Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МАТИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 41722/14)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 15. новембар 2016. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Матић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 18. октобра 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 41722/14) против Републике Србије које је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављанин, господин Радослав Матић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 24. маја 2014. године.
2. Подносиоца представке заступала је госпођа М. Јоксимовић, адвокат из Крагујевца. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник у то време, госпођа В. Родић коју је недавно заменила заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 18. децембра 2014. године прослеђена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1936. године и живи у Крагујевцу.
6. Подносилац представке је 13. децембра 2006. године поднео имовинско-правни захтев у кривичном поступку, као оштећени.
7. Првостепени суд у Крагујевцу је 18. новембра 2010. године донео првостепену пресуду.
8. Апелациони суд у Крагујевцу је 20. октобра 2011. године донео другостепену пресуду. Ова пресуда је подносиоцу представке уручена 7. новембра 2011. године.
9. Уставни суд Србије је 18. фебруара 2014. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ
10. Подносилац представке се притуживао да је дужина поступка у питању била неспојива са захтевом разумног рока, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ...."
11. Влада је оспорила аргумент да се у посебним околностима предмета, наиме поступка на два нивоа, дужина поступка не може сматрати прекомерном.
12. Поступак у питању трајао је четири године и једанаест месеци на два нивоа.
13. Суд констатује да ова представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције, нити недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
14. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности конкретног предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и релевантних органа и значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).
15. Суд је често утврђивао повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу питања слична овоме у конкретном случају (види Frydlender, цитирана у горњем тексту).
16. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд није нашао ниједну чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак о основаности притужбе подносиоца представке. С обзиром на своју судске праксу о овом питању (види Немет против Србије, број 22543/05, став 17, 8. децембар 2009. године), Суд сматра да је у предметном случају дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев разумног рока.
17. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
18. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
19. Подносилац представке је тражио разне износе у вези са материјалном и нематеријалном штетом због исхода домаћих поступака.
20. Влада је сматрала да су захтеви подносиоца представке неосновани зато што су се односили на исход домаћих поступака, а не на дужину наведених поступака.
21. С обзиром да се накнада коју је подносилац представке тражио односила на исход домаћих поступака, а не на дужину поступака, Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и тражене накнаде штете. Он због тога одбацује овај захтев.
22. Подносилац представке је, такође, тражио ЕУР 450.00 за трошкове поступка настале пред Судом.
23. Влада је сматрала да су ти износи прекомерни.
24. С обзиром на документа која поседује и на своју судску праксу, Суд сматра да је оправдано да се подносиоцу представке досуди износ од 450.00 евра за трошкове поступка пред Судом.
25. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца, ЕУР 450.00 (четири стотине педесет евра) на име трошкова, заједно са порезом који се може наплатити на ове износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате,
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 15. новембра 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
THIRD SECTION
CASE OF MATIĆ v. SERBIA
(Application no. 41722/14)
JUDGMENT
STRASBOURG 15 November 2016
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Matić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 18 October 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 41722/14) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Radosav Matić ("the applicant"), on 24 May 2014.
2. The applicant was represented by Ms M. Joksimović, a lawyer practising in Kragujevac. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Ms V. Rodić who was recently substituted by their current agent Ms N. Plavšić.
3. On 18 December 2014 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1936 and lives in Kragujevac.
6. On 13 December 2006 the applicant filed a civil claim in criminal proceedings as injured party.
7. On 18 November 2010 the Kragujevac Court of First Instance delivered the first instance judgment.
8. On 20 October 2011 the Kragujevac Appellate Court delivered the second instance judgment. This judgment was delivered to the applicant on 7 November 2011.
9. On 18 February 2014 the Constitutional Court of Serbia rejected the applicant’s constitutional appeal.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
10. The applicant complained that the length of the proceedings in question had been incompatible with the "reasonable time" requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal..."
11. The Government contested that argument claiming that in the specific circumstances of the case, namely the proceedings before two instances, the length of proceedings cannot be considered excessive.
12. The proceedings in question lasted for four years and eleven months in two instances.
13. The Court notes that this application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention nor inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
14. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
15. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).
16. Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion on the merits of the applicant’s complaint. Having regard to its case-law on the subject (see Nemet v. Serbia, no. 22543/05, § 17, 8 December 2009), the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.
17. Accordingly, there has been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
18. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
19. The applicant claimed various sums in respect of pecuniary and non-pecuniary damage relating to the outcome of the domestic proceedings.
20. The Government considered that as the amounts sought by the applicant related to the outcome of the domestic proceedings rather than the length of the said proceedings those were therefore unfounded.
21. Given that the damages requested by the applicant related to the outcome of the domestic proceedings rather than the length of the said proceedings the Court does not discern any causal link between the violation found and the damages requested; it therefore rejects this claim.
22. The applicant also claimed EUR 450 for the costs and expenses incurred before the Court.
23. The Government considered this amount to be excessive.
24. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 450 for costs and expenses for the proceedings before the Court.
25. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months, EUR 450 (four hundred fifty euros) in respect of costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement,
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 15 November 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza