca predstavke u suprotnosti sa zahtevima Konvencije. Ovo bi oslabilo delovanje država za razvoj koji poštuje ekološke, harmonične i održive zahteve.

Što se tiče pravične ravnoteže koju treba poštovati između zahteva zajednice i imperativa zaštite osnovnih prava pojedinca, Vlada primećuje da u odsustvu bilo kakve perspektive eksproprijacije, italijansko zakonodavstvo ne predviđa pravo na nadoknadu za vlasnika zemljišta klasifikovanog kao negrađevinsko. Istina je da zabrana izgradnje utiče na tržišnu vrednost zemljišta; međutim, ona nije svedena na ništa i mogu se razmotriti i druge njene upotrebe.

Moglo bi se zaključiti da je nadoknada neophodna pod uslovom da se smatra da je pravo građenja inherentno pravu svojine i da njeno povlačenje utiče na samu suštinu ovog prava. Radilo bi se, međutim, o konceptu koji više nije dominantan u Evropi i koji je teško pomiriti sa brigom da se efikasno reguliše rast urbanih aglomeracija.

S druge strane, ako priznamo da svaka zabrana gradnje uključuje smanjenje tržišne vrednosti zemljišta, treba predvideti nadoknadu za svako ograničenje prava građenja (na primer, za propise veličine ili stila) i dakle svih propisa o uređenju zemljišta predviđenog generalnim urbanističkim planom. Međutim, ovo bi preterano ograničilo slobodu delovanja koju države moraju da uživaju u ovom sektoru i prekršilo bi princip slobodne procene država. Drugačiji zaključak bio bi ekvivalentan nametanju, na nivou lokalne zajednice, obaveze nadoknade za bilo koji opšti zakon koji uvodi ograničenja građanskih prava.

U svetlu gorenavedenog, Vlada smatra da podnosiocu predstavke nije nametnut nesrazmeran teret.

(b) Podnosilac predstavke

Podnosilac predstavke navodi da namenjivanje njegovog zemljišta privatnom parku ne teži opštem interesu već, naprotiv, ima cilj da se vlasniku Vile D'Ecclesis obezbedi potpunije uživanje u njegovom imanju. Čineći to, italijanske vlasti bi stvorile privilegiju za jednog pojedinca. Podnosilac predstavke s tim u vezi naglašava da je njegovo zemljište odvojeno od privatnog parka predmetne vile i smatra da zabrana izgradnje na neodređeno vreme i bez nadoknade predstavlja nesrazmeran i prevelik teret, koji predstavlja de facto eksproprijaciju.

Podnosilac predstavke podseća da su prema urbanističkom planu „područja u kojima se nalaze zgrade ili zgrade umetnute u kontekst od interesa za životnu sredinu” namenjene za privatni park (le aree interessate da edifici o immobili inseriti in un contesto dotato di interesse ambientale). Međutim, nikakva građevina se ne nalazi na zemljištu podnosioca predstavke, što se stoga smatralo elementom „konteksta od interesa za životnu sredinu”. Da je to bio slučaj, predmetno zemljište je trebalo da bude eksproprisano, a podnosilac predstavke je trebalo da dobije nadoknadu. Na ovaj način bismo izbegli da svoja imovinska prava ispraznimo od bilo kakvog korisnog sadržaja i povećali bismo ekološku vrednost područja. Naime, opština bi imala interes da obezbedi održavanje eksproprisanog zemljišta, dok bi podnosilac predstavke, koji formalno ostaje vlasnik bez izvlačenja bilo kakve koristi iz njega, izgubio interes za svoju imovinu, ostavljajući je u stanju napuštenosti.

Pored toga, sporno zemljište bi sada, zbog ograničenja kojima je podleglo, imalo veoma skromnu tržišnu vrednost. Podnosilac predstavke precizira da ne želi da dovede u pitanje opšta načela u pitanjima urbanizma i teritorijalnog uređenja, samo želi da skrene pažnju Sudu na nepravdu čija je žrtva bio.

2. Ocena Suda

Sud odmah konstatuje da je 19. januara 1976. godine Opštinsko veće Gravina di Pulje klasifikovalo zemljište podnosioca predstavke kao građevinsku zonu. Podnosilac predstavke je 1981. godine predstavio opštini projekat za izgradnju zgrade; urbanistička komisija je izrazila pozitivno mišljenje. Međutim, nijedna građevinska dozvola nije izdata više od dvanaest godina, a tek u junu 1994. godine, u okviru ispitivanja novog urbanističkog plana, Regionalno veće Pulje odlučilo je da nameni zemljište podnosioca predstavke za privatni park i da na njemu uvede zabranu gradnje. Očekivanja zainteresovanog lica da će biti u stanju da završi svoj građevinski projekat bila su stoga osujećena.

Sud smatra da ograničenja koja proizilaze iz novog urbanističkog plana predstavljaju mešanje u pravo podnosioca predstavke na poštovanje njegove imovine (videti, mutatis mutandis, Casa Missionaria per le Missioni estere di Steil protiv Italije (odl.) , br. 75248/01, 13. maj 2004). Ovo mešanje spada u regulisanje korišćenja imovine, u smislu drugog stava člana 1 Protokola br. 1 (Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982, serija A br. 52, str. 25, paragraf 64, i Hiltunen protiv Finske (odl.), br. 30337/96, 28. septembar 1999).

Sud konstatuje da je namenjivanje zemljišta podnosioca predstavke privatnom parku imalo pravni osnov u urbanističkom planu koji je usvojilo Regionalno veće Pulje 1994. godine. Cilj ograničenja nametnutih podnosiocu predstavke bila je zaštita zgrada od istorijske ili kulturne vrednosti i razvoj „zelenih pluća” na teritoriji grada. Kao što je Državni savet ispravno istakao u svojoj presudi od 12. decembra 2000. godine, sporno mešanje je imalo za cilj očuvanje prirode i životne sredine, što u očima Suda ispunjava imperativ lokalnih zajednica i zaista ulazi u opšti interes u smislu stava 2 člana 1 Protokola br. 1. Njegova svrha je takođe bila zaštita kulturnog nasleđa jedne zemlje, na čiji značaj je podsetila Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo, usvojena 27. oktobra 2005 (videti, mutatis mutandis, Scea Ferme de Fresnoi protiv Francuske (odl.), br. 61093/00, 1. decembar 2005).Sud dalje ukazuje da u ovom slučaju nema ničega što bi potkrepilo tezu podnosioca predstavke prema kojoj je predmetna mera u stvarnosti imala za cilj zaštitu interesa pojedinca, odnosno vlasnika Vile d'Ecclesis..

Ostaje da se utvrdi da li je održana pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i imperativa zaštite osnovnih prava pojedinca (videti odluke U.D. protiv Austrije, Hiltunen protiv Finske, I.F., F.D. i privrednog društva S. protiv Francuske citirano gore i, mutatis mutandis, Cooperativa La Laurentina protiv Italije, br. 23529/94, stav 95, 2. avgust 2001).

Sud primećuje da podnosilac predstavke osporava meru klasifikacije predviđenu urbanističkim planom jer je dovela do nemogućnosti izgradnje. Podnosilac predstavke nije naveo da mu je osporenom merom zabranjeno da na drugi način koristi zemljište.

Sud dalje konstatuje da podnosilac predstavke nije pokazao da je bio u obavezi da promeni korišćenje svog zemljišta nakon što je njegovo zemljište dodeljeno privatnom parku.

Sud takođe ukazuje na to da je podnosilac predstavke kupio sporno zemljište 22. decembra 1973. godine. Nešto više od dve godine kasnije, 19. januara 1976. godine, predmetno zemljište je klasifikovano kao građevinska zona.Međutim, tek pet godina i devet meseci kasnije, podnosilac predstavke je preduzeo neophodne korake sa opštinom da dobije odobrenje za projekat izgradnje zgrade, čime je rizikovao da u međuvremenu može doći do promene namene zemljišta.

Međutim, pasivnost podnosioca predstavke je element koji treba uzeti u obzir kako bi se uspostavilo poštovanje pravične ravnoteže koja mora preovladati u ovoj stvari. Posebno, kada pojedinac dozvoli da prođe duži vremenski period pre nego što podnese zahtev za građevinsku dozvolu, Sud bi mogao smatrati da on pokazuje nezainteresovanost ili slabo interesovanje za svoje građevinske projekte.U tom pogledu, treba podsetiti da je u okviru teritorijalnog uređenja, izmena ili promena propisa opšte prihvaćena i praktikovana. Zaista, ako se nosioci prava novčanih potraživanja mogu, generalno, oslanjati na čvrsta i nematerijalna prava, to isto ne važi za pitanja urbanizma ili teritorijalnog uređenja, oblasti koje se odnose na prava različite prirode i koja se suštinski razvijaju (Gorraiz Lizarraga i drugi protiv Španije, br. 62543/00, st. 70, 27. april 2004). Dakle, dugo čekajući pre nego što započne neophodne korake za izgradnju, pojedinac rizikuje da promeni odredište svoje imovine.

U svetlu gorenavedenog, Sud smatra da je sam podnosilac predstavke doprineo gubitku šanse u pogledu mogućnosti izgradnje na svom zemljištu (videti, mutatis mutandis, Bahia Nova S.A. protiv Španije, (odl.), br. 50924/99, 12. decembar 2000. i Casa Missionaria per le Missioni estere di Steil, gorepomenuta odluka).

Što se tiče argumenta podnosioca predstavke da namenjivanje privatnom parku nije bilo najefikasniji način zaštite životne sredine, da je naprotiv poželjno da se pristupi eksproprijaciji njegovog zemljišta, Sud podseća da je u oblasti koja je tako složena i teška kao što je uređenje grada, države ugovornice uživaju široku slobodu procene u vođenju njihove urbanističke politike (Terazzi S.r.l. protiv Italije, br. 27265/95, § 85, 17. oktobar 2002, Elia S.r.l. protiv Italije, 37710/97, § 77, CEDH 2001-IX, i Saliba protiv Malte, br. 4251/02, § 45, 8. novembar 2005). U nedostatku očigledno proizvoljnog ili nerazumnog izbora, Sud ne može zameniti sopstvenu procenu nacionalnih vlasti u pogledu najadekvatnijih sredstava za postizanje, na domaćem nivou, rezultata koje traži ova politika.

U ovom slučaju, rezervisanje zemljišta za privatni park dovelo je do zabrane izgradnje, a samim tim i očuvanja zelene površine u gradu, a istovremeno je onemogućena izgradnja novih zgrada pored Vile D’Ecclesis, čiji umetničke i kulturne vrednosti italijanske vlasti žele da zaštite. U očima Suda, ne postoji ništa što bi dokazalo da bi eksproprijacija zemljišta podnosioca predstavke bolje služila ovim ciljevima od opšteg interesa.

Istina je da bi, za razliku od klasifikacije kao zone tipa „G2”, eksproprijacija podnosiocu predstavke dala pravo na nadoknadu. Sud, međutim, smatra da je, kada je u pitanju mera koja reguliše korišćenje imovine, odsustvo naknade jedan od faktora koji treba uzeti u obzir da bi se utvrdilo da li je pravična ravnoteža poštovana, ali ne može samo po sebi da predstavlja kršenje člana 1 Protokola br. 1. Sa druge strane, u onoj meri u kojoj proporcionalnost mešanja u pravo na mirno uživanje imovine može zavisiti i od postojanja proceduralnih garancija kako bi se osiguralo da implementacija sistema i njegov uticaj na vlasnika nisu ni proizvoljni ili nepredvidivi (videti, mutatis mutandis, Immobiliare Saffi protiv Italije, br. 22774/93, paragraf 54, CEDH 1999-V), Sud ukazuje na to da je podnosilac predstavke mogao da podnese tužbu pred upravnim sudovima za poništenje urbanističkog plana ukoliko je njegovo zemljište bilo namenjeno za privatni park. Ovu žalbu su ispitala dva suda, nadležna za činjenično i pravno suđenje, i podnosilac predstavke je dobio slučaj u prvoj instanci. Ništa ne dokazuje da je sudski postupak koji je pokrenuo podnosilac predstavke bio nepravičan ili da je Državni savet na proizvoljan način ocenio činjenice i elemente domaćeg prava.

Imajući u vidu posebne okolnosti u vezi sa dodeljivanjem zemljišta podnosioca predstavke zoni privatnog parka, i nakon što je izvršio sveobuhvatnu procenu činjenica u ovom predmetu, Sud ne može zaključiti da je sporno mešanje narušilo pravičnu ravnotežu koju mora da vlada, u smislu regulisanja upotrebe dobara, između javnog i privatnog interesa.

Iz toga sledi da je predstavka očigledno neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35 stavovi 3 i 4 Konvencije. Iz ovih razloga, Sud jednoglasno odlučuje da okonča primenu člana 29 paragraf 3 Konvencije i izjavljuje da je predstavka neprihvatljiva.

Michael O’BOYLE	Nicolas BRATZA
Zapisničar	Predsednik

Ovaj prevod je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope. Sadržaj je isključiva odgovornost Saveta Evrope i ne predstavlja nužno zvanične stavove Evropske unije.

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde