Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
DRUGO VEĆE
NEZVANIČNI SAŽETAK PRESUDE
L’Erablière A.S.B.L. protiv Belgije
Predstavka broj 49230/07
Strazbur
24.02.2009. godine
Predmet je nastao povodom predstavke (br. 49230/07) protiv Kraljevine Belgije koju je Sudu, na osnovu člana 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda podnelo udruženje „L’Erablière A.B.S.L.“, neprofitno udruženje sa sedištem u Bandeu („udruženje podnosilac predstavke“), dana 5. novembra 2007. godine.
Udruženje podnosioca predstavke zastupao je g. A. Lebrun, advokat sa praksom u Grivegnéeu. Belgijsku vladu („Vlada“) zastupao je njen agent, g. D. Flore, generalni direktor u Federalnom ministarstvu pravde.
Udruženje podnosilac predstavke žalilo se na povredu svog prava na pristup sudu (član 6. stav 1. Konvencije).
Dana 16. maja 2008. godine, potpredsednik Druge sekcije odlučio je da predstavku dostavi Vladi. Odlučeno je da će Veće istovremeno odlučivati o prihvatljivosti i o meritumu predstavke (član 29. stav 1. Konvencije).
ČINJENICE I OKOLNOSTI PREDMETA
Podnosilac predstavke je neprofitno udruženje čiji je cilj, kako je navedeno u njegovom statutu, zaštita životne sredine u regionu Marche-Nassogne, koji obuhvata prostor nekoliko lokalnih zajednica – opština.
Udruženje pod životnom sredinom podrazumeva se kvalitet i raznovrsnost ekosistema i prirodnih ili prostora koji nastaju delovanjem čoveka (izgradnjom i uređenjem), korišćenje i značaj zemljišta, vode, vazduha i drugih elemenata ključnih za ljudska bića, kao i obezbeđivanje mirnog okruženja u prostoru koji se koristi. Prema statutu, Udruženje može preduzeti bilo koju akciju koja je direktno ili indirektno povezana sa njegovim ciljem.
Dana 26. septembra 2002. godine, Idelux, zadružno društvo, podnelo je zahtev ovlašćenom službeniku pokrajine Luksemburg za izdavanje urbanističke dozvole za proširenje tehničke deponije 2. i 3. klase na lokaciji „Al Pisserotte“. Traženo je povećanje kapaciteta deponije za više od jedne petine u odnosu na prvobitni kapacitet. Preambula urbanističke dozvole navela je sve okolnosti koje su dovele do njenog odobrenja.
Dana 5. januara 2004. godine, opština Tenneville, koja je jedna od opština koje pripadaju oblasti na kojoj deluje Udruženje, pisanim putem je obavestila udruženje podnosioca predstavke da je Ideluxu 23. decembra 2003. godine izdata urbanistička dozvola i da udruženje podnosilac predstavke može podneti tužbu za poništaj Državnom savetu (Conseil d’Etat).
Dana 5. marta 2004. godine, udruženje podnosilac predstavke podnelo je tužbu za poništaj odluke ovlašćenog službenika i zatražilo odlaganje njenog izvršenja. Udruženje podnosilac predstavke je svoje argumente prvenstveno zasnovalo na pravnim aktima kao što su Direktiva Veća 85/337/EEZ od 27. juna 1985. o proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekata na životnu sredinu, Direktiva Veća 1999/31/EZ od 26. aprila 1999. o deponijama otpada, Odluka od 11. septembra 1985. o proceni uticaja na životnu sredinu u Valonskom regionu i Zakon o zaštiti prirode od 12. jula 1973. godine.
Rešenjem od 8. septembra 2004. godine, Državni savet je odbio zahtev za odlaganje izvršenja osporene odluke. Istakao je da je izlaganje činjenica moralo biti dovoljno temeljno i precizno kako bi se činjenične okolnosti spora mogle razumeti samo iz čitanja tog dokumenta. Zaključio je da se dokumenti priloženi uz zahtev za odlaganje izvršenja ne mogu smatrati izlaganju činjenica.
U svom odgovoru na izjašnjenje i u završnim podnescima, udruženje podnosilac predstavke tvrdilo je da u kontekstu tužbe za poništaj, izlaganje činjenica ne predstavlja kriterijum prihvatljivosti, za razliku od izlaganja činjenica u zahtevu za odlaganje izvršenja. Dodalo je da izuzetno kratko izlaganje činjenica nije ugrozilo vođenje postupka, jer je suprotna strana bila dobro upoznata sa činjenicama, nije pogrešno razumela obim podnesaka i bila je upoznata sa činjenicama koje čine njihovu osnovu.
Presudom od 26. aprila 2007. godine, Državni savet je tužbu udruženja podnosioca predstavke odbacio kao nedozvoljenu. Smatrao je da se, s obzirom na to da tužba nije sadržala izlaganje činjenica, ona jednostavno pozivala na osporenu odluku i sadržala pojašnjenje u pogledu datuma njenog dostavljanja. Izlaganje činjenica, kako ga je podnelo udruženje podnosilac predstavke, bilo je nepostojeće, a ne nepotpuno. Činjenica da je suprotna strana možda bila upoznata sa pozadinom predmeta bila je irelevantna za procenu da li tužba za poništaj, koja je trebalo da pruži Državnom savetu i pravnom savetniku nadležnom za istragu predmeta dovoljne informacije, sadrži izlaganje činjenica koje zadovoljava zvanične zahteve. Na kraju, Državni savet je primetio da u zakonskim rokovima naknadno nisu podneti novi ili dopunski zahtevi niti procesni dokumenti kako bi se otklonili nedostaci u tužbi.
Udruženje podnosilac predstavke žalilo se na odluku Državnog saveta (Conseil d’Etat) da tužbu za poništaj urbanističke dozvole odbaci kao nedozvoljenu iz razloga što tužba nije sadržala izlaganje činjenica. Tvrdilo je da je time povređeno njegovo pravo na pristup sudu, zajamčeno članom 6. stav 1. Konvencije, koje glasi “Radi utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ..., svako ima pravo na pravičnu ... raspravu ... pred ... sudom ...”.
Vlada je najpre tvrdila da je ova predstavka nesaglasna ratione materiae sa članom 6. Konvencije. Istakli su da udruženje podnosilac predstavke nije dokazalo „ekonomsku prirodu“ spora koji je pokrenulo pred Državnim savetom, zbog čega se taj spor ne može okarakterisati kao „građanski“ u smislu člana 6. Konvencije.
Sa druge strane, Udruženje podnosilac predstavke nije tvrdilo da je pretrpelo bilo kakvu ekonomsku štetu u prilog svojoj tužbi za poništaj. Njegov pravni interes za pokretanje postupka pred Državnim savetom bio je opravdan isključivo na osnovu odbrane ciljeva navedenih u njegovom statutu. S obzirom na svoje statutarne ciljeve, ono je u stvari bilo udruženje za zaštitu životne sredine čiji je zadatak bio da, u specifičnom geografskom kontekstu, brani „opšti“ interes od bilo kakve pretnje koja bi mogla naškoditi životnoj sredini.
Sud podseća da bi član 6. stav 1. bio primenjiv u svom „građanskom“ delu, mora postojati spor oko „prava“ za koje se, barem na osnovu osnovanih razloga, može tvrditi da je priznato u unutrašnjem pravu. Spor mora biti stvaran i ozbiljan; može se odnositi ne samo na samo postojanje prava, već i na njegov obim i način njegovog ostvarivanja. Ishod postupka mora biti direktno odlučujući za dotično pravo: samo daleke veze ili posredne posledice nisu dovoljne da bi se aktivirao član 6. stav 1.
Međutim, Sud primećuje da statut udruženja podnosioca predstavke pokazuje da je njegov cilj ograničen u prostornom i suštinskom pogledu, te da se sastoji u zaštiti životne sredine u regionu Marche-Nassogne, regionu koji u suštini obuhvata pet malih opština na ograničenom području. Štaviše, svi osnivači i administratori udruženja podnosioca predstavke prebivaju u dotičnim opštinama, pa se stoga mogu smatrati lokalnim stanovnicima koji su direktno pogođeni planovima za proširenje deponije. Povećanje kapaciteta deponije za više od jedne petine njenog prvobitnog kapaciteta bilo takvo da je očekivano da će znatno da utiče na njihov privatni život, zbog smetnji koje bi proizvelo po njihov svakodnevni kvalitet života, a time i na tržišnu vrednost njihovih nepokretnosti u dotičnim opštinama, kojima bi zbog toga pretio rizik od umanjenja vrednosti.
Sud zaključuje da je spor koji je pokrenulo udruženje podnosilac predstavke imao dovoljnu vezu sa „pravom“ na koje bi ono moglo polagati pravo kao pravno lice, da bi član 6. Konvencije bio primenjiv.
U odnosu na pravo Udruženja na pristup sudu, postavlja se pitanje da li je sud, odbivši zahtev udruženja za preispitivanje odluke lišilo Udruženje prava da se njen predmet razmatra u meritumu. Sud navodi da je Državni savet razmatrao jedan raniji zahtev za urbanističku dozvolu, koji se odnosi na isto pitanje, sudsko preispitivanje odluke i zahteva za obustavu njenog izvršenja i u presudi u meritumu, koju su donele iste sudije koje su donele osporenu presudu. Sudija izvestilac je takođe bio isti u sva tri predmeta. Imajući u vidu navedeno, ograničenje nametnuto pravu udruženja, podnosiocu predstavke, na pristup sudu nije bilo proporcionalno cilju garantovanja pravne sigurnosti i ispravnog sprovođenja pravde.
Zaključak: povreda (jednoglasno).
Управни суд, одлучујући у управном спору по тужби Удружења „Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину” из Београда, поднетој против Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије, ради поништаја решења број: 351-02-00063/2019-07, уз учешће заинтересованих лица Града Београда, кога заступа Градско правобранилаштво града Београда и ЈП „Скијалишта Србије” из Новог Београда, у предмету грађевинском, донео је пресуду којом се тужба уважава и поништава решење Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и предмет враћа надлежном органу на поновно одлучивање.
Тужба је достављена туженом органу, који је у одговору на тужбу, оспорио активну легитимацију тужиоца у овом управном спору, наводећи да тужилац није носилац права и обавеза о којима се решавало у конкретном управном поступку. Заинтересовано лице Град Београд у одговору на тужбу је истакло приговор недостатка активне легитимације тужиоца за подношење тужбе.
Суд наводи да је Препоруком Р (2004) 20 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о судској контроли управних аката (Recommendation Rec(2004)20 of the Committee of Ministers to member states on judicial review of administrative acts) од 15.12.2004. године, препоручено државама чланицама Савета Европе да судска контрола управе треба да буде доступна физичким и правним лицима у погледу управних аката којима се директно утиче на њихова права или интересе, с тим да се државе чланице охрабрују да испитају да ли приступ управном суду треба отворити за удружења и друга лица и тела која су овлашћена да штите колективне интересе или интересе локалне заједнице.
У предметној пресуди, Управни суд се позива на пресуду Европског суда за људска права L'Erabliere vs. Belgium, где је ЕСЉП признао право на приступ управном суду непрофитном удружењу чије су активности усмерене ка заштити животне средине у неколико општина у Белгији, а поводом оспоравања законитости издавања грађевинске дозволе за изградњу постројења за сакупљање отпада
LINK na PRESUDU / ODLUKU
baza unakrsnih veza