Mives doo protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 104/2017 од 22.11.2017. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МИВЕС ДОО против СРБИЈЕ

(Представка број 48966/09)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

10. јануар 2017. године

Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Мивес ДОО против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Pere Pastor Vilanova, председник,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара одељења,

После већања на затвореној седници 6. децембра 2016. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 48966/09) против Србије коју је Суду поднело према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) предузеће Mives DOO, предузеће са ограниченом одговорношћу из Србије (подносилац представке), 31. августа 2009. године.

2. Подносиоца представке је заступао господин Д. Симић, адвокат из Новог Сада. Владу Србије (Влада) првобитно је заступао њен бивши заступник, госпођа В. Родић, коју је недавно заменио садашњи заступник, госпођа Н. Плавшић.

3. Представка је 23. октобра 2014. године упућена Влади.

4. Влада је истакла приговор на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио Владин приговор, Суд га је одбацио.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Привредни суд у Панчеву је 24. априла 1997. године, односно 3. септембра 1998. године, наложио ДД Утва Ваздухопловна индустрија, друштвеном предузећу из Панчева (у даљем тексту: „дужник”), да подносиоцу представке исплати назначене износе на име оштећења авиона који је купио од дужника, али који није никада испоручен подносиоцу представке, заједно са трошковима парничног поступка. Ове пресуде постале су правоснажне до 4. јуна 1998. године, односно 25. септембра 1998. године.

6. Привредни суд у Панчеву је 5. јуна 2002. године, на захтев подносиоца представке у том смислу, наложио извршење наведених пресуда, и такође наложио дужнику да подносиоцу представке исплати трошкове извршења.

7. Привредни суд је 11. фебруара 2008. године констатовао да је 29. јануара 2008. године Агенција за приватизацију наложила реструктурирање дужника и прекинула поступак извршења до завршетка овог процеса.

8. Према информацијама о статусу дужника добијеним са веб странице Агенције за привредне регистре Србије, дужник је активно предузеће, са претежним државним капиталом (види http://apr.gov.rs, податак од 24. октобра 2016. године).

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

9. Релевантно домаће право које се односи на статус друштвених предузећа, као и извршне и стечајне поступке, изнето је у предметима Р. Качапор и други против Србије, број 2269/06 и друге, ст. 57–64. и 71–76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88–93, 15. октобар 2013. године. Штавише, судска пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама које се односе на уставну жалбу изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26–29. и 31–44, 29. јануар 2013. године, пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29–31, 22. октобар 2013. године, и одлуци Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, ст. 12–17, 26. новембар 2013. године.

ПРАВО

I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТ. 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1. УЗ КОНВЕНЦИЈУ

10. Подносилац представке притуживао се због пропуста Тужене државе да изврши правоснажне пресуде донете у његову корист и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Подносилац представке се ослонио на члан 6. ст. 1. и 13. Конвенције и на члан 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласи како следи:

Члан 6. став 1.

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.”

Члан 1. Протокола број 1

„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”

Члан 13.

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”

A. Допуштеност

11. Влада је тврдила да је дужник законски и финансијски независтан од државе и да се чињеница да је дужник у реструктурирању не може приписати у одговорност државе. Према томе, Влада је закључила да се Тужена држава не може сматрати одговорном за дуг предузећа у питању у конкретном случају. Влада, међутим, није искључила њену евентуалну одговорност за дужину извршног поступка.

12. Подносилац представке је поново потврдио своје притужбе.

13. Суд је већ навео у бројним упоредивим случајевима против Србије да је држава одговорна за измирење дугова друштвених/државних предузећа утврђених правоснажним домаћим пресудама (види, на пример, Црнишанин против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, став 124, 13. јануар 2009. године; и Р. Качапор и други, цитиран у горњем тексту, ст. 97–98; а види такође и став 8. у горњем тексту). Суд не види ниједан разлог да одступи од те судске праксе у овом предмету. Сходно томе, приговор Владе мора се одбацити.

14. Пошто притужбе подносиоца представке нису ни очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. (a) Конвенције, нити недопуштене по неком другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

15. Суд констатује да су домаће пресуде које се разматрају у овом предмету остале неизвршене до данас.

16. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима постављеним у предметном случају (види Р. Качапор и друге подноситељке, цитирана у горњем тексту, ст. 115–116. и став 120; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, ст. 123–124. и ст. 133–134).

17. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу нити убедљив аргумент који би могао да га убеди да донесе другачији закључак у овом предмету. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.

18. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

19. Члан 41. Конвенције прописује:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”

A. Штета, трошкови

20. Подносилац представке тражио је да се држави наложи да му исплати, из сопствених средстава, дуг према пресуди заједно са трошковима извршног поступка. Подносилац представке је даље тражио да се држави наложи да му исплати ЕУР 41.708,60 на име његове немогућности да користи авион који је купио од дужника.

21. На име нематеријалне штете, подносилац представке је тражио ЕУР 10.000.

22. Најзад, за трошкове настале пред домаћим судовима и Судом, подносилац представке је тражио ЕУР 8.204,22.

23. Влада је оспорила ове захтеве.

24. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену праксу (види, на пример, Р. Качапор и други, цитирану у горњем тексту, ст. 123–26; и Црнишанин и други, цитирану у горњем тексту, став 139), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцу представке суме досуђене правоснажним домаћим пресудама о којима је реч (види став 5. у горњем тексту), као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу.

25. У вези са преосталим делом захтева подносиоца представке за накнаду материјалне штете, Суд сматра да између наводне штете и утврђене повреде не постоји узрочна веза. Штавише, подносилац представке овај захтев није поставио пред домаћим судовима. Суд, према томе, одбацује овај део захтева подносиоца представке за накнаду материјалне штете.

26. Штавише, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређену нематеријалну штету због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Процењујући на правичној основи, како се захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано да подносиоцу представке досуди ЕУР 2.000, умањено за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу, за покриће претрпљене нематеријалне штете, као и трошкова насталих пред Судом (види Стошић против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 66. и 67).

Б. Затезна камата

27. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

3. Утврђује да нема потребе да посебно разматра притужбу према члану 13. Конвенције;

4. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, суме досуђене пресудама донетим у његову корист, умањене за износе који су му можда већ исплаћени по овом основу;

(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом року, ЕУР 2.000 (две хиљаде евра) умањено за износ који је можда већ исплаћен с тим у вези на домаћем нивоу, за покриће нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 10. јануара 2017. године у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

THIRD SECTION

CASE OF MIVES DOO v. SERBIA

(Application no. 48966/09)

JUDGMENT

STRASBOURG

10 January 2017

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Mives DOO v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Pere Pastor Vilanova, President,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 6 December 2016,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 48966/09) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by Mives DOO, a limited liability company based in Serbia (“the applicant”), on 31 August 2009.

2. The applicant was represented by Mr D. Simić, a lawyer practising in Novi Sad. The Serbian Government (“the Government”) were initially represented by their former Agent, Ms V. Rodić, being more recently substituted by their current Agent, Ms. N. Plavšić.

3. On 23 October 2014 the application was communicated to the Government.

4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. On 24 April 1997 and 3 September 1998 respectively, the Pančevo Commercial Court ordered DD Lola Utva Vazduhoplovna industrija, a socially-owned company based in Pančevo (hereinafter “the debtor”) to pay the applicant specified amounts on account of damages for the airplane it bought from the debtor, but which had never been delivered to the applicant, plus the costs of the civil proceedings. These judgments became final by 4 June 1998 and 25 September 1998 respectively.

6. On 5 June 2002, upon the applicant’s request to that effect, the Pančevo Commercial Court ordered the enforcement of the said judgments and further ordered the debtor to pay the applicant the enforcement costs.

7. On 11 February 2008 the Commercial Court noted that on 29 January 2008 the Privatisation Agency had ordered the restructuring of the debtor and stayed the enforcement proceedings until the conclusion of this process.

8. According to the information on the status of the debtor obtained from the website of the Serbian Business Registers Agency, the debtor is an active company, predominantly comprised of State-owned capital (see http://apr.gov.rs, accessed on 24 October 2016).

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

9. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as enforcement and insolvency proceedings, has been outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and 71-76, 15 January 2008, and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress has likewise been outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 3-44, 29 January 2013, the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12-17, 26 November 2013.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION

10. The applicant complained of the respondent State’s failure to enforce final court judgments rendered in its favour and of the lack of an effective remedy in that connection. The applicant relied on Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and on Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:

Article 6 § 1

“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law.”

Article 1 of Protocol No. 1

“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”

Article 13

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

A. Admissibility

11. The Government argued that the debtor was legally and financially independent from the State and the fact that the debtor was undergoing restructuring could not be attributed to the responsibility of the State. Therefore, the Government concluded that the Respondent State could not be held liable for the debt of the company concerned in the present case. The Government, however, did not exclude its possible liability for the length of the enforcement proceedings.

12. The applicant reaffirmed its complaints.

13. The Court has already stated on numerous occasions in comparable cases against Serbia that the State is liable for honouring the debts of socially/State-owned companies established by final domestic court judgments (see, for example, Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, § 124, 13 January 2009; and R. Kačapor and Others, cited above, §§ 97-98; and see also paragraph 8 above). The Court sees no reason to depart from that jurisprudence in the present case. Consequently, the Government’s objection must be rejected.

14. Since the applicants’ complaints are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.

B. Merits

15. The Court notes that the domestic judgments under consideration in the present case have remained unenforced to date.

16. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120; and Crnišanin and Others, cited above, §§ 123-124 and §§ 133-134).

17. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1.

18. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

19. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses

20. The applicant requested that the State be ordered to pay it, from its own funds the judgment debt, plus the costs of the enforcement proceedings. The applicant further requested that the State be ordered to pay EUR 41,708.60 on account of its inability to use the airplane which it had bought from the debtor.

21. In respect of non-pecuniary damages, the applicant claimed EUR 10,000.

22. Finally, for the costs and expenses incurred before domestic courts and the Court, the applicant claimed EUR 8,204.22.

23. The Government contested these claims.

24. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above §§ 123-26; and Crniљanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the Government should pay to the applicant the sums awarded in the final domestic judgments in question (see paragraph 5 above), as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis.

25. With regard to the remainder of the applicant’s request for pecuniary damages, the Court finds that there is no causal link between the alleged damage and the violation found. Moreover, the applicant did not raise this claim before the domestic courts. The Court, therefore, rejects this part of the applicant’s claim for pecuniary damage.

26. Furthermore, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable to award EUR 2,000 to the applicant, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, to cover the non-pecuniary damage suffered, as well as costs and expenses incurred before the Court (see Stošić v. Serbia, cited above, §§ 66 and 67).

B. Default interest

27. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there have been violations of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months, the sums awarded in the judgments rendered in its favour, less any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, to cover non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 10 January 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.