Hrustić protiv Srbije

ПРЕДМЕТ ХРУСТИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 8647/16 и још две – видети приложени списак)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 
9. јануар 2018. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Хрустић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Pere Pastor Vilanova, председник,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара одељења,

После већања на затвореној седници одржаној 12. децембра 2017. године,

Изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу три представке (бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) против Србије, које су Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција”) четири српска држављанина, госпођа Хасиба Хрустић („први подносилац представке”), господина Драгослав Стојановић и госпођа Оливера Стојановић („други и трећи подносилац представке”), и госпођа Мирјана Илић („четврти подносилац представке”), дана 5. и 26. фебруара и 7. априла 2016. године.

2. Другог, трећег и четвртог подносиоца представке је заступао господин З. Величковић, адвокат из Гаџиног Хана. Владу Србије („Влада”) је заступао њен заступник, госпођа Н. Плавшић.

3. Дана 10. новембра 2016. године притужбе на дужину парничног и управног поступка достављене су Влади, а преостали део представки проглашен је недопуштеним, сходно Правилу 54. став 3. Пословника Суда.

ЧИЊЕНИЦЕ

ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Лични подаци подносилаца представки, као и чињенице у вези са сваким предметом изнете су у Анексу ове пресуде.

5. Подносиоци представки притуживали су се, према члану 6. став 1. Конвенције, на прекомерну дужину трајања разних парничних и управних поступака.

6. У случају првог и четвртог подносиоца представке Уставни суд је одбацио њихове уставне жалбе, док је у случају другог и трећег подносиоца представке Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року, али није досудио накнаду на име претрпљене штете.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРИТУЖБИ ПОДНОСИЛАЦА ПРЕДСТАВКИ

7. Суд сматра да, у складу са Правилом 42. став 1. Пословника Суда, представке подносилаца треба здружити, с обзиром на њихову заједничку чињеничну и правну позадину.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

8. Подносиоци представки притуживали су се да је дужина поступака била неспојива са захтевом „разумног рока”, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:

„Током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... расправу у разумном року пред... судом...”

A. Допуштеност

1. У погледу неисцрпљености домаћих правних лекова

9. Влада је изнела да први и четврти подносилац представке нису правилно исцрпели домаће правне лекове. Конкретно, Влада је тврдила да су наведени подносиоци представки пропустили да правилно користе уставну жалбу.

10. Први и четврти подносилац представке су ово оспорили и остали при томе да су се Уставном суду жалили на правилан начин.

11. Суд је већ доследно утврдио да правило исцрпљености домаћих лекова према члану 35. став 1. Конвенције захтева да притужбе које му се касније намеравају поднети, треба упутити одговарајућем домаћем органу, бар прећутно и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним домаћим правом и даље, да треба употребити свако правно средство које би могло спречити повреду Конвенције (види, на пример, Вучковић и други против Србије (прелиминарна примедба) [ВВ], бр. 17153/11 и још 29 других, став 72, 25. март 2014. године).

12. У овом предмету, подносиоци представки су се у уставној жалби позвали на члан 32. Устава Србије који одговара члану 6. Конвенције и притуживали су се због оцене доказа и дужине трајања спорног поступка. По мишљењу Суда, тиме су први и четврти подносилац представке дали домаћим органима прилику да правилно размотре њихове притужбе, прилику која се у начелу даје Високим странама уговорницама чланом 35. став 1. Конвенције (види Муршић против Хрватске [ВВ], бр. 7334/13, став 72, ЕСЉП 2016.; и Јоксимовић против Србије, бр. 37929/10, став 21, 10. октобар 2017.). Суд стога налази да су први и четврти подносилац представке правилно исцрпели домаћа правна средства. Прелиминарна примедба Владе се стога мора одбити.

2. У погледу губитка статуса жртве

13. Влада је изнела да други и трећи подносилац представке не могу да тврде да су жртве наводне повреде.

14. Суд сматра да је примедба Владе тесно повезана са суштином притужбе подносилаца представки и да се због тога мора здружити са основаношћу.

3. Закључак

15. Суд сматра да представке подносилаца нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3.(а) Конвенције. Он даље констатује да нису ни недопуштене по неком другом основу. Због тога се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. У погледу првог и четвртог подносиоца представке (госпођа Хасиба Хрустић и госпођа Мирјана Илић, представке бр. 8647/16 и 20851/16)

16. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и надлежних органа и важност предмета спора за подносиоце представки (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕСЉП 2000-VII). Суд понавља да је у радним споровима потребна посебна ажурност (Ruotolo против Италије, пресуда од 27. фебруара 1992. године, серија А бр. 230-D, стр. 39, став 17.).

17. Суд је често утврђивао повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима којима се покрећу слична питања као у конкретном предмету (види Frydlender, у горњем тексту).

18. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела никакву чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овим предметима. С обзиром на праксу по овом питању (види, на пример, Немет против Србије, бр. 22543/05, 8. децембар 2009. године, Благојевић против Србије, бр. 63113/13, 28. март 2017. године и Ковић и други против Србије, бр. 39611/08 и још две, 4. април 2017. године), Суд сматра да је у овим предметима дужина поступка била претерана и да није испунила захтев „разумног рока”.

Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1.

2. У погледу другог и трећег подносиоца представке (господин Драгослав Стојановић и госпођа Оливера Стојановић, представка бр. 12666/16)

19. Влада је изнела да су други и трећи подносилац представке изгубили статус жртве пошто су добили одлуку Уставног суда (види став 13 у горњем тексту). Према мишљењу Владе, само утврђивање повреде представља довољно обештећење за повреду права подносилаца представке на суђење у разумном року.

20. Други и трећи подносилац представке се нису сложили.

21. Суд подсећа да статус „жртве” подносиоца представке зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење у вези с тим. Тек када се задовоље ови услови супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције не допушта разматрање представке (види Cocchiarella против Италије [ВВ], бр. 64886/01, став 71, ЕСЉП 2006-V; и Cataldo против Италије (одл.), бр. 45656/99, 3. јун 2004.).

22. С тим у вези, Суд констатује да је Уставни суд нашао да је право подносилаца представке на утврђивање њиховог захтева у разумном року повређено – чиме је потврдио повреду на коју се притужују и, делотворно, испунио први услов утврђен у судској пракси Суда.

23. Статус жртве подносилаца представки затим зависи од тога да ли је обештећење које им је досуђено било одговарајуће и довољно у вези са правичним задовољењем предвиђеним чланом 41. Конвенције (види Dubjaková против Словачке (одл.), бр. 67299/01, 19. октобар 2004. године и Ковић, цитирано у горњем тексту, став 18.).

24. С тим у вези, Суд подсећа да се у предметима који се тичу дужине поступка једна од карактеристика довољног обештећења која може елиминисати статус жртве странке односи на досуђени износ. Овај износ зависи посебно од карактеристика и делотворности правног средства. Стога, државе које су се, као Србија, одлучиле за правно средство осмишљено и да убрза поступка и да се досуди накнада имају слободу да досуђују износе који – иако су нижи од износа које Суд досуђује – нису неразумни (види Cocchiarella против Италије [ВВ], цитирано у горњем тексту, ст. 96, 97.).

25. У овом предмету, међутим, Суд констатује да Уставни суд није досудио никакву накнаду.

26. Суд, према томе, закључује да други и трећи подносилац представке нису изгубили свој статус жртве у смислу члана 34. Конвенције. Прелиминарна примедба Владе у овом погледу се стога мора одбацити.

27. С обзиром на горе наведено, свеобухватност релевантних чињеница, а нарочито његових налаза у вези са статусом жртве подносилаца представки, Суд закључује да је у овом предмету дужина поступка у питању била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.

28. Стога је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

29. Члан 41. Конвенције прописује:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или Протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

A. Штета, трошкови

30. Подносиоци представки су тражили различите износе у вези са нематеријалном штетом коју је претрпео свако од њих. Подносиоци представки су, такође, тражили различите износе у вези са правним трошковима насталим у поступку пред домаћим судовима и овим Судом. Тражени износи дати су у Анексу ове пресуде. Поред тога, други подносиоци представке тражили су да им се досуди новчана накнада на име штете, која се састоји од вредности парцела, које су наводно изгубили у спору, док је трећи подносилац представке тражио исплату зарада које би остварио да је остао у радном односу.

31. Влада је оспорила горе поменуте захтеве.

32. На основу докумената које поседује и своје судске праксе (види Благојевић против Србије, бр. 63113/13, став 30, 28. март 2017. године и Ковић и други против Србије, бр. 39611/08 и још две, ст. 28–31, 4. април 2017. године), Суд сматра да је оправдано да подносиоцима представки досуди износе дате у приложеној табели на име нематеријалне штете и трошкова, умањене за било које износе који се можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.

33. У погледу захтева другог и трећег подносиоца представке за накнаду материјалне штете, Суд их сматра неоснованим. С обзиром на утврђену повреду, посебно њен процесни карактер, суд не види никакву узрочну вези између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он, стога, одбацује њихове захтеве с тим у вези.

Б. Затезна камата

34. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке, уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да здружи представке;

2. Одлучује да по питању основаности здружи и прелиминарну примедбу Владе у вези са статусом жртве другог и трећег подносиоца представке и одбија је;

3. Проглашава представке допуштеним;

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са сваким подносиоцем представке;

5. Утврђује

(a) да ће Тужена држава исплатити подносиоцима представки, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити на те суме, а које ће претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате, након одузимања износа који су можда већ исплаћени по овом основу на домаћем нивоу;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део захтева подносиоца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 9. јануара 2018. године, у складу са Правилом 77. ст. 2 . и 3. Пословника Суда.

ДОДАТАК

–––––––––

2 Умањено за износе који су можда већ исплаћени по овом основу на домаћем нивоу. 

THIRD SECTION

CASE OF HRUSTIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Application no. 8647/16 and 2 others – see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG 
9 January 2018

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Hrustić and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Pere Pastor Vilanova, President,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 12 December 2017,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in three applications (nos. 8647/16, 12666/16 and 20851/16) against the Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (”the Convention”) by four Serbian nationals, Ms Hasiba Hrustić (”the first applicant”), Mr Dragoslav Stojanović and Ms Olivera Stojanović (”the second and third applicant”), and Ms Mirjana Ilić (”the fourth applicant”), on 5 and 26 February and 7 April 2016, respectively.

2. The second, third and fourth applicants were represented by Mr Z. Veličković, a lawyer practicing in Gadžin Han. The Serbian Government (”the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.

3. On 10 November 2016 the complaints concerning the length of civil and administrative proceedings were communicated to the Government and the remainders of the applications were declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

THE FACTS

THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

4. The applicants’ personal details as well as the facts in relation to each case are set out in the Annex to this judgment.

5. The applicants complained of the excessive length of different civil and administrative proceedings under Article 6 § 1 of the Convention.

6. In case of the first and fourth applicant the Constitutional Court rejected their the constitutional appeals, whereas in case of the second and third applicant the Constitutional Court found a violation of a right to a trial within reasonable time, but awarded no damages.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICANT’S COMPLAINTS

7. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applicants’ applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

8. The applicants complained that the length of the proceedings had been incompatible with the ”reasonable time” requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

”In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal...”

A. Admissibility

1. As regards the non-exhaustion of domestic remedies

9. The Government submitted that the first and fourth applicant had failed to properly exhaust domestic remedies. Specifically, they claimed that the said applicants had failed to make proper use of the constitutional appeal procedure.

10. The first and fourth applicants contested this and maintained that they had complained before the Constitutional Court in a proper manner.

11. The Court has consistently held that the rule on the exhaustion of domestic remedies, under Article 35 § 1 of the Convention, requires that the complaints intended to be made subsequently before it should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law and, further, that any procedural means that might prevent a breach of the Convention should have been used (see, for example, Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 72, 25 March 2014).

12. In the present case, the applicants had, in their constitutional appeals, relied on Article 32 of the Serbian Constitution which corresponds to Article 6 of the Convention and had complained about the assessment of evidence and the length of the impugned proceedings. In the Court’s view, by so doing the first and fourth applicants provided the national authorities with an opportunity to properly address their complaints, an opportunity which is in principle intended to be afforded to Contracting States by Article 35 § 1 of the Convention (see Muršić v. Croatia [GC], no. 7334/13, § 72, ECHR 2016; and Joksimovic v. Serbia, no. 37929/10, § 21, 10 October 2017). The Court thus finds that the first and fourth applicants had properly exhausted domestic remedies. The Government’s preliminary objection in this respect must therefore be dismissed.

2. As regards the loss of victim status

13. The Government submitted that the second and third applicants could not claim to be victims of the alleged violation.

14. The Court considers that the Government’s objection is closely linked to the substance of the applicants’ complaint and should therefore be joined to the merits.

3. Conclusion

15. The Court otherwise considers that the applicants’ applications are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. As regards the first and fourth applicants (Ms Hasiba Hrustić and Ms Mirjana Ilić, applications nos. 8647/16 and 20851/16)

16. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicants in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France[GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII). The Court reiterates that special diligence is necessary in employment disputes (Ruotolo v. Italy, judgment of 27 February 1992, Series A no. 230-D, p. 39, § 17).

17. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).

18. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present cases. Having regard to its case-law on the subject (see, for example, Nemet v. Serbia, no. 22543/05, 8 December 2009, Blagojević v. Serbia, no. 63113/13, 28 March 2017 and Ković and Others v. Serbia, no. 39611/08 and 2 others, 4 April 2017), the Court considers that in the instant cases the length of the proceedings was excessive and failed to meet the ”reasonable time” requirement.

There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.

2. As regards the second and third applicants (Mr Dragoslav Stojanović and Ms Olivera Stojanović, application no. 12666/16)

19. The Government submitted that as the second and third applicants had obtained decision from the Constitutional Court they had therefore lost their victim status (see paragraph 13 above). In the Government’s opinion, the finding of a violation alone constituted sufficient redress for the breach of the applicants’ right to a hearing within a reasonable time.

20. The second and third applicant disagreed.

21. The Court recalls that an applicant’s status as a ”victim” depends on the fact whether the domestic authorities acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

22. The Court, in this respect, notes that the Constitutional Court found that the applicants’ right to the determination of their claim within a reasonable time had been violated – thereby acknowledging the breach complained of and, effectively, satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.

23. The applicants’ victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient, having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004 and Ković, cited above, § 18).

24. In this connection, the Court recalls that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are not unreasonable (see Cocchiarella v. Italy [GC], cited above, §§ 96, 97).

25. In the present case, however, the Court notes that the Constitutional Court awarded no compensation at all.

26. The Court therefore concludes that the second and third applicants did not lose their status as victim within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s preliminary objection in this regard must hence be rejected.

27. In view of the above, the entirety of the relevant facts, and in particular its finding regarding the victim status of the applicants, the Court concludes that in the present case the length of the proceedings in question was excessive and did not meet the ”reasonable time” requirement.

28. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

29. Article 41 of the Convention provides:

”If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses

30. The applicants claimed various amounts in respect of the non-pecuniary damages suffered by each of them. The applicants also requested various sums in respect of legal costs incurred in the proceedings before both the domestic courts and the Court. The sums requested are indicated in the Annex to the judgment. In addition, the second applicants requested to be awarded pecuniary damage comprising of the value of the plots of land, they had allegedly lost in their dispute, whereas the third applicant requested salaries she would have earned had she remained employed.

31. The Government contested the above-mentioned claims.

32. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law (see Blagojević v. Serbia, no. 63113/13, § 30, 28 March 2017, and Ković and Others v. Serbia, no. 39611/08 and 2 others, §§ 28-31, 4 April 2017) the Court considers it reasonable to award to the applicants the sums indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.

33. As regards the requests for pecuniary damage of the second and third applicants, the Court finds them unsubstantiated. In view of the violation found, specifically its procedural character, the court sees no causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects their claims in this respect.

B. Default interest

34. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Decides to join to the merits the Government’s preliminary objection as to the second and third applicant’s victim status, and dismisses it;

3. Declares the applications admissible;

4. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention in respect of each applicant;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 9 January 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX

–––––––––––––––

1 Less any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level.