Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ШИЛОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 32883/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 8. новембар 2016. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Шиловић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 11. октобра 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 32883/08) против Републике Србије које је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављанин, господин Горан Шиловић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 19. марта 2008. године.
2. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник у то време, госпођа В. Родић, коју је недавно заменила заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 18. децембра 2014. године прослеђена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке је рођен 1952. године и живи у Београду.
6. Подносилац представке је 10. јуна 2002. године поднео захтев бившем Врховном војном суду у Београду за исплату одређених доприноса.
7. Врховни суд Србије, који је преузео надлежност Врховног војног суда, је 10. августа 2007. године одбацио његов захтев. Подносилац представке је примио наведену пресуду 2. октобра 2007. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ
8. Подносилац представке је притуживао да је дужина поступка у питању била неспојива са захтевом "разумног рока", утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ...."
9. Влада је тај аргумент оспорила, тврдећи да се у посебним околностима предмета, због преноса великог броја предмета са бившег Врховног војног суда на Врховни суд, дужина поступка не може сматрати прекораченом.
10. Период који треба узети у обзир почео је 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију, а заврши о се 2. октобра 2007. године, када је подносиоцу представке уручена пресуда Врховног суда. Он је, стога, трајао три године и седам месеци на једном нивоу судске надлежности.
11. Суд примећује да ова представка није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције, нити недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
12. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности конкретног случаја, а имајући у виду следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и релевантних органа и значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).
13. Суд је често утврдио повреде члана 6. став 1 . Конвенције у предметима који покрећу питања слична онима у предметном случају (види Frydlender, цитирана у горњем тексту).
14. Пошто је прегледао сав материјал који му је достављен, Суд није нашао ниједну чињеницу, нити разлог који би могао да га убеди да донесе другачији закључак о основаности притужбе подносиоца представке. С обзиром на своју судску праксу о овом предмету (види Nemet против Србије, број 22543/05, став 17, 8. децембар 2009. године), Суд сматра да је у овом предмету дужина поступка претерана и да не испуњава захтев "разумног рока".
15. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
16. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
17. Подносилац представке је тражио разне износе на име материјалне и нематеријалне штете у вези са исходом поступка и трошковима домаћег поступка.
18. Влада је сматрала да се износи које је подносилац представке тражио односе пре на исход домаћег поступка него на дужину наведеног поступка због чега су неосновани.
19. С обзиром да се накнада штете и трошкови које је подносилац представке тражио односе пре на исход домаћег поступка него на дужину наведеног поступка Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и тражене накнаде штете и трошкова. Он према томе одбацује овај захтев.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;
3. Утврђује да нема обавезе да подносиоцу представке досуди правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 8. новембра 2016. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
| Fatoş Aracı Заменик секретара |
Pere Pastor Vilanova Председник |
THIRD SECTION
CASE OF ŠILOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 32883/08)
JUDGMENT
STRASBOURG 8 November 2016
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Šilović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 11 October 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 32883/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Goran Šilović ("the applicant"), on 19 March 2008.
2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Ms V. Rodić who was recently substituted by their current agent Ms N. Plavšić.
3. On 18 December 2014 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1952 and lives in Beograd.
6. On 10 June 2002 the applicant filed a claim with the former Supreme Military Court in Belgrade for payment of certain benefits.
7. On 10 August 2007 the Supreme Court of Serbia which took over the jurisdiction of the Supreme Military Court in Belgrade rejected the applicant’s claim. The applicant received the said judgment on 2 October 2007.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
8. The applicant complained that the length of the proceedings in question had been incompatible with the "reasonable time" requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal ..."
9. The Government contested that argument claiming that in the specific circumstances of the case, namely the transfer of large number of cases from the former Supreme Military Court to the Supreme Court, the length of proceedings cannot be considered excessive.
10. The period to be taken into consideration began on 3 March 2004 when the Convention entered into force in respect of by Serbia, and ended on 2 October 2007 when the applicant was served with the Supreme Court’s judgment. It has thus lasted for three years and seven months in one level of jurisdiction.
11. The Court notes that this application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention nor inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
12. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
13. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).
14. Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion on the merits of the applicant’s complaint. Having regard to its case-law on the subject (see Nemet v. Serbia, no. 22543/05, § 17, 8 December 2009), the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.
15. Accordingly, there has been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
16. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
17. The applicant claimed various sums in respect of pecuniary and non-pecuniary damage relating to the outcome of the proceedings and costs and expenses in the domestic proceedings.
18. The Government considered that as the amounts sought by the applicant related to the outcome of the domestic proceedings rather than the length of the said proceedings those were therefore unfounded.
19. Given that the damages and costs requested by the applicant related to the outcome of the domestic proceedings rather than the length of the said proceedings the Court does not discern any causal link between the violation found and the damages and costs requested; it therefore rejects this claim.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;
3. Holds that there is no call to award the applicant just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 8 November 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza