Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 104/2017 од 22.11.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МАКСОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 54770/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 17. октобар 2017. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Максовић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници дана 26. септембра 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 54770/15) против Републике Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), српски држављанин, господин Радосав Максовић (у даљем тексту: „подносилац представке”), 21. октобра 2015. године.
2. Подносиоца представке заступала је госпођа Ј. Бошковић, адвокат из Чачка. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) заступао је њен заступник, госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 5. јула 2016. године упућена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1955. године, а живи у Краљеву.
6. У периоду од јуна 2003. године до децембра 2004. године, подносилац представке је, као предузетник обезбеђивао сервис инсталација за грејање за АД Фабрика за производњу конфекције и трикотаже Рашка, друштвено предузеће из Новог Пазара (у даљем тексту: „друштвено предузеће дужник”).
7. Привредни суд у Краљеву је 2. децембра 2010. године отворио стечајни поступак у односу на друштвено предузеће дужника (Ст. 31/2010).
8. Подносилац представке је благовремено поднео пријаву потраживања.
9. Привредни суд је 15. марта 2011. године одбацио његов захтев и упутио га да покрене парницу ради одлучивања о његовом захтеву. Подносилац представке је поднео посебну парничну тужбу.
10. Привредни суд је 1. децембра 2011. године пресудио у корист подносиоца представке усвојивши његов захтев и наложио друштвеном предузећу дужнику да подносиоцу представке исплати трошкове парничног поступка.
11. Неодређеног дана након тога, наведена пресуда је, пошто је постала правоснажна, узета у обзир у стечајном поступку.
12. Привредни суд је 22. јула 2013. године донео одлуку којом се налаже исплата подносиоцу представке око 10% укупног дуга. Подносилац представке је ову исплату примио неодређеног датума.
13. Друштвено предузеће дужник је на крају избрисана из односног јавног регистра 9. јула 2014. године.
Б. Поступак пред Уставним судом
14. Подносилац представке је 16. децембра 2013. године изјавио уставну жалбу жалећи се на одлуку Привредног суда од 22. јула 2013. године и због повреде његових права на рад и накнаду за рад и пружање услуга, јер је примио само 10% укупног дуга. Он је даље тражио да Уставни суд наложи исплату преосталог дуга.
15. Уставни суд је 2. марта 2015. године одбио жалбу подносиоца представке сматрајући да он нема надлежности да наложи такву исплату. Та одлука је достављена подносиоцу представке после 24. априла 2015. године.
16. Релевантно домаће право о статусу друштвених предузећа, извршним и стечајним поступцима изнето је у предметима Р. Качапор и други против Србије, број 2269/06 и друге, ст. 57–64. и ст. 71–76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88–93, 15. октобар 2013. године. Штавише, пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама о уставним жалбама и приватизацији друштвених предузећа, изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26–29. и ст. 31–44, 29. јануар 2013. године; у пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29–32, 22. октобар 2013. године, одлуци у предмету Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, ст. 12–17, 26. новембар 2013. године. Најзад, релевантно домаће право у вези са поступцима пред уставним судом изнето је у предмету Поп-Илић и други подносиоци представки против Србије, број 63398/13 и даље, ст. 23–30, 14. октобар 2014. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТ. 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
17. Подносилац представке притуживао се због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну судску пресуду донету у његову корист. Суд сматра да ову притужбу треба разматрати према члану 6. ст. 1. и 13. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, који у релевантном делу гласе како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.”
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
18. Влада је изнела да је подносилац представке поднео представку Суду ван рока од шест месеци. Конкретно, овај рок од шест месеци почео је да тече када је против друштвеног предузећа дужника отворен стечајни поступак, пошто је он у том тренутку требало да зна да више не може да оствари укупан износ који му друштвено предузеће дужник дугује и да ће уставна жалба у његовом случају бити неделотворна. Влада је даље изнела да подносилац представке није правилно изнео притужбу пред Уставним судом. Конкретно, она је тврдила да он није изнео исту притужбу коју је изнео у својој представци, већ да се притуживао због повреде права на рад и права на накнаду за рад. Према томе, представка је била недопуштена и на основу неисцрпености правних лекова.
19. Подносилац представке се са тим није сложио.
20. У вези са роком од шест месеци, Суд подсећа да у контексту неизвршења домаћих судских одлука против несолвентних друштвених предузећа, подносиоци представки треба да подносе представке најкасније у року од шест месеци од датума када одлука о прекиду стечајног поступка постане правоснажна (види Соколов и други против Србије (одлука), број 30859/10, став 34, 14. јануар 2014. године). Суд даље подсећа да у вези са неизвршењем правоснажних пресуда донетих против друштвених предузећа у стечајном поступку и/или оних које су престале да постоје, уставну жалбу треба у начелу сматрати делотоворним правним леком у односу на све представке поднете од 22. јуна 2012. године надаље (види Маринковић против Србије (одлука), цитирана у горњем тексту, став 59.).
21. Ако се вратимо на предметни случај, Суд прво констатује да је подносилац представке изјавио уставну жалбу 16. децембра 2013. године (види став 14. у горњем тексту), када је још био у току стечајни поступак против дужника и након што је Суд пресудио да уставну жалбу треба сматрати делотворним правним леком у предметима у вези са неизвршењем правоснажних пресуда донетих против друштвених предузећа у стечају. Пошто је одлука Уставног суда достављена подносиоцу представке након 24. априла 2015. године (види став 15. у горњем тексту), а он је своју представку поднео Суду 21. октобра 2015. године, Суд налази да је подносилац представке поступио марљиво за потребе правила шест месеци и, према томе, одбацује примедбу Владе с тим у вези.
22. У вези са пропустом подносиоца представке да своју притужбу на одговарајући начин изнесе пред Уставним судом, Суд подсећа да правило исцрпености мора да се примењује са одређеном флексибилношћу и без претераног формализма и да члан 35. став 1. захтева да притужбе које се намеравају изнети накнадно у Стразбуру треба упутити одговарајућем домаћем телу, бар суштински и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву (види, међу многим другим ауторитетима, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, ст. 66. и 69, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV).
23. Суд примећује да се подносилац представке заиста притуживао пред Уставним судом због повреде права на рад и права на накнаду за рад и пружање услуга. Међутим, он је даље објаснио да су те повреде настале због тога што је он примио само 10% укупног дуга и тражио је да Уставни суд наложи исплату остатка дуга. Иако је уставна жалба подносиоца представке могла у одређеној мери бити прецизнија, Суд ипак мора да закључи да је он заправо изразио своје притужбе на начин који не оставља сумњу да је то иста притужба која је касније упућена самом Суду. Према томе, примедба Владе с тим у вези мора се такође одбацити.
24. Пошто притужбе подносиоца представке нису ни очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштене по неком другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.
25. Суд примећује да је правоснажна судска пресуда донета у корист подносиоца представке у великом делу остала неизвршена до данас.
26. Суд примећује да је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу слична питања онима покренутим у предметном случају (види Р. Качапр и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, ст. 115–116. и 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123–124. и 133–134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
27. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
28. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
29. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
30. Подносилац представке тражио је да се Држави наложи да, из сопствених средстава, исплати: (i) дуг према пресуди, заједно са трошковима извршног поступка, умањен за износ који му је већ исплаћен по овом основу; (ii) 2.000,00 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете; и (iii) 90.000,00 српских динара (приближно ЕУР 900,00) за трошкове настале пред Судом.
31. Влада је оспорила ове захтеве.
32. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (види, на пример, Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту, ст. 123–26.), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцу представке суму досуђену правоснажном домаћом пресудом од 1. децембра 2011. године (види став 10. у горњем тексту), као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу.
33. Штавише, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано и правично да подносиоцу представке досуди 2.000,00 евра, умањено за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу, за покриће нематеријалне штете, као и трошкова насталих пред Судом (види Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године).
34. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује да нема потребе да посебно разматра притужбу према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене судском пресудом донетом у његову корист, умањене за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом року, 2.000,00 евра (две хиљаде евра), умањено за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу, на име нематеријалне штете, трошкова, плус сваки порез који се може наплатити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 17. октобра 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Fatoş Aracı Заменик секретара |
Pere Pastor Vilanova Председник |
THIRD SECTION
CASE OF MAKSOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 54770/15)
JUDGMENT
STRASBOURG 17 October 2017
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Maksović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 26 September 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 54770/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (”the Convention”) by a Serbian national, Mr Radosav Maksović (”the applicant”), on 21 October 2015.
2. The applicant was represented by Ms J. Bošković, a lawyer practising in Čačak. The Serbian Government (”the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 5 July 2016 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1955 and lives in Kraljevo.
6. Between June 2003 and December 2004 the applicant, as an entrepreneur, was providing heating installation services to AD Fabrika za proizvodnju konfekcije i trikotaže Raška, a socially-owned company based in Novi Pazar (hereinafter ”the debtor company”).
7. On 2 December 2010 the Kraljevo Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtor company (St. 31/2010).
8. The applicant duly submitted his claim.
9. On 15 March 2011 the Commercial Court rejected his claim and instructed him to initiate a regular civil suit and request determination of his claim. The applicant lodged a separate civil claim.
10. On 1 December 2011 the Commercial Court ruled in favour of the applicant by recognizing his claim and ordered the debtor company to pay the applicant the costs of the civil proceedings.
11. On an unspecified date thereafter, the said judgment having become final, was acknowledged within the insolvency proceedings.
12. On 22 July 2013 the Commercial Court issued a decision ordering payment of approximately 10 % of the total debt to the applicant. The applicant received this payment on an unspecified date.
13. The debtor company was ultimately struck from the relevant public register on 9 July 2014.
B. The proceedings before the Constitutional Court
14. On 16 December 2013 the applicant lodged a constitutional appeal complaining against the Commercial Court’s decision of 22 July 2013 and that his right to work and right to compensation for work and providing services were infringed, because he received only 10 % of the total debt. He asked further the Constitutional Court to order the payment of the rest of the debt.
15. On 2 March 2015 the Constitutional Court dismissed the applicant’s appeal finding that it is not vested with the power to order such a payment. That decision was delivered to the applicant after 24 April 2015.
16. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as the enforcement and insolvency proceedings, is outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57–64 and 71–76, 15 January 2008 and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88–93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress is outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 31–44, 29 January 2013, the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29–31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12–17, 26 November 2013. Lastly, relevant domestic law concerning the proceedings before the Constitutional Court is outlined in the case Pop-Ilić and Others v. Serbia, nos. 63398/13 and seq. § 23–30, 14 October 2014.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
17. The applicant complained of the respondent State’s failure to enforce a final court judgment rendered in his favour. The Court considers that this complaint falls to be examined under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:
”In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law.”
”Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
”Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
18. The Government submitted that the applicant had lodged his application with the Court outside the six-month time-limit. In particular, this time-limit had started to run when the insolvency proceedings had been opened against the debtor company, since he should be aware at that moment that he could no longer receive a total amount the debtor company owed him and that the constitutional appeal in his case would be ineffective remedy. The Government further submitted that the applicant failed to raise his complaint before the Constitutional Court in a proper manner. Specifically, they argued that he did not raise the same complaint which he raised in his application, but complained about violation of his right to work and right to compensation for work. Therefore, the application was also inadmissible on the non-exhaustion grounds.
19. The applicant disagreed.
20. As regards the six-month time-limit, the Court recalls that in the context of the non-enforcement of domestic court decisions against insolvent socially-owned companies, the applicants should lodge their applications, at the latest, within six months as of the date when the decision on the termination of the insolvency proceedings had become final (see Sokolov and Others v. Serbia(dec.), nos. 30859/10, § 34, 14 January 2014). The Court further recalls that as regards the non-enforcement of final judgments rendered against socially-owned companies undergoing insolvency proceedings and/or those which have ceased to exist, a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective remedy in respect of all applications lodged from 22 June 2012 onwards (see Marinković v. Serbia (dec.), cited above, § 59).
21. Turning to the present case, the Court firstly notes that the applicant had lodged his constitutional appeal on 16 December 2013 (see paragraph 14 above) when the insolvency proceedings against the debtor company were still pending and after the Court had ruled that the constitutional appeal should be considered as an effective remedy in cases concerning the non-enforcement of final judgments rendered against socially-owned companies undergoing insolvency proceedings. Since the Constitutional Court’s decision had been delivered to the applicant after 24 April 2015 (see paragraph 15 above) and he had lodged his application with the Court on 21 October 2015, the Court finds that the applicant acted diligently for the purposes of the six-month rule and, therefore, rejects the Government’s objection in this regard.
22. As regards the failure of the applicant to raise his complaint before the Constitutional Court in a proper manner, the Court reiterates that exhaustion rule must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism and that Article 35 § 1 requires that the complaints intended to be made subsequently in Strasbourg should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law (see, among other authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, §§ 66 and 69, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV).
23. The Court observes that the applicant indeed complained before the Constitutional Court about violation of his right to work and right to compensation for work and providing services. However, he further explained that those violations occurred because he had received only 10 % of the total debt and asked the Constitutional Court to order the payment of the rest of the debt. Even though the applicant’s constitutional complaint could have been somewhat more specific, the Court cannot but conclude that he had in fact expressed his grievances in a manner which leaves no doubt that it was the same complaint which was subsequently submitted to the Court itself. Therefore, the Government’s objection in this respect must also be rejected.
24. Since the applicant’s complaints are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.
25. The Court notes that the final court judgment rendered in the applicant’s favour remains unenforced in large part to date.
26. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115–116 and 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123–124 and 133–134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
27. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1.
28. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
29. Article 41 of the Convention provides:
”If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
30. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds: (i) the judgment debt, plus the costs of the enforcement proceedings, less the amount which had already been paid to him on this basis; (ii) 2,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage; and (iii) 90,000 Serbian Dinars (approximately EUR 900) for the costs and expenses incurred before the Court.
31. The Government contested these claims.
32. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above §§ 123-26), the Court considers that the Government should pay to the applicant the sum awarded in the final domestic judgment of 1 December 2011 (see paragraph 10 above), as well as the established costs of the enforcement proceedings, less any amounts which may have already been paid on this basis.
33. Furthermore, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award the applicant EUR 2,000, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses incurred before the Court (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013).
34. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there have been violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months, the sum awarded in the court judgment rendered in his favour, less any amounts which may have already been paid in this regard;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros), less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 17 October 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |