Simić protv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
9172/21
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
14.01.2025
Članovi
8
8-1
Kršenje
8
8-1
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 8) Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
(Čl. 8-1) Poštovanje prepiske
(Čl. 8-1) Poštovanje privatnog života
Tematske ključne reči
nadzor prepiske
nadzor i snimanje telefonske komunikacije
sprovođenje istrage
VS deskriptori
1.8 Član 8. - pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske
1.8.3 Privatni život
1.8.6 Prepiska
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Odbor
Sažetak
Predmet se odnosi na nadzor i snimanje telefonskih razgovora podnosioca za potrebe krivične istrage, na osnovu naredbi istražnog sudije.

Istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu je 12. marta 2010. godine doneo naredbu kojom je odredio nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima protiv više lica protiv kojih je pred tim sudom vođen istražni postupak. Ova naredba je više puta proširivana, dopunjavana, delimično ukidana i ispravlјana. Na podnosioca su se odnosile tri naredbe. Proširenja naredbi pozivala su se na predlog javnog tužioca za primenu ove mere i uklјučivala su zakonsku formulaciju da se „na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikuplјanje bilo znatno otežano“.

Branilac podnosioca je tokom glavnog pretresa predložio da sud donese rešenje o izdvajanju transkripata telefonskih razgovora koji su sačinjeni na osnovu spornih naredbi, ali je Viši sud u Zrenjaninu taj predlog odbio, te je 18. jula 2018. godine, nakon sprovedenog dokaznog postupka doneo presudu kojom je podnosioca oglsio krivim i osudio ga na kaznu zatvora. Isti zahtev, izmenjen samo shodno procesnim razlikama, istican je u okviru drugostepenog postupka (pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, presuda Kž1. 1094/18 od 11. decembra 2018. godine), ali i u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti (pred Vrhovnim kasacionim sudom, presuda Kzz. 316/2019 od 17. aprila 2019. godine), ali oba puta bez uspeha.

Podnosilac je 13. februara 2019. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv prvostepene i drugostepene presude, dopunjenu 24. jula 2019, tvrdeći da su naredbe za nadzor nad njegovim telefonskim razgovorima bile nezakonite i da je ovom merom narušeno njegovo pravo na tajnost prepiske i drugih sredstava komunikacije. Ustavni sud je 26. maja 2020. godine doneo rešenje Už. 1445/2019 kojim je ustavnu žalbu odbacio.
Podnosilac je podneo predstavku Sudu 25. decembra 2020. godine. U predstavci je istakao povredu prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Konvencije usled navodne nezakonitosti i neobrazloženosti mera za nadzor i snimanje telefonskih razgovora koje je naredio istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu.

Sud je procenio da nije zadovolјen princip proporcionalnosti između svrhe mere nadzora koja je primenjena i prava podnosioca na privatni život, budući da naredba kojom je nadzor određen nije sadržala obrazloženje kojim bi se prikazala neophodnost i opravdanost ove mere u konrektnom slučaju.

Sud je konstatovao da su primenjene mere - nadzor i snimanje telefonskih razgovora podnosioca – očigledno predstavlјale mešanje u njegovo pravo na privatni život i privatnost prepiske. Sud je dalјe konstatovao da je nesumnjivo da je primenjena mera bila propisana zakonom i da je težila legitimnom cilјu. Međutim, razmatrajući proporcionalnost sporne mere, Sud je ocenio da obrazloženje naredbe o primeni sporne mere nije bilo u skladu sa zahtevima člana 8. Konvencije, jer nije sadržalo detalјnu procenu da li je upotreba tajnog nadzora bila neophodna i opravdana u datim okolnostima.

Ovo iz razloga što se obrazloženje prvenstveno zasnivalo na konstataciji da je istu predložio javni tužilac, da je istraga već utvrdila postojanje „komunikacije između podnosioca i drugih osumnjičenih i njegovu umešanost u zločinačku zaveru“ i da se „istraga ne može sprovesti drugim sredstvima ili bi bila otežana“, bez suštinske analize zašto istraga nije mogla biti sprovedena korišćenjem drugih sredstava ili zašto bi istraga bila otežana primenom drugih sredstava u konkretnom slučaju.
Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 8. Konvencije.

sažetak preuzet sa sajta Zastupnika Srbije pred ESLJP.

 

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ СИМИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 9172/21) 

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

14. јануар 2025. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Симић против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Peeter Roosma, председник,
Diana Kovatcheva,
Mateja Đurović, судије,
и Olga Chernishova, заменица секретара Одељења,

Имајући у виду:

представку (број 9172/21) против Републике Србије коју је 25. децембра 2020. године, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“), Суду поднео држављанин Србије, господин Зоран Симић (у даљем тексту: „подносилац“), рођен 1970. године и који живи у Лукићеву, а кога је заступао господин В. Даријевић, адвокат из Зрењанина; одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада“), коју је заступала њена заступница, госпођа З.

Јадријевић Младар;

Запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници одржаној 3. децембра 2024. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

 

ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

  1. Представка се односи на наводно неадекватно образложење у одлукама домаћих судова којима се одобравају мере надзора у односу на подносиоца. Представка се тиче члана 8. Конвенције.
  2. Дана 12. марта 2010. године, истражни судија Вишег суда у Зрењанину донео је наредбу о тајном надзору (надзор и снимање телефонских разговора) у погледу девет лица осумњичених да су извршила разна кривична дела. Ова наредба је затим проширена у неколико наврата, углавном укључивањем надзора и снимања телефонских разговора у погледу нових осумњичених (у даљем тексту: „наредбе за проширење надзора“). На подносиоца су се односиле три наредбе за продужење надзора, издате у периоду од 29. јула 2010. до 29. марта 2011. године.
  3. Предметне наредбе о надзору и снимању телефонских разговора су издате на предлог јавног тужиоца и у законском оквиру прописаном Закоником о кривичном поступку Републике Србије. Конкретно, члан 504е тог Законика, који се примењивао у релевантно време, прописивао је да све наредбе о надзору и снимању телефонских разговора доноси судија на писмени и образложени предлог јавног тужиоца.
  4. Виши суд у Зрењанину је 18. јула 2018. године, у оквиру кривичног поступка у коме су коришћени докази прибављени путем наредби о тајном надзору, огласио је подносиоца кривим за кривично дело злоупотреба службеног положаја, фалсификовање службене исправе и примање мита, и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од две године и шест месеци. Ову пресуду су потом потврдили Апелациони суд у Новом Саду и Врховни касациони суд.
  5. Подносилац је 13. фебруара 2019. године поднео Уставном суду уставну жалбу, наводећи, између осталог, да су предметне наредбе о надзору и снимању телефона биле незаконите. Накнадно је допунио своју уставну жалбу наводећи да надзор и снимање телефонских разговора такође представљају повреду члана 41. Устава Републике Србије, којим се гарантује тајност писама и других средстава општења.
  6. Уставни суд је 9. јуна 2015. године одбацио уставну жалбу подносиоца.
  7. Подносилац се притуживао на основу члана 8. Конвенције да је дошло до незаконитог мешања у његово право на приватан живот јер су спорне наредбе о тајном надзору донете противно захтевима релевантног домаћег права тиме што није пружено адекватно образложење за њихово доношење, нити су садржале објашњење зашто истрага није могла бити спроведена другим, мање интрузивним средствима.

ОЦЕНА СУДА

  1. Влада је навела да подносилац није исцрпео домаће правне лекове јер се у својој уставној жалби није позвао на члан 8. Конвенције или на еквивалентну одредбу Устава Републике Србије. Међутим, овај приговор се мора одбацити будући да је подносилац јасно истакао та питања у својој уставној жалби, као и у накнадно поднетој допуни (видети став 5 горе).
  2. Суд такође констатује да представка подносиоца није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције нити недопуштена по било ком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.
  3. Општа начела која произилазе из праксе Суда у вези са гаранцијама из члана 8. у случајевима тајног надзора и снимања телефонских разговора сажети су у предмету Dragojevićпротив Хрватске (број 68955/11, ст. 78-84, од 15. јануара 2015. године).
  4. Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да су наредбе о продужењу надзора и снимања телефонских разговора очигледно представљале мешање у право подносиоца на „приватан живот“ и „преписку“. Даље, испуњење захтева законитости и постојање легитимног циља те мере се не доводе у питање. Једино преостало питање је стога пропорционалност такве мере.
  5. С тим у вези, Суд примећује да су наредбе о продужењу надзора које је донео Виши суд у Зрењанину (видети став 2 горе) првенствено засноване на пуком позивању на предлог јавног тужиоца за доношење таквих мера, уз налаз да је истрага већ утврдила постојање „комуникације између подносиоца и других осумњичених и његову умешаност у злочиначку заверу“. Наредбе су такође укључивале законску формулацију да се „истрага не може спровести другим средствима или би била отежана“. Међутим, није понуђена никаква суштинска анализа о томе зашто истрага није могла бити спроведена коришћењем других средстава или зашто би ослањање на таква друга средства учинило истрагу отежаном у конкретним околностима случаја подносиоца.
  6. Имајући у виду горе наведено, Суд закључује да предметне наредбе о продужењу надзора нису биле у складу са захтевима члана 8. у оној мери у којој нису садржале садржајну и делотворну процену да ли је употреба тајног надзора била неопходна и оправдана у датим околностима (видети Dragojević, цитиран горе, став 95.).
  7. Сходно томе, дошло је до повреде члана 8. Конвенције.

ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

  1. Подносилац је тражио износ од 20.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете и износ од EUR 21.110 на име трошкова и издатака насталих пред домаћим судовима и пред Судом.
  2. Влада је оспорила потраживања подносиоца као претерана, неоснована и непоткрепљена.
  3. Суд сматра да утврђивање повреде представља довољно правично задовољење у погледу било какве нематеријалне штете коју је подносилац претрпео (видети, на пример, Dumitru Popescuпротив Румуније(бр. 2), број 71525/01, став 116, од 26. априла 2007. године).
  4. Што се тиче потраживања подносиоца у погледу накнаде судских трошкова и издатака, Суд понавља да подносилац има право на накнаду трошкова и издатака само уколико се покаже да су они стварно и нужно настали и да су такође били разумни у погледу њихове висине (видети Ђурић против Србије, број 24989/17, став 95, од 6. фебруара 2024. године). У предметном случају, имајући у виду документацију у његовом поседу и горенаведене критеријуме, Суд сматра да је разумно досудити подносиоцу износ од EUR 800, којим би се покрили трошкови и издаци по свим тачкама, као и било који порез који се може наплатити подносиоцу на тај износ.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

  1. Проглашавапредставку допуштеном;

  2. Утврђуједа је дошло до повреде члана 8. став 1. Конвенције;

  3. Утврђуједа утврђивање повреде само по себи представља довољно правично задовољење у погледу било какве нематеријалне штете коју је претрпео подносилац;

  4. Утврђује

(a) да Тужена треба да подносиоцу исплати, у року од три месеца, износ од EUR 800 (осам стотина евра), заједно са било каквим порезом који се може наплатити подносиоцу, на име судских трошкова и издатака по стопи која се примењује на дан исплате;

(b) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

  1. Одбацује преостали део захтева подносиоца за правичним задовољењем.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 14. јануара 2025. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

         Olga Chernishova

Peeter Roosma

       заменица секретара

председник

 ___________________

превод пресуде преузет са сајта Заступника Србиеј пред Европским судом за људска права

 

 

 

THIRD SECTION

CASE OF SIMIĆ v. SERBIA

(Application no. 9172/21)

JUDGMENT

STRASBOURG

14 January 2025

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Simić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

 Peeter Roosma, President,
 Diana Kovatcheva,
 Mateja Đurović, judges,
and Olga Chernishova, Deputy Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 9172/21) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) on 25 December 2020 by a Serbian national, Mr Zoran Simić (“the applicant”), who was born in 1970, lives in Lukićevo and was represented by Mr V. Darijević, a lawyer practising in Zrenjanin;

the decision to give notice of the application to the Serbian Government (“the Government”), represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 3 December 2024,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

SUBJECT MATTER OF THE CASE

1.  The application concerns the allegedly inadequate reasoning in the decisions of the domestic courts authorising surveillance measures in respect of the applicant. It raises issues under Article 8 of the Convention.

2.  On 12 March 2010 the investigating judge of the Zrenjanin High Court issued a secret surveillance order (telephone tapping) against nine persons suspected of having committed various criminal offences. This order was then extended on several subsequent occasions, mostly by including phone tapping in respect of newly added suspects (“extension orders”). The applicant was affected by three of those extension orders, issued between 29 July 2010 and 29 March 2011.

3.  The phone tapping orders in question were issued at the request of the public prosecutor and within the legal framework provided in the Serbian Code of Criminal Procedure. Specifically, Article 540e of that Code, as applicable at the material time, provided that any phone tapping orders be issued by a judge and supported by reasoning.

4.  On 18 July 2018, as part of the criminal proceedings in which evidence obtained by means of the secret surveillance orders was used, the Zrenjanin High Court found the applicant guilty of abuse of office, forgery and bribery and sentenced him to two years and six months’ imprisonment. This sentence was thereafter upheld by the Novi Sad Court of Appeal and the Supreme Court of Cassation.

5.  On 13 February 2019 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court, alleging, among other things, that the phone tapping orders in question had been illegal. Subsequently, he supplemented the appeal alleging that the phone tapping was also in breach of Article 41 of the Serbian Constitution, which guarantees the secrecy of one’s correspondence and other means of communication.

6.  On 26 May 2020 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal.

7.  The applicant complained under Article 8 of the Convention that there had been an unlawful interference with his right to privacy because the impugned secret surveillance orders had been issued contrary to the requirements of the relevant domestic law in that they had lacked adequate reasoning and had contained no explanation as to why the investigation could not have been conducted by other, less intrusive, means.

THE COURT’S ASSESSMENT

8.  The Government submitted that the applicant had failed to exhaust domestic remedies as he did not rely on Article 8 of the Convention or an equivalent provision in the Serbian Constitution in his constitutional appeal. However, this objection must be rejected since the applicant clearly raised those issues in his constitutional appeal, as well as in the supplementary submission lodged thereafter (see paragraph 5 above).

9.  The Court also notes that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention or inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

10.  The general principles emerging from the Court’s case-law concerning the Article 8 guarantees in cases of secret surveillance of telephone conversations have been summarised in Dragojević v. Croatia (no. 68955/11, §§ 78-84, 15 January 2015).

11.  Turning to the present case, the Court notes that the phone tapping extension orders clearly amounted to an interference with the applicant’s right to “private life” and “correspondence”. Furthermore, no issue arises with the requirement of lawfulness or the legitimate aim of that measure. The only remaining salient point is thus its proportionality.

12.  In this regard, the Court observes that the extension orders issued by the Zrenjanin High Court (see paragraph 2 above) were primarily based on a mere reference to the public prosecutor’s request for the use of such measures, alongside a finding that the investigation had already established the existence of the “applicant’s communications with other suspects and involvement in a criminal conspiracy”. The orders also included the statutory phrase that “the investigation could not be conducted by other means or would be difficult.” However, no substantive analysis was offered as to why the investigation could not have been pursued through other means or why relying on such means would be difficult in the particular circumstances of the applicant’s case.

13.  In view of the above, the Court concludes that the extension orders in question did not live up to the requirements of Article 8 in so far as they did not contain a meaningful and effective assessment of whether the use of secret surveillance was necessary and justified in the given circumstances (see Dragojević, cited above, § 95).

14.  There has therefore been a violation of Article 8 of the Convention.

APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

15.  The applicant claimed 20,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage and EUR 21,110 in respect of costs and expenses incurred before the domestic courts and for those incurred before the Court.

16.  The Government considered the applicant’s claim excessive, unfounded and unsubstantiated.

17.  The Court considers that the finding of a violation constitutes sufficient just satisfaction for any non-pecuniary damage that may have been sustained by the applicant (see, for example, Dumitru Popescu v. Romania (no. 2), no. 71525/01, § 116, 26 April 2007)

18.  As to the applicant’s claim for costs and expenses, the Court reiterates that an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum (see Đurić v. Serbia, no. 24989/17, § 95, 6 February 2024). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 800, covering costs and expenses under all heads, plus any tax that may be chargeable to the applicant.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the application admissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;
  3. Holds that the finding of a violation constitutes in itself sufficient just satisfaction for any non-pecuniary damage sustained by the applicant;
  4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, EUR 800 (eight hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 14 January 2025, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Olga Chernishova                                     Peeter Roosma
 Deputy Registrar                                      President

Nema povezane prakse za ovu presudu.
Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 8 | DIC | Damnjanović protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.


Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 8 | DIC | Gardel protiv Francuske
Presuda je povezana sa rešenjem Gž 3189/19 od 22.08.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu P.br. 11293/18 od 11.12.2018. godine u parnici tužioca AA protiv tužene Republike Srbije radi kršenja lјudskih prava jer je tužena svojim dopisom dostavile lične podatke tužioca i njegove porodice Komisiji Federacije BiH.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 8 | DIC | Jurišić protiv Hrvatske
Presuda je povezana sa rešenjem Ržg 2/16 od 17.06.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača izjavlјena protiv rešenja Višeg suda u Somboru posl. br.R4p.2/16 od 26.5.2016. godine se odbacuje kao neblagovremena.

Pobijanim prvostepenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača B.Đ. kojim je tražio da se utvrdi da mu je u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Somboru pod posl. brojem P.32/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Protiv ovog rešenja predlagač je izjavio žalbu u kojoj predlaže da Apelacioni sud naloži Višem sudu u Somboru postupanje po tužbi ovde predlagača u nepresuđenom delu kojim je tražena naknada materijalne štete, iz razloga što je predlagač starija i bolesna osoba pa je neophodna posebna hitnost u postupanju.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 8 | DIC | Kostić protiv Srbije
Odluka Ustavnog suda Republike Srbije\r\nhttps://ustavni.sud.rs/sudska-praksa/baza-sudske-prakse/pregled-dokumenta?PredmetId=16038\r\nkojom se usvaja ustavna žalba D.K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku pred osnovnim sudom povređena prava roditelja i pravo na suđenje u razumnom roku
Član 8 | DIC | Milovanović protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.


Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde
Član 8 | DIC | Tomić protiv Srbije
Presuda je povezana sa presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2999/1999 od 4.9.2019. godine, kojom se odbija kao nesosnovana revizija tužilje-protivtužene, izjevljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilјa i tuženi su zaklјučili brak 06.05.2012. godine iz kog braka imaju maloletnog sina. Živeli su u kući u zajednici sa majkom i babom tuženog. Do prestanka bračne zajednice došlo je 04.09.2017. godine, kada je tužilјa napustila bračnu zajednicu. Bračni odnosi su ozbilјno i trajno poremećeni, nema izgleda da se bračna zajednica nastavi. Tužilјa, kada je napustila bračnu zajednicu prijavila je policiji tuženog za nasilјe u porodici. Navela je da je poslednje dve godine u braku bila u svađi sa tuženim, stalno su se raspravlјali, a tuženi je držao za ruke i drmao zbog čega su joj ostajale modrice, kao i da je dete često prisustvovalo ovim svađama. Po napuštanju zajednice otišla je da živi kod svojih roditelјa. Navodi tužilјe u pogledu vršenja nasilјa u porodici nisu ničim bili potkreplјeni. Presudom Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018. godine u stavu prvom izreke, brak zaklјučen dana 06.05.2014. je razveden na osnovu člana 41. Porodičnog zakona. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je zajedničko maloletno dete stranaka sin poveren ocu koji će samostalno vršiti roditelјsko pravo. Obavezana je tužena-protivtužilјa da na ime svog doprinosa u izdržavanju deteta plaća mesečno određeni novčani iznos. Presudom je uređen je način održavanja ličnih odnosa detat sa majkom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 119/19 od 04.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilјe-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P2 411/17 od 24.12.2018.


Ceneći navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo, a pri čemu su se shodno citiranim propisima prevashodno rukovodili interesima maloletnog deteta, pravilno ocenjujući da je u interesu deteta da za sada ostane u domaćinstvu kod oca, tj. da se vršenje roditelјskog prava nad maloletnim poveri njegovom ocu a da majka ima pravo viđanja sa detetom, budući da je otac ostvario bolju emocionalnu povezanost sa detetom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Publikacije