Marković protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 51/2017 од 25.5.2017. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МАРКОВИЋ против Србије
(Представка број 70661/14)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

28. март 2017. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Марковић против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Luis López Guerra, председник,

Dmitry Dedov,

Branko Lubarda, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореном заседању 7. марта 2017. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 70661/14) против Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), српски и аустријски држављанин, господин Вукоман Марковић (у даљем тексту: „Подносилац представке”), 13. октобра 2014. године.

2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) првобитно је заступао њен бивши заступник, госпођа В. Родић, а одскора њен садашњи заступник госпођа Н. Плавшић.

3. Представка је 1. септембра 2015. године прослеђена Влади.

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представки од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке рођен је 1951. године, а живи у месту Waldegg, Аустрија.

6. Подносилац представке је 28. септембра 1994. године покренуо парнични поступак тражећи да се изврши подела одређене имовине.

7. Општински суд у Ивањици је 5. јануара 2009. године прекинуо наведени поступак до окончања другог парничног предмета.

8. Изгледа да је наведени парнични поступак још у току.

9. Уставни суд је 23. јуна 2011. године утврдио повреду подносиочевог права на суђење у разумном року и наложио убрзање спорног поступка. Суд је додатно саопштио да подносилац представке има право на тражену накнаду нематеријалне штете, у складу са чланом 90. Закона о Уставном суду (види став 13, члан 90. у даљем тексту).

10. Чини се да се подносилац представке обратио Комисији за накнаду штете 11. децембра 2011. године и тражио исплату досуђене накнаде, али очигледно није добио одговор.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

A. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије” – „Службени гласник РС”, број 98⁄06)

11. Члан 32. став 1. утврђује, између осталог, да свако има право на правично суђење пред судом приликом утврђивања његових права и обавеза.

12. Члан 170. утврђује да се „уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.”

Б. Закон о Уставном суду (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 109⁄07)

13. Релевантне одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 7. став 1.

„Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.”

Члан 82. ст. 1. и 2.

„Уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

Уставна жалба може се уложити чак и ако сви доступни правни лекови нису исцрпљени у случају повреде права подносиоца представке на суђење у разумном року.”

Члан 83. став 1.

„Уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.”

Члан 84. став 1.

„Уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода ... [у питању]...”

Члан 89. ст. 2. и 3.

„Када Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода и одредити начин правичног задовољења подносиоца.

Одлуком којом се усваја уставна жалба Уставни суд ће одлучити и о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете или елиминисању других штетних последица пред надлежним телом, у складу са законом.”

Члан 90.

„... [Подносилац представке који је добио одлуку Уставног суда у своју корист] .., може поднети захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете да би постигао договор око износа ... [накнаде која ће се досудити] ...

Ако Комисија за накнаду штете не пресуди повољно по захтеву за накнаду штете или ако одлуку не донесе у року од 30 дана од датума његовог подношења, подносилац представке може уложити парничну тужбу за накнаду штете код надлежног суда. Ако се постигне само делимичан договор, парнична тужба може се поднети за преостали део износа који се тражи.

Састав и рад Комисије за накнаду штете регулише Министарство правде.”

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

14. Подносилац представке притуживао се да дужина парничног поступка у питању није била компатибилна са захтевом „разумног рока”. Он се позвао на члан 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:

Члан 6. став 1.

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на ... расправу у разумном року пред ... судом ...,”

A. Допуштеност

15. Влада је констатовала да је подносилац представке добио одлуку Уставног суда, којом је утврђена повреда његовог права на суђење у разумном року. Међутим, пошто он није покренуо посебну парницу за накнаду штете, он не може даље да тврди да је жртва наводне повреде. Из истог разлога мора се, такође, сматрати да подносилац није исцрпео све доступне домаће правне лекове. Суд сматра да ову примедбу треба разматрати само у оквиру статуса жртве подносиоца представке (види, уз одговарајуће измене, Видаковић против Србије (одлука), број 16231/07, 24. мај 2011. године).

16. Суд подсећа да статус жртве подносиоца представке, у смислу члана 34. Конвенције, зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и да ли су, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење с тим у вези. Тек када се испуне ови услови, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (види Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; и Cataldo против Италије (одлука), број 45656/99, 3. јун 2004. године).

17. Суд, с тим у вези, констатује да је Уставни суд утврдио да је право подносиоца представке на утврђивање потраживања у разумном року повређено (види став 9. у горњем тексту), чиме је призната повреда на коју се жалио и чиме је делотворно испуњен први услов утврђен праксом Суда.

18. Статус жртве подносиоца представке затим зависи и од тога да ли је досуђено обештећење одговарајуће и довољно у погледу правичног задовољења како је предвиђено чланом 41. Конвенције (види Dubjaková против Словачке (одлука), број 67299/01, 19. октобар 2004. године).

19. С тим у вези, Суд подсећа да се у предметима због дужине поступка једна од карактеристика довољног обештећења која може елиминисати статус жртве парничне странке односи на досуђени износ. Овај износ зависи, нарочито, од карактеристика и делотворности правног лека. Стога државе које су, као Србија, усвојиле правни лек осмишљен и за убрзавање поступка и за досуђивање накнаде, имају слободу да досуђују износе који – иако су нижи од износа које Суд досуђује – нису неоправдани (види Cocchiarella против Италије [ВВ], цитирана у горњем тексту, ст. 96, 97.).

20. У овом предмету, осим што је утврдио повреду, Уставни суд је саопштио да подносилац представке има право на накнаду нематеријалне штете. Међутим, из материјала који поседује, Суд примећује да изгледа да подносиоцу представке никада није досуђена таква накнада (види став 10. у горњем тексту).

21. Суд, према томе, закључује да подносилац представке није изгубио статус жртве, у смислу члана 34. Конвенције. Примедба Владе с тим у вези се стога мора одбацити (види Прохаска, Продановић и други против Србије, број 63003/10 и редом, 8. новембар 2016. године).

22. Суд даље констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Она није ни недопуштена по неком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

23. Влада је у суштини поновила своје аргументе изнете у вези са допуштеношћу представке.

24. Подносилац представке је поновио своју притужбу.

25. С обзиром на горе наведено, а посебно с обзиром на став Суда у вези са статусом жртве подносиоца представке, Суд закључује да је у овом предмету дужина поступка у питању била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.

26. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

27. Члан 41. Конвенције прописује:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”

A. Штета

28. Подносилац представке тражио је 15.000,00 евра (ЕУР) за накнаду нематеријалне штете.

29. Влада није дала никакав коментар с тим у вези.

30. Суд се уверио да је подносилац представке без сумње имао потешкоће због дужег кашњења у поступку у питању. Он због тога досуђује подносиоцу представке ЕУР 3.600,00 на име нематеријалне штете, умањен за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.

Б. Трошкови

31. Подносилац представке је такође тражио одређене износе на име трошкова насталих пред домаћим судовима.

32. Влада није дала никакав коментар с тим у вези.

33. У овом предмету, с обзиром на документа која поседује, Суд констатује да се, пошто спорни поступак на домаћем нивоу још није завршен, подносиоцу представке још може досудити накнада трошкова насталих на домаћем нивоу. Захтев подносиоца представке за накнаду трошкова поступка мора се због тога одбацити.

В. Законска камата

34. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

3. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца, ЕУР 3.600,00 (три хиљаде шест стотина евра) на име нематеријалне штете, умањен за сваки износ који је можда већ исплаћен с тим у вези на домаћем нивоу заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 28. марта 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

 THIRD SECTION

CASE OF MARKOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 70661/14)

JUDGMENT

STRASBOURG

28 March 2017

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Marković v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Luis López Guerra, President,

Dmitry Dedov,

Branko Lubarda, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 7 March 2017,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 70661/14) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian and Austrian national, Mr Vukoman Marković (“the applicant”), on 13 October 2014.

2. The Serbian Government (“the Government”) were initially represented by their former Agent, Ms V. Rodić, who was recently substituted by their current Agent, Ms N. Plavšić.

3. On 1 September 2015 the application was communicated to the Government.

4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1951 and lives in Waldegg, Austria.

6. On 28 September 1994 the applicant initiated civil proceedings requesting the division of a certain estate.

7. On 5 January 2009 the Ivanjica Municipal Court suspended the said proceedings until conclusion of another civil case.

8. It would appear that the said civil proceedings are still pending.

9. On 23 June 2011 the Constitutional Court found a breach of the applicant’s right to a hearing within a reasonable time and ordered the speeding up of the impugned proceedings. The court, additionally, declared that the applicant was entitled to the non-pecuniary damages sought, in accordance with Article 90 of the Constitutional Court Act (see paragraph 13, Article 90, below).

10. It seems that, the applicant contacted the Commission for Compensation on 11 December 2011 and requested the payment of the compensation awarded, but apparently received no response.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Constitution of the Republic of Serbia 2006 (Ustav Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – no. 98⁄06)

11. Article 32 § 1 provides, inter alia, that everyone shall have the right to a fair hearing before a tribunal in the determination of his rights and obligations.

12. Article 170 provides that a “constitutional appeal may be lodged against individual decisions or actions of State bodies or organisations exercising delegated public powers which violate or deny human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies for their protection have already been exhausted or have not been prescribed.”

B. The Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu; published in OG RS no. 109⁄07)

13. The relevant provisions of this Act read as follows:

Article 7 § 1

“The decisions of the Constitutional Court shall be final, enforceable and binding.”

Article 82 §§ 1 and 2

“A constitutional appeal may be lodged against an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers which violates or denies human or minority rights and freedoms guaranteed by the Constitution, if other legal remedies have already been exhausted or have not been prescribed or where the right to their judicial protection has been excluded by law.

A constitutional appeal may be lodged even if all available remedies have not been exhausted in the event of a breach of an applicant’s right to a trial within a reasonable time.”

Article 83 § 1

“A constitutional appeal may be lodged by any individual who believes that any of his or her human or minority rights or freedoms guaranteed by the Constitution has been violated or denied by an individual decision or an action of a State body or an organisation exercising delegated public powers.”

Article 84 § 1

“A constitutional appeal may be lodged within thirty days of receipt of the individual decision or the date of commission of the actions ... [in question] ...”

Article 89 §§ 2 and 3

“When the Constitutional Court finds that an ... individual decision or action has violated or denied a human or minority right or a freedom guaranteed by the Constitution, it shall annul the ... decision in question or ban the continuation of such action or order the implementation of other specific measures as well as the removal of all adverse consequences within a specified period of time.

The decision of the Constitutional Court accepting a constitutional appeal shall constitute a legal basis for requesting compensation or the removal of other adverse consequences before a competent body, in accordance with the law.”

Article 90

“... [An applicant who has obtained a Constitutional Court decision in his or her favour] .., may lodge a compensation claim with the Commission for Compensation in order to reach an agreement in respect of the amount ... [of compensation to be awarded] ...

If the Commission for Compensation does not rule favourably in respect of a compensation claim or fails to issue a decision within thirty days from the date of its submission, the applicant may file a civil claim for damages before the competent court. If only partial agreement has been achieved, a civil claim may be filed in respect of the remainder of the amount sought.

The composition and operation of the Commission for Compensation shall be regulated by the Minister of Justice.”

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

14. The applicant complained that the length of the civil proceedings in question had been incompatible with the “reasonable time” requirement. He relied on Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

Article 6 § 1

“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal...”

A. Admissibility

15. The Government noted that the applicant had obtained a decision of the Constitutional Court, which had found a violation of his right to a hearing within a reasonable time. However, since he did not bring a separate civil suit for damages, he cannot still claim to be a victim of the alleged violation. For the same reason the applicant must also be deemed as having failed to exhaust available domestic remedies. The Court considers that this objection falls to be examined under the applicant’s victim status only (see. mutatis mutandis, Vidaković v. Serbia (dec.), no. 16231/07, 24 May 2011).

16. The Court recalls that an applicant’s status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention depends on the fact whether the domestic authorities acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

17. The Court, in this respect, notes that the Constitutional Court found that the applicant’s right to a determination of his claim within a reasonable time had been violated (see paragraph 9 above), thereby acknowledging the breach complained of and, effectively, satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.

18. The applicant’s victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).

19. In this connection, the Court recalls that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are not unreasonable (see Cocchiarella v. Italy [GC], cited above, §§ 96, 97).

20. In the present case, the Constitutional Court, in addition to the said finding of a violation, declared that the applicant was entitled to non-pecuniary damages. However, from the material in its possession, the Court observes that it would appear that the applicant was never awarded with any such compensation (see paragraph 10 above).

21. The Court therefore concludes that the applicant did not lose his status as victim within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must hence be rejected (see Prohavska, Prodanović and Others v. Serbia, nos. 63003/10 and seq, 8 November 2016).

22. The Court further notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

23. The Government essentially repeated its arguments submitted with regards to the admissibility of the application.

24. The applicant reiterated his complaint.

25. In view of the above and in particular the Court’s finding regarding the victim status of the applicant the Court concludes that in the present case the length of the proceedings in question was excessive and did not meet the “reasonable time” requirement.

26. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

27. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage

28. The applicant claimed 15,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

29. The Government offered no comments in this regard.

30. The Court is satisfied that the applicant has undoubtedly suffered distress on account of the lengthy delay in the proceedings in question. It therefore awards the applicant EUR 3,600 in respect of the non-pecuniary damage suffered, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.

B. Costs and expenses

31. The applicant also claimed certain amounts in respect of the costs and expenses incurred before the domestic courts.

32. The Government made no comments in this regard.

33. In the present case, regard being had to the documents in its possession, the Court notes that since the impugned domestic proceedings are still pending the applicant may yet be awarded compensation for the costs and expenses incurred domestically. The applicant’s claim for costs and expenses must hence be rejected.

C. Default interest

34. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, EUR 3,600 (three thousand and six hundred euros) in respect of non-pecuniary damage, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level plus, any tax that may be chargeable to the applicant, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 28 March 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.