Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 77/2016 од 14.9.2016. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ПАУНОВИЋ И МИЛИВОЈЕВИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 41683/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
24. мај 2016. године
Ова пресуда постаће правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Пауновић и Миливојевић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Luis López Guerra, председник,
Helena Jäderblom,
Johannes Silvis,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková, судије,
и Stephen Phillips, секретар Одељења,
После већања на затвореној седници 26. априла 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 41683/06) против Републике Србије коју су Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") два српска држављанина, господин Горан Пауновић и госпођа Ксенија Миливојевић (у даљем тексту: "подносиоци представке"), 5. октобра 2006. године.
2. Подносиоце представке заступала је госпођа Т. Лалић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник у то време, господин С. Царић.
3. Подносиоци представке су навели да су лишени права да буду чланови Народне скупштине Републике Србије (у даљем тексту: "Скупштина"). Они су се позвали на чл. 6, 9, 10, 13. и 14. Конвенције и члан 3. Протокола број 1 уз Конвенцију.
4. Представка је прослеђена Влади 8. фебруара 2010. године.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносиоци представке, господин Горан Пауновић ("први подносилац представке") и госпођа Ксенија Миливојевић ("друга подноситељка представке"), су српски држављани рођени 1965. године и 1975. године и тренутно живе у Новом Саду и Београду.
6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.
7. Избори за посланике Народне скупштине у Србији одржавају се по пропорционалном систему заступљености према коме су кандидати за Народну скупштину обухваћени листама политичких странака или коалиција. Бирачи бирају листе, без непосредног гласања за појединачне кандидате.
8. Подносиоци представке су 2003. године изабрани за народне посланике политичке странке зване Г17ПЛУС.
9. Међутим, пре избора, од свих кандидата, укључујући и подносиоце представке, њихове странке су тражиле да потпишу изјаве о оставкама, без навођења датума и да их предају странци. Ти документи су, такође, овластили странку да уместо њих именује друге кандидате, уколико то буде неопходно.
10. Након разлика у политичким ставовима између подносилаца представке и њихове странке, први подносилац представке је 5. маја 2006. године потписао посебну, званично оверену изјаву, у којој је изјавио да је његова претходна изјава о оставци неважећа. Први подносилац представке је о овој изјави обавестио Г17ПЛУС и председника Народне скупштине и објавио је у јавности.
11. Друга подноситељка представке је, такође, касније обавестила Народну скупштину, странку и јавност да своју претходну изјаву о оставци сматра неважећом.
12. Шеф посланичког одбора Г17ПЛУС у Народној скупштини је 15. маја 2006. године одредио датум на изјавама о оставкама подносилаца представке и доставио их председнику Народне скупштине.
13. Први подносилац представке се истог дана обратио скупштинском Одбору за административна питања, објаснивши да не намерава да поднесе оставку и да жели да задржи своје место у Народној скупштини као независан посланик. Он је овом одбору доставио оверену изјаву од 5. маја 2006. године. Одбор је, међутим, закључио да су оба подносиоца представке поднела оставку и утврдио да њихове посланичке мандате треба сматрати окончаним.
14. Народна скупштина је на пленарном заседању 16. маја 2006. године потврдила ту одлуку и уместо подносилаца представке прихватила друга два кандидата које је Г17ПЛУС предложио за народне посланике.
15. Подносиоци представке су 25. маја 2006. године поднели две посебне тужбе Врховном суду и Уставном суду, тражећи поништај одлука Народне скупштине о престанку њихових мандата и замени са другим кандидатима.
16. Тужба поднета Врховном суду одбачена је 29. маја 2006. године због процесних разлога. Суд је навео да спорне скупштинска одлуке нису биле "управни акти" и да, као такве, не могу бити предмет судске контроле.
17. Уставни суд је 29. маја 2008. године, такође, одлучио против подносилаца представке, не разматрајући основаност њиховог предмета. Он је навео да су нови парламентарни избори одржани у јануару 2007. године, због чега је жалба подносилаца представке, у суштини, постала беспредметна. Он је констатовао да се њихова притужба не би могла сматрати уставном жалбом, како је предвиђао Устав усвојен у новембру 2006. године, будући да су предметне скупштинске одлуке донете неколико месеци пре усвајања новог Устава (види Б.4 у даљем тексту).
Б. Релевантно домаће право и пракса
1. Устав Републике Србије из 1990. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Србије", број 1/90)
18. Члан 2. став 2. Устава утврђивао је, између осталог, да грађани остварују сувереност преко својих "слободно изабраних представника".
19. Члан 42. утврђивао је, поред осталог, да грађанин који је навршио осамнаест година има право да бира и да буде биран у Народну скупштину; да су скупштински избори непосредни, и да политичке партије, као и друга тела, имају право да предлажу кандидате.
20. Члан 76. предвиђао је да народни посланик представља грађане изборне јединице у којој је изабран.
21. Устав из 1990. године опозван је у новембру 2006. године, а на снагу је ступио нови Устав, објављен у "Службеном гласнику РС", број 98/06.
2. Закон о избору народних посланика (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 35/00, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05)
22. Члан 88. став 1(1) прописивао је да мандат народном посланику престаје пре истека времена на које је изабран ако му престане чланство у политичкој странци или коалицији на чијој изборној листи је изабран за посланика. Ову одредбу је 27. маја 2003. године Уставни суд Србије прогласио неуставном и она је избрисана из овог закона (види став 34. у даљем тексту).
23. Члан 88. став 1(2) прописивао је да се мандат народном посланику завршава пре званичног престанка мандата уколико народни посланик поднесе оставку.
24. Члан 88. је измењен 25. маја 2011. године тако што је додата одредба према којој се од народних посланика захтева да, у форми званично потврђеног документа лично понуде оставку и да је предају председнику Народне скупштине, у року од три дана од датума званичне потврде.
3. Пословник Народне скупштине Републике Србије (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 32/02, 57/03, 12/04, 29/04 и 53/05)
25. Члан 230. прописује да народни посланик, када подноси оставку, мора то да учини у писаној форми и да је преда председнику Народне скупштине, који онда мора да је проследи свим другим народним посланицима.
4. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу СРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и 31/93)
26. Чланови 111. и 112. прописују да се уговор може поништити ако га је закључила страна која поступа са ограниченом пословном способношћу или ако је закључен као последица недостатака мане воље.
27. Чланови 199. и 200. прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физичку бол или душевну патњу као последицу повреде права личности има право, у зависности од трајања и јачине повреде, да пред парничним судовима тражи новчану накнаду и, додатно, да тражи друге облике обештећења који би могли пружити одговарајуће нематеријално задовољење.
28. Члан 376. ст. 1. и 2. прописује да се захтев за потраживање на основу горе наведених одредби може поднети у року од три године од датума када је оштећеник дознао за предметну штету и за лице које је штету учинило, али да се у сваком случају захтев мора поднети у року од пет година од кад је штета настала.
29. Члан 377. став 1. даље прописује да се, ако је штета у питању проузрокована кривичним делом, рок застарелости накнаде штете може продужити, како би одговарао року застарелости кривичног гоњења.
5. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 98/06)
30. Члан 52. утврђује, поред осталог, да сваки пунолетан, пословно способан држављанин има право да бира и буде биран; да су избори непосредни; и да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом.
31. Члан 102. став 2. утврђује да је "народни посланик слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика".
32. Члан 170. предвиђа да се "уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту".
33. Нови Устав ступио је на снагу у новембру 2006. године.
6. Судска пракса Уставног суда
34. Уставни суд је 27. маја 2003. године, оцењујући уставност изборног законодавства in abstracto, утврдио да мандат изабраног народног посланика припада народном посланику лично, а не политичкој странци на чијој листи је изабран. У образложењу, суд је нагласио да након избора, народни посланици треба првенствено да одговарају бирачима који су их изабрали, а не политичкој странци. Ово проистиче из чињенице да они мандат добијају од грађана, а не од политичке странке. Чињеница да је неки народни посланик дао оставку на чланство у странци или ако је из ње избачен, не треба да доведе до њиховог избацивања из Народне скупштине. Народни посланици немају уставну обавезу да дају оставке ако не подржавају политичке ставове својих странака, чак и у случају када су из ње избачени (Одлука IУ-197/2002).
В. Релевантна документа Савета Европе
1. Парламентарна скупштина
35. Парламентарна скупштина Савета Европе (у даљем тексту: "Скупштина") усвојила је један број резолуција и препорука у вези са питањем опозива народних представника од стране политичких странака.
36. Скупштина је 25. јуна 2008. године усвојила Резолуцију 1619 (2008) под насловом "Стање демократије у Европи. Функционисање демократских установа у Европи и напредак у поступку скупштинског мониторинга", која, између осталог, наводи:
"... уставне и законодавне одредбе које предвиђају да политичке странке могу опозвати народне представнике (такозвани "императивни мандат") треба укинути у Руској Федерацији, Србији и Украјини;
...
Могућност да политичке странке могу опозвати народне посланике (такозвани "императивни мандат") је неприхватљива и супротна начелима владавине права и поделе власти".
37. Скупштина је 23. јуна 2010. године усвојила Резолуцију 1747 (2010) под насловом "Стање демократије у Европи и напредак поступка праћења рада Скупштине", у којој се, између осталог, наводи:
"... Скупштина хитно позива ... скупштине Руске Федерације, Србије и Украјине да укину уставне и законодавне одредбе које предвиђају могућност да политичке странке опозову народне представнике (такозвани "императивни мандат") ...".
38. Скупштина је 25. јануара 2012. године усвојила Резолуцију 1858 (2012) под насловом "Поштовање обавеза Србије ", у којој се између осталог наводи:
"9.4. [Скупштина] честита Србији на усвајању Закона о изменама и допунама Закона о избору народних посланика за Скупштину Републике Србије из 2011. године, а у складу са Заједничким мишљењем Европске комисије за демократију кроз право (Венецијанска комисија) и ОЕБС/ОДИХР, којим је систем расподеле мандата у скупштини усклађен са европским стандардима; њим су укинути "страначки мандати" и "бланко оставке", како Скупштина захтева у својој Резолуцији 1661; ... Скупштина констатује, међутим, да Устав Србије и даље садржи одредбу која дозвољава "императивни мандат";
...
9.10. [Скупштина] према томе, позива органе Србије да:
9.10.1. из Устава уклоне одредбе којима се утврђује императивни мандат народних посланика; ... "
2. Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија)
39. Венецијанска комисија, саветодавно тело Савета Европе за уставна питања, усвојила је Мишљење на свом 70. пленарном заседању (документ CDL-AD(2007)004 од 19. марта 2007. године), чији релевантни део гласи:
" ... [став 2. члана 102. Устава Србије] ... наводи да је "Народни посланик слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика". Изгледа да је намера ове одредбе да веже народног посланика за ставове странке по свим питањима. Ово је озбиљна повреда слободе народног посланика да изрази своје мишљење о основаности неког предлога или радње. Она даје претерану власт руководству странке."
40. Извештај о императивном мандату и сличним праксама који је Савет за демократске изборе усвојио на свом 28. заседању (Венеција, 14. март 2009. године), а Венецијанска комисија на свом 79. пленарном заседању (документ CDL-AD(2009)027 од 16. јуна 2009. године) гласи, у релевантном делу, како следи:
"3.2.1. Обавеза народних посланика да поднесу оставку ако промене своје политичко опредељење – случај Србије.
...
39. Императивни мандати stricto sensu и опозив су сада непознати у Европи. Штавише, постоји свега неколико земаља међу државама чланицама Савета Европе које имају законодавство које даје овлашћење политичким странкама на основу ког чланови изабраних тела морају поднети оставку, у случају да промене своје политичко опредељење. Механизам контроле појединачних представника, предложен у случају Србије и Украјине, не може се изједначити са "императивним мандатом" који је буквално забрањен у свим европским земљама. Ови механизми се приближавају моделу "страначког мандата" који је и даље или је био карактеристика земаља као што су Индија или Јужна Африка, а чији циљ је спречавање промене одлуке бирача услед преласка изабраних представника из странке у странку. Док се у овим земљама сматра да је ово сагласно са њиховим уставима, Венецијанска комисија доследно тврди да је губитак својства представника због неслагања са ставовима странке или преласка из странке у странку, супротан начелу слободног и независног мандата. Иако се разумљиво може размишљати о циљу којим се тежи овом врстом мере (тј. спречавање "продаје" мандата оном који највише плаћа), основно уставно начело које забрањује императивни мандат или било који облик политичког лишавања представника њихових мандата, мора, као срж европског демократског конституционализма, преовладати".
ПРАВО
I. У ВЕЗИ СА ДРУГИМ ПОДНОСИОЦЕМ ПРЕДСТАВКЕ (госпођа МИЛИВОЈЕВИЋ)
41. Суд констатује да је дописом од 12. фебруара 2015. године други подносилац представке обавестила Суд да би желела да повуче своју представку. Релевантни део члана 37. став 1. Конвенције гласи:
"1. Суд у свакој фази поступка може одлучити да избрише представку са листе предмета ако се на основу околности може закључити да...
(в) ... да није више оправдано наставити са испитивањем представке."
42. Суд не налази посебне околности у вези са поштовањем људских права дефинисане Конвенцијом и њеним протоколима које би од њега захтевале да настави са разматрањем представке у односу на другу подноситељку представке. Према томе, представку треба скинути са листе предмета Суда, у делу који се односи на ову подноситељку представке.
II. У ВЕЗИ СА ПРВИМ ПОДНОСИОЦЕМ ПРЕДСТАВКЕ (господин ПАУНОВИЋ)
A. Наводна повреда члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију
43. С позивом на повреде чл. 9. и 10. Конвенције и члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију, подносилац представке се жалио на то да је незаконито лишен права да буде посланик у Народној скупштини Републике Србије. Суд сматра да ову притужбу треба разматрати према члану 3. Протокола број 1 уз Конвенцију, који гласи:
"Високе стране уговорнице се обавезују да у примереним временским размацима одржавају слободне изборе с тајним гласањем, под условима који обезбеђују слободно изражавање мишљења народа при избору законодавних тела".
1. Допуштеност
(a) Спојивост ratione personae
44. Влада је тврдила да држава не може бити одговорна за престанак скупштинског мандата подносиоца представке, будући да је престанак мандата последица уговора закљученог између подносиоца представке и његове политичке странке по приватном праву. По мишљењу Владе, одлука Народне скупштине о престанку мандата била је декларативна по природи и само је утврдила чињенице које су проистекле из уговора.
45. Суд констатује да је мандат подносиоца представке престао одлуком Народне скупштине, а на основу унапред припремљене изјаве о оставци (види ст. 12. и 13. у горњем тексту). У тим околностима, очигледно је да је држава била та која га је лишила скупштинског мандата прихватањем изјаве о оставци. Према томе, примедба Владе с тим у вези мора се одбити.
(б) Исцрпеност домаћих правних лекова
46. Влада је поновила да је престанак мандата подносиоца представке последица уговора према приватном праву и изнела став у погледу чињенице да подносилац представке није исцрпео сва делотворна правна средства. Посебно, подносилац представке није покренуо посебан парнични поступак за поништај уговора, према Закону о облигационим односима (види ст. 26-29. у горњем тексту).
47. Суд констатује да се подносилац представке жалио на то да је Народна скупштина прекинула његов мандат и поднео је две посебне тужбе с тим у вези, једну Врховном суду и једну Уставном суду, тражећи да се одлука Народне скупштине поништи. Судови су пресудили против подносиоца представке, не разматрајући основаност његовог предмета (види ст. 15-16; такође упоредити са Occhetto против Италије (одлука), број 14507/07, ст. 4. и 48–53, 12. новембар 2013. године).
48. Ако се вратимо на тврдњу Владе: чак и под претпоставком да би подносилац представке успео да своју "бланко оставку" стави ван снаге у парничном поступку, Суд сматра да то не би био делотворан лек у посебним околностима случаја, будући да Влада није указала на то да ли би поништај за последицу имао поновно успостављање скупштинског мандата подносиоца представке. Осим тога, Влада није навела никакву домаћу судску праксу по којој би тврдња у вези са чл. 111. и 112. Закона о облигационим односима била делотворна у предмету као што је предмет подносиоца представке (види ст. 26-29 у горњем тексту). Према томе, примедба Владе с тим у вези мора се одбити.
(в) Закључак
49. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није недопуштена по неком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.
2. Основаност
(a) Поднесци странака
50. Подносилац представке је тврдио да је престанак његовог скупштинског мандата од стране Народне скупштине био незаконит и да је довео до неоправданог мешања у његова права према члану 3. Протокола број 1 уз Конвенцију.
51. Посебно, подносилац представке је изнео да је његов скупштински мандат престао на основу дописа у ком је он наводно изразио своју искрену жељу да поднесе оставку, а коју је потписао отприлике три године раније. Према подносиоцу представке, његове касније, супротне изјаве, укључујући и званично потврђену изјаву и изјаву дату лично пред скупштинским Одбором за административна питања, једноставно су игнорисана (види став 12. у горњем тексту). Осим тога, његови покушаји да пред домаћим судовима добије обештећење били су неуспешни.
52. Подносилац представке је тврдио да је прихватањем његове оставке повређен домаћи закон, који, по мишљењу подносиоца представке, јасно захтева да народни посланик оставку поднесе лично председнику Народне скупштине. Осим тога, када је таква оставка достављена скупштинском Одбору, он има дужност да формално утврди разлоге оставке народног посланика. Међутим, у случају подносиоца представке то се није догодило.
53. Влада је на почетку изнела да, у складу са праксом Суда, државе уговорнице уживају широко поље слободне процене у изборним питањима. Према томе, еластичан приступ Суда овом питању захтевао је да се изборно законодавство процени у светлу политичког развоја земље у питању, а што значи да карактеристике које су неприхватљиве у контексту једног система могу бити оправдане у другом.
54. Влада је тврдила да овај предмет треба разликовати од предмета Gaulieder против Словачке (број 36909/97, Извештај Комисије од 10. септембра 1999. године, став 41.) у коме је Комисија закључила да је дошло до повреде члана 3. Протокола број 1 у предмету оставке без датума. Влада је тврдила да је овај предмет другачији зато што је Уставни суд Словачке утврдио да се скупштински мандат подносиоца представке завршио упркос његовој, супротно израженој вољи, док у случају овог подносиоца представке то није утврђено.
55. Влада је позвала Суд да узме у обзир карактеристике скупштинског система у Србији. Изборни систем у Србији је био систем пропорционалног представљања, у ком је бирачко тело у изборној јединици гласало за политичку странку, а не за одређеног кандидата. Гласачи, према томе, нису имали "никакав утицај на то који ће кандидати бити стављени на листу, нити на то који ће кандидат постати посланик у Народној скупштини, пошто о томе одлучују политичке странке". Потписивање оставки унапред, а којима су народни посланици "подредили своје личне интересе интересима странке", био је начин да се осигура дисциплина странке у систему који, по мишљењу Владе, представља уставну традицију у Србији.
56. У вези са законитошћу одлуке о престанку мандата подносиоца представке, Влада је изнела да је она донета у складу са домаћим законом. Влада је тврдила да оверена изјава подносиоца представке, у којој је изјавио да је његова претходна оставка неважећа, није садржала пријемни печат Народне скупштине и да, стога, није ни правилно предата. Како Народна скупштина није знала за изјаву у време када је оставка подносиоца представке прихваћена, изјава се није могла узети у обзир. Стога, на основу материјала који је имала, Народна скупштина није могла да се бави питањима да ли је поднесак о оставци представљао искрену вољу подносиоца представке, као ни да ли ју је доставило овлашћено лице.
57. Влада је тврдила да је спорна одлука тежила легитимном циљу и да није била непропорционална. Спречавање корупције која произилази из евентуалне продаје скупштинских мандата и важност неометаног функционисања Народне скупштине захтевали су механизам за контролу појединачних представника, као што је усвајање "бланко оставки" потписаних унапред, и без икаквог навођења датума.
(б) Начела утврђена праксом Суда
58. Суд подсећа да се члан 3. Протокола број 1 разликује од других права зајемчених Конвенцијом и њеним протоколима тиме што предвиђа обавезу Високе стране уговорнице да одржи изборе који обезбеђују слободно изражавање мишљења грађана, а не неко посебно право или слободу. Међутим, имајући у виду припремни рад у вези са чланом 3. Протокола број 1 и тумачење одредбе у контексту Конвенције као целине, Суд је утврдио да ова одредба, такође, подразумева појединачна права, укључујући и право појединца да бира и да буде биран (види Mathieu-Mohin и Clerfayt против Белгије, 2. март 1987. године, ст. 46–51, серија A број 113, и Ždanoka против Летоније [ВВ], број 58278/00, став 102, ЕЦХР 2006-IV). Штавише, Суд сматра да овај члан гарантује право појединца да буде посланик, након што буде изабран (види Ganchev против Бугарске, број 28858/95, одлука Комисије од 25. новембра 1996. године, Одлуке и извештаји 87, стр. 130, и Gaulieder, цитирана у горњем тексту, став 41.).
59. Као што је констатовано у Преамбули Конвенције, права зајемчена чланом 3. Протокола број 1 су од суштинског значаја за утврђивање и одржавање основа делотворне и садржајне демократије која се руководи владавином права. И поред тога, ова права нису апсолутна. Постоји простор за "ограничења која се подразумевају", а државе уговорнице морају добити поље слободне процене у овој сфери. Суд поново потврђује да је поље слободне процене у овој области широко (види Mathieu-Mohin и Clerfayt, цитирана у горњем тексту, став 52, и, скорију пресуду, Matthews против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 24833/94, став 63, ЕЦХР 1999-I; Labita против Италије[ВВ], број 26772/95, став 201, ЕЦХР 2000-IV; и Podkolzina против Литваније, број 46726/99, став 33, ЕЦХР 2002-II). Иако је у питању Европа, постоје бројни начини да се изборни системи организују и спроводе, као и много разлика, поред осталог, у историјском развоју, културној различитости и политичком мишљењу, а које свака држава уговорница обликује у сопствену демократску визију (види Hirst против Уједињеног Краљевства (број 2) [ВВ], број 74025/01, став 61, ЕЦХР 2005-IX).
60. На Суду је, међутим, да као крајња инстанца утврди да ли су захтеви члана 3. Протокола број 1 испоштовани. Он мора сам да се увери да услови не смањују права у питању у оној мери која угрожава њихову суштину и лишава их делотворности; да су одређени у тежњи ка легитимном циљу; и да примењена средства нису непропорционална (види Mathieu-Mohin и Clerfayt, цитирана у горњем тексту). Посебно, ниједан услов који је одређен не сме ометати слободно изражавање појединца приликом избора законодавне власти - другим речима, они морају одражавати, и не смеју бити супротни, намери да се одржи интегритет и делотворност изборног поступка, а чији је циљ идентификовање воље народа кроз универзално право гласа (види Hirst, цитирана у горњем тексту, став 62, и Yumak и Sadak против Турске [ВВ], број 10226/03, став 109, ЕЦХР 2008). Од Суда се не тражи да заузме став о избору изборног или неког другог система. Та одлука, која се утврђује историјским и политичким разматрањима специфичним за сваку земљу, је у начелу одлука за коју сама држава има право да је донесе (види Podkolzina, цитирана у горњем тексту, став 34.).
(в) Примена општих начела на конкретан предмет
61. Као што је констатовано у горњем тексту, члан 3. Протокола број 1 је дефинисан другачије од осталих одредби Конвенције и њених протокола - у смислу обавезе Високих страна уговорница, а не као гаранција за одређено право или слободу (види став 58. у горњем тексту). За разлику од других одредби Конвенције, као што су члан 5, члан 8. до 11, или члан 1. Протокола број 1, текст ове одредбе не садржи изричито позивање на "законитост" неке мере коју је држава предузела. Међутим, владавина права, једно од основних начела демократског друштва, садржана је у свим члановима Конвенције и њених Протокола (види, међу многим ауторитетима, Amuur против Француске, 25. јун 1996. године, став 50, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-III). Ово начело повлачи за собом дужност на страни државе да успостави законодавни оквир и да, према случају, подреди законодавство, ради обезбеђења својих обавеза према Конвенцији уопштено, а посебно према члану 3. Протокола број 1.
62. Питање које произилази у конкретном случају је да ли је престанак скупштинског мандата подносиоца представке био у складу са важећим законским прописима.
63. Суд констатује да је у првој верзији Закона о избору народних посланика, члан 88. прописивао да мандат изабраног народног посланика престаје ако то лице престане да буде члан политичке странке или коалиције са чије листе кандидата је он или она изабран. Међутим, Уставни суд Србије је 2003. године ставио ван снаге те одредбе (види ст. 22. и 34. у горњем тексту). Уставни суд је нагласио да народни посланици добијају мандат од народа, а не од странке. Суд не види ниједан разлог да понуди другачије тумачење у овом случају. С обзиром на горе наведено, јасно је да је у време када је подносилац представке био лишен свог скупштинског мандата, домаће законодавство предвиђало да скупштински мандат припада народном посланику лично, а не политичкој партији на чијој листи је он или она изабран. Даље, а у складу са правилом утврђеним чланом 230. Пословника Скупштине, народни посланик, када нуди своју оставку, мора то да учини у писаној форми и да је преда лично председнику Народне скупштине. То је, према томе, био законски и подзаконски оквир који је држава донела, а у складу са обавезама које има према члану 3. Протокола број 1 (види став 61. у горњем тексту).
64. У овом предмету, међутим, подносилац представке није лично поднео оставку Народној скупштини, већ његова политичка странка, противно супротно израженим жељама подносиоца представке. Суд не може да прихвати тврдњу Владе да Народна скупштина није знала да подносилац представке не жели да поднесе оставку у време када је донета одлука којом се он лишава скупштинског мандата. Без обзира да ли је оверена изјава подносиоца представке, у којој је он изјавио да је његова претходна оставка неважећа, имала пријемни печат Народне скупштине, између странака није спорно да је подносилац представке присуствовао седници скупштинског Одбора за административне послове на којој је лично поднео копију наведене изјаве. Штавише, из записника са седнице, који је Влада доставила Суду, произлази да је подносилац представке лично обавестио чланове Одбора о намери да не поднесе оставку и да је своју ранију оставку сматрао неважећом.
65. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да је престанком мандата подносиоца представке повређен Закон о избору народних посланика и Пословник Народне скупштине, који су захтевали да народни посланик лично поднесе оставку, а у складу са његовом искреном вољом и у време када он или она има мандат у питању. Према томе, цео процес престанка мандата подносиоца представке спроведен је ван важећег законодавног оквира и био је, према томе, незаконит.
66. Према томе, дошло је до повреде члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију.
Б. Наводна повреда члана 13. Конвенције у вези са чланом 3. Протокола број 1
67. Позивајући се на члан 13. Конвенције, у вези са чланом 3. Протокола број 1, подносилац представке се жалио на то да није имао делотворан правни лек којим би оспорио повреду његовог пасивног бирачког права. Члан 13. Конвенције прописује:
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
68. Суд на почетку констатује да је, у случајевима где је спор након избора у вези са бирачким правима био предмет контроле од стране домаћег суда, изабрао да притужбе разматра искључиво према члану 3. Протокола број 1 уз Конвенцију (види Riza и други против Бугарске, бр. 48555/10 и 48377/10, став 95, 13. октобар 2015. године; Gahramanli и други против Азербејџана, број 36503/11, став 56, 8. октобар 2015. године; Kerimova против Азербејджана, број 20799/06, ст. 31–32, 30. септембар 2010. године; и Kerimli и Alibeyli против Азербејџана, бр. 18475/06 и 22444/06, ст. 29–30, 10. јануар 2012. године). Међутим, у предметима где спорови након избора нису били предмет контроле од стране домаћих судова, Суд је посебно разматрао притужбу према члану 13. (види Grosaru против Румуније, број 78039/01, ст. 55–56, ЕЦХР 2010).
69. Подносилац представке је изнео да је он оспорио одлуку о престанку мандата пред Врховним судом и Уставним судом. Ови судови су одбацили притужбе подносиоца представке, не разматрајући њихову основаност, а подносилац представке је тврдио да он на располагању није имао други делотворан домаћи правни лек.
70. Влада је изнела да је делотворан домаћи лек, у смислу члана 13. Конвенције, био доступан подносиоцу представке, и то у парничном поступку према Закону о облигационим односима (види ст. 26–29. у горњем тексту).
71. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да она није недопуштена ни по једном другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
72. Суд примећује да је Влада већ изнела аргумент у вези са делотворношћу парничног поступка у примедби на допуштеност притужбе у погледу члана 3. Протокола број 1. Суд сматра да овај аргумент треба одбацити из разлога наведених у ст. 46–48. у горњем тексту.
73. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је, такође, дошло и до повреде члана 13. Конвенције у вези са чланом 3. Протокола број 1.
В. Наводна повреда члана 6. став 1. Конвенције
74. Подносилац представке се притуживао да није имао правично суђење пред Врховним и Уставним судом, будући да су оба суда одбила да разматрају основаност његове притужбе. Подносилац представке је изнео да је такво поступање представљало повреду члана 6. став 1. Конвенције.
75. Суд констатује да поступци који подразумевају изборне спорове, укључујући и оне који за последицу имају уклањање изабраних кандидата, спадају ван оквира члана 6. Конвенције, у оној мери у којој се односе на остваривање политичких права и, према томе, немају утицаја на "грађанска права и обавезе" у смислу члана 6. став 1. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Pierre-Bloch против Француске, 21. октобар 1997. године, став 50, Извештаји, 1997-VI, и Cheminade против Француске(одлука), број 31599/96, ЕЦХР 1999-II).
76. Произилази да је ова притужба неспојива ratione materiae са одредбама Конвенције и мора се одбацити према члану 35. ст. 3 (a) и 4.
Г. Наводна повреда члана 14. Конвенције
77. Коначно, подносилац представке је притуживао да је био дискриминисан на основу свог политичког мишљења, а што је за последицу имало престанак његовог скупштинског мандата. Он се позвао на члан 14, који прописује:
"Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус."
78. Суд констатује да је ова притужба повезана са оном разматраном у вези са чланом 3. Протокола број 1, и мора се, према томе, на исти начин прогласити допуштеном.
79. Међутим, имајући у виду оцену у вези са чланом 3. Протокола број 1, Суд сматра да није неопходно да разматра да ли је дошло до повреде члана 14.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ
80. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
81. Први подносилац представке тражио је 4.600 евра (ЕУР) на име накнаде материјалне штете, а што одговара нето заради и доприносима на које би имао право као посланик у периоду од 16. маја 2006. године до 14. фебруара 2007. године, када се мандат свих посланика у Народној скупштини окончао због нових избора. Он је, такође, тражио 100.000 евра на име накнаде нематеријалне штете, за повреду за коју је тврдио да је претрпео, јер је био спречен да обавља своје дужности као посланик и због напада и неправде којој су он и његова породица били изложени.
82. Влада је сматрала да су тражени износи претерани.
83. Суд сматра да Влада треба да исплати првом подносиоцу представке цео тражени износ на име накнаде материјалне штете.
84. Суд сматра да утврђивање повреде члана 3. Протокола број 1 представља довољно правично задовољење на име нематеријалне штете и сходно томе не досуђује никакав износ у овом делу.
85. Први подносилац представке је, такође, тражио 1.440 евра на име трошкова насталих пред домаћим судовима и 4.800 евра за трошкове настале пред Судом.
86. Влада је сматрала да су тражени износи претерани.
87. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је доказао да су они стварно и неопходно настали и да су разумни у износу. У овом предмету, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да досуди износ од 5.400 евра за покриће трошкова по свим основама.
88. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД,
1. Одлучује, једногласно, да представку скине са листе предмета у делу који се односи на притужбе друге подноситељке представке (госпође Миливојевић);
2. Проглашава, једногласно, притужбе првог подносиоца представке (господина Пауновића) према чл. 13. и 14. Конвенције и члану 3. Протокола број 1 уз Конвенцију допуштеним, а преостали део представке недопуштеним;
3. Утврђује, једногласно, да је дошло до повреде члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију у вези са првим подносиоцем представке;
4. Утврђује, једногласно, да је дошло до повреде члана 13. Конвенције у вези са првим подносиоцем представке;
6. Утврђује, једногласно, да нема потребе да разматра притужбу првог подносиоца представке према члану 14. Конвенције;
7. Утврђује, гласовима шест према један, да утврђење повреде члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију представља по себи довољно правично задовољење у односу на нематеријалну штету коју је подносилац представке претрпео;
8. Утврђује, једногласно,
(a) да Тужена држава исплати првом подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе, по курсу важећем на дан измирења:
(i) 4.600 евра (четири хиљаде шест стотина евра) на име накнаде материјалне штете;
(ii) 5.400 евра (пет хиљада четири стотине евра), заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена.
9. Одбија, једногласно, преостали део захтева првог подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 24. маја 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Stephen Phillips |
Luis López Guerra |
У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2 Пословника Суда, уз ову пресуду су приложена следећа издвојена мишљења:
(а) Сагласно мишљење судије Dedov;
(б) Делимично издвојено мишљење судије Pastor Vilanova.
САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ DEDOV
Овај случај је веома важан за унапређење демократије у државама чланицама, јер се односи на пропорционални изборни систем. Суд је разматрао притужбе према члану 3. Протокола број 1, и овај приступ се може једино оправдати, по мом мишљењу, због тога што су подносиоци представке потписали изјаву о оставци пре избора. Међутим, један важнији елеменат односи се на "политичке разлике" између подносилаца представке и њихове политичке странке. То подразумева могуће повреде чл. 9. и 10. на које су се подносиоци представке такође позвали, али је Суд изабрао да се не бави тим притужбама.
Овај аспект покреће структурна питања у вези са пропорционалним изборним системом. Нисам сигуран да ли они који се налазе на листи кандидата имају слободан и независтан мандат, будући да гласачи пружају подршку општем политичком програму странке, а не одређеним личностима и њиховим појединачним политичким преференцама. Према томе, треба препознати одређену лојалност која постоји према странци. Истовремено, могућност престанка мандата оних народних посланика који се не слажу са договореним приступом (који обично имају главни чланови или оснивачи странке) спречила би у оквиру странке отворену расправу о нацртима закона и парламентарним иницијативама. Ограничење демократије у скупштини, као важној демократској институцији, слаби пропорционални изборни систем и подрива демократију као целину. Према томе, да би постали заиста независни, или боље речено, законити, кандидате за места у скупштини треба да изаберу чланови странке на конференцији, а не мала група утицајних политичара.
Овај проблем обично настаје због недостатка јасне политичке платформе коју странка представља или тешкоће у одлучивању о томе како би нацрт конкретног закона утицао на вредности странке. Често се дешава (посебно у новим демократијама) да је назив политичке странке потпуно другачији од њене политичке платформе или приоритета. Изгледа да се пропорционални изборни систем мора регулисати да би се избегли сви они проблеми и супротности који се односе на статус народних посланика, а како би се гарантовала транспарентност изборног процеса. Најзад, желео бих да додам да, без обзира која се политичка платформа користи, свака политичка организација треба да поштује основне слободе и демократске вредности, укључујући транспарентност у одлучивању и делотворну јавну расправу.
ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ PASTOR VILANOVA
(Превод)
Потпуно се слажем са повредом коју је Суд утврдио у овом предмету. По мом мишљењу, он је донео веома важну пресуду о основном питању, наиме независности демократски изабраних посланика у скупштини; посебно због тога што се овај спор односи на утврђивање основних слобода гарантованих Конвенцијом: постојање "делотворне политичке демократије" (види Преамбулу Конвенције). Као што је утврђено, уклањање првог подносиоца (у даљем тексту: "подносилац представке") са његове позиције било је непрописно, посебно зато што је Скупштина Србије потврдила његову оставку од 15. маја 2006. године, упркос његовом противљењу. И поред пропуста да се поштује поступак утврђен у члану 230. Пословника Народне скупштине, сматрам да се не може ићи испред будућих права. У овом предмету од подносиоца представке се захтевало да повуче, пре резултата избора из 2003. године, будући и неизвестан мандат. Ово, такође, представља неприхватљиво мешање у независност народних посланика и њихово право да слободно обављају своје политичке дужности. У том смислу, такође би се могло тврдити да је ово питање јавне политике и да се таквог мандата не може решити вољно.
Прелазећи преко ових прелиминарних разматрања, Суд је одбио, значајном већином, да подносиоцу представке досуди било какву накнаду нематеријалне штете. Остале судије су заузеле став да је утврђивање повреде члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију довољно. Жао ми је, али ја не могу да се сложим са овим закључком.
По мом мишљењу, само утврђивање повреде не представља одговарајуће задовољење само по себи, у светлу виших демократских вредности. Из тог разлога сам гласао против тачке 7 радног става пресуде.
Правично задовољење према члану 41. Конвенције мора, што је више могуће, тежити обезбеђењу restitutio in integrum (види Papamichalopoulos и други против Грчке (члан 50), 31. октобар 1995. године, серија A број 330-Б), посебно у случајевима где повреда има реперкусије на живот повређеног које се реално не могу порећи и више не могу исправити на домаћем нивоу. О тој теми, Суд је у прошлости потврдио постојање нематеријалне штете по разним основама, као што је неизвесност (Guincho против Португала, 10. јул 1984. године, серија A број 81), забринутост (Keegan против Ирске, 26. мај 1994. године, серија A број 290), осећања немоћи и фрустрације (Papamichalopoulos и други, цитирана у горњем тексту), обесхрабреност (Iprahim Ülger против Турске, број 57250/00, 29. јул 2004. године), бол (Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније, број 60642/08, 6. новембар 2012. године) или штета угледу подносиоца представке (Doustaly против Француске, 23. април 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-II). Осим тог широког опсега примера, Велико веће је у предмету Vilho Eskelinen и други против Финске ([ВВ], број 63235/00, ЕЦХР 2007-II) утврдило да утврђивање повреде Конвенције не би била довољно обештећење за нематеријалну штету коју су претрпели подносиоци представке.
Ако се вратимо на предметни случај, запажања подносиоца представке од 19. јула 2010. године откривају озбиљне последице које је уклањање са његове позиције повукло за собом: депресију, несаницу и губитак друштвеног и политичког угледа, праћеног неповољном медијском кампањом. Тужена страна није порекла ове последице, која је своје супротне аргументе фокусирала на износ потраживања на име нематеријалне штете, сматрајући га претераним. Ово ме је довело до тога да верујем да су тврдње подносиоца представке искрене. Према томе треба му досудити одређену накнаду.
THIRD SECTION
CASE OF PAUNOVIĆ AND MILIVOJEVIĆ v. SERBIA
(Application no. 41683/06)
JUDGMENT
STRASBOURG
24 May 2016
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Paunović and Milivojević v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Luis López Guerra, President,
Helena Jäderblom,
Johannes Silvis,
Dmitry Dedov,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 26 April 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 41683/06) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by two Serbian nationals, Mr Goran Paunović and Ms Ksenija Milivojević ("the applicants"), on 5 October 2006.
2. The applicants were represented by Ms T. Lalić, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Mr S. Carić.
3. The applicants alleged that they had been deprived of their right to sit as members of the National Parliament of the Republic of Serbia ("the Parliament"). They invoked Articles 6, 9, 10, 13 and 14 of the Convention and Article 3 of Protocol No.1 to the Convention.
4. On 8 February 2010 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicants, Mr Goran Paunović ("the first applicant") and Ms Ksenija Milivojević ("the second applicant"), are Serbian nationals who were born in 1965 and 1975 and currently live in Novi Sad and Belgrade, respectively.
6. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.
7. Parliamentary elections in Serbia are held on the basis of a proportional representation system in which candidates for Parliament are included on lists put forward by political parties or coalitions. Voters choose between these lists, without voting directly for individual candidates.
8. In 2003 the applicants were elected as members of parliament (MPs) for a political party called G17PLUS.
9. Before the elections, however, all candidates, including the applicants, had been required by their party to sign undated letters of resignation and hand them in to the party. The documents also authorised the party to appoint other candidates in their place if necessary.
10. Following political differences between the applicants and their party, on 5 May 2006 the first applicant signed a separate, officially certified statement, in which he declared his prior resignation letter to be null and void. The first applicant informed G17PLUS and the President of Parliament of this statement and made it public.
11. The second applicant also subsequently told Parliament, the party and the public that she considered her earlier resignation letter to be null and void.
12. On 15 May 2006 the head of the G17PLUS party group in Parliament dated the applicants’ resignation letters and submitted them to the President of the Parliament.
13. On the same day, the first applicant addressed the Parliamentary Committee on Administrative Affairs, explaining that he did not intend to resign and that he wished to keep his seat as an independent MP. He provided the committee with his certified statement of 5 May 2006. However, the committee concluded that both applicants had resigned and held that their parliamentary mandates were deemed to be terminated.
14. On 16 May 2006 a plenary session of Parliament confirmed that decision and accepted two other candidates proposed by G17PLUS as MPs in place of the applicants.
15. On 25 May 2006 the applicants filed two separate complaints with the Supreme Court and the Constitutional Court, seeking the annulment of Parliament’s decisions to terminate their mandates and replace them with other candidates.
16. On 29 May 2006 the complaint made to the Supreme Court was dismissed on procedural grounds. The court stated that the impugned parliamentary decisions had not been "administrative acts" and could not, as such, be subject to judicial review.
17. On 29 May 2008 the Constitutional Court also ruled against the applicants, without considering the merits of their case. It stated that new parliamentary elections had been held in January 2007, which was why the applicants’ complaint had effectively become moot. It noted that their complaint could not have been treated as a constitutional appeal, as envisaged under the Constitution adopted in November 2006, since the parliamentary decisions at issue had been made several months before the new Constitution had been adopted (see B.4 below).
B. Relevant domestic law and practice
1. The 1990 Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 1/90)
18. Article 2 § 2 of the 1990 Constitution provided, inter alia, that citizens exercised sovereignty through their "freely elected representatives".
19. Article 42 provided, inter alia, that a citizen who had reached the age of eighteen had the right to vote for Parliament and be elected; that parliamentary elections were direct, and that political parties, as well as other bodies, had the right to nominate candidates.
20. Article 76 provided that an MP represented the citizens of the district in which he or she had been elected.
21. The 1990 Constitution was repealed in November 2006 and the new Constitution, published in OG RS no. 98/06, entered into force.
2. The Election of Members of Parliament Act (Zakon o izboru narodnih poslanika; published in OG RS nos. 35/00, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 and 101/05)
22. Article 88 § 1(1) provided that the term of office of a member of parliament would end before it was due to expire officially if the person ceased to be a member of the political party or coalition on whose list he or she had been elected. On 27 May 2003 this provision was declared unconstitutional by the Constitutional Court of Serbia and was effectively removed from the Act (see paragraph 34 below).
23. Article 88 § 1(2) provides that a parliamentary term of office ends before its official expiry if a member submits his or her resignation.
24. On 25 May 2011 Article 88 was amended with the insertion of a provision requiring an MP to tender his or her resignation in person, in an officially certified document, and hand it to the President of Parliament within three days of the date of official certification.
3. Parliamentary Rules of Procedure (Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije; published in OG RS nos. 32/02, 57/03, 12/04, 29/04 and 53/05)
25. Article 230 provides that an MP, when tendering his or her resignation, must do so in writing and hand it to the President of Parliament, who must then forward it to all other MPs.
4. The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia – OG SFRY – nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and 31/93)
26. Articles 111 and 112 provide that a contract can be declared null and void if it was concluded by a party acting with limited legal capacity or if it was concluded as a result of shortcomings in the intentions of the parties (mane volje).
27. Articles 199 and 200 provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his or her personal rights (prava ličnosti) is entitled, depending on the duration and intensity of the breach, to sue for financial compensation in the civil courts and, in addition, to request other forms of redress capable of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
28. Article 376 §§ 1 and 2 provide that a claim based on the above-mentioned provisions may be brought within three years of the date on which the injured party learnt of the damage in question and identified the person responsible, but must in any case be brought within five years of the event itself.
29. Article 377 § 1 further provides that if the damage at issue has been caused as the result of the commission of a criminal offence, the civil limitation period may be extended so as to correspond to the applicable criminal statute of limitations.
5. The 2006 Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije; published in OG RS no. 98/06)
30. Article 52 provides, inter alia, that every citizen who is of age and of working ability has the right to vote and stand for election; that elections are direct; and that election rights are protected in accordance with the law.
31. Article 102 § 2 provides that, "under the terms prescribed by law, an MP shall be free to put his or her mandate irrevocably at the disposal of the political party on the proposal of which he or she was elected".
32. Article 170 provides that "a constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed".
33. The new Constitution entered into force in November 2006.
6. The Constitutional Court’s case-law
34. On 27 May 2003, whilst reviewing the constitutionality of election legislation in abstracto, the Constitutional Court held that the mandate of an elected MP belonged to the MP personally, and not to the political party on whose list he or she was elected. In its reasoning, the court emphasised that once elected, MPs should be accountable primarily to the voters who elected them, not to their political party. This flows from the fact that they hold a mandate from the people, not from their party. The fact that an MP has resigned from the party or been expelled should not therefore lead to their expulsion from parliament. There is no constitutional obligation on MPs to resign if they have political disagreements with their party, even if they are expelled from it (decision IU no. 197/2002).
C. Relevant Council of Europe documents
1. The Parliamentary Assembly
35. The Parliamentary Assembly of the Council of Europe ("the Assembly") has adopted a number of resolutions and recommendations regarding the issue of the recall of peoples’ representatives by political parties.
36. On 25 June 2008 the Assembly adopted Resolution 1619 (2008) entitled "State of democracy in Europe. The functioning of democratic institutions in Europe and progress of the Assembly’s monitoring procedure", which stated, inter alia:
"... constitutional and legislative provisions providing for the recall of peoples’ representatives by the political parties (the so-called ‘imperative mandate’) should be abrogated in the Russian Federation, Serbia and Ukraine;
...
the recall of peoples’ representatives by the political parties (the so-called ‘imperative mandate’) is unacceptable and contrary to the principles of the rule of law and the separation of powers."
37. On 23 June 2010 the Assembly adopted Resolution 1747 (2010) entitled "State of democracy in Europe and the progress of the Assembly’s monitoring procedure", which stated, inter alia:
"... the Assembly urges ... the Parliaments of the Russian Federation, Serbia and Ukraine to abrogate constitutional and legislative provisions providing for the recall of peoples’ representatives by the political parties (the so-called ‘imperative mandate’) ..."
38. On 25 January 2012 the Assembly adopted Resolution 1858 (2012) entitled "The honouring of obligations and commitments by Serbia", which stated, inter alia:
"9.4. [The Assembly] congratulates Serbia for adopting, in 2011, the Act on Altering and Amending the Act on Election of Members of Parliament of the Republic of Serbia in accordance with the Joint Opinion of the European Commission for Democracy through Law (Venice Commission) and the OSCE/ODIHR, which has brought the system of allocation of mandates in the parliament into line with European standards; it abolished the ‘party-administrated mandates’ and the ‘blank resignations’, as requested by the Assembly in its Resolution 1661; ... The Assembly notes, however, that the Serbian Constitution still contains a provision allowing for "imperative mandates";
...
9.10. [The Assembly] therefore calls on the Serbian authorities to:
9.10.1. eliminate from the constitution the provisions establishing the imperative mandate of members of parliament; ... "
2. The European Commission for Democracy through Law (Venice Commission)
39. The Venice Commission, the Council of Europe’s advisory body on constitutional matters, adopted an Opinion at its 70th plenary session (document CDL-AD(2007)004 of 19 March 2007), the relevant part of which reads:
" ... [Section 2 of Article 102 of the Serbian Constitution] ... states that ‘Under the terms stipulated by the Law, a deputy shall be free to irrevocably put his/her term of office at the disposal [of] a political party upon which proposal he or she has been elected a deputy’. It seems that its intent is to tie the deputy to the party position on all matters at all times. This is a serious violation of the freedom of a deputy to express his/her view on the merits of a proposal or action. It concentrates excessive power in the hands of the party leaderships."
40. The Report on the Imperative Mandate and Similar Practices adopted by the Council for Democratic Elections at its 28th meeting (Venice, 14 March 2009) and by the Venice Commission at its 79th Plenary Session (document CDL-AD(2009)027 of 16 June 2009) reads, in so far as relevant, as follows:
"3.2.1. Obligation of Members of the parliament to resign if they change their political affiliation – the case of Serbia.
...
39. At present, imperative mandate stricto sensu and recall are unknown in practice in Europe. Moreover, there are very few countries among the Council of Europe member States which have legislation giving the power to political parties to make members of the elected bodies resign if they change their political affiliation. The mechanisms of control of individual representatives proposed in the Serbian or Ukrainian cases cannot be equalled to ‘imperative mandate’ which is a practice forbidden in virtually all European countries. These mechanisms come closer to the model of ‘party administered mandate’ which is or has been characteristic in countries such as India or South Africa with the objective of preventing massive turn round of voters’ decision by means of party switching. Whilst in these countries these practices have [been] considered consistent with their own constitutions, the Venice Commission has consistently argued that losing the condition of representative because of crossing the floor or switching party is contrary to the principle of a free and independent mandate. Even though the aim pursued by this kind of measures (i.e. preventing the ‘sale’ of mandates to the top payer) can be sympathetically contemplated, the basic constitutional principle which prohibits imperative mandate or any other form of politically depriving representatives of their mandates must prevail as a cornerstone of European democratic constitutionalism."
THE LAW
I. REGARDING THE SECOND APPLICANT (MS MILIVOJEVIĆ)
41. The Court notes that by a letter dated 12 February 2015 the second applicant informed the Court that she would like to withdraw her application. The relevant part of Article 37 § 1 of the Convention reads:
"1. The Court may at any stage of the proceedings decide to strike an application out of its list of cases where the circumstances lead to the conclusion that ...
(c) ... it is no longer justified to continue the examination of the application."
42. The Court finds no special circumstances relating to respect for human rights as defined in the Convention and its Protocols which require it to continue the examination of the application in respect of the second applicant. Accordingly, the application should be struck out of the Court’s list of cases in so far as it relates to this applicant.
II. REGARDING THE FIRST APPLICANT (MR PAUNOVIĆ)
A. Alleged violation of Article 3 of Protocol No. 1 to the Convention
43. The applicant complained under Articles 9 and 10 and under Article 3 of Protocol No. 1 to the Convention that he had been unlawfully deprived of his right to sit as a member of the National Parliament of the Republic of Serbia. The Court considers that this complaint falls to be examined under Article 3 of Protocol No. 1 to the Convention, which reads as follows:
"The High Contracting Parties undertake to hold free elections at reasonable intervals by secret ballot, under conditions which will ensure the free expression of the opinion of the people in the choice of the legislature."
1. Admissibility
(a) Compatibility ratione personae
44. The Government argued that the State could not be held responsible for the termination of the applicant’s parliamentary mandate as the termination had been the result of a private-law contract between the applicant and his political party. In the Government’s view, Parliament’s decision to terminate the mandate had been purely declaratory in nature and had merely established the facts that had resulted from the contract.
45. The Court notes that the applicant’s parliamentary mandate was terminated by Parliament on the strength of a pre-prepared letter of resignation (see paragraphs 12 and 13 above). In these circumstances, it is evident that it was the State that deprived him of his parliamentary mandate by accepting the applicant’s letter of resignation. Accordingly, the Government’s objection in this regard must be dismissed.
(b) Exhaustion of domestic remedies
46. The Government repeated that the termination of the applicant’s mandate had been the result of a private-law contract and submitted that in view of that fact the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, the applicant had not brought a separate civil suit for annulment of the contract, under the Obligations Act (see paragraphs 26-29 above).
47. The Court notes that the applicant complained about the termination of his mandate by Parliament and brought two separate actions in that connection, one with the Supreme Court and one with the Constitutional Court, to seek to have Parliament’s decision annulled. The courts ruled against the applicant, without considering the merits of his case (see paragraphs 15-16; also compare and contrast Occhetto v Italy (dec.), no. 14507/07, §§ 4 and 48-53, 12 November 2013).
48. Turning to the Government’s argument: even assuming that the applicant had successfully had his "blank resignation" set aside in civil proceedings, the Court considers that this would not have been an effective remedy in the particular circumstances of the case, because there was no suggestion by the Government that the annulment would have resulted in the applicant’s parliamentary mandate being restored. In addition, the Government were unable to cite any domestic case-law in which a claim based on Articles 111 and 112 of the Obligations Act had been brought successfully in a case such as the applicant’s (see paragraphs 26-29 above). Accordingly, the Government’s objection in this regard must be dismissed.
(c) Conclusion
49. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
2. Merits
(a) The parties’ submissions
50. The applicant alleged that the termination of his parliamentary mandate by Parliament had been unlawful and had therefore given rise to an unjustified interference with his rights under Article 3 of Protocol No.1 to the Convention.
51. In particular, the applicant submitted that his parliamentary mandate had been terminated with reference to a letter in which he had allegedly expressed his genuine wish to resign and which had been signed by him some three years earlier. According to the applicant, his subsequent declarations to the contrary, including an officially certified statement and a statement given in person before the Parliamentary Committee on Administrative Affairs had simply been ignored (see paragraph 12 above). In addition, his attempts to obtain redress before the domestic courts had proved futile.
52. The applicant maintained that the acceptance of his resignation had been in violation of domestic law, which, in the applicant’s view, clearly required that a resignation had to be delivered in person by the MP to the President of Parliament. In addition, when such a resignation had been forwarded to the Parliamentary Committee, the latter had a duty to formally establish the reasons for the MP’s resignation. However, this had not taken place in the applicant’s case.
53. The Government submitted at the outset that in accordance with the Court’s case-law, the Contracting States enjoy a wide margin of appreciation in electoral matters. Accordingly, a flexible approach to this issue by the Court required that electoral legislation be assessed in the light of the political development of the country concerned, meaning that features which were unacceptable in the context of one system might be justified in another.
54. The Government argued that this case should be distinguished from Gaulieder v Slovakia (no. 36909/97, Commission’s report of 10 September 1999, § 41) in which the Commission had concluded that there had been a violation of Article 3 of Protocol No. 1 in the case of an undated resignation. The Government argued that that case was different because the Constitutional Court of Slovakia had established that the parliamentary mandate of the applicant had ended despite his genuine will to the contrary, while in the present applicant’s case no such adjudication had taken place.
55. The Government invited the Court to take into account the characteristics of the parliamentary system in Serbia. The electoral system in Serbia was that of proportional representation, in which the electorate in the constituency voted for a political party rather than a specific candidate. Voters therefore had "no influence whatsoever on the candidates to be put on the list, nor on which of the listed candidates will become a member of the National Assembly, because the political parties decide on that". The signing of resignations in advance by which MPs had "subordinated their personal interests to the interests of the party" was a way to secure party discipline in such a system which, in the Government’s view, represented a constitutional tradition in Serbia.
56. Regarding the lawfulness of the decision to terminate the applicant’s mandate, the Government submitted that it had been made in accordance with domestic law. The Government claimed that the applicant’s certified statement, in which he had declared his prior resignation to be null and void, had not contained a stamp of receipt by Parliament and had therefore never been duly received by it. As Parliament had not been aware of the statement at the time the applicant’s resignation had been approved, the statement could not have been taken into account. Thus, on the basis of the material before it, Parliament could not have dealt with the issues of whether the letter of resignation represented the genuine will of the applicant or whether it had been submitted by an authorised person.
57. The Government claimed that the impugned decision had pursued a legitimate aim and had not been disproportionate. The prevention of corruption resulting from the possible trade of parliamentary mandates and the importance of the undisturbed functioning of Parliament required a mechanism to control individual representatives, such as the acceptance of "blank resignations" signed in advance, and without any indication of the date.
(b) Principles established by the Court’s case-law
58. The Court reiterates that Article 3 of Protocol No. 1 differs from other rights guaranteed by the Convention and its Protocols as it is phrased in terms of the obligation of the High Contracting Party to hold elections which ensure the free expression of the opinion of the people, rather than in terms of a particular right or freedom. However, having regard to the preparatory work to Article 3 of Protocol No. 1 and the interpretation of the provision in the context of the Convention as a whole, the Court has established that this provision also implies individual rights, including the right to vote and to stand for election (see Mathieu-Mohin and Clerfayt v. Belgium, 2 March 1987, §§ 46-51, Series A no. 113, and Ždanoka v. Latvia [GC], no. 58278/00, § 102, ECHR 2006-IV). Furthermore, the Court considers that this Article guarantees the individual’s right to sit as a member of parliament once elected (see Ganchev v. Bulgaria, no. 28858/95, Commission decision of 25 November 1996, Decisions and Reports 87, p. 130, and Gaulieder, cited above, § 41).
59. As noted in the Preamble to the Convention, the rights guaranteed under Article 3 of Protocol No. 1 are crucial to establishing and maintaining the foundations of an effective and meaningful democracy governed by the rule of law. Nonetheless, these rights are not absolute. There is room for "implied limitations", and Contracting States must be given a margin of appreciation in this sphere. The Court reaffirms that the margin in this area is wide (see Mathieu-Mohin and Clerfayt, cited above, § 52, and, more recently, Matthews v. the United Kingdom [GC], no. 24833/94, § 63, ECHR 1999-I; Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 201, ECHR 2000-IV; and Podkolzina v. Latvia, no. 46726/99, § 33, ECHR 2002-II). There are numerous ways of organising and running electoral systems and a wealth of differences, inter alia, in historical development, cultural diversity and political thought within Europe, which it is for each Contracting State to mould into its own democratic vision (see Hirst v. the United Kingdom (no. 2) [GC], no. 74025/01, § 61, ECHR 2005-IX).
60. It is, however, for the Court to determine in the last resort whether the requirements of Article 3 of Protocol No. 1 have been complied with. It has to satisfy itself that the conditions do not curtail the rights in question to such an extent as to impair their very essence and deprive them of their effectiveness; that they are imposed in pursuit of a legitimate aim; and that the means employed are not disproportionate (see Mathieu-Mohin and Clerfayt, loc. cit.). In particular, any conditions imposed must not thwart the free expression of the people in the choice of the legislature – in other words, they must reflect, or not run counter to, the concern to maintain the integrity and effectiveness of an electoral procedure aimed at identifying the will of the people through universal suffrage (see Hirst, cited above, § 62, and Yumak and Sadak v. Turkey [GC], no. 10226/03, § 109, ECHR 2008). The Court is not required to adopt a position on the choice between one electoral system and another. That decision, which is determined by historical and political considerations specific to each country, is in principle one which the State alone has the power to make (see Podkolzina, cited above, § 34).
(c) Application of these general principles to the instant case
61. As noted above, Article 3 of Protocol No. 1 is phrased differently from the other provisions of the Convention and its Protocols – in terms of an obligation on the High Contracting Parties, rather than guaranteeing a specific right or freedom (see paragraph 58 above). Unlike other provisions of the Convention, such as Article 5, Articles 8 to 11, or Article 1 of Protocol No. 1, the text of this provision does not contain an express reference to the "lawfulness" of any measures taken by the State. However, the rule of law, one of the fundamental principles of a democratic society, is inherent in all the Articles of the Convention and its Protocols (see, among many other authorities, Amuur v. France, 25 June 1996, § 50, Reports of Judgments and Decisions 1996-III). This principle entails a duty on the part of the State to put in place a framework of legislation and, as appropriate, subordinate legislation, for securing its obligations under the Convention in general and Article 3 of Protocol No. 1 in particular.
62. The issue arising in the present case is whether the termination of the applicant’s parliamentary mandate was in accordance with the applicable legal rules.
63. The Court notes that in the initial version of the Election of Members of Parliament Act, Article 88 provided that the mandate of an elected MP would expire if the person ceased to be a member of the political party or coalition on whose list of candidates he or she he had been elected. However, those provisions were abrogated by the Constitutional Court of Serbia in 2003 (see paragraphs 22 and 34 above). The Constitutional Court emphasised that MPs held a mandate from the people, not from their party. The Court sees no reason to offer a different interpretation in the present case. In view of the above, it is clear that at the time the applicant was deprived of his parliamentary mandate, the domestic legislation specified that a parliamentary mandate belonged to an MP personally, not to the political party on whose list he or she was elected. Further, and in accordance with the rule established by Article 230 of the Parliamentary Rules of Procedure, an MP, when tendering his or her resignation had to do so in writing and to hand it personally to the President of Parliament. That was, accordingly, the framework of primary and secondary legislation put in place by the State pursuant to its obligation under Article 3 of Protocol No. 1 (see paragraph 61 above).
64. In the present case, however, the resignation was not delivered to Parliament by the applicant in person, but by a representative of his political party, in defiance of the applicant’s express wishes to the contrary. The Court is unable to accept the Government’s assertion that Parliament was unaware of the applicant’s intention not to resign at the time the decision to deprive him of his parliamentary mandate was made. Irrespective of whether the applicant’s certified statement, in which he had declared his prior resignation to be null and void, bore Parliament’s stamp of receipt, it is not disputed between the parties that the applicant was present at the session of the Parliamentary Committee on Administrative Affairs where he personally submitted a copy of the said statement. Moreover, it transpires from the minutes of the session of that Committee, submitted to the Court by the Government, that the applicant personally informed the Committee members of his intention not to resign and that he considered his prior resignation null and void.
65. Having regard to the above, the Court concludes that the termination of the applicant’s mandate was in breach of the Election of Members of Parliament Act and the Parliamentary Rules of Procedure, which required the resignation of an MP to be submitted by an MP in person, in accordance with his genuine will and at the time he or she was the holder of the mandate in question. Accordingly, the entire process of revoking the applicant’s mandate was conducted outside the applicable legal framework and was therefore unlawful.
66. There has accordingly been a violation of Article 3 of Protocol No. 1 to the Convention.
B. Alleged violation of Article 13 of the Convention taken in conjunction with Article 3 of Protocol No. 1
67. Relying on Article 13 of the Convention, taken in conjunction with Article 3 of Protocol No. 1, the applicant complained that he had had no effective remedy by which to challenge the authorities’ breach of his passive electoral rights. Article 13 of the Convention provides:
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
68. The Court notes at the outset that in cases where a post-election dispute concerning electoral rights had been subject to review by a domestic court, it has chosen to examine the complaints solely under Article 3 of Protocol No.1 to the Convention (see Riza and Others v. Bulgaria, nos. 48555/10 and 48377/10, § 95, 13 October 2015; Gahramanli and Others v. Azerbaijan, no. 36503/11, § 56, 8 October 2015; Kerimova v. Azerbaijan, no. 20799/06, §§ 31-32, 30 September 2010; and Kerimli and Alibeyli v. Azerbaijan, nos. 18475/06 and 22444/06, §§ 29-30, 10 January 2012). However, in cases where post-election disputes had not been subject to review by domestic courts, the Court has delivered a separate examination of the complaint under Article 13 (see Grosaru v. Romania, no. 78039/01, §§ 55-56, ECHR 2010).
69. The applicant submitted that he had challenged the termination of his mandate before the Supreme Court and the Constitutional Court. Those courts had dismissed the applicant’s complaints without examining them on their merits and the applicant claimed that he had had no other effective domestic remedies at his disposal.
70. The Government submitted that an effective domestic remedy within the meaning of Article 13 of the Convention had been available to the applicant, namely challenging the termination of his mandate in civil proceedings under the Obligations Act (see paragraphs 26-29 above).
71. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
72. The Court observes that the Government have already raised the argument regarding the effectiveness of the civil proceedings in its objections to the admissibility of the complaint in respect of Article 3 of Protocol No. 1. The Court considers that this argument should be rejected for the reasons set out in paragraphs 46 to 48 above.
73. In view of the above, the Court considers that there has also been a violation of Article 13 of the Convention taken in conjunction with Article 3 of Protocol No. 1.
C. Alleged violation of Article 6 § 1 of the Convention
74. The applicant complained that he had not had a fair trial before the Supreme Court and the Constitutional Court in so far as both courts had refused to examine his complaints on their merits. The applicant submitted that this had amounted to a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
75. The Court notes that proceedings involving electoral disputes, including those resulting in the removal of elected candidates, fall outside the scope of Article 6 of the Convention, in so far as they concern the exercise of political rights and do not, therefore, have any bearing on "civil rights and obligations" within the meaning of Article 6 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, Pierre-Bloch v. France, 21 October 1997, § 50, Reports, 1997-VI, and Cheminade v. France (dec.), no. 31599/96, ECHR 1999-II).
76. It follows that this complaint is incompatible ratione materiae with the provisions of the Convention and must be rejected pursuant to Article 35 §§ 3 (a) and 4.
D. Alleged violation of Article 14 of the Convention
77. Lastly, the applicant complained that he had been discriminated against on the basis of his political opinion which had resulted in the termination of his parliamentary mandate. He relied on Article 14, which provides:
"The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status."
78. The Court notes that this complaint is linked to the one examined in relation to Article 3 of Protocol No. 1, and must therefore likewise be declared admissible.
79. However, having regard to its finding in relation to Article 3 of Protocol No. 1, the Court considers that it is not necessary to examine whether there has been a violation of Article 14.
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
80. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
81. The first applicant claimed 4,600 euros (EUR) in respect of pecuniary damage, corresponding to the net salary and allowances to which he would have been entitled as an MP for the period between 16 May 2006 and 14 February 2007, when the mandates of all deputies in the Parliament had ended because of new elections. He also sought EUR 100,000 in respect of non-pecuniary damage, for the injury he claimed to have suffered as a result of being prevented from carrying out his duties as an MP and for the attacks and injustice to which he claimed he and his family had been exposed.
82. The Government considered the amounts claimed to be excessive.
83. The Court considers that the Government should pay the first applicant the entire sum claimed in respect of pecuniary damage.
84. The Court considers that the finding of a violation of Article 3 of Protocol No. 1 constitutes sufficient just satisfaction in respect of non-pecuniary damage and accordingly makes no award under this head.
85. The first applicant also claimed EUR 1,440 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 4,800 for those incurred before the Court.
86. The Government considered the amounts claimed to be excessive.
87. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 5,400 covering costs under all heads.
88. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT,
1. Decides, unanimously, to strike out the application in so far as it concerns the complaints of the second applicant (Ms Milivojević);
2. Declares, unanimously, the complaints of the first applicant (Mr Paunović) under Articles 13 and 14 of the Convention and Article 3 of Protocol No.1 to the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;
3. Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 3 of Protocol No.1 to the Convention regarding the first applicant;
4. Holds, unanimously, unanimously, that there has been a violation of Article 13 of the Convention regarding the first applicant;
5. Holds, unanimously, that there is no need to examine the first applicant’s complaint under Article 14 of the Convention;
6. Holds, by six votes to one, that the finding of the violation of Article 3 of Protocol No.1 to the Convention constitutes in itself sufficient just satisfaction in respect of non-pecuniary damage sustained by the applicant;
7. Holds, unanimously,
(a) that the respondent State is to pay the first applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 4,600 (four thousand six hundred euros) in respect of pecuniary damage;
(ii) EUR 5,400 (five thousand four hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.
8. Dismisses, unanimously, the remainder of the first applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 24 May 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Stephen Phillips |
Luis López Guerra |
In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the following separate opinions are annexed to this judgment:
(a) Concurring opinion of Judge Dedov;
(b) Partly dissenting opinion of Judge Pastor Vilanova.
L.L.G.
J.S.P.
CONCURRING OPINION OF JUDGE DEDOV
The present case is very important for the promotion of democracy in the member States as it concerns the proportional representation system of elections. The Court has examined the complaints under Article 3 of Protocol No. 1, and this approach could be justified only, in my view, because the applicants signed a resignation letter before standing for election. However, a more important element relates to the "political differences" between the applicants and their political party. This involves potential violations of Articles 9 and 10 on which the applicants had also relied, but the Court chose not to give notice of those complaints.
This aspect raises structural issues as regards the proportional representation system. I am not sure that those included on the list of candidates have a free and independent mandate, since the voters provide support to the political agenda of the party in general, but not to specific figures and their individual political preferences. Therefore, some sort of loyalty to the party should be respected. At the same time, the possibility of terminating the office of those MPs who do not agree with the proposed approach (made usually by core members or founders of the party) would prevent open debate on draft laws and parliamentary initiatives within the party. The limitation of democracy within Parliament, as an important democratic institution, weakens the proportional representation system and undermines democracy as a whole. Therefore, to become really independent, or better put, legitimate, candidates for seats in Parliament should be elected by the party members at their conference, and not by a tiny group of influential politicians.
This problem is usually caused by a lack of clarity of the political platform presented by the party or a difficulty in deciding how the values of the party would be affected by a concrete draft law. It happens very often (especially in new democracies) that the name of the political party is completely different from its political platform or preferences in a given case. It seems that the proportional representation system needs to be heavily regulated to avoid all those problems and controversies relating to the status of MPs, in order to guarantee the transparency of the electoral process. Finally, I would like to add that, whatever political platform is used, the fundamental freedoms and democratic values, including transparency in decision-making and effective public debate, should be respected by any political organisation.
PARTLY DISSENTING OPINION OF JUDGE PASTOR VILANOVA
(Translation)
I fully agree with the finding of a violation by the Court in the present case. In my view it has delivered a very important judgment on a fundamental question, namely the independence of democratically elected members of parliament; in particular because this dispute concerns the very foundation of the fundamental freedoms guaranteed by the Convention: the existence of an "effective political democracy" (see the Preamble to the Convention). As has been established, the removal of the first applicant (hereinafter "the applicant") from his seat was improper, especially because the Serbian Parliament had endorsed his resignation letter of 15 May 2006 in spite of his immediate protests. Notwithstanding the failure to comply with the procedure laid down in Article 230 of the Parliamentary Rules of Procedure, I consider that one cannot forego future rights. In the present case the applicant had been required to renounce, before the results of the 2003 elections, a future and uncertain elected office. This too constitutes an unacceptable interference with the independence of MPs and their right to the free exercise of their political duties. In that sense, it could even be argued that this is a matter of public policy and that such a mandate cannot be disposed of at will.
Going beyond those preliminary considerations, the Court refused, by a significant majority, to grant the applicant any award by way of non-pecuniary damage. The other judges took the view that the finding of a violation of Article 3 of Protocol No. 1 to the Convention was sufficient. To my regret, I am unable to agree with that conclusion.
In my view, the mere finding of a violation does not represent appropriate satisfaction in itself, in the light of the higher democratic values at stake. It is for that reason that I voted against point 7 of the operative paragraph of the judgment.
Just satisfaction under Article 41 of the Convention must, as far as possible, seek to ensure restitutio in integrum (see Papamichalopoulos and Others v. Greece (Article 50), 31 October 1995, Series A no. 330-B), especially in cases where the violation has had repercussions on the victim’s life that cannot really be denied and can no longer be remedied at domestic level. On that subject, the Court has in the past acknowledged the existence of non-pecuniary damage on various grounds, such as uncertainty (Guincho v. Portugal, 10 July 1984, Series A no. 81), anxiety (Keegan v. Ireland, 26 May 1994, Series A no. 290), feelings of powerlessness and frustration (Papamichalopoulos and Others, cited above), dismay (Iprahim Ülger v. Turkey, no. 57250/00, 29 July 2004), distress (Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia, no. 60642/08, 6 November 2012) or damage to the applicant’s reputation (Doustaly v. France, 23 April 1998, Reports of Judgments and Decisions1998-II). In addition to that broad range of examples, the Grand Chamber in Vilho Eskelinen and Others v. Finland ([GC], no. 63235/00, ECHR 2007-II) found that the non-pecuniary damage suffered by the applicants would not be sufficiently redressed by the finding of a violation of the Convention.
Returning to the present case, the applicant’s observations of 19 July 2010 reveal the serious consequences that his removal from his seat had entailed: depression, insomnia and loss of social and political reputation, fuelled by an unfavourable media campaign. These effects were not denied by the respondent party, which focussed its opposing argument on the amount of the claim in respect of non-pecuniary damage, finding it excessive. Those exchanges have led me to believe that the applicant’s arguments were genuine. Some compensation should therefore have been awarded to him.
baza unakrsnih veza