Представка се односи на царинске прекршајне поступке у којима је подноситељка оглашена кривом и новчано кажњена за прекршај на путевима у Србији, током вожње аутомобилом у власништву њеног брата регистрованог у Француској, а да при томе нису плаћене важеће српске увозне дажбине у односу на то возило.

Дана 17. октобра 2013. године, Прекршајни суд у Лесковцу огласио је подноситељку кривом за царински прекршај и казнио је новчано у износу који је еквивалентан приближно 2.370 евра (EUR). Подноситељки је такође наложено да плати око 9 евра на име трошкова, те је возило заплењено. Дана 14. јануара 2014. године, Прекршајни апелациони суд преиначио је наведену пресуду у вези са новчаном казном, али је остатак потврђен. Сама новчана казна је смањена на еквивалент од око 604 евра, а суд је такође одлучио да ако подноситељка не плати у року од 15 дана, новчана казна ће бити замењена казном затвора од 60 дана. Суд је прихватио образложење првостепене пресуде. Штавише, додаје се, између осталог, да је подноситељка требало да буде свесна да је царина морала да се плати, нарочито пошто је возила аутомобил дужи временски период, између фебруара 2011. и априла 2013. године. Уставни суд је 1. марта 2016. године решио против подноситељке и притом приметио, између осталог, да није његова надлежност да разматра предмете као инстанциони суд. То решење је подноситељки уручено 2. јуна 2016. године.

У својој представци ЕСЉП, подноситељка је потврдила своју притужбу и навела да су релевантни домаћи царински и саобраћајни прописи, узети заједно, контрадикторни, да оспорене судске одлуке нису биле адекватно образложене и да, у сваком случају, дотични аутомобил никада није био намењен за увоз, због чега нису биле примењиве царинске одредбе. Подноситељка је приметила да власник аутомобила, односно њен брат, није ни оптужен ни осуђен за било које кривично дело. Подноситељка је такође подсетила да ју је раније зауставила полиција док је управљала предметним возилом, али да није била оптужена за царински прекршај. На крају, осврнула се на своју преписку са полицијом о сродним питањима.

Суд је мишљења да је предметно прекршајно дело у вези са царином било кривичног карактера и да је као такво јасно повлачило јемства члана 7. Конвенције. Суд сматра да је, као што је исправно приметило домаће правосуђе, заиста постојала разлика између захтева прописа о друмском саобраћају с једне стране и царинских прописа с друге стране, у погледу којих је подноситељка проглашена кривом. Док се прво наведено односило, између осталог, на то која моторна возила регистрована у иностранству могу да се крећу путевима у Србији, друго је тачно прописивало када и под којим условима таква моторна возила могу бити изузета од обавезе плаћања увозних дажбина.

У овој ситуацији, било је предвидљиво да ће понашање подноситељке представљати прекршај према закону који је био на снази у релевантно време. Околност да брат подноситељке није осуђен за исто дело није била основ за искључење сопствене одговорности подноситељке нити предуслов за то.

Суд закључује да начин на који су релевантне одредбе царинског закона примењене у случају подноситељке није био у супротности са захтевима члана 7. Конвенције. Суд стога налази да су притужбе подноситељке очигледно неосноване и да као такве морају бити одбачене у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције. Из ових разлога, Суд, једногласно, проглашава представку неприхватљивом.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ОДЛУКА

Представка број 58721/16

Марина ЛАЗОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (Четвртo одељење), на заседању Одбора 28. маја 2024. године у саставу:

Anne Louise Bormann, председница,
Branko Lubarda,
Sebastian Răduleţu, судије,
и Simeon Petrovski, вршилац дужности секретара Одељења,

Имајући у виду: представку (број 58721/16) против Републике Србије, коју је Суду по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) поднела 27. септембра 2016. године држављанка Србије, госпођа Марина Лазовић (у даљем тексту: подноситељка), рођена 1976. године, с пребивалиштем у Чачку, коју је пред Судом заступа господин М. Иванић, адвокат из Београда;

одлуку да се о притужбама према члану 6. став 1. Конвенције обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада), коју заступа њихова заступница, госпођа Зорана Јадријевић Младар, те прогласи остатак представке неприхватљивим; и запажања странака;

Након већања, одлучује како следи:

ПРЕДМЕТ СЛУЧАЈА

Представка се односи на царинске прекршајне поступке у којима је подноситељка оглашена кривом и новчано кажњена за прекршај на путевима у Србији, током вожње аутомобилом у власништву њеног брата регистрованог у Француској, а да при томе нису плаћене важеће српске увозне дажбине у односу на то возило.
Полицијска управа Лесковац је 3. јуна 2013. године сачинила записник, у којем се наводи, на основу сведочења укључених полицијских службеника, да је подноситељку полиција зауставила 29. априла 2013. године док је управљала аутомобилом француских таблица. Утврђено је да је аутомобил био у власништву брата подноситељке, који није у том тренутку био у возилу са њом, али да је подноситељка имала његову дозволу да га користи. Подноситељка је прво изјавила да је њен брат био у Србији, али је касније рекла да је он у то време заправо био у Француској.
Дана 17. октобра 2013. године, Прекршајни суд у Лесковцу (одељење Медвеђа) огласио је подноситељку кривом за царински прекршај (члан 296. у вези са чланом 292. став 1. тачка 3. и чланом 63. Царинског закона – видети став 6 у наставку) и казнио је новчано у износу који је еквивалентан приближно 2.370 евра (EUR). Подноситељки је такође наложено да плати око 9 евра на име трошкова, те је возило заплењено. Суд је, између осталог, објаснио да су услови под којима је подноситељка могла да вози аутомобил свог брата у Србији без плаћања царине наведени у Уредби о царинско дозвољеном поступању са робом, која је објављена у Службеном гласнику Републике Србије – „Службени гласник РС” – број 93/10, с обзиром да је иста била на снази у том тренутку), али да у њеном случају ти услови нису били испуњени – уз напомену да је 29. априла 2013. године брат подноситељке био у Француској, а не у Србији (видети доле наведени став 7). Суд је приметио да возило у питању никада није пријављено надлежним органима ради наплате применљивих увозних дажбина (видети доле наведени став 6). Подноситељка је, по мишљењу суда, морала бити свесна свега овога и тиме је починила царински прекршај кршећи наведене одредбе. Коначно, заустављање подноситељке у саобраћају од стране полиције док је управљала возилом пре 29. априла 2013. године очигледно није било релевантно за одлучивање у овом предмету.
Дана 14. јануара 2014. године, Прекршајни апелациони суд (Одељење Ниш) преиначио је наведену пресуду у вези са новчаном казном, али је остатак потврђен. Сама новчана казна је смањена на еквивалент од око 604 евра, а суд је такође одлучио да ако подноситељка не плати у року од 15 дана, новчана казна ће бити замењена казном затвора од 60 дана. Суд је прихватио образложење првостепене пресуде. Штавише, додаје се, између осталог, да је подноситељка требало да буде свесна да је царина морала да се плати, нарочито пошто је возила аутомобил дужи временски период, између фебруара 2011. и априла 2013. године. Релевантни прописи који се тичу ситуације подноситељке налазили су се у Уредби о царинско дозвољеном поступању са робом, а не у Уредби о регистрацији моторних возила, с обзиром на то да је подноситељка оптужена за прекршај у вези са царином, а не за кршење прописа о друмском саобраћају (видети ст. 7 и 9 и даље). Штавише, у самом члану 63. Царинског закона није било ничега што би могло да доведе до другачијег закључка (видети доле наведени став 6).
Уставни суд је 1. марта 2016. године решио против подноситељке и притом приметио, између осталог, да није његова надлежност да разматра предмете као инстанциони суд. То решење је подноситељки уручено 2. јуна 2016. године.
Члан 63. Царинског закона (објављен у Службеном гласнику РС бр. 18/10 и 111/12, како је било примењиво у релевантно време) је прописивао, између осталог, да су лица која су ушла у царинско подручје Републике Србије дужна да одговарајућу робу, без одлагања, пријаве и донесу царинским органима да би се могле наплатити увозне дажбине. То, међутим, није искључило примену саобраћајних прописа ако њихова примена не би угрозила спроводљивост самих царинских прописа. Члан 292. став 1. тачка 3) истог закона прописивао је, између осталог, да ће лицу бити изречена новчана казна ако он или она не пријави или не донесе царинским органима предметну увезену робу, кршећи члан 63. Члан 296. Царинског закона прописивао је, између осталог, да ће свако ко је затечен да користи увезену робу за коју је знао или је требао знати да мора да се пријави или донесе царинским органима, у складу са чланом 292. став 1. тачка 3), бити кажњен истом казном предвиђеном за кршење те последње одредбе.
Чланом 327. Уредбе о царинско дозвољеном поступању са робом, између осталог, предвиђено је да домаћа физичка лица са пребивалиштем на царинском подручју Републике Србије имају право на потпуно ослобођење плаћања увозних дажбина за приватну употребу својих возила регистрованих у иностранству ако имају одобрено привремено боравиште ван Србије на одређено време и ако су наведена возила коришћена за годишњи одмор или породичне посете. Чланови ужих породица наведених лица такође су имали право да користе ова возила у Србији све док се њихови власници налазе на царинском подручју Републике Србије.
Члан 273. Закона о безбедности саобраћаја на путевима (објављен у Службеном листу РС бр. 41/09, 53/10, 101/11 и 32/13, како је било примењиво у време настанка догађаја) прописивао је, између осталог, да лица са пребивалиштем у Србији не могу да управљају возилима регистрованим у иностранству. Изузетно, оваквим возилима могу управљати лица са пребивалиштем у Србији ако су имала одобрено боравиште у иностранству у непрекидном трајању од најмање шест месеци, односно ако су била у пратњи лица које има право да управља таквим возилом у Србији.
Чланом 1. Уредбе о обавези регистрације моторних возила којим управљају лица са пребивалиштем у Републици Србији (објављена у Службеном гласнику РС бр. 28/09, како је била примењива у тренутку важења) предвиђено је, између осталог, да лице са пребивалиштем у Србији није могло да управља возилом регистрованим у иностранству на путевима у Србији осим ако то возило није регистровано у Србији у року од три месеца од дана ступања на снагу ове уредбе. Изузетно, право на управљање таквим возилом у Србији имала су лица са пребивалиштем у Србији са одобреним привременим боравиштем у иностранству дуже од шест месеци и чланови уже породице истог.
Према члану 6. став 1. Конвенције, подноситељка се жалила да одлуке националних правосудних органа нису биле правилно образложене, а према члану 7. Конвенције жалила се да је њена осуда заснована на домаћем законодавству које само по себи није предвидиво.

ОЦЕНА СУДА

Влада је сматрала да је релевантно домаће законодавство довољно прецизно и као такво предвидиво. Влада је такође тврдила да су одлуке националних судова биле правилно образложене.
Подноситељка је поново потврдила своју притужбу и навела да су релевантни домаћи царински и саобраћајни прописи, узети заједно, контрадикторни, да оспорене судске одлуке нису биле адекватно образложене и да, у сваком случају, дотични аутомобил никада није био намењен за увоз, због чега нису биле примењиве царинске одредбе. Подноситељка је приметила да власник аутомобила, односно њен брат, није ни оптужен ни осуђен за било које кривично дело. Подноситељка је такође подсетила да ју је раније зауставила полиција док је управљала предметним возилом, али да није била оптужена за царински прекршај. На крају, осврнула се на своју преписку са полицијом о сродним питањима.
Суд, који представљене чињенице подводи под право у било ком свом предмету, сматра, имајући у виду своју судску праксу, да притужбе подноситељке треба да се испитају само према члану 7. Конвенције (видети Радомиља и др. против Хрватске [Вв], бр. 37685/10 и 22768/12, став 126, од 20. марта 2018. године; видети, mutatis mutandis, Жаја против Хрватске, број 37462/09, ст. 62-64, од 4. октобра 2016. године).
Надаље, Суд је мишљења да је предметно прекршајно дело у вези са царином било кривичног карактера и да је као такво јасно повлачило јемства члана 7. Конвенције (видети, mutatis mutandis, предмет Жаја, цитиран горе, ст. 85. -88; видети и горе наведени став 4 у вези са новчаном казном и њеном могућом заменом у затворску казну);
Релевантна начела у вези са чланом 7. резимирана су, најскорије, у предмету Yüksel Yalçınkaya против Турске ([Вв], број 15669/20, ст. 237-42, од 26. септембра 2023. године).
Суд сматра да је, као што је исправно приметило домаће правосуђе, заиста постојала разлика између захтева прописа о друмском саобраћају с једне стране и царинских прописа с друге стране, у погледу којих је подноситељка проглашена кривом (видети горе наведени став 4). Док се прво наведено односило, између осталог, на то која моторна возила регистрована у иностранству могу да се крећу путевима у Србији, друго је тачно прописивало када и под којим условима таква моторна возила могу бити изузета од обавезе плаћања увозних дажбина (видети горе наведене ст. 6-9).
У члану 63. Царинског закона посебно је наведена обавеза пријављивања и доношења релевантне робе царинским органима (видети горе наведене ст. 6, 3 и 4, тим редоследом). Ова одредба такође није искључила примену саобраћајних прописа осим ако би њихова примена угрозила спроводљивост самих релевантних царинских прописа (видети горе наведени став 6). Другим речима, када су у питању царинска питања, сасвим разумно је да су царински прописи имали предност.
Домаћи судови су такође с правом сматрали да изузетак предвиђен чланом 327. Уредбе о царинско дозвољеном поступању са робом није примењив у случају подноситељке с обзиром на чињеницу да ју је полиција зауставила 29. априла 2013. године, а да њен брат није био у возилу, односно чак у држави у том периоду (видети став 3 изнад). Ово је било тако, по мишљењу Суда, чак и под претпоставком да се подноситељка може сматрати чланом „уже породиц[е]“ њеног брата у смислу те одредбе (видети став 7 изнад). Коначно, чињеница да је подноситељка управљала возилом у дужем временском периоду, посебно између фебруара 2011. и априла 2013. године, довела је домаће судове до рационалног закључка да је она заиста имала намеру да га користи у Србији, без плаћања применљиве увозне дажбине (видети став 4 изнад).
У овој ситуацији, било је предвидљиво да ће понашање подноситељке представљати прекршај према закону који је био на снази у релевантно време. Конкретно, наведено би било у супротности са чланом 296. у вези са чланом 292. став 1. тачка 3) и чланом 63. Царинског закона (видети горе наведене ст. 6, 3 и 4, тим редоследом).
Околност да брат подноситељке није осуђен за исто дело није била основ за искључење сопствене одговорности подноситељке нити предуслов за то. Заиста, у домаћем закону или списима предмета није било ничега што би сугерисало другачије, а саме тврдње подноситељке о супротном су остале непоткрепљене (видети такође члан 296. Царинског закона, сажет у ставу 6 изнад).
Имајући у виду горе наведено, Суд се уверио да начин на који су релевантне одредбе царинског закона примењене у случају подноситељке није био у супротности са захтевима члана 7. Конвенције. Такође се подразумева да било каква претходна заустављања подноситељке у саобраћају од стране полиције док је управљала возилом, односно пре 29. априла 2013. године, нису имала никаквог утицаја на каснију осуду подноситељке због царинског прекршаја (видети горе наведени став 3). Коначно, на домаћим судовима је било да тумаче релевантно национално царинско законодавство без обзира на преписку подноситељке са полицијом која се, у сваком случају, суштински односила само на примену саобраћајних прописа (видети горе наведене ст. 9 и 12).
Суд стога налази да су притужбе подноситељке очигледно неосноване и да као такве морају бити одбачене у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.

Из ових разлога, Суд, једногласно,

Проглашава представку неприхватљивом.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 20. јуна 2024. године.

Simeon Petrovski Anne Louise Bormann

вршилац дужности секретара председник

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 7 | DIC | Rohlena protiv Republike Češke

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1429/2019 od 22.01.2020. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog AA, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K broj 223/18 od 03.06.2019. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 830/2019 od 01.10.2019. godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2). Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Osnovnog suda u Nišu 2K broj 223/18 od 03.06.2019. godine, okrivlјeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela nasilјe u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61 Krivičnog Zakonika, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine. Istom presudom, okrivlјeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem, shodno odredbi člana 264. ZKP, a oštećena BB je na osnovu člana 258 ZKP upućena na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 830/2019 od 01.10.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivlјenog, presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.broj 223/18 od 03.06.2019. godine preinačena je samo u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, tako što su radnje okrivlјenog, zbog kojih je oglašen krivim prvostepenom presudom, pravno kvalifikovane kao krivično delo nasilјe u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, dok su žalba branioca okrivlјenog u preostalom delu, kao i žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i branioca okrivlјenog odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Rohlena protiv Republike Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1042/2018 od 04.10.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog M. J., podnet protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 516/17 od 06.07.2017.

Presudom Višeg suda u Valјevu K.br.43/16 od 20.02.2017. godine, izrekom pod I, okrivlјeni M.J. oglašen je krivim za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika (KZ) u sticaju sa krivičnim delom neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1.KZ.
Apelacioni sud u Beogradu, presudom Kž1 516/17 od 06.07.2017. godine, delimičnim usvajanjem žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Valјevu, preinačio je presudu Višeg suda u Valјevu K.br.43/16 od 20.02.2017. godine, tako što je okrivlјenog M.J. oglasio krivim za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa st. 1. i 4. KZ, za koje delo mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 6-šest meseci, a za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 2-dve godine i za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je okrivlјeni prvostepenom presudom takođe oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od godinu dana pa je okrivlјenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3-tri godine i 2-dva meseca u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 07.11.2013. godine do 29.11.2013. godine, dok je žalbu javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Valјevu u preostalom delu i žalbu branioca okrivlјenog u celosti odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 7 | DIC | Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke

Presuda je povezana sa rešenjem Gž-4472/2018 od 20.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojim se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P-11538/14 od 03.06.2016. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete zbog pretrplјenih duševnih bolova i straha zbog navodnih bitnih povreda odredaba parničnog postupka u predmetu koji je vođen pred nekadašnjim Trećim opštisnkim sudom u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Gashi protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 2016/2015 od 28.04.2017. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se ukida Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 25254/2011 od 28.06.2013. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine Grada Beograda br. ... – IO od 25.05.2000. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. ...-.../... od 29.09.2000.godine, zaklјučen između JP za stambene usluge u Beogradu i tuženog AA. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../... od 29.09.2000. godine, zaklјučen između tužioca Grada Beograda i tuženog AA, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 09.10.2000. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaklјučen između tuženog AA kao prodavca i tuženog BB kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000. godine. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da tako ispražnjeni stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac Grad Beograd da nadoknadi tuženom BB troškove parničnog postupka. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6830/2013 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25254/2011 od 28.06.2013. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i stavu osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g.127/14 od 18.08.2014. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se ustavne žalbe podnosilaca vraćaju Ustavnom sudu

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž 1163/2018 od 20.04.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 855/17 od 27.11.2017.godine. u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi zaštite od dikriminacije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 35 | DIC | Vučković i drugi protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde