Šaćirović i drugi protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ШАЋИРОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ 
(Представка број 54001/15 и три друге – види приложени списак)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

20. фебруар 2018. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Шаћировић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Pere Pastor Vilanova, председник,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореном заседању 30. јануара 2018. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представки (бр. 54001/15, 55113/15, 60075/15 и 7193/16) против Србије које су Суду поднете према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране српских држављана, господина Исмета Шаћировића (у даљем тексту: „први подносилац представке”), господина Жарка Бркића (у даљем тексту: „други подносилац представке”), удружења под називом Удружење Акционара Предузећа „Југометал” (у даљем тексту: „трећи подносилац представке”) и господина Зорана Бајића (у даљем тексту: „четврти подносилац представке”), 13. октобра 2015. године, 24. новембра 2015. године, 16. октобра 2015. године и 21. јануара 2016. године.

2. Подносиоце су заступали господин Ж. Николов, госпођа Ј. Ђелић, господин М. Тимотијевић и господин Н. Јоловић, адвокати из Новог Пазара и Београда. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступао њен заступник госпођа Н. Плавшић.

3. Притужбе на дужину трајања парничних поступка прослеђене су Влади 21. јуна 2016. године, а преостали део представки је проглашен недопуштеним према Правилу 54 став 3. Пословника Суда.

ЧИЊЕНИЦЕ

ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Лични подаци подносилаца представки, као и чињенице везане за сваки предмет, наведени су у додатку.

5. Подносиоци представки су се, према члану 6. став 1. Конвенције, жалили на дужину трајања разних парничних поступака.

6. У предмету првог подносиоца представке Уставни суд је утврдио повреду његовог права на суђење у разумном року, али није утврдио накнаду штете. Што се тиче трећег подносиоца представке, Уставни суд је одбио његову жалбу. На крају, у погледу друга два подносиоца представке, Уставни суд је утврдио да нису истакли притужбу због дужине трајања поступака.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

7. Суд сматра да би, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, ове четири представке требало здружити, с обзиром на њихову сличну чињеничну и правну позадину.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

8. Подносиоци представки жалили су се на то да је дужина трајања поступака била неспојива са захтевом „разумног рока”, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ....”

А. Допуштеност

1. Исцрпљеност домаћих правних лекова

9. Влада је изнела да први подносилац представке није правилно исцрпео домаће правне лекове. Конкретно, они су тврдили да наведени подносилац представке није поднео захтев за накнаду нематеријалне штете истовремено са његовом уставном жалбом, како је захтевано чланом 85. Закона о Уставном суду, и да други и четврти подносилац представке нису истакли притужбу у односу на дужину поступка пред Уставним судом.

10. Подносиоци представки су оспоравали примедбе Владе и тврдили да су се пред Уставним судом жалили на правилан начин.

11. Суд је доследно тврдио да правило о исцрпљености домаћих правних лекова, у складу са чланом 35. став 1. Конвенције, захтева да притужбе које се касније намеравају поднети треба да буду упућене одговарајућем домаћем телу, бар прећутно и у складу са формалним захтевима и роковима утврђеним у домаћем праву, и даље да би требало користити било која процедурална средства која би могла спречити кршење Конвенције (видети, на пример, Вучковић и други против Србије (прелиминарна примедба) [ВВ], број 17153/11 и 29 других, став 72, 25. март 2014. године).

12. Ако се вратимо на предметни случај, Суд је пажљиво испитао уставне жалбе подносилаца представки. Што се тиче првог подносиоца представке, из његове уставне жалбе произилази да је тражио EUR 40.000 у вези са штетом коју је претрпео услед прекомерне дужине оспореног поступка, али да Уставни суд исту није размотрио. Слично томе, у погледу другог и четвртог подносиоца представке, из њихових уставних жалби произилази да су се изричито жалили, иако на сажет начин, на дужину оспореног поступка (упоредите са Вучковић и други, цитиран у тексту изнад, став 82., у којем подносиоци представки нису изнели своју притужбу у вези с дискриминацијом пред Уставним судом, ни изричито ни прећутно). Навели су кључна дешавања и одлуке донете у току поступка. Користили су речи попут „подносилац представке је поднео своју тужбу пре скоро једанаест година”, „у разумном року”, „поступак је трајао више од десет година”, „прекомерна дужина”, у вези са тим поступцима у више наврата у својим уставним жалбама. Други подносилац представке је чак тражио одређену суму новца у вези са штетом коју је претрпео услед прекомерне дужине оспореног поступка. Они су се позивали на члан 32. Устава Републике Србије који одговара члану 6. Конвенције. Притужбе у вези са дужином поступка, за разлику од неких других притужби према Конвенцији, обично не захтевају много испитивања. Уколико би, у изузетном случају, Уставном суду биле неопходне додатне информације или документација, исти би од подносилаца представки могао затражити да их доставе. Из тога произилази да су подносиоци представки дали државним органима прилику која се у начелу даје Високим странама уговорницама према члану 35. став 1. Конвенције, односно да исправе наводне повреде против њих (види, између осталог, Муршић против Хрватске [ВВ], број 7334/13, став 72, ЕСЉП 2016).

13. Суд стога закључује да су подносиоци представки правилно исцрпели домаће правне лекове. Прелиминарна примедба Владе се стога мора одбити.

2. Закључак

14. Суд констатује да притужбе подносилаца нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да исте нису недопуштене по неком другом основу. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

15. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и релевантних органа и значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII). Суд понавља да је у радним споровима потребна посебна ажурност (Ruotolo против Италије, пресуда од 27. фебруара 1992. године, серија А број 230-D, стр. 39, став 17.)

16. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу питања слична питању у конкретном предмету (види Frydlender, цитирана у горњем тексту).

17. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела никакву чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. С обзиром на праксу по овом питању (види, на пример, Немет против Србије, број 22543/05, 8. децембар 2009. године, Благојевић против Србије, број 63113/13, 28. март 2017. године и Ковић и други против Србије, број 39611/08 и две друге, 4. април 2017. године), Суд сматра да је у овим предметима дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.

Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

18. Члан 41 Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

А. Штета, трошкови

19. Подносиоци представки тражили су разне износе у вези са нематеријалном штетом коју је претрпео сваки од њих. Подносиоци представки такође су тражили разне суме за судске трошкове настале у поступцима и пред домаћим судовима и пред Судом. Наиме, четврти подносилац представке је поднео образац са обрачунатим трошковима и затражио да настале трошкове треба директно исплатити његовом адвокату, господину Н. Јоловићу, којег је овластио да прими досуђени износ на име трошкова. Захтевани износи су назначени у додатку. Осим тога, други подносилац представке је затражио да му се досуди новчана накнада, која се састоји од зарада које би зарађивао да је остао запослен, док је трећи подносилац представке затражио да му се досуди накнада материјалне штете у висини садашње вредности акција које припадају његовим члановима, са каматом.

20. Влада је оспорила горе наведене захтеве.

21. На основу докумената које поседује и своје судске праксе (види Благојевић против Србије, цитиран горе, став 30, и Ковић против Србије, цитиран горе, ставови 28–31.), Суд сматра да је оправдано да досуди износе назначене у приложеној табели на име нематеријалне штете и трошкова, умањене за све износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу. Што се тиче четвртог подносиоца представке, Суд сматра да је оправдано да се износ наведен у додатку, на име покрића трошкова, директно исплати његовом правном заступнику, г. Н. Јоловићу (види Хајнал против Србије, број 36937/06, став 154, 19. јун 2012. године).

22. Што се тиче захтева за накнаду материјалне штете другог и трећег подносиоца представке, Суд их сматра неоснованим. С обзиром на утврђену повреду, а нарочито њен процедурални карактер, Суд не запажа да између утврђене повреде и наводне материјалне штете постоји узрочна веза. Он, према томе, одбацује њихове захтеве у том погледу.

Б. Затезна камата

23. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у погледу сваког од подносилаца;

4. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да подносиоцима представки исплати, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели (у додатку) на име нематеријалне штете, заједно са било каквим порезом који се може наплатити на те износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате, након одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу на домаћем нивоу;

(б) да Тужена држава треба да првим трома подносиоцима представки исплати, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели (у додатку) на име трошкова, заједно са било каквим порезом који се може наплатити подносиоцима на те износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(в) да Тужена држава треба директно исплатити правном заступнику четвртог подносиоца представке, у року од три месеца, износ назначен у приложеној табели (у додатку) на име његових трошкова, заједно са било каквим порезом који се може наплатити подносиоцу на тај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(г) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 20. фебруара 2018. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

2. Умањени за било какве износе који су можда већ исплаћени по овом основу на домаћем нивоу.

THIRD SECTION

CASE OF ŠAĆIROVIĆ AND OTHERS v. SERBIA 
(Applications nos. 54001/15 and 3 others – see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG

20 February 2018

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Šaćirović and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Pere Pastor Vilanova, President,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 30 January 2018,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date.

PROCEDURE

1. The case originated in four applications (nos. 54001/15, 55113/15, 60075/15 and 7193/16) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (”the Convention”) by Serbian nationals, Mr Ismet Šaćirović (”the first applicant”), Mr Žarko Brkić („the second applicant”), an association called Udruženje Akcionara Preduzeća Jugometal (”the third applicant”) and Mr Zoran Bajić (”the fourth applicant”), on 13 October 2015, 24 November 2015, 16 October 2015 and 21 January 2016 respectively.

2. The applicants were represented by Mr Ž. Nikolov, Ms J. Đelić, Mr M. Timotijević and Mr N. Jolović, respectively, lawyers practicing in Novi Pazar and Belgrade. The Serbian Government (”the Government”) were represented by their Agent, Mrs N. Plavšić.

3. On 21 June 2016 the complaints concerning the length of civil proceedings were communicated to the Government and the remainder of the applications was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

THE FACTS

THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

4. The applicants’ personal details as well as the facts in relation to each case are set out in the appendix.

5. The applicants complained of the excessive length of different civil proceedings under Article 6 § 1 of the Convention.

6. In the first applicant’s case the Constitutional Court found a violation of his right to a hearing within a reasonable time, but failed to award any damages. As regards the third applicant the Constitutional Court rejected its appeal. Lastly, as regards the other two applicants, the Constitutional Court held that they had not raised a complaint about the length of the proceedings.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

7. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, these four applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

8. The applicants complained that the length of the proceedings had been incompatible with the ”reasonable time” requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

”In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal...”

A. Admissibility

1. Exhaustion of domestic remedies

9. The Government submitted that the first applicant had failed to properly exhaust domestic remedies. Specifically they claimed that the said applicant had failed to submit a claim for non-pecuniary damages at the same time as his constitutional appeal, as required by section 85 of the Constitutional Court Act and that the second and fourth applicants had failed to raise their length complaints before the Constitutional Court.

10. The applicants contested the Government’s objections and maintained that they had complained before the Constitutional Court in a proper manner.

11. The Court has consistently held that the rule on the exhaustion of domestic remedies, under Article 35 § 1 of the Convention, requires that the complaints intended to be made subsequently before it should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law and, further, that any procedural means that might prevent a breach of the Convention should have been used (see, for example, Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 72, 25 March 2014).

12. Turning to the present case, the Court has carefully examined the applicants’ constitutional appeals. As regards the first applicant, it transpires from his constitutional appeal that he claimed 40,000 euros in respect of damage suffered because of the excessive length of the impugned proceedings, but that the Constitutional Court failed to examine it. Similarly, as regards the second and fourth applicants, it transpires from their constitutional appeals that they expressly complained, albeit in a succinct manner, about the length of the impugned proceedings (contrast Vučković and Others, cited above, § 82, in which the applicants did not raise their discrimination complaint before the Constitutional Court, either expressly or in substance). They indicated the key developments and decisions taken in the course of the proceedings. They used words such as ”the applicant filed his claim almost eleven years ago”, ”within reasonable time”, ”the proceedings lasted more than ten years”, ”excessive length”, in relation to those proceedings on several occasions in their constitutional appeals. The second applicant even claimed a certain amount of money in respect of damage suffered because of the excessive length of the impugned proceedings. They relied on Article 32 of the Serbian Constitution which corresponds to Article 6 of the Convention. Complaints about the length of proceedings, unlike some other complaints under the Convention, normally do not require much elaboration. If, exceptionally, the Constitutional Court needed any additional information or documents, it could have requested the applicants to provide them. It follows that the applicants provided the national authorities with the opportunity which is in principle intended to be afforded to Contracting States by Article 35 § 1 of the Convention, namely of putting right the violations alleged against them (see, amongst many others, Muršić v. Croatia [GC], no. 7334/13, § 72, ECHR 2016).

13. The Court thus finds that the applicants properly exhausted domestic remedies. The Government’s preliminary objection must therefore be dismissed.

2. Conclusion

14. The Court notes that the applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

15. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicants in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France[GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII). The Court reiterates that special diligence is necessary in employment disputes (Ruotolo v. Italy, judgment of 27 February 1992, Series A no. 230-D, p. 39, § 17).

16. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).

17. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject (see, for example, Nemet v. Serbia, no. 22543/05, 8 December 2009, Blagojević v. Serbia [Committee], no. 63113/13, 28 March 2017, and Ković and Others v. Serbia [Committee], no. 39611/08 and 2 others, 4 April 2017), the Court considers that in the instant case the length of the proceedings failed to meet the ”reasonable time” requirement.

There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

18. Article 41 of the Convention provides:

”If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses

19. The applicants claimed various amounts in respect of non-pecuniary damage suffered. The applicants also requested various sums in respect of legal costs incurred in the proceedings before both the domestic courts and the Court. Particularly, the fourth applicant submitted costs and expenses calculation sheet and requested that the costs and expenses incurred should be paid directly to his lawyer, Mr N. Jolović, who he authorised to receive the awarded sum for costs and expenses. The sums requested are indicated in the appendix. In addition, the second applicant requested to be awarded pecuniary damages comprising of the salaries he would have earned had he remained employed, whereas the third applicant requested to be awarded pecuniary damage in the amount of the current value of the stocks belonging to its members with interest.

20. The Government contested the above-mentioned claims,

21. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law (see Blagojević, cited above, § 30, and Ković, cited above, §§ 28-31) the Court considers it reasonable to award the sums indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level. As regards the fourth applicant the Court considers it reasonable that the sum indicated in the appendix, covering costs and expenses, be paid directly to his legal representative, Mr N. Jolović (see Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, § 154, 19 June 2012).

22. As regards the requests for pecuniary damage of the second and third applicants, the Court finds them unsubstantiated. In view of the violation found, specifically its procedural character, the court sees no causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects their claims in this respect.

B. Default interest

23. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention in respect of each applicant;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appendix in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level;

(b) that the respondent State is to pay the first three applicants, within three months, the amounts indicated in the appendix in respect of costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicants on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that the respondent State is to pay, directly to the legal representative of the fourth applicant, within three months, the amount indicated in the appended table in respect of his costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant on that amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(d) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 20 February 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX

1. Less any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level.