Prohaska Prodanić i drugi protiv Srbije

 Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ПРОХАСКА ПРОДАНИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ

(Представке бр. 63003/10, 20441/11 и 3931/14)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 8. новембар 2016. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Прохаска Проданић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:

Pere Pastor Vilanova, председник,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 8. новембра 2016. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу три представке (бр. 63003/10, 20441/11 и 3931/14) против Републике Србије које су Суду поднете према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") у различите дане назначене у приложеној табели.

2. Сви подносиоци представки били су српски држављани, а њихови лични подаци и остали релевантни детаљи утврђени су у додатку ове пресуде.

3. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник у то време, госпођа В. Родић коју је недавно заменила заступник госпођа Н. Плавшић.

4. Представке су 18. децембра 2014. године прослеђене Влади.

5. Влада је ставила примедбу на разматрање представки од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подносиоци представки притуживали су на прекомерну дужину разних парничних и кривичних поступака, према члану 6. став 1. Конвенције.

7. Сви подносиоци представки су добили одлуке Уставног суда Србије који је утврдио повреду њиховог права на суђење у разумном року (види табелу за детаље о сваком парничном поступку и одлуке Уставног суда). Уставни суд је додатно саопштио да подносиоци представки имају право на тражену накнаду нематеријалне штете, у складу са чланом 90. Закона о Уставном суду (види став 14, члан 90. у даљем тексту).

8. Сви подносиоци представки поднели су Комисији за накнаду штете захтеве за исплату нематеријалне штете.

9. Комисија за накнаду штете је 14. октобра 2010. године понудила да госпођи Прохаска Проданић исплати РСД 60.000,00 (у то време отприлике ЕУР 600,00) на име претрпљене нематеријалне штете и РСД 25.000,00 за судске трошкове. Она је одбила да прими ту исплату, јер Комисија није прецизирала рок до ког ће износ бити исплаћен. Министарство правде јој је 15. септембра 2015. године исплатило РСД 85.000,00.

10. Подносилац представке В. Томић више пута се обратио Комисији за накнаду штете и тражио исплату нематеријалне штете. Изгледа да није добио никакав одговор.

11. Комисија за накнаду штете је 16. марта 2011. године понудила да исплати господину Д. Трпковићу РСД 35.000,00 (у то време отприлике ЕУР 350.00), али је он одбио да прими овај износ, сматрајући га недовољним.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 98/06)

12. Члан 32. став 1. прописује, између осталог, да свако има право на правично суђење пред судом приликом утврђивања његових права и обавеза.

13. Члан 170. прописује да се "уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска и мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су други правни лекови за њихову заштиту већ исцрпени или нису прописани."

Б. Закон о Уставном суду (објављен у "Службеном гласнику РС", број 109/07)

14. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 7. став 1.

"Одлуке Уставног суда су правоснажне, извршне и обавезујуће."

Члан 82. ст. 1. и 2.

"Уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

Уставна жалба може се изјавити чак и ако нису исцрпени сви доступни правни лекови у случају повреде права подносиоца представке на суђење у разумном року."

Члан 83. став 1.

"Уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом."

Члан 84. став 1.

"Уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње ... [у питању] ..."

Члан 89. ст. 2. и 3.

"Када Уставни суд утврди да је ...појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право или слобода зајемчена Уставом, може поништити ... акт и забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице у прецизираном периоду.

Одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба представља законску основу за тражење накнаде или отклањање других штетних последица пред надлежним судом, у складу са законом."

Члан 90.

"... [Подносилац који је добио одлуку Уставног суда у своју корист] .., може поднети захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете да би се постигао договор у погледу износа ... [накнаде која ће се досудити] ...

Ако Комисија за накнаду штете не донесе повољну одлуку у погледу захтева за накнаду штете или не донесе одлуку у року од тридесет дана од датума подношења захтева, подносилац може уложити парничну тужбу за накнаду штете пред надлежним судом. Ако се постигне само делимичан договор, парнична тужба може се уложити у односу на преостали износ који се тражи.

Састав и рад Комисије за накнаду штете регулише Министар правде."

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

15. С обзиром на сличност предмета представки, Суд налази да је прикладно да их разматра заједно ради доношења једне пресуде.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1 . КОНВЕНЦИЈЕ

16. Подносиоци представки жалили су се на то да дужина парничног поступка у питању није била спојива са захтевом "разумног рока". Они су се позвали на члан 6. став 1. Конвенције, који гласи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ...."

A. Допуштеност

17. Влада је изнела да због тога што су подносиоци представки добили одлуке Уставног суда Србије, којима је утврђена повреда њиховог права на суђење у разумном року и с обзиром да нису покренули посебну парницу за накнаду штете (види став 14. члан 90. у горњем тексту), они не могу да тврде да су жртве наводне повреде, и да, такође, нису ни исцрпели доступне домаће правне лекове. Суд сматра да ову примедбу треба разматрати у оквиру статуса жртве подносилаца представки (види, уз одговарајуће измене, Видаковић против Србије (одлука), број 16231/07, 24. мај 2011. године).

18. Суд подсећа да статус жртве подносиоца представке у смислу члана 34. Конвенције зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и да ли су, према случају, пружили одговарајуће обештећење у вези са тим. Тек кад се ови услови испуне, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције не допушта разматрање представке (види Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; и Cataldo против Италије (одлука), број 45656/99, 3. јун 2004. године).

19. Суд, с тим у вези, констатује да је Уставни суд утврдио да је право подносилаца представки на утврђивање њихових захтева у разумном року повређено (види став 7. у горњем тексту), чиме је призната повреда на коју се притужују и делотворно испуњен први услов утврђен праксом Суда.

20. Статус жртве подносилаца представки, затим, зависи од тога да ли је пружено обештећење одговарајуће и довољно с обзиром на правично задовољење како је предвиђено према члану 41. Конвенције (види Dubjaková против Словачке (одлука), број 67299/01, 19. октобар 2004. године).

21. С тим у вези, Суд подсећа да се у предметима због дужине поступка, једна од карактеристика довољног обештећења која може елиминисати статус жртве оних који туже, односи на досуђени износ. Овај износ посебно зависи од карактеристика и делотворности правног лека. Стога су државе као Србија усвојиле правни лек осмишљен и да убрза поступак и да им омогући да слободно досуђују накнаде у износима који - иако су нижи од оних које Суд досуђује - нису неоправдани (види Cocchiarella против Италије [ВВ], цитирана у горњем тексту, ст. 96, 97.).

22. У конкретном случај, Уставни суд је, поред тога што је утврдио повреду, саопштио да подносиоци представки имају право на накнаду нематеријалне штете.

23. Ако се вратимо на износе стварно досуђене подносиоцима представки, Суд налази да су накнаде које је Комисија за накнаду штете понудила у предметним случајевима значајно ниже у поређењу са износима досуђеним према пракси Суда за упоредива кашњења. Он би, с тим у вези, нагласио значај оправданог износа правичног задовољења који се досуђују у домаћем систему да би се правни лек у питању сматрао делотворним према Конвенцији. Да ли се досуђени износ, међутим, сматра оправданим треба разматрати у светлу свих околности предмета. То обухвата, не само трајање поступка у конкретном случају, већ и вредност износа досуђеног у светлу животног стандарда у држави о којој је реч, и чињеницу да се према домаћем систему накнаде углавном досуђују и исплаћују брже него што би то био случај ако предмет би о предмету одлучивао Суд према члану 41. Конвенције.

24. У светлу материјала у списима предмета и с обзиром на посебне околности предмета, Суд сматра да се износи понуђени подносиоцима представки не могу сматрати довољним и одговарајућим износом за обештећење за претрпљене повреде.

25. Суд, према томе, закључује да подносиоци представки нису изгубили статус жртава у смислу члана 34. Конвенције. Примедба Владе, с тим у вези, мора се одбацити.

26. Суд даље констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Она није недопуштена ни по једном другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

27. Влада је суштински поновила своје разлоге изнете у вези да допуштеношћу представки.

28. Подносиоци представки су поновили своје захтеве.

29. С обзиром на горе наведено, а посебно у вези са мишљењем Суда о статусу жртава подносилаца представки, Суд закључује да је у овим предметима дужина поступка била прекомерна и није испунила захтев "разумног рока".

30. Према томе дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

III. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

31. Неки подносиоци представки имали су и друге притужбе према разним члановима Конвенције.

32. Суд сматра да, у светлу свих материјала које поседује и у оној мери у којој се питања на која се притужује у оквиру његове надлежности, ове притужбе не откривају неку појаву повреде права и слобода утврђених Конвенцијом или Протоколима уз њу.

33. Произилази да је овај део представки очигледно неоснован и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

34. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета, трошкови

35. У првобитној представци, подноситељка представке госпођа Прохаска Проданић тражила је разне износе на име материјалне и нематеријалне штете и трошкова поступка. Она, међутим, није тражила накнаду нематеријалне штете, ни трошкова у њеном захтеву за правично задовољење.

36. Стога, Суд не може да јој досуди никакав износ, с тим у вези.

37. Подносилац представке господин Владимир Томић тражио је ЕУР 30.000,00 на име материјалне штете и ЕУР 9.000,00 на име нематеријалне штете, а није тражио накнаду трошкова насталих пред Судом.

38. Подносилац представке господин Дејан Трпковић тражио је РСД 500.000,00 на име накнаде нематеријалне штете, али није тражио накнаду трошкова насталих пред Судом.

39. Влада је сматрала да су тражени износи прекомерни.

40. Суд налази да подносилац представке господин Владимир Томић није показао да је наводна материјална штета заиста настала због дужине поступка пред домаћим судовима и не налази никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он, према томе, одбацује захтев подносиоца представке за накнаду материјалне штете.

41. На основу докумената које поседује и своје судске праксе (види Немет против Србије, број 22543/05, 8. децембар 2009. године), Суд сматра да је оправдано да се досуде износи назначени у приложеној табели на име нематеријалне штете, умањени за сваки износ који су можда по том основу већ исплаћени на домаћем нивоу.

Б. Затезна камата

42. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава притужбе у вези са прекомерном дужином парничних/кривичних поступака допуштеним, а преостали део представки недопуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представки, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели на име нематеријалне штете, заједно са порезом који се може наплатити на ове износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате, након одузимања износа који су можда већ исплаћени по овом основу,

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правичну накнаду.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 8. новембра 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

ДОДАТАК

1 Умањено за износе који су можда већ исплаћени по овом основу на домаћем нивоу.

CASE OF PROHASKA PRODANIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 63003/10, 20441/11 and 3931/14)

JUDGMENT

STRASBOURG 8 November 2016

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Prohaska Prodanić and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Pere Pastor Vilanova, President,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, judges,

and Fatoş Aracı Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 11 November 2016,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in three applications (nos. 63003/10, 20441/11 and 3931/14) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") on the various dates indicated in the appended table.

2. The applicants were all Serbian nationals and their further personal and other relevant details and are set out in the appendix to this judgment.

3. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Ms V. Rodić who was recently substituted by their current agent Ms N. Plavšić.

4. On 18 December 2014 the applications were communicated to the Government.

5. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

6. The applicants complained of the excessive length of different civil and criminal proceedings under Article 6 § 1 of the Convention.

7. All applicants obtained decisions of the Constitutional Court of Serbia, which found a violation of their right to a hearing within reasonable time (see appended table for details of each civil proceedings and Constitutional Court’s decisions). The court, additionally, declared that the applicants were entitled to the non-pecuniary damages sought, in accordance with Article 90 of the Constitutional Court Act (see paragraph 14, Article 90, below).

8. All the applicants filed requests with the Commission for Compensation for payment of non-pecuniary damages.

9. On 14 October 2010 the Commission for Compensation offered to pay Ms Prohaska Prodanić RSD 60,000 (at the time approximately EUR 600) for non-pecuniary damage incurred and RSD 25,000 for costs and expenses. She refused to accept that payment as the Commission did not specify the deadline by which the sum would be paid. On 15 September 2015, the Ministry of Justice paid her RSD 85,000.

10. The applicant V. Tomić contacted the Commission for Compensation on several occasions and requested the payment of non-pecuniary damage. It would appear that he had received no response.

11. On 16 March 2011 the Commission for Compensation offered to pay Mr D. Trpković RSD 35,000 (at the time approximately EUR 350), but he refused to accept this amount, deeming it insufficient.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Constitution of the Republic of Serbia 2006 (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 98/06)

12. Article 32 § 1 provides, inter alia, that everyone shall have the right to a fair hearing before a tribunal in the determination of his rights and obligations.

13. Article 170 provides that a "constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed."

B. The Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu; published in OG RS no. 109/07)

14. The relevant provisions of this Act read as follows:

Article 7 § 1

"The decisions of the Constitutional Court shall be final, enforceable and binding."

Article 82 §§ 1 and 2

"A constitutional appeal may be lodged against an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers which violates or denies human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies have already been exhausted or have not been prescribed or where the right to their judicial protection has been excluded by law.

A constitutional appeal may be lodged even if all available remedies have not been exhausted in the event of a breach of an applicant’s right to a trial within a reasonable time."

Article 83 § 1

"A constitutional appeal may be lodged by any individual who believes that any of his or her human or minority rights or freedoms guaranteed by the Constitution has been violated or denied by an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers."

Article 84 § 1

"A constitutional appeal may be lodged within thirty days of receipt of the individual decision or the date of commission of the actions ... [in question] ..."

Article 89 §§ 2 and 3

"When the Constitutional Court finds that an ... individual decision or action has violated or denied a human or minority right or a freedom guaranteed by the Constitution, it shall annul the ... decision in question or ban the continuation of such action or order the implementation of other specific measures as well as the removal of all adverse consequences within a specified period of time.

The decision of the Constitutional Court accepting a constitutional appeal shall constitute a legal basis for requesting compensation or the removal of other adverse consequences before a competent body, in accordance with the law."

Article 90

"... [An applicant who has obtained a Constitutional Court decision in his or her favour] .., may lodge a compensation claim with the Commission for Compensation in order to reach an agreement in respect of the amount ... [of compensation to be awarded] ...

If the Commission for Compensation does not rule favourably in respect of a compensation claim or fails to issue a decision within thirty days from the date of its submission, the applicant may file a civil claim for damages before the competent court. If only partial agreement has been achieved, a civil claim may be filed in respect of the remainder of the amount sought.

The composition and operation of the Commission for Compensation shall be regulated by the Minister of Justice."

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

15. Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

16. The applicants complained that the length of the civil proceedings in question had been incompatible with the "reasonable time" requirement. They relied on Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations or of any criminal charge against him... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."

A. Admissibility

17. The Government submitted that as the applicants obtained decisions of the Constitutional Court of Serbia, which found a violation of their right to a hearing within reasonable time and given that they did not instigate a separate civil suit for damages (see paragraph 14, Article 90, above) they could not claim to be victims of the alleged violation and have also failed to exhaust available domestic remedies. The Court considers that this objection falls to be examined under the applicants’ victim status (see, mutatis mutandis, Vidaković v. Serbia (dec.), no. 16231/07, 24 May 2011).

18. The Court recalls that an applicant’s status as a "victim" within the meaning of Article 34 of the Convention depends on the fact whether the domestic authorities acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

19. The Court, in this respect, notes that the Constitutional Court found that the applicants’ right to a determination of their claims within a reasonable time had been violated (see paragraph 7 above), thereby acknowledging the breach complained of and, effectively, satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.

20. The applicants’ victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).

21. In this connection, the Court recalls that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which - while being lower than those awarded by the Court - are not unreasonable (see Cocchiarella v. Italy [GC], cited above, §§ 96, 97).

22. In the present cases, the Constitutional Court, in addition to the said finding of a violation, declared that the applicants were entitled to non-pecuniary damages.

23. Turning to the actual sums awarded to the applicants, the Court notes that compensations offered by the Commission for Compensation in the present cases are significantly lower compared with the sums awarded for comparable delays in the Court’s case-law. It would emphasise, in this respect, the importance of a reasonable amount of just satisfaction being awarded in the domestic system for the remedy in question to be considered as effective under the Convention. Whether the amount awarded may be regarded as reasonable, however, falls to be assessed in the light of all the circumstances of the case. These include not merely the duration of the proceedings in the specific case but the value of the award judged in the light of the standard of living in the State concerned, and the fact that under the national system compensation will in general be awarded and paid more promptly than would be the case if the matter fell to be decided by the Court under Article 41 of the Convention.

24. In the light of the material in the files and having regard to the particular circumstances of the cases, the Court considers that the sums offered to the applicants cannot be considered sufficient and therefore amount to appropriate redress for the violations suffered.

25. The Court therefore concludes that the applicants did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.

26. The Court further notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

27. The Government has essentially repeated its arguments submitted with regards to the admissibility of the applications.

28. The applicants reiterated their claims.

29. In view of the above and in particular the Court’s finding regarding the victim status of the applicants the Court concludes that in the present cases the length of the proceedings was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.

30. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

III. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION

31. Some applicants also raised other complaints under various Articles of the Convention.

32. The Court considers that, in the light of all the material in its possession and in so far as the matters complained of are within its competence, these complaints do not disclose any appearance of a violation of the rights and freedoms set out in the Convention or the Protocols thereto.

33. It follows that this part of the applications is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

34. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage, costs and expenses

35. In her initial application the applicant Ms Prohaska Prodanić requested various amounts in respect of pecuniary, non-pecuniary damage and costs and expenses. She, however, failed to request non-pecuniary damage or costs and expenses in her just satisfaction claim.

36. Thus, the Court is not in a position to award her any amount in that respect.

37. The applicant Mr Vladimir Tomić claimed EUR 30,000 in pecuniary damage and EUR 9,000 in non-pecuniary damage and made no claim for costs and expenses incurred before the Court.

38. The applicant Mr Dejan Trpković claimed RSD 500,000 for non-pecuniary damage and made no claim for costs and expenses incurred before the Court.

39. The Government considered the sums requested to be excessive.

40. The Court finds that the applicant Mr Vladimir Tomić did not demonstrate that the alleged pecuniary damage had actually been caused by the length of the proceedings before the domestic courts and does not discern a causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects the applicant’s claim for pecuniary damage.

41. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law (see Nemet v. Serbia, no. 22543/05, 8 December 2009), the Court considers it reasonable to award the sums indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.

B. Default interest

42. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the complaints concerning the excessive length of civil/criminal proceedings admissible, and the remainder of the applications inadmissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.

5. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 8 November 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX

1 Less any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level.